Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Devete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sednici sprečen da prisustvuje narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačka od 20. do 36. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su sednici pozvani da prisustvuju svi članovi Vlade sa saradnicima.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović kao ovlašćeni.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo set zakona koji su suštinski fiskalna istorija Republike Srbije. To nam pokazuje nekoliko stvari. Prva stvar je da je godinama bilo nebitno podneti završni račun, pa smo tako doživeli da dobijemo u 2019. godini završni račun na primer za 2002. godinu, 2003 godinu, itd. itd. To je bila jedna jako loša praksa da država sama ne polaže račune o tome kako je realizovala ono što je budžetirano na početku godine.

Kao što svaki entitet poslovni u ovoj zemlji polaže račune za ono što je radio na kraju godine kroz obavezna dokumenta, tako je država kao najsuperiorniji entitet, koji postoji, treba svake godine da detaljno položi račune o tome kako je trošila novac, kako investirala novac, šta se dešavalo sa državnom imovinom i uopšte da pokaže da li je radila sa pažnjom dobrog domaćina, koliko god je to moguće, preneti prakse iz privrednog života u prakse kada je reč o upravljanju jednom državom.

Neki od ovih podataka je jednostavno pojeo najveći majstor koji se zove vreme. Kada je reč o vremenu, od vremena ne možete pobeći, oni koji su recimo pravili te budžete u prvim godinama ovog veka, mnogi od njih sada prave budžete na nekim mestima koja nisu dostupna ljudskom razumu, jer nisu više među nama, mnogi uživaju zaslužene penzije, a mnogi od tih ljudi su i zaboravili metodologije po kojima je budžet pravljen u to vreme. Stoga, verovatno i s naše strane postoji određena skepsa, da kada prođe toliko vremena, suštinski dobar deo informacione osnove je izgubljen kao i znanja o tome kakvi su tačno bili propisi pre 15,16 pa čak i pre sedam ili osam godina.

Takođe, i kada bismo videli stvari koje su loše, za mnoge jako loše stvari, nastupila je zastara i za mnoge stvari vi ne možete ispravljati bilo šta što je bilo loše, a još manje bi imalo smisla time se baviti. Jednostavno, neke stvari su desile i tu ispravki više nema.

Letimičan prolaz kroz ove završe dokumente nam govori još o nekim stvarima koje su bitne u životu i u postojanju svake zemlje, a to su stvari koje se tiču istorije fiskalne ekonomije jedne zemlje. To su stvari gde možete videti kako su se neke politike prelamale na budžete, mada većinu tih stvari biste mogli videti da da naporedo analizirate budžete. Ovde biste mogli naporedo pratiti kako su budžeti ispunjavani i videti mnoge delove naše ekonomske istorije, najiskrenije da govorim.

Dakle, suštinski za većinu od ovih završnih računa sam čin usvajanja biće čin povratka jednog legalizma u Srbiji, a to je ako država ima obavezu da nešto uradi nije zgoreg da država to i radi iz prostog razloga - ako država izbegava da uradi ono što jeste njena obaveza, teško je verovati da će građani biti neverovatno motivisani da rade neke stvari bez puke pretnje silom.

S druge strane, svi znamo da puka pretnja silom ne može biti dobar motivator, nego da je dobar motivator upravo ugledanje na one koji bi trebali postaviti primere kako se treba ponašati. Država koja godinama nije polagala račune je država koja je davala signal građanima da ni oni ne moraju baš svaki put poštovati zakon, položiti račune i raditi slične stvari.

Stoga je donošenje završnih računa pred Dom Narodne skupštine i njihovo sigurno usvajanje koje će se desiti, jer ja nisam dobio nijednu indiciju da neće biti tako, govori o tome da smo sa jednom lošom praksom završili.

Zašto toga nije bilo ranije možemo dugo raspravljati, ali u Srbiji imamo jedan problem da kada god je nešto u pitanju mi obožavamo da raspravljamo o tome šta je bilo ranije, ali ne na način da izvučemo baš neke preterano jake pouke, nego na način da u stvari probamo oblikovati neke procese u sadašnjosti tako što ćemo pokazati da su ovi ili oni izuzetno loši u svakom pogledu ili izuzetno dobri u svakom pogledu.

Ono što treba biti nauka kada je reč o posmatranju završih računa budžeta Republike Srbije za sve ove godine je da naučimo gde smo grešili, a grešaka je bilo, da naučimo gde smo pravili dobre odluke, a dobrih odluka je bilo. Jedna od najvećih zabluda koja postoji u Srbiji je govoriti da su bile apsolutno loše i apsolutno dobre godine, s tim što je naravno analizom kako budžeta, tako i završih računa i naravno rebalansa budžeta, koji su bili sastavni delovi svih budžeta u nekim periodima, moguće je videti šta nikako više ne bi trebalo da radimo, a koje dobre praksi bi trebalo ponavljati.

To je, kako da kažem, odlika jednog društva koje želi biti zrelo i koje želi na osnovu grešaka i dobrih poteza iz prošlosti praviti bolje budžetske projekcije u današnjosti i biti u stanju da planira duže od dve ili tri godine unapred, što nam nažalost izvršenja ovih budžeta pokazuju da vrlo često nije bio slučaj i da smo imali nekada zaista velikih promašaja, ali nekada i velikih i hrabrih poteza, ponavljam, u svim godinama ovih budžetskih zakona. Jednostavno, nije baš da smo imali, kako da kažem, mirnu vodu u poslednjih 17 godina, u stvari 16 koje su pokrivene ovim izveštajima.

Ono što bi zrelo društvo uradili i o čemu bih ja malo više govorio, neću iskoristiti celih 20 minuta, jer da uđete u detalje to je posao koji je prevelik i neće doneti neka, kako da kažem, znanja koja nisu poznata, a da biste analizirali tu veliku zbirku o izvršenju budžeta treba vam, kako da kažem, i mnogo analitičkog materijala i troškovi obrade tih podataka u suštini u velikom neće doneti tolike koristi.

Suština je da Srbija treba kada posmatramo ove budžete, odnosno dokumenta koja govore o izvršenju da bude zemlja koja je u stanju da gleda u budućnost, zemlja koja može na osnovu prošlosti da gleda u budućnosti i da ima jasnu viziju gde želi biti za pet, za 10, za 15 godina.

Ako smo sada u Skupštini doneli dokumenta koja nam govore o prethodnih 15 godina, bilo bi dobro da naše društvo i ovaj dom i izvršna vlast je u stanju da gleda malo dalje u budućnost i da o tome se vode žestoke rasprave argumentima, umesto stalnog vraćanja u prošlost iako, kažem u prošlosti možemo poentirati i loše stvari i dobre stvari.

Jednostavno, to je ono što bi možda mogla biti osnovna pouka ovih dokumenata i to ću ponoviti svaki put, a to je u kakvoj mi zemlji želimo živeti za pet, 10 i 15 godina, jer smo sada uveli horizont od 15 godina unazad u ovoj Skupštini.

Opet ću ponoviti – nema ništa loše u tome, loše što se godinama nisu podnosili izveštaji ovog tipa. To je pitanje gde želimo videti u svakom segmentu zemlju, a možemo baš na osnovu podataka izvršenja budžeta videti gde smo, je pogrešno videli u pojedinim godinama i videti, pogotovu ako posmatramo šta se dešava u našem okruženju, gde bismo mogli biti i koliko bi ova zemlja mogla biti bolja nego što je bila i mogla biti u godinama koje su bile iza nas.

Da li će naši prioriteti Srbije za 10, 15 godina biti prioriteti zemlje koja se zasniva na znanju informacionim tehnologijama, modernim načinima postavljanja finansijskog tržišta, fleksibilnom tržištu rada gde znanje dominira, maloj i efikasnoj državi koja je u stanju da isprati tokove koji postoje u svetskoj ekonomiji i uopšte u svetskim tokovima. Zemlja koja je u stanju da se nadmeće na svetskom, evropskom i regionalnom tržištu i koja nema problema da prihvati sve ishode takve borbe.

Dakle, neću dužiti, pogotovu trošiti 20 minuta, mada je trošiti izraz koji je jedan pežurativan prizvuk pa bih ga možda povukao, u svakom slučaju. Dakle, poenta cele ove rasprave je da u budućnosti trebamo mnogo detaljnije da raspravljamo o budžetima odnosno izveštajima budžeta za prošlu godinu, da ta rasprava treba biti u razumnom roku i da iz toga, iz te rasprave imamo analitičke materijale kada budemo odlučivali o budžetu, npr. za 2021. godinu, da nam izvršenje budžeta 2019. godine bude jedan dobar dodatni materijal za kvalitetnu raspravu.

Takođe, kao pouka broj dva, opet ću ponoviti – država ne treba da bude ta koja će kršiti svoje sopstvene obaveze i koja će to raditi iz godine u godinu. Jako je to loša pouka, jako je to loša stvar i takve stvari treba da postanu prošlost Srbije.

Konačno, kao pouka broj tri, koju bismo mi iznele je to da Srbija mora biti zemlja koja će biti definitivno okrenuta budućnosti a da prošlost kao takvu mi ispraviti ne možemo, ali ako smo iole pametni iz prošlosti možemo nešto naučiti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su naša dela, ali sabrana nedela kako to koleginica Jevtović za žuto preduzeće. Savez lopuža, prevaranata i mutibarića koji danas ovde nije prisutan. Godine 1990. su bile godine kada naša zemlja bila pod vojnim i ekonomskim pritiscima. Ono je rezultiralo privrednim i tehnološkim zaostajanjem, ali od 2000. godine više nije bilo opravdanja. Divlja predatorska privatizacija je uklonila mnoga preduzeća koja su uz malo pameti mogla da opstanu. Dug od 17 milijardi koji su oni napravili nije bio toliki problem koliko nedostatak izvora za vraćanje duga.

Kada su se zaduživali trebali su da vode računa da kao poljoprivrednici kada se zaduže pa kupe traktor, pa onda taj traktor učestvuje u vraćanju duga. Oni to nisu radili. Oni su industrijske prstene oko gradova zamenili trgovinskim lancima. Finansijsko tržište je potpuno prodato stranim bankama za koje garantuje domaća država. Kada si prepustio finansije i trgovinu ti si na određen način eksploatisan. To je zatečeno stanje 2012. godine gde su oni za strani pozajmljeni novac kupovali stranu robu. Dug je rastao, pri tome nije napravljen izvoz za vraćanje duga, da se ima iz čega vraćati taj dug.

Zaduživanje je bilo po stopi od 6-7%. Dakle, to su bile kamate koje su nekoliko puta veće nego one po kojima se danas država zadužuje. To je imalo svoje limite. Nisu se oni zadužili samo 17,7 milijardi. Svi zaboravljate donatorsku podršku koja je trebala da pomogne posle 2000. godine zemlji da se brže oporavi. Ta donatorska podrška je iznosila preko 4,5 milijarde evra. To su potrošili. Takođe, svi zaboravljaju da su prihodi od privatizacije na razne načine bili 6,7 milijardi, a ta privatizacaija je bila grabizacija. Postoje međunarodne organizacije koje tvrde da je iz tih privatizacija izneto iz zemlje preko 50 milijardi dolara. Dakle, 6,7 milijardi uknjiženo, samo 6,7. Svaki sedmi evro je uknjižen od privatizacije u zemlji. Potrošili su i tih 6,7 milijardi. Tu računam i „Mobtel“. Oprošteno je i Pariskom i Londonskom klubu oko pet milijardi. Sve ukupno, van onih 17,7 milijardi, još toliko su potrošili od donatorske podrške, prihoda od privatizacije i opraštanja Pariskog i Londonskog kluba, za koliko se dug bio smanjio, ali su oni ubrzo novim zaduživanjem to popunili.

Znači, da nisu potrošili samo tih 17 milijardi, već su potrošili 34 milijarde. Za tih 34 milijarde ne znam da li su napravili nekoliko kilometara autoputa. Nisu dovođeni ni investitori, zemlja je i dalje tehnološki i privredno zaostajala i za najmanje razvijenim zemljama u Evropi, ne u EU.

Da nije bilo promena 2012. godine, odgovorno tvrdim da država Srbija više ne bi postojala. Verovatno bi se otvaralo pitanje internacionalizacije Vojvodine, verovatno bi Kosovo već uveliko bilo nezavisno, jer žuto preduzeće, savez prevaranata, mutibarića i varajića bi do sada sigurno realizovalo ono što su Albanci na Kosovu priželjkivali.

Ni politički, ni ekonomski oni nisu dali nikakav rezultat. Posle 2012. godine, od 2013. godine ova država počinje da vrši reforme, pre svega fiskalne i finansijske, a kasnije i ekonomske, počinje intenzivno dovođenje investitora. Mi više posle žutog preduzeća nismo mogli da se zadužujemo i da za tuđi novac kupujemo tuđu robu. Oni su živeli od zaduženog, a ne od zarađenog. Došlo je vreme da se novac mora zarađivati, ne samo da bi se kupovala roba koja se uvozi, već da se tim izvozom pokrije ne samo uvoz i potrošnja, nego da se proizvodnjom pokriju i dugovi, odnosno da se vraćaju dugovi iz njihovog vremena, koji su pravljeni, a da za taj dug ništa od privrednih aktivnosti nije dizano.

Znači, moramo da živimo od zarađenog i da vraćamo dugove koje su oni pravili u vremenu kada se živelo od zaduženog. Vi gospodine Arsiću svakako znate da ti njihovi krediti koji su povlačili sa 6-7% kamate, zbog niskog rejtinga zemlje su rezultirali kamatnim stopama u poslednjih sedam godina, koje su se kretale od milijarde do 1,1 milijarde evra.

Oni kažu da se ova vlast zadužila sedam, osam milijardi, ali neće da kažu da smo platili samo dugova, odnosno samo kamata na njihove dugove, da smo platili u prethodnom periodu od sedam godina, sedam milijardi. Kada saberete njihov dug i saberete kamatu koju smo platili u poslednjih sedam godina, vi dobijete tačno onoliko koliko danas iznosi javni dug države. U međuvremenu, napravljeno je 320 kilometara auto-puta, zaposleno je oko 300 ili preko 300 hiljada ljudi i većinom u proizvodnji.

Naš BDP ne raste sada iz trgovine stranom robom, pa to ima svoje limite. Naš BDP raste i od prihoda od turizma koji je sad preko jednu i po milijardu evra. Naš društveni proizvod raste iz proizvodnje, naša pokrivenost uvozom i izvozom je prešla 70'%, u njihovo vreme to je bilo manje od 50%. Znači, na svaka dva evra uvoza, bio je svega jedan evro izvoza. Sada je to sasvim drugačije i otuda je stečena i stabilnost kursa, zato što nema, povećanom proizvodnjom i izvozom, nema nestašice deviza. Devizni prilivi zadovoljavaju devizne odlive. Prihodi od dijaspore su takođe značajni i zato nam devizne rezerve rastu, zlatne rezerve takođe rastu, rezerve u zlatu, a pri tome kurs miruje. To je veliki uspeh ove vlasti i to treba stalno naglašavati.

Dakle, ekonomske uspehe na ekonomskom planu, bivši režim pokušava da devalvira praveći afere za aferom navodne, da bi pokušali da podriju vlast. Ja sam još ranije govorio da oni koji su nas devedesetih godina spolja ugrožavali i oni koji su nas od 2000. godine iznutra potkradali, da će se udružiti i da će ovi koji su nas iznutra potkradali, pokušati da realizuju ciljeve da pomognu realizaciju ciljeva NATO pakta, da ono što NATO pakt nije uspeo 1999. i 2000. godine, da sada potpomognu da se ti ciljevi realizuju, posebno ciljevi Albanaca na KiM.

Otuda ja upozoravam građane da te njihove razne Marinike, te njihove razne Aleksiće, dokazanog prevaranta koji je uzeo iz Nacionalne službe za zapošljavanje za svoju nevladinu organizaciju 55 miliona dinara ili 600 hiljada evra, ne slušaju i da ih uzmu sa rezervom sve informacije koje oni pružaju javnosti, jer njihov cilj je obaranje, ne samo vlasti u Republici Srbiji, već krajnji cilj je obaranje države Srbije, priznanje KiM koje nisu dovršili. Ne pozivaju se zalud Albanci na mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje su obezbedili preko Vuka Jeremića, u zamenu da 2008. godine SAD utiču na Albance na proglašavanje nezavisnosti pre nego što Tadić bude izabran, a kasnije su i sve demokrate vraćale te usluge, i kako su oni govorili, neće prelaziti te crvene linije koje su zadale SAD.

Međunarodna klima se promenila, ne skroz, ali sada se daleko povoljnije gleda na rukovodstvo i na državu Srbiju. Dakle, povoljnije su okolnosti i sve manje podrške Albanci imaju spolja, ali zato ovi iznutra pokušavaju po svaku cenu da podupru Tačija, Haradinaja, Kurtija, meni je svejedno kako se ovi navodni državnici iz NATO baze Kosova, iz naše južne pokrajine, kako se prezivaju.

Dame i gospodo, ekonomski uspesi Srbije će nastaviti svoj trend. Bruto domaći proizvod će da raste, 4% kada poraste BDP, naši građani treba da znaju da u takvoj situaciji mi godišnje zaradimo 1,8 milijardi više nego prethodne godine, a u 2018. i 2010. godini kumulativno, zbirno zaradismo 3,5 milijardi više nego prethodnih godina, što znači da toliko možemo više da potrošimo. Ali, pri tome, podižući infrastrukturu, dovodeći nove investitore, ohrabrujući domaće investitore, domaći kapital, da se podiže upošljavanje stanovništva koje je palo ispod 10%, da se podigne produktivnost i da se delimično prođe na visoko produktivnije grane. Ja se zalažem, pre svega, za poljoprivredu i da se napravi dodatna vrednost na poljoprivrednu proizvodnju, da to ne bude samo biljna proizvodnja i izvoz koji iznosi 800 miliona evra izvozom biljnih proizvoda. Ja se zalažem za proizvodnju mesa, mleka, jaja i preradu, što veću fazu prerade, domaće prerade u Srbiji, da na takav način uvećamo BDP iz poljoprivrede i prehrambene industrije.

Ako bi biljnu proizvodnju, samo u svoje stočarstvo uložili, umesto 800 miliona evra izvoza, mi bi imali nekoliko milijardi više. Zato što, ukoliko jedan hektar biljne proizvodnje imate, možete da zaradite hiljadu, do 1.500 evra. Ukoliko imate stočarstvo koje će da potroši tu biljnu proizvodnju, onda ćete zaraditi 3.000 evra po hektaru. Na 3.500 hektara sami izračunajte koliko je to. Ukoliko to preradite, umesto 800 miliona izvoza biljne proizvodnje, dobićete pet ili šest milijardi.

Uskoro će, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani, ekonomska moć jedne zemlje biti merena količinom hrane koju jedna zemlja proizvodi ili može da proizvede i količinom pijaće vode. Mi tu priliku ne smemo da propustimo i zato u narednom periodu treba koristiti sve potencijale, a da kažem da nam je Svetska banka dala ovih dana 50 miliona evra da kreditiramo dodatnu vrednost iz poljoprivredne proizvodnje, tako što će deo kredita biti nepovratan, da naši poljoprivrednici mogu poljoprivredu da dignu na višu fazu i da tako napravimo dodatni bruto domaći proizvod iz poljoprivrede, a kada zaradimo taj novac, on će na ovaj ili onaj način doći do nas i do naših građana u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko od ovlašćenih predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, dajem reč narodnom poslaniku Muameru Zukorliću.
Izvolite.

Dame i gospodo, pitanje završnog računa, njegove analize i ozbiljnog pristupa prema završnom računu i njegovom značaju je veoma bitno za budući razvoj i za pravilan odnos prema budžetu i na koncu nešto što je neophodno za punu odgovornost i nas ovde kao zakonodavnog tela, ali isto tako i nadležnih organa koji su zaduženi za realizaciju naših odluka, odnosno za realizaciju budžeta.

Uloga Narodne skupštine, pored svoje predstavničke uloge, svoje zakonodavne uloge, Narodna skupština ili neposredno ili posredno, kroz svoje nadležne odbore, ima i svoju nadzornu ulogu. Ova se uloga veoma često zaboravlja i zapostavlja i smatram da je potrebno da je značajnije afirmiramo u našem praktičnom ponašanju. U tom pogledu, jako mi je drago da smo dobili završne račune na uvid, iako su podaci veoma brojniji, nije jednostavno pristupiti detaljnoj analizi, ali ja ću se ponovo osvrnuti na temu kojom se ovih dana i proteklih sedmica i meseci temeljito bavim kroz poziciju predsednika Odbora za obrazovanje, a to je pitanje trošenja budžetskih sredstava u obrazovanju.

Dakle, iako se radi o jednom veoma širokom spektru, pogotovo od dečijih vrtića, preko osnovnog, srednjeg do visokog obrazovanja, potrebno je značajnije nametnuti analizu, odnosno kontrolu trošenja celokupnih sredstava, ali tamo gde postoji značajno siva zona, jeste visoko obrazovanje i to iz razloga pogrešnog shvatanja i tumačenja autonomnosti univerziteta, koja jeste garantirana, ali se ona pre svega odnosi na obrazovni i naučni aspekt, kao i na samostalnost univerziteta u donošenju svojih odluka organizacionih, koje imaju implikaciju na naučno-obrazovno polje.

Međutim, kada je u pitanju finansijsko polje, odnosno trošenje sredstava koja su dobijena iz budžeta, od strane osnivača, dakle Vlade, koja je izvršilac odluka i zakona Narodne skupštine, dakle tu se prosto ne sme dopustiti da se odgovorni ljudi u visokom obrazovanju, u trošenju budžetskih sredstava kriju iza autonomnosti, već je od velikog značaja da imamo povratnu informaciju, kao što sada imamo, ali se na ovome ne bi smelo zaustaviti.

Potrebno je upotrebiti sve druge mehanizme, uključujući i druge organe finansijskog nadzora i detaljnije razmotriti način trošenja sredstava na Univerzitetu. U tom pogledu je neophodno što pre pristupiti donošenju Zakona o finansiranju univerziteta u kome bi se detaljnije propisala odgovornost nadležnih na univerzitetu. Dolaze nam razne informacije sa terena, sa raznih univerziteta gde postoje određene zloupotrebe. Recimo, permanentno dobijamo informacije sa državnog univerziteta u Novom Pazaru, da postoje brojne finansijske zloupotrebe i zato je neophodno pristupiti proveri takvih informacija i utvrditi odgovornosti po tom pitanju.

Imamo jedan slučaj koji je svima dobro poznat. Dakle pre nekoliko godina je izgrađena iz budžetskih sredstava, podignuta je zgrada za potrebe studentskog doma u Novom Pazaru, a do dana današnjeg znamo da ni jedan student nije ušao u tu zgradu, da ta zgrada nikada nije privedena nameni. Za šta se ona koristi ne znam, ali nije moguće promeniti namenu i prevariti javnost, prevariti nadležne organe i jednu zgradu koja je namenski građena za potrebe studenata, odnosno studentskog doma, koristiti za neke druge partikularne interese ili uprave univerziteta ili drugih zaposlenih ili ne znam za koje druge svrhe.

Ta zgrada nije sama po sebi problem, problem je zapravo činjenica da je moguće u jednoj državi, u jednom uređenom sistemu u 21. Veku prosto tako krupne zloupotrebe graditi, a to je moguće samo ukoliko prepustite određenom upravnom sistemu u slučaju određenih univerziteta da se prosto tako samovoljno ponašaju.

Neophodno je ponavljam, takozvana samostalna i dodatna sredstva koja univerziteti imaju takođe ispitati, jer su tu u pitanju ogromne zloupotrebe, ogroman kriminal, koga nije moguće tako prepustiti, jer se time zapravo vrše uticaji koji su nezakoniti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga. To je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša. To je najlepši grad u Srbiji. Inače sam izabran sa liste SNS Aleksandar Vučić, inače predstavljam u Skupštini Srbije USS čiji sam i predsednik.

Ja sam kao i do sada uvek podržavao predloge zakona sa akcentom i onim stvarima koje sam govorio, a govorio sam uvek iz delokruga malih sredina, jugoistoka Srbije, nerazvijenih područja poljoprivrede. Mislim da je to dobro da se čuje glas ljudi koji žive u područjima sa težim uslovima života, koji dolaze iz seoskih područja, koji dolaze iz naših sela. Mislim da je dobro da sada u Skupštini, što govorimo sada o ovim završnim računima budžeta Republike Srbije koji su rađeni od 2002. godine, pa do 2018. godine. Mislim da su sve to elementi za puno stvari, gde se vide parametri kako je rađeno u periodu od 2000. godine, pa do 2012. godine. Posle toga drugačije jer se vidi rast i razvoj naše zemlje Srbije.

Svedoci smo da posle 2000. godine veliki broj firmi koje su bile veoma jake, moćne firme u područjima koje su nekada bila razvijena područja, jedno takvo jeste Svrljig odakle ja dolazim. Svrljig je nekada bio razvijeno područje, ali posle 2000. godine kada su došli oni stručnjaci, ljudi oslobodioci koji su nas oslobodili od profita, od biznisa, oslobodili sve naše ljude od radnih mesta, 2000. godine, pa na ovamo imali smo velikih problema konkretno.

Prve privatizacije koje su rađene u mojoj opštini odakle ja dolazim, a takve slične privatizacije i u okolnim opštinama i na jugoistoku i u Nišu to su bile katastrofalne privatizacije gde su bile sve na štetu radnika, na štetu lokalnih zajednica, na štetu države Srbije. To je bio samo interes, uskogrudi pojedinaca koji su u to vreme bili u vrhu vlasti, kako republičke tako i pokrajinske vlasti.

Jedan od ljudi koji su privatizovali jednu firmu, to je bila prva privatizacija u Svrljigu. Privatizovana je firma „Krzno-Svrljig“, koja je imala u to vreme preko 5.000 bundi, onih kvalitetnih bundi u samom svom vlasništvu. U to vreme, ti stručnjaci koji su bili u vreme DOS-a, koji su oslobodili sve nas od tih dobrih stvari, oni su privatizovali tu firmu, kupili su je, a u novom sistemu privatizacije bili su savezni poslanici koji su bili iz neke druge političke stranke koja je u to vreme bila u DOS-u. To je bio pokazatelj, prva privatizacija koja je uništila, koja je propala. Posle toga su bile i elektronska i „Maja“ i tekstili.

Veći broj tih privatizacija je urađeno na štetu naših ljudi, naših radnika, na štetu države Srbije, a u interesu pojedinaca. Mislim da je to bila katastrofalna situacija. U to vreme sam bio predsednik sindikata, pokušavao sam da nekim svojim angažovanjem te stvari zaustavimo, ali nije se moglo uraditi.

Svi ovi izveštaji koje sada ovde imamo, o kojima sada govorimo o završnim budžetima od 2002. godine pa na ovamo, vide se parametri kako je to rađeno kada se prodavalo jedno, drugo, treće. To je bilo mnogo lepo da se troši novac građana Republike Srbije, a posle toga došlo se u situaciju da su deficiti bili katastrofalni, da je budžet same Republike Srbije bio u veoma lošem stanju, ali to nema veze i 2003, 2004, 2005, 2006. godine privatizacije su nastavljene. Rađene su privatizacije iz stečaja gde su se bogatili stečajni upravnici, gde je sve to bilo na štetu naših radnika. To vreme od 2000. godine pa na ovamo, bile su i uništavane su zadruge, zadružna imovina, poljoprivredna gazdinstva. Sve se to reflektuje kroz završne budžete Republike Srbije gde se vidi kako je to bilo veoma loše. Otpuštanje radnika, nezaposlenost.

A što se tiče poljoprivrede? Poljoprivreda je u tom periodu imala još snage da se bori, imala još snage da radi, ali korak po korak i to je polako počelo da se gasi. Nemamo više ljudi mladih koji žele da se bave poljoprivredom. Loš primer kada su zadruge uništene, to vreme 2000. godine, pa na ovamo. Prema tome, sve su to bili elementi za završni račun gde je bio budžet Republike Srbije u deficitu, gde je bilo alarmantno stanje. Do 2012. godine dobijali smo ono što je loše.

Sada, posle toga, polako ali sigurno neke stvari se menjaju kroz uštede koje radi Vlada Republike Srbije. Tadašnji premijer Vlade od 2014. godine, gospodine Vučić, sadašnji predsednik države Srbije uštedama, polako ali sigurno stabilizujemo budžet Republike Srbije gde se to vidi kroz ove završne račune. Jedna od stvari koja je za mene, koja je vrlo bitna, jeste, da u narednom periodu pošto imamo mogućnosti da kroz ove završne budžete vidimo kako se radi, da nastavimo takvim tempom da radimo, s tim što je vrlo bitno da se stavi akcenat, da se više ulaže u područja koja su nerazvijena, brdsko-planinska područja u opštini koja su demografski ugrožene, da se tu ulaže, da se tu izdvaja više sredstava za novorođenu decu, za nezaposlene porodilje, za bračnu zajednicu, da se tamo ostavljaju ambulante, zdravstvene ambulante u našim selima, da se tamo stimuliše upošljavanjem ljudi kroz programe koji treba da stimulišu posebno opštine koje su nerazvijene i devastirane, da se tu oslobađaju poslodavci koji otvaraju radna mesta, da se tamo tim radnicima stimuliše veća zarada kroz oslobađanje od obaveznog poreza zarade za radnike i na teret poslodavca i teret radnika.

Jedna od stvari koja je jako bitna jeste obezbeđivanje više sredstava za projekte kao što su zadruge, za poljoprivredna gazdinstva, da tamo mladi ljudi kroz program zadrugarstva imaju mogućnost da rade, da upošljavaju, da se oslobađaju određeni vidovi, upošljavaju se ljudi koji su stručni, a sa druge strane da im se da mogućnost da makar godinu dana tim ljudima se obezbedi plata kroz budžet Republike Srbije. Da li kroz program zadrugarstva ili kroz program Ministarstva poljoprivrede. Subvencije za poljoprivredu moraju da budu, što se tiče tih malih sredina, nerazvijenih područja, znatno veće i da se tamo da mogućnost ako neko želi da formira neko gazdinstvo, da mu se obezbede sredstva, da ta sredstva budu na određeni period ili bespovratna sredstva ili kroz neke konkretne kvalitetne prilike. Mislim da je potrebno ulaganje u takve sredine, i mislim da je to ono što je potrebno za razvoj jugoistoka Srbije i razvoj nerazvijenih područja.

Još jednom, ja ću kao narodni poslanik i predsednik Ujedinjene seljačke stranke, podržati i glasati za ove završne budžete od 2002. godine do 2018. godine. Još jednom se pokazalo da je vlast do 2012. godine bila štetočinska, bila loša i na teret svih nas koji mi sada sve to vraćamo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Listajući sve ove završne račune naišao sam na jednu stavku koja me je podsetila na jedan zaista važan projekat koga danas nemamo, to je Kancelarija za razvoj nedovoljno razvijenih područja, koja je bila izuzetno važan mehanizam, izuzetno bitan mehanizam za sva ona područja koja nisu bila dovoljno razvijena.

Međutim, razumem i razlog zbog koga je ona tada ukinuta. Nažalost, to je bilo u vreme kada je u Vladi Srbije bio gospodin Ugljanin i on je raspolagao sredstvima te Kancelarije i zato smo imali jako puno zloupotreba tih budžetskih sredstava, razni izveštaji su tada tih godina nagoveštavali da se tim budžetima raspolagalo na način da su sredstva za poljoprivredni razvoj iz tog budžeta dobijali članovi aktivisti i članovi porodice, gospodina Ugljanina za otvaranje poljoprivrednih gazdinstava u centru Novoga Pazara, u glavnim ulicama Novog Pazara i tako dalje, a da ne govorim pristrasnim stranačkim podelama svih poljoprivrednih alatki koje su bile na raspolaganju tom organu tj. Kancelariji.

Nažalost, ono što je trebalo biti podeljeno običnim poljoprivrednicima, što je trebalo pospešiti, konkretno, razvoj poljoprivrede u tim krajevima, nije završilo tamo gde je bilo namenjeno, već je završilo isključivo kod stranačkih aktivista.

Sada, kada pogledamo sve ove cifre koje su bile na raspolaganju toj Kancelariji godinama nije nam jasno kako je to sve moglo da se događa, kako nikada niko iz izvršnih organa i Agencija za borbu protiv korupcije i svi ostali, nikada nije postavio pitanje zašto ta sredstva idu tamo gde ne trebaju ići, zašto se na taj način ugrožavaju i oni koji su vredni, koji su pomoću tih sredstava mogli da pospeše privredu cele države, ali i regiona Sandžak i ostala nerazvijena područja, već je dozvoljeno da se manipuliše većinom tih sredstava i da ona u stvari idu onima kojima ne bi smeli ili nema potrebe da idu.

Da ne govorim o famoznim nekakvim zadrugama kojima su išla ta sredstva, koja danas ne postoje, koja su bila samo informirana kako bi se izvukao taj novac. To jeste bio dobar razlog da se tada zaustavi postojanje ili upravljanje tom Kancelarijom od strane onoga ko je to zloupotrebljavao za lične i stranačke partikularne interese.

Međutim, zaista je bitno i važno postojanje jedne ovakve kancelarije, mislim da bi dobro bilo u narednoj Vladi porazmisliti da se iznova pokrene ova kancelarija, ali da se na najbolji mogući način raspolaže onim sredstvima koja budu dodeljena i da ona namenski idu onim porodicama, onim privrednim gazdinstvima, onim poljoprivrednim zadrugama koje će moći i biti spremne da to ulože u privredni, poljoprivredni razvoj, da osiguraju da privreda i poljoprivreda nerazvijenih područja bude bolja, bude kvalitetnija i na taj način da se ostvari jedan vid projekata za održivi razvoj ruralnih područja, jer su ogromne stavke u budžetu za tu Kancelariju, za te projekte.

Međutim, ono što danas imamo na terenu ne govori apsolutno u prilog da je to deljeno tamo gde treba, tamo gde je bilo namenjeno i onim kategorijama stanovništva koje su preko potrebne takve pomoći.

To je još jedan od pokazatelja kako ne treba onima koji nisu sposobni davati takvu vrstu amaneta i da je vrlo opasno kada se trguje sa onim što jesu državni resursi, na način zadovoljenje određenih političkih kompromisa. Hvala.