Hvala.

Sada reč ima Ljiljana Malušić.

Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, završni računi budžeta Republike Srbije za 2002. do 2018. godine predstavljaju pre svega značajan korak za odgovornu politiku javnih finansija.

Kada smo kod javnih finansija, ja ću se osvrnuti na izjavu Siniše Malog. Naime, ministar finansija Srbije, Siniša Mali je rekao, odgovarajući na pismo koje mu je uputio gospodin Dragan Đilas, da je dotični neznalica. Zašto? Zato što je Dragan Đilas objašnjavao i kritikovao ekonomsku politiku Vlade Republike Srbije. Đilas je rekao da se Srbija zadužila za dodatnih milijardu evra i dodao je da je to pronašao na sajtu Ministarstva finansija, rekao je gospodin Mali i demantovao. Naravno da je demantovao, a kako ?

Dodatnih milijardu evra je obveznica koja su smo reemitovali kako bismo vratili vaše stare skupe kredite. Ja o tome non-stop pričam. Uzimali su kredite po 7,25, osam, devet, deset, jedanaest procenata. Zato smo mi zaduženi i zato smo došli do cifre od 26,6 milijardi evra. I ne samo za to. Prijavili su dug 14 milijardi, pa onda nešto manje, a zaboravili su dug grada, 1,2 milijarde, zaboravili su dug javnih preduzeća. Katastrofa. Samo lažu, lažu, lažu.

Inače, ova kamata o kojoj priča gospodin Đilas je bila 7,25%, a naša je 1,6% i tako smo mi uštedeli 4,4 milijarde dinara, rekao je Mali i to je istina. Zarad gledalaca.

Grad Beograd bio je zadužen 1,2 milijarde, to je nama ostavio naš trenutni predsednik Saveza za Srbiju, ja bih rekla saveza za sebe, jer u nekretninama samo ima 25 miliona evra, ali o tome ću jednom drugom prilikom.

Sada ću reći kakav je bio kurs dinara i kako to teče od 2009. godine, 1.08.2009. godine srednji kurs dinara za jedan evro bio je 93,28, 1.08.2010. godine srednji kurs dinara za jedan evro bio je 105,11, 1.08.2011. godine srednji kurs dinara za jedan evro bio je 102,63, 1.08.2012. godine srednji kurs dinara za jedan evro bio je 117,51, 30.06.2015. godine srednji kurs dinara za jedan evro bio je 120,60.

Inflacija za 2012. godinu iznosila je 12,2%, a za 2014. godinu 1,8. Inflacija inače ide od 1,5 do 2%. Zašto to govorim? Zato što od kako nema inflacije, dolaze investitori. Samo u prošloj godini smo imali javnih investicija za 220 milijardi dinara. Projektovano za sledeću godinu, 260 milijardi dinara. E, tako radi odgovorna vlast.

Što se budžeta tiče, našeg budžeta za 2019. godinu, iako nije tema, moram da kažem šta smo radili, u kratkim crtama. Vlada je uspešno sprovela fiskalnu konsolidaciju, stabilizaciju javnih finansija, smanjila javni dug, naravno, poboljšala privredni ambijent, obezbedila visoku stopu privrednog rasta, smanjila nezaposlenost sa 27% 2012. godine na danas istorijski minimum 9,5%. Kada budemo otvorili industrijski park u Borči, još 10.000 ljudi ćemo zaposliti, tako se radi.

Što se tiče ovih završnih rezultata, odnosno završnih računa budžeta, idemo redom. Po isteku godine za koju je budžet donet sastavlja se završni račun budžeta Republike Srbije koji Narodna skupština za svaku budžetsku godinu utvrđuje ukupno ostvarene prihode, primanja, rashode, izdatke, finansijski rezultat budžeta Republike Srbije i račun finansiranja. Oni to, gospodo, nisu radili. Mi to sada po prvi put radimo i tako treba da bude svake godine.

Zakon o budžetskom sistemu prvi put je izglasan 2002. godine, zatim 2009. godine, ali ono što se ne sme prenapregnuti ne sme da se izostavi je da smo mi u 2003. godini, prestala je da postoji nažalost Savezna Republika Jugoslavija, potpisan je Sporazum o formiranju Državne zajednice Srbija i Crna Gora i tek 2006. godine Narodna skupština Republike Srbije donosi Odluku o proglašenju Ustava Republike Srbije.

Šta je važno kada govorim o ovim izveštajima? Od 2002. do 2018. godine, poreski prihodi imaju najveće učešće u svim godinama posmatranog perioda, od ostalih prihoda i primanja beleži se povećanje učešća primanja od zaduživanja u ukupnim prihodima i primanjima od 2008. godine 6,3%, da bi najviši procenat primanja od zaduživanja dostigla 2013. godina 42,1%. Primanja od privatizacionih primanja su imala veće učešće u ukupnim prihodima i primanjima 2002. godine 6,4%, 2003. godine 11,3%, 2005. godine 6,4% i najveće učešće 2006. godine 19%.

Od 2009. godine do 2015. godine, usled posledica svetske ekonomske krize i smanjenja privredne aktivnosti dolazi do naglog rasta javnog duga. Kako bi se pokrio manjak u državnoj kasi, Republika Srbija počev od 2009. godine počinje intenzivno da emituje državne hartije od vrednosti na domaćem tržištu kako bi evro obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu. Javni dug centralnog nivoa vlasti izražen u evrima na kraju 2009. godine iznosio je 9,8 milijardi evra, 2012. godine 20,1 milijardu evra i onda se ja vraćam na ono svoje. Nisu prikazali dugove javnih preduzeća, nisu pokazali dug grada Beograda 1,2 milijarde. Samo nam ostaje gospodin Đilas zaradio 200 miliona evra i stavio sebi u džep. Most je koštao 400 miliona evra, a košta duplo veći, duplo širi u Parizu 150 miliona evra. Sramota jedna. Tako se radilo, tako se više neće raditi.

Samo još par rečenica o izveštaju o primljenim donacijama. To je inače sastavni deo završnih računa i EU je najveći donator u Srbiji, jedan od najvažnijih partnera Srbije u podršci, razvoju i tekućim reformama kao kandidat za članstvo u EU, a Republika Srbija od 2014. godine dobila akreditaciju za samostalno korišćenje instrumenata pristupne pomoći EU IPA fondove, čiji je cilj jačanje demokratskih institucija, vladavine prava i sloboda, rodna ravnopravnost, reforma državne uprave, sprovođenje ekonomskih reformi, razvoj civilnog društva i unapređenje regionalne i prekogranične saradnje.

Zahvaljujem na pažnji.

Hvala, gospođo Malušić.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, pred nama se nalaze izveštaji o budžetima od 2002. do 2018. godine. Naravno da je dobro što se izveštaji nalaze pred nama, iako je za ovo vreme došlo i do promene državnog i političkog uređenja, ali je dobro sa aspekta da građanima pošaljemo jasnu poruku da izveštaji budžeta od 2002. do 2012. godine su nerealni, da su to izveštaji budžeta koji nisu bili zasnovani na zdravim i realnim ekonomskim osnovama, da su to izveštaji budžeta žutog tajkunskog preduzeća, koje je izvršilo, za 12 godina vlasti, izvršilo masakr nad privredom, otelo od građana 100 milijardi evra samo iz procesa privatizacije i zemlje. Prema procenama američkog instituta iznelo 51 milijardu dolara, u pljačkaškim privatizacijama 2.400 preduzeća je stradalo. To su ona preduzeća koje su generacije i generacije pre nas stvarale. Već do 2011. godine trećina tih privatizacija bila je raskinuta, trećina preduzeća je tavorila, a 400 hiljada radnika tumaralo je po ulicama, jer na njihova preduzeća stavljeni su katanci i lanci.

To je vreme žutog tajkunskog i pljačkaškog preduzeća kada su njihovi ministri i najviši funkcioneri u liku onog Đelića, pokazivali i slali narodu kao neku poruku sa ekonomskog aspekta, potpuno nenormalnu, da je svetska ekonomska kriza šansa za Republiku Srbiju. Svetska ekonomska kriza nije bila šansa za građane Republike Srbije, to je pokazala ta žuta pljačkaška tajkunska vlast, ali svakako jeste bila šansa za žuto tajkunsko preduzeće i za punjenje njihovih privatnih džepova. Žuto tajkunsko preduzeće, ne samo što je u materijalnom smislu potpuno devastiralo i opustošilo Republiku Srbiju i njene građane, ono je na žalost postavilo granicu Republici Srbiji između Srba i Srba na Jarinju, i naravno njihov sadašnji, jedan od predvodnika Saveza za Srbiju, Vuk Jeremić kada je bio ministar inostranih poslova izmestio je najznačajnije nacionalno pitanje Kosova i Metohije iz UN u EU.

To su rezultati njihove pogubne i katastrofalne politike, koju su 2012. godinu zemlju Srbiju doveli pred bankrotstvo. Građani su tada na izborima demokratskim putem svoje poverenje dali SNS i od tada kreće oporavak i napredak Republike Srbije u ekonomskom smislu, jer za razliku od njih kojima je u fokusu bio lični i privatni interes, u fokusu SNS, našeg predsednika Aleksandra Vučića i u fokusu ove Vlade, jeste ekonomski napredak zemlje i bolji život svakog građanina Republike Srbije.

Da ne zaboravim da kažem, u vreme žutog tajkunskog preduzeća, koji se toliko pozivaju na EU, MMF je 2011. godine pobegao glavom bez obzira, jer oni su dizajući skupocene komercijalne kredite, zadužujući građane Srbije po kamatnim stopama od sedam do osam posto, četiri puta dizali penzije samo da bi zadobili poverenje građana i da bi građani glasali za njih.

Te populističke mere nisu im pošle za rukom i građani im nisu dali poverenje ni tada i nadam se da se više nikada neće vratiti na političku scenu, jer oni su brlog jedan običan.

Ono što želim da kažem, jeste da od 2014. godine, zahvaljujući reformama koje je započeo tada premijer, a danas predsednik Republike, gospodin Aleksandar Vučić, naša zemlja je sprovela teške i bolne, ali jedino moguće ekonomske reforme, upravo da bi zemlja ekonomski ozdravila. Ekonomija jedne zemlje je temelj i to je takav temelj iz koga proističe i boljitak života svakog građanina Republike Srbije. Zahvaljujući toj odgovornoj ekonomskoj politici, mi smo danas u situaciji da pričamo o razvojnom budžetu, o ulaganju u kapitalne investicije, o povećanju plata, o povećanju penzija, o novom zapošljavanju.

Danas je veliki dan za Republiku Srbiju i za sve njene građane. Danas je naš predsednik Aleksandar Vučić otvorio deo autoputa Miloš Veliki, Surčin – Obrenovac. Ukupna dužina tog autoputa je 120 kilometara i građani iz Beograda do Čačka moći će da stignu za sat vremena. To, naravno, ne znači samo skraćenje vremena, to znači bolji kvalitet života tih građana, više radnih mesta, više investicija.

Mi gledamo u budućnost i zato politika Aleksandra Vučića nema alternativu. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Jevtović Vukojčić.

Sada reč ima dr Milan Ljubić.

Izvolite, dr Ljubiću.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, završni račun sadrži sve važne informacije za određenu budžetsku godinu, vidi se kako se trošilo, da li su to bili troškovi razvoja ili su to bili neopravdani troškovi koji su posledica neodgovornog i nestručnog upravljanja javnim finansijama u prethodnom periodu.

Hteo bih da podsetim građane Srbije da su budžeti prethodne vlasti, za period od 2012. godine, bili sve osim razvojnih budžeta. Elementi kreirane ekonomske politike bivše vlasti kreirani su na pogrešan način, nisu bili koordinisani, nisu dali rezultate. Budžeti od 2005. do 2007. godine beleže rast, a razlog toga je privatizacija. Nije to bio rast iz privrede, nego rast od prodaje firmi. Jesu li to bili razvojni budžeti? Da li tu neko vidi neku odgovornost u planiranju? Šta se postiglo? Kakvi su efekti na privredu i društvo tim i takvim budžetima od onih koji su vodili državu u tom periodu? Koliko se izdvajalo i šta je izgrađeno kada je reč o kapitalnim investicijama? Najbolji odgovor je šta su ostavili iza sebe.

Koliko im je bilo bitno zdravstvo, koliko su ulagali i koliko je novih objekata izgrađeno, koliko opreme i savremenih novih aparata je nabavljeno? Koliko im je bilo važna bezbednost i sigurnost Srbije, svojih građana i kolika su bila ulaganja u vojsku i naoružanje u tom periodu? Da li su ti budžeti bili usmereni ka smanjenju nezaposlenosti? Sve ovo govori o kakvim se budžetima radilo do 2012. godine. Vidi se i neodgovornost trošenja, a sve to zavisno od toga šta je bio prioritet.

Tako imamo i godine kada se budžet punio prodajom preduzeća. Gde su ta sredstva od privatizacije trošena? Usmeravana su u potrošnju. Kao posledicu toga imamo 2012. godinu, gde smo bili blizu bankrotstva. Sve to govori o neodgovornom načinu trošenja sredstava. Zato su 2014. godine preduzete mere fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi. Tako se uz mere štednje i discipline vodilo računa o tome kako se svaki dinar troši u cilju prevazilaženja fiskalnih izazova.

Danas su stvari drugačije. U pogledu javnih finansija mnogo toga je urađeno. Treću godinu za redom od 2017. godine imamo suficit u budžetu. Od 2012. godine beležimo rast u ekonomskom smislu. Pozitivan saldo u državnoj kasi govori o sposobnosti Vlade Republike Srbije i pokazuje da Srbija ulazi u period održivosti javnih finansija i dalje napreduje.

Uz jasne parametre rasta, uz odgovornost otvara se višak fiskalnog prostora, uz mogućnost za dalja ulaganja i investicije. Na taj način imamo bolji privredni ambijent, veći razvoj privrede i smanjenje nezaposlenosti na 9,5%. Uz jačanje privrede i rast budžetskih prihoda stvaraju se uslovi za veće zarade i penzije u narednom periodu. Zahvaljujem.

Hvala, dr Ljubiću.
Reč ima Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvažene kolege i uvaženi predstavnici Vlade, kada govorimo o današnjem dnevnom redu, po meni su dva osnovna utiska u svemu tome, a to je odgovornost i mogućnost da napravite poređenje. Odgovornost pre svega današnjih predstavnika vlasti u Republici Srbiji koji su ove materijale konačno doneli pred ovaj uvaženi dom. Kada je u pitanju poređenje, mogućnost da poredimo sve ono što su načini trošenja novca u prošlosti sa onim kako se to radi danas.

Formalno mi danas raspravljamo o završnom računu budžeta od 2002. do 2016. godine. Formalno je tako, ali suštinski ja mislim da raspravljamo o istoriji, jer dobar deo ljudi koji danas sedi u ovoj sali u to vreme kada govorimo o budžetima, pre svega iz tog dalekog perioda 2002. i 2003. godine, je bio ništa do puko dete. Danas govorimo o istoriji, verovatno o najbolnijem delu ekonomske istorije Srbije. To svakako ima i svoje posledice.

Činjenica je, takođe, da je metodologija izrade ovih budžeta, svih ovih koji su danas pred nama, bila različita u različitom vremenskom periodu, ali takođe je i činjenica da je u dobrom delu njih, naročito onima do 2012, odnosno 2014. godine, prihod bio od enormno velikih zaduživanja i to po pravilu sa velikim kamatama. Evo, podsetiću vas na kredit Mirka Cvetkovića iz 2011. godine sa 7,25% kamate, kredit uzet kako bi se penzije povećale i kako bi se nekako na izborima 2012. godine, kako tako, ponovo ostalo na vlasti. Drugi deo prihoda je bio onaj deo od privatizacije. Istini za volju, onaj minimalni deo od privatizacije, jer najveći deo od prodaje preduzeća je završavao direktno u džepovima tadašnjih predstavnika vlasti kao kroz enormne provizije koje su dobijali za prodaju tadašnjih državnih preduzeća.

Međutim, sve ovo nije prošlo tako sjajno, imalo je neke svoje ozbiljne posledice i mislim da ih stalno treba ponavljati. Ja bih ovo negde poredio sa zločinom. Ako o zločinu stalno ne govorite i stalno ne ponavljate ono što se desilo, realna je opasnost da vam se taj zločin ponovi. Ovo što se desilo nije ništa drugo do ekonomski zločin prema državi Srbiji i njenom narodu. Šta su posledice tog i takvog ekonomskog zločina, podsetiću vas kako nam se ponovo ne bi dešavalo i to ćemo uporno raditi. Upropaštene fabrike, stotine hiljada ljudi na ulicama bez posla, uništen zdravstveni sistem, uništena, a pre svega ponižena vojska i policija, pohapšeni oni koji su u najteža vremena stajali na braniku ove zemlje, javni dug koji je prešao preko 80% BDP, privredni pad, visoka inflacija i mnogo, mnogo drugih negativnih stvari.

Pitate se da li je možda nešto dobro bilo u tome svemu iz tog perioda? Naravno da jeste, bila je to pre svega dobrobit za ondašnje nosioce vlasti oličene danas pre svega u nekom novom DOS-u koji nosi ime Savez za Srbiju.

Njihova finansijska podloga i te kako je rasla, i te kako je jačala. Svuda na svetu političari, koji u vreme propasti sopstvene države i sopstvenog naroda ozbiljno finansijski ojačaju se zovu jedinstvenim imenom – lopovi. Da ne bi bilo zabune kada ovo kažem, mislim pre svega na današnji DOS, pod imenom Savez za Srbiju i ljude koji ga vode. To su isti ljudi iz onog perioda kada se radila realizacija ovih budžeta, o kojima mi danas govorimo. I nije to ono što je u tome svemu najgore, najgore od svega toga je što ti ljudi danas ponovo pokušavaju da se vrate na vlast i to nasiljem. To je ono što je najgore u svemu tome.

Narod ih sigurno neće. Ne postoji drugi način da se vrate na vlast, narod ih danas ne želi. Šta je to što narod želi? Narod želi ono što vidi danas. Želi što se tiče rada, ono što danas radi predsednik države, a što se tiče ličnosti, upravo onoga koji taj posao radi i današnji predsednik države.

Čoveka koji je danas označio i službeno negde početak srpske jave, jave koja je proizašla iz srpskog sna o spajanju Beograda, odnosno o spajanju Horgoša sa Čačkom. To je višedecenijski srpski san, gde smo jednom modernom saobraćajnicom uspeli da spojimo sam sever naše države i polako napredujemo ka njenom jugu. E, to je ono što narod hoće i u to sam potpuno siguran.

To je ono što građani znaju da cene. Ovo svakako ostaje nešto što će biti primer, verovatno za istorijske udžbenike, primer kako izgleda naopako voditi državu, ali dobro je što se to konačno posle duže vremena našlo pred poslanicima u ovom uvaženom domu. Hvala.

Hvala, kolega Vujadinoviću.
Reč ima narodni poslanik Sandra Božić.
Izvolite, koleginice Božić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas razgovaramo o izveštajima završnih računa budžeta u periodu od 2002. do 2018. godine iako je to zakonska obaveza, a ne samo budžetska praksa na koju smo i bili obavezni i u prethodnim periodima da u ovom domu raspravljamo. To nije učinjeno i zapravo predstavlja možda najbolju sliku onoga što mi danas, kao SNS u parlamentu radimo i na koji način radimo i koliko transparentno radimo da mi danas razgovaramo o ovim izveštajima završnog računa.

Zapravo kada razgovaramo o njima mi razgovaramo o politikama onih koji su narodnom voljom dobili legitimitet da te politike kreiraju i u ovoj jednoj fiskalnoj istoriji pregleda završnih računa, imamo jednu priliku za ozbiljan pregled politike ovog perioda i priliku da predstavimo jasnu sliku politike i rada SNS i u odnosu na sve ono što su završni računi politike vremena od 2002. godine. Naročito bi se osvrnula na politiku onih koji su do 2012. godine vladali Srbijom i koji danas predstavljaju najveću kritiku, jel kao jedna vrsta opozicije. Ja bih rekla da su sve sem opozicije, s obzirom da na jedan legitiman način na koji bi opozicija učestvovala u radu ne učestvuju pa ni ovde u parlamentu.

Dakle, imamo priliku da sagledamo politiku SNS danas u odnosu na one koji nasiljem, pretnjama i mržnjom pretenduju da ponovo otimaju institucije od volje naroda i to kako drugačije do onako kako jedino znaju i kako jedino umeju, a to je na ulici uz nasilje i bez izborne volje. A cilj je naravno isti, cilj je svakako da ovaj isti budžet i završnim računima o kojima govorimo danas bude porobljen na isti način. Cilj opet nisu građani Srbije već njihov lični interesi i isključivo samo njihova bolja budućnost. Baš ti isti danas, umesto da ponude neki program građanima, plan, ili bilo kakvu naznaku brige o interesima Srbije, bave se isključivo načinom kako da njihov glasnogovornik Dragan Đilas umnoži svoje milione i dočepa se isprobane trgovine minutama na RTS-u kojim se u svakom slučaju najviše i bavi i ostatak ove reciklirane ekipe, služi tome da zapravo samo on bude zadovoljan, povremeno budu nahranjeni nekim mrvicama sa stola svog gazde i obećanjem da će sutra imati priliku da u lopovluku nadmaše svog učitelja.

Pregledom izveštaja koji su danas pred nama imamo priliku i da sagledamo politiku njihovog vremena. Još jednom da se prisetimo pljačkaških privatizacija, vremena u kojem je preko 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da se podsetimo godina u kojima je neizvesnost isplate penzija postala svakog meseca najveća bojazan i nesigurnost, ne u bolje sutra, nego u bilo kakvo sutra.

Razvaljujući vrata Skupštine, okupirajući zgradu RTS-a, uništavajući imovinu građana Beograda, označavajući nepodobne i neposlušne novinare, napadajući nepostojećim aferama iz pera Milovana Brkića, predsednika i njegove saradnike, najbližu rodbinu, pitam se, a pitam i građane Srbije - šta je to njima obećano? Ono jedino što mi možemo da čujemo i što oni ne kriju kao svoj jedini cilj jeste zapravo srušiti predsednika Aleksandra Vučića, a preko svojih medija imali smo priliku i da vidimo na koji način, a objasnili su nam vrlo slikovito kako.

Znači, snajperom pa u grudi, a mi imamo priliku, dakle ovde danas ipak da otklonimo i napravimo otklon prema ovoj jednoj ružnoj prošlosti i nadamo se nikada više budućnosti time što ćemo pričati o rezultatima koje smo upravo u budžetu koji smo ove godine usvojili na vreme, koji je označio jednu prekretnicu razvoja Srbije i upravo smo svedoci i sam budžet je zapravo činjenica tome da su sve mere fiskalne konsolidacije i mere štednje koje su primenjene u prethodnim godinama dale rezultate i omogućile investiranje u budućnost Srbije. U Srbiji se gradi u poslednjih pet godina više nego što se gradilo u poslednjih 50 godina, pa tako smo i danas imali priliku da vidimo da je otvoren deo auto-puta Miloš Veliki od Surčina do Obrenovca. To je samo jedan mali deo onoga što je urađeno. Sledeće godine obećano je i stići ćemo sasvim sigurno i do hiljaditog mosta koji smo izgradili. Započeti su radovi na Moravskom koridoru, koji će za četiri godine biti najmoderniji, najširi auto-put u zemlji, koji će spojiti Koridore 10 i 11, odnosno zapadnu i istočnu Srbiju.

Ovo je način na koji se upravlja domaćinski novcem građana Srbije koji je isključivo i samo namenjen njihovom poboljšanju uslova života i ovo je put kojim ćemo naše ljude pogotovo mlade ljude zadržati u zemlji, jer putevi znače nove investicije i nova radna mesta. Uskoro ćemo imati priliku da predsednik Republike Srbije, Aleksandra Vučić i predsednica Vlade, Ana Brnabić najavili su nam zapravo nov investicioni ciklus koji će biti predstavljen i biće predstavljeno sve ono što će u naredne četiri godine biti izgrađeno i gde će biti investirano u Srbiji. Podsetiću vas još jednom da je Srbija povećala svoj kreditni rejting koji daje jedan pozitivni izgled i približava nas još jedan stepenik do onih najboljih i najrazvijenijih.

Dakle, uravnotežena i mudra politika kako u zemlji, tako i u odnosu prema svim centrima moći daje nam mogućnost da čuvamo naš integritet i interes Republike Srbije i njenih građana i to se u suštini razlikujemo od svih onih koji su u prethodnim vremenima i činili vlast. Naš jedini interes su građani, njihov interes, njihovo standard, naša deca i njihova budućnost. Od te politike Srbija i SNS, predsednik Srbije, Aleksandra Vučić neće nikada odstupiti i ono što je najbitnije neće tim interesom trgovati, a oni koji interesom Srbije trguju sud će sačekati na biralištima. Hvala vam.