Hvala.
Reč ima, po amandmanu, Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Hvala vam, gospodine Marinkoviću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o javnim nabavkama se primenjuje od 2013. godine i ovakav deo zakonske regulative je doprinos unapređenju sistema javnih nabavki, naročito u pogledu jačanja transparentnosti postupka i zaštite konkurencije.

Da bismo nastavili tim putem, mi sada raspravljamo o novom predlogu koji podrazumeva i određene izmene za koje se ispostavilo da su nužne, i to sa aspekta detaljnijeg uređenja određenih pitanja.

Pre svega, predlagač zakona smatra da bi efikasnost postupka mogla biti na višem nivou i da bi moglo da se skrati vreme trajanja postupka, ako uzmemo u obzir da naručioci najviše vremena troše na ispunjavanje formalnih zahteva.

Sa druge strane, takođe, slabosti neke koje su uočene jesu na strani ponuđača koji znatno manje učestvuju u postupcima javnih nabavki. Bilo je slučajeva da su postupci obustavljani iz razloga što nije bilo ponuda, a od prilike u polovini od ukupnog broja postupaka javlja se samo jedan ponuđač. Iz ovih razloga, kako bi se ojačao sistem javnih nabavki, ali i kako bi se stimulisali učesnici u postupcima javnih nabavki, trebali bi prihvatiti ovaj predlog zakona.

Sa druge strane, što se tiče usklađivanja sa direktivama EU, to su obaveze koje je Srbija preuzela i da bismo ispunili obaveze koje smo preuzeli, u tom smislu bi, takođe, trebalo dati podršku ovom predlogu zakona. Hvala.

Hvala.
Na član 17. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Stefana Miladinović i narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.

Suština ovog zakona je, kao što je rekao kolega Jokić, kontrola javnih nabavki i zahvaljujući toj kontroli jedino mogu da se malverzacije i ono što je protivzakonito svede na minimum. Niko ne živi u idealnom ubeđenju da će to biti nula. To se svodi na jedan podnošljiv minimum kada je u pitanju mogućnost kršenja zakona, odnosno pri vršenju javnih nabavki, da se spreči ono što je veliko zlo u Srbiji, a to je mito i korupcija.

Možemo teoretski da razmatramo sve moguće mogućnosti i varijante koje se dešavaju, ali svi mi znamo da se u većim nabavkama, kada kažem većim, onda su to u razmerama ove države Srbije, mogu fingirati dve ili tri konkurentske firme koje se pro forme javljaju po raspisanom tenderu za javne nabavke, a da dobije onaj koji je već unapred dogovoren. To je jedna od mogućnosti. To proveriti je jako teško, ali je olakšan posao ako imamo komisije, ako imamo nadležne organe, pre svega Ministarstvo finansija, koji će jasno i precizno da postupaju u okviru zakona.

Ono što je po nama, srpskim radikalima, zabluda ovde to je da se raspravlja o nekim, uslovno rečeno, javnim nabavkama velikih razmera, kada je u pitanju kancelarijski materijal, kada je u pitanju nabavka papira.

Nije suština u tome. Velike nabavke su one koje dolaze od stranih velikih kompanija, kao što je izgradnja ovih auto-puteva. Tu kada se raspisuju tenderi, tu je mnogo veći novac, mnogo veće investicije. Tu su veliki gubici i tu su velike nepravilnosti upravo zbog onoga što mi spočitavamo, zbog direktnih pogodbi i razgovora u četiri oka. To ne može da bude, to nema nigde u svetu. Ali, nemamo mi mehanizam, odnosno ova vlast, da se suprotstavi tome.

Hvala gospodine Mirčiću.

Na član 20. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite koleginice Jovanović.

Neverovatno je, dame i gospodo narodni poslanici, da vi uslovljavanje EU na takav bezočan način inkorporišete i ovaj zakon.

U ovom članu 20. vi obavezujete Republiku Srbiju u svim stavovima ovog člana, a mi smo tražili brisanje člana 5, da izveštavate Evropsku komisiju o ugovorima koje potpisujete po posebnoj proceduri iz oblasti sektora bezbednosti. Dakle, vi se potpuno priklanjate politici NATO pakta i članica NATO-a koje to traže od Srbije.

Prošlo je toliko godina, a vi ste se oglušili o sve apele SRS da za Rusko humanitarni centar u Nišu članovima, odnosno pripadnicima tog centra dodelite diplomatski status, što je tražila SRS neprestano. Premijer je pre dve godine rekla da ne zna ništa o tome da li će toga biti ili neće. Očigledno je da neće, jer da ste do sada hteli, vi biste, kako je rekao ruski šef bezbednosti, ispunili zakonsku obavezu da to uradite, a ne da vas neko moli da to uradite, a vi naravno ne smete zbog svojih prijatelja iz NATO pakta, onih istih koji su sejali bombe, tovare bombi ovde od čijih posledica danas umiru nažalost i mladi i stari ljudi.

Ovo je vrhunac politike koja srlja ka nečemu u šta prvo Srbija neće nikada ući, a to je EU, a sa druge strane vi nas dodatno ponižavate, a time i naše snage bezbednosti, jer tražite ovim zakonom da Srbija prihvata sve ono što Brisel ispostavlja kod vas, odnosno kod članova Vlade. Vi to slepo slušate i pratite, a nemate odgovor na ključna pitanja, a to je kako da se Srbija u budućnosti izbori sa izazovima sa svim zemljama NATO okruženju koja idu na ruku šiptarskim separatistima i teroristima.

Put je samo jedan, da napravimo vojni savez sa Ruskom Federacijom i da time uz sve ovo što smo dobili od njih i što će Srbija kupiti, ali mnogo toga smo dobili besplatno, iskoristimo da jačamo odbrambenu moć naše zemlje.

Hvala, gospođo Jovanović.

Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Na član 28. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.

Na član 29. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Mihajlović.

Izvolite gospođo Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom SRS, član 29. menja se i glasi – naručilac je dužan da u planu javnih nabavki, odluci o pokretanju postupka javne nabavke, pozivu za javno nadmetanje, tenderskoj dokumentaciji i odluci o izboru najpogodnije ponude iskaže procenjenu vrednost javne nabavke.

Ovo je neophodno da bi se suzbile manipulacije bilo koje vrste, bilo da se ova vrednost potceni ili preceni. Zakon mora da obaveže naručioca da navede o kolikoj vrednosti se radi, da jasno iskaže tu cenu što je u suštini granica ispod koje se ne sme ići. Naravno, do precizne vrednosti teško je doći, ali se barem približno ona mora utvrditi ispitivanjem tržišta, kvaliteta i svih drugih relevantnih pokazatelja.

Zakon ne treba da se bavi načinima utvrđivanja vrednosti, jer vidno izražena cena više je nego dovoljan signal da li je bilo koji vid javnog nadmetanja zaista ravnopravan za sve učesnike.

Da je navođenje različitih metoda procene vrednosti u ovom predlogu zakona suvišno, jer je nemoguće navesti sve načine procene, navešću jedan primer iz prakse. Možda će nekome ovo izgledati banalno, ali finale je izazvalo materijalne gubitke proistekle iz pridržavanja slova zakona. Naime, u jednom beogradskom javnom preduzeću postoji kafe kuhinja u kojoj zaposleni mogu da dobiju kafu, sokove i još po neki topli napitak. Ništa neobično ili protivno važećim standardima.

Problem je nastao kada je raspisan tender za nabavku espreso kafe. Većina od 150 zaposlenih u tom preduzeću pije upravo tu kafu, a problem je nastao kada je stigla ta nova nabavljena na tenderu. Niko nije hteo da je pije, jednostavno njen kvalitet je bio ispod nivoa, svakog nivoa. Naručilac koji je savesno raspisao tender postupio je tako što je prihvatio najnižu ponudu, što je u ovom slučaju značilo i najlošiju robu.

Jednom rečju, pare su bačene. Objektivno sagledavajući niko nije kriv. Sve je po zakonu. Radnici i dalje ne piju kafu, a rukovodstvo ne zna šta će sa zalihama. Dakle, jasno iskazana vrednost nabavke sigurno bi eliminisala ovakve ponude. U tome je i smisao ovog amandmana. Zahvaljujem.

Hvala gospođo Mihajlović.
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li želite reč gospodine Rističeviću?
Izvolite reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, čudne su javne nabavke. Danas najviše prigovora u funkcionisanju države i lokalnih samouprava nabavki imaju pripadnici stranke bivšeg režima. To su oni čije adrese ne možemo lako saznati. To su oni koji su iz pocepanih patika uskočili na Maldive, na jahte, došli do stanova u Beču, Londonu, došli do imovine vredne 20 i nešto miliona evra, samo u stanovima, kao što je to Đilas, došli do toga da ako nađete sudskog pozivara da im uruči pozive, on mora da ima pasoš, mora da ima vizu, jer da bi pronašao te novokomponovane bogataše to može samo sudski pozivar koji može da putuje u inostranstvo, koji ima putnu ispravu, odnosno pasoš koji je viziran za mnoge zemlje gde oni imaju svoju destinaciju.

Dame i gospodo, raj bogatih je zasnovan na paklu siromašnih. Siromaštvo ne proizvode siromašni, nego bogati tako što štekuju, kako mladi kažu, pare uzimajući pare od miliona građana i postaju milioneri. Taj novac izlazi iz opticaja i to društvo postaje siromašno, ne samo zato što su bogati pokrali siromašne, već zato što su taj novac izneli na Kukova i druga belosvetska ostrva i naravno ne troše ga ovde, ne plaćaju porez ovde i to je mnogostruka šteta.

Govorio sam i ponoviću zbog migranata, te logore koje bi oni dizali verovatno bi sproveli javne nabavke i verovatno bi kao Most na Adi glavni pregovarač bio Dragan Đilas. Verovatno bi to bilo četiri puta iznad planirane cene i verovatno bi taj put vodio u neki pakao. Verovatno bi u tom logoru bili mi.

Znate da su nam pretili popisivanjem, da nam znaju adrese, onda zajedno onaj novinar, kako se zove, rekao je da nas treba sve nabiti u logore, onda bi tu malo silovali…

Molim?

(Aleksandar Martinović: Mene bi oražili.)

… onda bi malo silovali, onda bi malo oražili gospodina Martinovića, onda bi oražili gospodina Đukanovića. Mene bi odveli na planinu i sekli deo po deo.

Dakle, pošto ja slabo idem uzbrdo, zbog bronhitisa, verovatno bi morali da me nose, pri tome bi verovatno dvojicu zarobili, pošto oni ne nose ništa sem novca, posle toga bi vas malo streljali, pa bi posle toga nas malo mučili još tako streljane, pa bi onda Đorđe Vukadinović, propisao da se to ne radi na Terazijama, jer tamo se vešaju rodoljubi, već na nekom drugom mestu koje sa malo vidi. Dakle, nemojte da vas čude izjave i Boškića i Ljotića o migrantima i to na dan migranata. Eto, on bi sagradio jedan veliki logor, zidove, eto, on bi podigao proizvodnju žice, cigle itd. nekih cevi bešavnih itd. da se taj logor sagradi, sazida i strpao bi tu migrante koji su retkost u Srbiji, ali bi verovatno i mi sami pokušali da budemo migranti od tih zidova. Jer ti zidovi sprečavaju da se uđe, ali ti zidovi sprečavaju i da se izađe. Verovatno Boško Ljotić misli da nas sve pohvata u tim zidinama, strpa u te logore i da primeni one mere koje sam već opisivao.

Dame i gospodo, nekima je ovo smešno, ali ja mislim da tako opasnim idejama treba stati na put. Neko ko baštini i ko je prevazišao ideje Boška Ljotića i koji se udružio da DS, pazite DS, zajedno sa Boško Ljotićem, zajedno sa idejama o logorima, zidovima, zidinama itd. meni to zvuči neverovatno. Oni koji baštine ideje Zorana Đinđića.

Već kad sam to rekao, da kažem da oni ne liče za Zorana Đinđića. Mi koji smo sarađivali sa njim znamo da on nije bio antinacionalan, o njemu ima mnogo grešaka, o njemu kruže razne priče, ali moje mišljenje je da njegova politika nije ova politika DS, da su oni preuzeli politiku nekadašnjeg građanskog saveza i da tu politiku pokušavaju da navodno propovedaju Srbiji, ali politika građanskog saveza i politika Boška Ljotića ne idu zajedno. Kako sve to opstaje? Verovatno zbog novca. Ima veoma bogatih ljudi koji misle da sa novcem mogu sve, ali samo treba da znate da ti isti ljudi koji misle da sa novcem mogu sve, su spremni da za novac urade sve, da žrtvuju nacionalni i državni interes Republike Srbije. Hvala.