Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre, gospodo oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, pre prelaska na ono što je dnevni red želim da obavestim javnost da je protekao 358

dan kako poslanici dela opozicije ne dolaze na posao, a za koji uredno primaju platu i na taj način šalju jasnu poruku kakav je njihov odnos prema funkciji koju obavljaju, kakav je njihov odnos prema Narodnoj skupštini, ali i prema građanima Srbije.

Doduše, danas su neki i bili u prepodnevnom delu zasedanja ovde, a neki od njih su i bili u skupštinskom holu, pa kao i uvek držalu su konferencije za štampu, nastavili sa iznošenjem neistina, besmislenih optužbi i izmišljotina o Aleksandru Vučiću i funkcionerima SNS.

To je već nešto što je manir i praksa tog dela opozicije koju kontroliše Dragan Đilas da svaki dan, na svakom mestu plasiraju iste potrošene, istrošene, reciklirane priče o nekakvoj povezanosti raznih ministara iz redova SNS, ali ponekad iz redova koalicionih partnera, bez ikakvog argumenta, bez ikakvog dokaza i ne dotiče ih to što se na taj način direktno nanosi velika šteta našoj vojnoj industriji. Ne dotiče ih ni to što to direktno ugrožava odbrambenu industriju, ali i odbrambenu moć Srbije. Šteta je već načinjena i ne samo „Krušiku“ već i celom Valjevu. Ali, kako da vam kažem, šta to njih briga?

Njima je jedino važno da svaki dan vrte istu priču, ne bi li to onda njihovi mediji N1, "Danas", "Vreme", NIN i svi ostali to posle plasirali, pričali o tome, pisali o tome svaki dan.

Pre neki dan su otišli i korak dalje. Počeli su sa štampanjem raznih nepotpisanih novina, raznih nepotpisanih pamfleta, nekakvih letaka. Evo, ovako to izgleda, ovo su pre neki dan delili, neke nepotpisane novine. Svi znamo da su to Đilasove novine, oni su to posle i priznali. Dakle, za vikend su njihovi aktivisti na mirjevskoj pijaci, aktivisti Saveza za Srbiju, delili ove nepotpisane novine građanima. Doduše, građani su ih oterali vrlo brzo sa pijace.

Šta je važno u ovoj priči? Važno je to što su se u svojoj brzopletosti malo zaneli, pa su priznali da zapravo oni stoje iza najprljavije kampanje u Srbiji u poslednje vreme. Dakle, imamo saopštenje Demokratske stranke Zvezdara, evo ga to saopštenje, na zvaničnom nalogu, na zvaničnom Fejsbuk nalogu, Demokratska stranka Zvezdara javno priznaje da su upravo ovo njihovi aktivisti i kaže: "Danas oko 10.15 dva odbornika SNS sa nekolicinom aktivista SNS su napali aktiviste", to je čista laž da ih je neko napao iz SNS, građani ih oterali sa pijace, "Saveza za Srbiju na mirjevskoj pijaci koji su delili novine". Dakle, ovo piše na zvaničnom Fejsbuk saopštenju Demokratske stranke Zvezdara.

Sad znamo ko se u Srbiji bavi prljavom kampanjom i ko u Srbiji finansira, štampa i deli ove nepotpisane novine, nepotpisane letke. Dakle, znamo da je u pitanju Dragan Đilas i znamo da je u pitanju cela ta tužna ekipa iz Saveza za Srbiju.

Ja imam pitanje za Dragana Đilasa - a odakle mu novac za ove novine? Odakle mu novac da štampa ovo i da posle deli? Odakle? Jel to od 619 miliona evra koje je zaradio?

(Aleksandar Šešelj: Od tih para.)

Slažem se da je od tih para.

Drugo pitanje za Dragana Đilasa - a otkuda baš da izabere onog Miljuša vašeg, da Miljuš uređuje ove novine? Kakve to kvalitete ima Miljuš da se bavi uređivanjem ovih novina?

Ali, da se vratim na ono što je tema dnevnog reda.

Gospodine ministre, želeo bih da iskoristim priliku da pohvalim dosadašnja ulaganja u Vojsku Srbije i ne mislim pri tom samo na najmodernije jurišne helikoptere Mi-35 M i na helikoptere H-145 M i Mi-17, koje smo imali prilike skoro da vidimo na prezentaciji, već i na sva ostala ulaganja u naoružanje i opremu Vojske Srbije.

To moram da kažem, ne da bismo mi napadali nekog, već isključivo kao sredstvo odvraćanja, isključivo u odbrambene svrhe, za slučaj da zemlja mora da se brani.

Jako je važno i to što se intenzivno radi na poboljšanju materijalnog položaja pripadnika Vojske Srbije i životnog standarda naših vojnika. Tu mislim i na povećanje zarada, ali i na rešavanje stambenih i svih ostalih potreba i problema koje imaju pripadnici snaga bezbednosti.

Svedoci smo i toga da se gotovo svakog meseca reši stambeni problem određenog broja pripadnika Vojske Srbije i da će se ubuduće još brže i još više rešavati i stambeni problemi i sva ostala pitanja pripadnika Vojske Srbije. U tom smislu želim da vam pružim snažnu podršku u tome. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.
Sada reč ima Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani oficiri Vojske Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, politika Aleksandra Vučića, Srpske napredne stranke, je politika mira, sigurnosti i bezbednosti, politika očuvanja neba, zemlje i naroda na ovom prostoru.

Vojska Republike Srbije je najznačajnija u odbrani teritorijalnog integriteta suvereniteta naše zemlje, a sem što je značajna u odbrani naše zemlje, njena važnost je i te kako značajna i sa aspekta odvraćanja eventualnog agresora.

Vojska Srbije, zahvaljujući odličnoj ekonomskoj politici koja je vođena od 2014. godine, nikada nije bila snažnija nego danas. Ulaganja u Vojsku Srbije takođe su velika. Ulaganje u poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u Vojsku Republike Srbije takođe su veća nego ikada.

Moram, pre svega, da napomenem, kao dodatni motivišući faktor i dodatno ulaganje u Vojsku Republike Srbije jeste izgradnja stanova u sedam gradova i opština u Republici Srbiji i obezbeđenje oko osam hiljada novih stanova za pripadnike Vojske Republike Srbije. Rešavanje stambenog pitanja, pored pitanja plate, svakako da jeste jedno od vrlo značajnih pitanja i naravno da će ova Vlada nastaviti sa takvom politikom, politikom izlaska u susret pripadnicima Vojske Republike Srbije.

Moram da kažem šta je bilo do 2012. godine. Do 2012. godine žuto tajkunsko preduzeće, pljačkaško, Đilasa, Tadića, Jeremića, Obradovića, uništilo je sve segmente društva, između ostalih i Vojsku Republike Srbije, kao vrlo značajnog stuba svake države, pa naravno i države Republike Srbije.

Moram da napomenem da su 2006. godine, u vreme kada je načelnik Generalštaba bio Zdravko Ponoš, inače bliski prijatelj Vuka Jeremića, ukinute 63. padobranska brigada i 72. specijalna brigada. One su ukinute na taj način što je njihov značaj smanjen, što su one funkcionisale kao bataljoni i što se, naravno, ogledalo i na napredovanje samih vojnika u inače ovim elitnim jedinicama.

Moram da istaknem da je 63. padobranska brigada odlikovana Ordenom za hrabrost, upravo u vreme ratnog dešavanja na području Republike Srbije, u vreme 78 dana zločinačkog napada NATO agresora na našu zemlju, kada smo imali dve i po hiljade žrtava, među kojima, nažalost, veliki broj dece i trudnica i pet puta više ranjenih.

Moram da kažem da njih nije zanimala ni vojska, ali njih nije zanimalo ni nebo Republike Srbije. Nebo Republike Srbije, odnosno vazdušni prostor Republike Srbije prvi put je relaksirao Aleksandar Vučić 2015. godine, kada se nalazio na mestu premijera.

Naravno, moram da kažem da je jedna od misija Vojske Republike Srbije svakako i učešće u vanrednim situacijama i spašavanje stanovništva u vanrednim situacijama. To žuto tajkunsko preduzeće čak je prodalo čamce koje je služilo vojsci u vanrednim situacijama i zamislite, prodali su oko 900 čamaca, a jedan čamac je koštao od deset do 15 hiljada dinara. To je sramno i sramota. Bili su, ne povratili se.

Oni su i helikoptere MI-8, koji je inače osnova za ove helikoptere MI-17 i čija je namena u stvari spasavanje stanovništva u elementarnim nepogodama rasprodalo i prodalo u inostranstvo. Njima ni vojska, ali ni oruđe, ni oprema nije ni bilo potrebno, jer oni su vojsku razoružali i vojsku ostavili i bez vojnika sa ogromnim iskustvom koji su učestvovali u ratnim dejstvima, a naravno, i bez oruđa i oružja za rad.

Naravno da nakon 2014. godine ulažu se ogromni napori. Moram da kažem da je i strateški dokument koji se sada izradio, koji se tiče Strategije odbrane Republike Srbije, koja se odnosi na bezbednost Republike Srbije, zbilja urađena na jedan krajnje profesionalan, na jedan krajnje temeljan, na jedan krajnje sveobuhvatan način. I tu bih, pre svega, istakla pitanje vojne neutralnosti.

Srbija je vojno neutralna zemlja. Srbija sama mora da vodi računa o jačanju svoje vojske, naravno, ne isključujući partnerstvo ni sa NATO-om, ni sa ODKB-om, ali,

hoću ovom prilikom da napomenem, kao ni sa svim drugim zemljama.

Hoću da napomenem jednu vojnu vežbu koja je bila u septembru mesecu 2019. godine. To je „Begej 2019“ koja se održavala u Titelu, u stvari održavala se u više mesta. Bilo je aktivnosti vojske i iz vode, iz vazduha i sa kopna. To je zbilja ostavilo jedan impresivan utisak na građane, jer građani imaju veliko poverenje u instituciju Vojske Republike Srbije. Moram da naglasim da smo tada od Narodne Republike Kine dobili donaciju u 40 različitih oruđa, odnosno mašina koje su namenjene, pre svega, za inžinjerijske jedinice.

Sada ću napomenuti da je vojska i te kako značajnu ulogu odigrala i 2014. godine u vreme poplava, iako prethodna vlast nije ostavila nikakva oruđa, u spasavanju našeg stanovništva. Takođe, moram da pohvalim inžinjerijsku jedinicu iz Kraljeva, koja je u junu mesecu, u selu Sirča, za vrlo kratko vreme postavila most, jer je jedan deo sela, to je više od 100 domaćinstava, bio odsečen od svog mesta, a i od Kraljeva. Naravno da je briga o građanima Republike Srbije u svim mogućim situacijama i te kako važna sa aspekta bezbednosti i sigurnosti.

Srpska napredna stranka u danu za glasanje, naravno, podržaće sve predložene zakone. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice.
Sada reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Hvala vam, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem značaj i da izrazim zadovoljstvo zbog formiranja 63. padobranske brigade, obzirom da sam iz Niša, i 72. brigade za specijalne operacije.

Njih je, kao što smo čuli od moje koleginice koja je malopre govorila, 2006. godine ukinuo tadašnji načelnik Generalštaba, Zdravko Ponoš, blizak saradnik Vuka Jeremića.

Ove brigade su najspremnije i najobučenije brigade za brzo reagovanje, posebno u borbi protiv terorizma i drugih oblika pretnji po bezbednost naše zemlje. One su podnele najveći teret, nažalost, u bombardovanju 1999. godine i smatram da je ispravno vratiti ih u našu armiju i zbog vojske, i zbog porodica, zbog svih onih koji su izgubili živote, i zbog onih koji su podneli težak teret tadašnjeg bombardovanja.

Veliko poštovanje uživa 63. padobranska brigada, ne samo kod Nišlija, već kod svih građana Srbije. Pripadnici 63. padobranske brigade su uvek tu kada su potrebni narodu, u svakoj situaciji, u miru i u ratu. Koliko je čast biti pripadnik 63. padobranske brigade, toliko je čast govoriti o njima i ja pozdravljam, zaista, ovakvu odluku.

Pomenula sam Vuka Jeremića na samom početku. Njegovo ime, naravno, da ne ide mnogo uz pominjanje časnih pripadnika Vojske Srbije, ali baš zato da se prisetimo nedela njegovih i njegovih saradnika.

Sada je upravo on jedan od lidera Saveza za Srbiju i vidimo da se njegov odnos nije ništa promeni ni prema vojsci, ni prema odbrani naše zemlje, ni prema državi. Neprestanim fabrikovanjem laži i afera lideri Saveza za Srbiju upravo nanose veliku štetu našoj namenskoj industriji. Naravno da govorim o „Krušiku“ i želim da govorim i o potrebi da se sada vrati ugled koji su narušili plasiranjem neistina.

Kada strancima iznesete tajne podatke iz naše namenske industrije, šta je to nego udar na našu državu? Zbog nesposobnosti da stvore stranačku infrastrukturu oni su kupovali stranke. Vuk Jeremić je kupio stranku od Miroslava Aleksića, Dragan Đilas je kupio stranku, pa je nazvao Strankom slobode i pravde. Međutim, i to je bilo uzalud zato što nisu imali podršku naroda i bez obzira na sve.

Osim mržnje prema Aleksandru Vučiću zbog njegovih uspeha, kako na stranačkom, političkom planu, tako na državnom planu, oni se vode i traženjem alibija za neizlazak na izbore, jer nemaju ni program, ni stranačku infrastrukturu, nemaju ni neke normalne ideje koje bi mogli da ponude građanima. Oni građanima mogu da ponude samo nasilje, samo strah, destrukciju i ulicu. Zbog toga izmišljaju afere, i u „Krušiku“, i sve druge, i na taj način, nažalost, nanose štetu Srbiji. Oni nemaju nikakvu korist od toga. Rekla bih im da, umesto toga, mogu da izađu na izbore, da postignu rezultat kakav god mogu da postignu i da časno izgube od SNS.

Poslaničke grupa SNS će ove predloge koji su danas pred nama podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Žarić Kovačević.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.
Nije prisutan.
Sledeći je Boban Birmančević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, kao što je to u Srbiji i uvek bio običaj i navika i stav, ponovo Srbin rado ide u vojnike i ponovo Vojska Srbije zauzima svoje mesto i u Srbiji, ali i na Balkanu, mesto koje kroz vekove zaslužuje i mesto koje i pokazuje u kakvom je stanju i sama država Srbija.

Stabilnost Balkana, ali i stabilnost Srbije svakako zavisi od niza faktora, ali mislim, kada uzmemo sve u obzir, da se pokazalo u ovoj novijoj istoriji da je upravo ključni faktor stabilnost vojske, ali i politička stabilnost, ekonomska, fiskalna i svaka druga vrsta stabilnosti, ali opet ključni faktor je Aleksandar Vučić i jednostavno od toga koliko je on uspeo, a uspeo je u velikoj meri da Srbiju vrati na pravi put, da zemlje Balkana vrati na pravi put i da konačno počnemo da razmišljamo u interesu naše Srbije, ali i šire od toga.

Onaj ko nije spreman da živi sa svojim komšijama, ko ne misli dobro svojim komšijama, neka porazmisli dobro šta misli i samom sebi. Mislim da politika mira, koju u ovom trenutku pokušava i sa velikim uspehom uspeva da primeni Aleksandar Vučić, na duže staze daće još bolje rezultate.

Strategija odbrane države bitan je dokument. To je svakako za građane Srbije i više od dokumenta. Odbrana Srbije, odbrana države, odbrana građana i naša vojna stabilnost je u Srbiji uvek zauzimala visoko mesto i to mesto će uvek zadržati.

Vojna neutralnost je nešto što je prirodno u Srbiji, nešto što jednostavno podržava svako ko misli dobro i svojoj državi, ali i svojoj porodici i svojim naslednicima.

Vojna neutralnost, vrlo je lako reći, ali nije lako izvesti. Živimo u zemlji koja je kupila najmodernije naoružanje od Rusije i koja jedina u Evropi nije priznala, odnosno nije uvela sankcije Rusiji zajedno sa BiH. Živimo u državi koja u isto vreme hoće i biće i na putu je za EU. U isto vreme želimo i jesmo prijatelji i sa Kinom i sa Turskom i sa Amerikom i sa svim državama. Posebno da naglasimo, da ne upotrebimo grubu reč, ne postoje male i velike države, nego postoje verni i odani prijatelji, verne i odane države, države koje pamte Srbiju iz boljih vremena i da njih ne zaboravimo kada je priznanje Kosova u pitanju, one države koje su imale snage, koje su imale hrabrosti da u ovim teškim vremenima ustanu protiv velikih i da kažu – ne, mi ne priznajemo, mi povlačimo priznanje Kosova na koje je sigurno velika većina država naterana, pokazuje da još ima pravde na ovom svetu.

Ono što moram da kažem kao svoj lični stav, a mislim da je to i stav većine ljudi koji žive u Srbiji, to je da jednostavno NATO bombardovanje nevinih, bombardovanje civilnih objekata, NATO bombardovanje i posledica toga su civilne žrtve, bombardovani su civili, bombardovana su deca, i neko ko akciju bombardovanja Srbije i civilnih žrtava i civilnih objekata nazove „milosrdni anđeo“, ni pre 20 godina, ni na današnji dan, ni za 20 godina neće biti prihvatljiv i neće biti neko ka kome ćemo mi težiti kao država. To je moj lični stav, a mislim da je i stav većine ljudi koji žive u Srbiji.

Kad kažem nama mislim na ovu Srbiju, mislim na ovu vojsku, mislim na ovog predsednika Aleksandra Vučića, nama, ovoj Srbiji se veruje. To su pokazala najnovija istraživanja koja potvrđuju i koja su Srbiju smestila na prvo mesto po poželjnosti, odnosno po potrebi i željama investitora da dođu u neku državu.

Država Srbija je bila crna tačka, kao da nismo postojali u vreme ovih, koji sebe, imali su, i to deluje vrlo sarkastično, obraza da nazovu sebe SZS. Prosto je neverovatno kakav su oni savez za Srbiju. Ako imao u vidu šta su svi zajedno uradili, ali kada neko kaže da voli Srbiju, to nije retorika, to je jednostavno osećanje koje se gali ili ne gaji. Kada neko kaže da su oni pre nas, a kad kažem oni pre nas, tačno se zna ko je u pitanju, uništili vojsku i uništili dobar deo Srbije, to ponovo nije retorika, to je jednostavno istina.

Istina je u Srbiji samo jedna. Ono što je dobro, tu istinu znaju građani Srbije i u skladu sa tom istinom glasali su 2012, i 2014, i 2015, i 2016, i 2017, glasaće i 2020. godine. Istina je samo jedna i u skladu sa tom istinom očekujemo podršku i ovoj Vojsci Republike Srbije i Aleksandru Vučiću i svima onima koji rade u interesu države Srbije i njenih građana. Hvala.

Hvala, gospodine Birmančeviću.

Sada reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani oficiri, mi slušamo od bombardovanja na ovamo, a tema je ta bila prisutna i ranije, o neutralnosti Srbije, kako je to otprilike garant naše bezbednosti, da se mi držimo podalje od sukoba velikih sila, čak smo nekad, još ranije, imali izjave da je to nama jedna garancija da nam se opet neće ponoviti bombardovanje i šta sve ne oko te neutralnosti. Niko još uvek nije rekao šta ta neutralnost znači i kako se to ostvaruje u Srbiji.

Prvo, nisam baš siguran da to mi imamo danas u Srbiji, da smo zaista neutralni jer bi neutralnost verovatno podrazumevala određenu ravnotežu između dve sukobljene strane ili uopšte dva bloka ili kako god to posmatrali. Obično se govori o Severnoatlantskom paktu i sa druge strane, Ruskoj Federaciji, a da li je to zaista tako? Prvo, Republika Srbija je potpisala IPAP i SOFA sporazume, ratifikovala te sporazume u Narodnoj skupštini.

Što se tiče IPAP sporazuma, to su neke teme koje tu prevladavaju. Nisu možda toliko ni vezane za odbranu. Tu se bave i pitanjem pravosuđa, pitanjem izvršenja i pitanjem privatizacija, evropskih integracija i šta sve ne, gde smo se mi otprilike obavezali na sve to kroz IPAP sporazume.

Drugi sporazumi su SOFA koji smo prvo potpisali sa SAD, a 2015. godine, podsetiću vas, i sa Severnoatlantskim paktom, dao je veoma široka prava vojnicima Severnoatlantskog pakta. Oni mogu nesmetano da prolaze kroz našu zemlju, tranzit. Imaju potpuni diplomatski imunitet. Ne plaćaju nikakve dažbine, nikakve poreze, carine i slobodni su da koriste infrastrukturu za civilne ili vojne namene. Uživaju potpunu nepovredivost, bez ikakve materijalne, prekršajne ili krivične odgovornosti.

To nije baš u skladu sa Ustavom Republike Srbije, ni to potpisivanje zbog tog položaja zato što bi trebalo valjda da bude naša granica nepovrediva, da ne može kako ko hoće, pogotovo predstavnici bilo koje vojne sile da uđu kako god žele. Drugo, kako mogu neki građani na teritoriji Srbije da budu sa većim pravima i da za njih neke norme Krivičnog zakonika ne važe, što je slučaj sa vojnicima NATO pakta upravo po tom sporazumu. To je jedna stvar.

Drugo, mi imamo danas kao nasledstvo od nekih prethodnih režima, a nismo videli nikakvu reakciju ili stav oko toga, Kancelariju NATO pakta pri Ministarstvu odbrane. Ako smo mi neutralni, da li onda treba da imamo i Kancelariju ODKB na primer ili Ruske Federacije pri Ministarstvu odbrane. To bi možda bio neki balans i možda bi odslikavalo neku neutralnost. Mi smo imali posle 2000. godine tu Kancelariju. To se nastavilo i kada se vlast promenila. Dakle, nema promene.

Ovim sporazumom SOFA mogli smo da vidimo zbog toga položaja koji vojnici NATO pakta imaju da kada bi se to na primer uporedilo sa Trojnim paktom koji je potpisala Kraljevina Jugoslavija sa Hitlerom da taj sporazum SOFA daje veća ovlašćenja stranim trupama nego što je to bilo predviđeno Trojnim paktom, a zbog tog Trojnog pakta Jugoslavija je ušla u rat i desio se onaj puč. Nezavisno od motiva, ali to je bio osnovni razlog zašto je Hitler napao Jugoslaviju.

Kada poredimo davanje diplomatskog statusa NATO vojnicima, vojnicima one vojne alijanse koja je 78 dana ovu zemlju bombradovala, procene su razne, ali negde oko 100 milijardi dolara materijalne štete, 2.500 hiljade ljudi koji su tu poginuli, mi smo njima dali diplomatski status, a predstavnicima Rusima u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu mi nismo dali takav status. Mi se toga bojimo tj. Vlada Republike Srbije se toga boji. Boji se reakcije tzv. međunarodne zajednice, odnosno onoga što je eufimizam za međunarodnu zajednicu, a to je skup najmoćnijih zapadnih zemalja. Ne možemo mi da budemo neutralni. Neki su tu možda neutralniji nego drugi. Šta mi gubimo tu iz vida? Mi govorimo o primeru Švajcarske, moglo je da se čuje, oko te neutralnosti. Oni su neutralni već 200 godina, a kada uporedimo nas i Švajcarsku vidimo nešto i izvlačimo neke zaključke o toj neutralnosti. Švajcarska 8,5 milion stanovnika, 135 hiljada vojnika, aktivni sastav, još su oni referendumom to skratili na ovu cifru, a do 2003. godine su imali negde oko 400 hiljada vojnika, ako se ja ne varam. Budžet za odbranu četiri milijarde svake godine. dakle, osim što imaju četiri puta više vojnika imaju 20 puta veći budžet, a kakvo je njihovo okruženje, ko će njih da napadne, da li njima preti neka opasnost od susednih zemalja, a da li nama preti opasnosti od nekih susednih zemalja, a da li nama preti neka opasnost od susednih zemalja. Nisam siguran da je tako miroljubivo naše okruženje.

Imali smo iskustva sa neutralnošću od 1945. godine. Savezna Federativna Republika Jugoslavija je neutralna od 1945. godine. Da li je to nama pomoglo da se ta država raspadne u građanskom krvavom sukobu, građanskom ratu, da li je to pomoglo da nas bombarduju i šta smo mi od toga dobili. Gde je tu bila naša bezbednosti i garancija naše bezbednosti. Uvek ti neki međunarodni principi koji važe kada je u pitanju Srbija ne važe za Srbiju. Za Srbiju se primenjuju neki drugi aršini.

Tako je bilo kada je u pitanju pravo na samoopredeljenje, pa oni zaključci Badinterove komisije, kada se doneo zaključak da se Jugoslavija rastaka po administrativnim granicama, tj. republičkim granicama koje su bile stvarane proizvoljno, ne po bilo kom drugom principu, nego kada su to stvarali komunisti, stvarali su onako kako su oni mislili da to treba da izgleda. I kako nam je ta naša neutralnost tada pomogla, borbi srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini? Isto tako, Republiku Srpsku nisu sačuvali u ratu neutralnošću, nego su je sačuvali u oružanoj borbi. Nema tu neutralnosti.

Naravno, što se tiče te cene, dakle očigledno je koliko to košta. Ovde smo čuli brigu o srpskom narodu, ma gde on živi i to je dobro, to treba da se podrži. Postavlja se pitanje, da li ste možda vi čuli, da li imate neka saznanja, šta se trenutno dešava u Crnoj Gori? Dakle, u Crnoj Gori srpski narod je sistematski progonjen, ne uživa nikakav status, tu se zatire sav srpski nacionalni identitet, stvara se na uštrb srpskog naroda nekakva crnogorska nacija, na uštrb srpskog jezika crnogorski jezik, a sada, poslednje jeste stvaranje crnogorske pravoslavne crkve, na uštrb srpske pravoslavne crkve i otimanje od imovine srpske pravoslavne crkve. U vremenima turskog i austrijskog ropstva, srpski narod je baš ta Srpska pravoslavna crkva očuvala. Bila je faktor o kojeg se srpski narod okupljao i pomogla je da ovaj narod preživi.

Sada, dakle nešto što nisu uspeli da urade, niti su bili toliko odlučni u tome, ni Turci, ni Austrougari, Austrijanci, sada to radi Milo Đukanović, jedan od najvećih srpskih izdajnika. Kako ćemo mi da se pobrinemo onda za taj narod, da li smo možda čuli nešto to od vas danas? Mi smo čuli generalne stavove šta vi mislite o Milu Đukanoviću, to smo mi već i znali. Kakve su reakcije, šta se dešava? Ništa.

Još jedno pitanje, ukoliko se brine o svim građanima, tj. o svim Srbima gde žive, šta je sa ratnim stažom za borce Republike Srpske Krajine? Da li su se oni borili za srpsku stvar? Oni su ovde, tj. prognani su ovde, a mi danas nažalost vidimo da i dalje neki od njih žive po tim kolektivnim centrima, azbestnim naseljima itd. Ali, vidimo brigu za migrante i prisutnost teme migranata u našoj javnosti, zato što je to dobro u očima EU i Severnoatlanskog pakta, a ovo bi bilo nešto negativno u njihovim očima, da se briga za te ljude negde pokaže.

Kažete, Srbi su naše blago, to ste rekli, zato što svi Srbi, gde god da su, to je pozitivno, ne vidimo to upravo na ovim primerima. Da li se mi stidimo toga što su se ti ljudi se borili za srpsku stvar? Njih su izdali i oni su ovde došli progonjeni, bežali su glavom bez obzira, a sada ih potpuno ignorišemo. Ne sada, naravno od 1995. godine. Ali, nema tu brige za srpski narod, u tom segmentu.

Mi smo ovde videli, dakle i oko te neutralnosti da mi imamo vežbe i sa NATO paktom i sa Rusijom itd. Koji je podatak, koliko mi imamo godišnje vežbi sa NATO paktom, a koliko sa Rusijom? O tome je govorio sadašnji ambasador u Ruskoj Federaciji, inače bivši narodni poslanik SNS, gde je otprilike pet puta više, ili četiri puta više, svake godine ima vežbi sa NATO paktom, nego što je vežbi sa Ruskom Federacijom. Ali, to ne možemo da vidimo na televiziji i u medijima. U medijima možemo da vidimo da svi trče da se slikaju pored S-400 i da se snime kada su te vežbe u toku sa Ruskom Federacijom, da li je to u Rusiji, Srbiji, Belorusiji, bilo gde, a nekako nisu u fokusu ove vežbe sa NATO paktom, iako je njih mnogo više. Jel to tačno?

Mi mislimo da ćemo da očuvamo našu neutralnost, da očuvamo našu bezbednost tako što ćemo proglasiti neutralnost. To nije tačno. Mi, da bismo, i jedini način jeste da se zaštitimo, jeste kroz organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti, odnosno oba dogovora o kolektivnoj bezbednosti. Zašto? Mi treba da znamo ko su nam istinski saveznici, da li su to oni koji su nas bombardovali, koji su nam oteli teritoriju, koji su učestvovali u svemu tome, dakle krvavom raspadu bivše Jugoslavije, ili su oni koji su bili naši zaštitnici. Godine 2015. Vučić je, podsetiću vas, nedavno o tome govorio, zbog Rusa mi u Savetu bezbednosti nismo proglašeni genocidnim i zbog Rusa Kosovo i dalje nije član UN. Ništa drugo. Da ništa nije važno u istoriji naših odnosa viševekovnih, te dve stvari bi bile dovoljne da mi znamo prema kome treba da se orijentišemo.

Šta treba da bude naš cilj? Naš cilj treba da bude vojni aranžman, pandan sa ovim što ima NATO. Svako ko napadne Srbiju, da se smatra da je napao i Rusiju, kao što je član 5, je li tako, kod Severnoatlantskog pakta, koja god država bude napadnuta smatra se da je napadnuta alijansa. To treba da bude naš cilj i mi za to treba da se zalažemo.

Još ovde kod ove strategije odbrane, vidimo evropske integracije i članstvo u EU. Kakve to tačno veze ima sa odbranom? Možda nama treba, gospodine ministre, odbrana od evropskih integracija i EU. To bi možda podržali, ali ovako ne.

Vi ste govorili o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Da li vi znate koliki su gubici od toga sporazuma? Prvo, da li znate koliko košta taj raketni sistem sa kojim smo se mi ovde hvalili kako je on stigao na par dana u Srbiju, svi su jurili tamo da se slikaju, S-400? Koliko to košta, koliko to može da vredi? To naravno ne može da se kupi u radnji, to je stvar dogovora između dve države, ali da uzmemo da košta na primer milijardu evra, koliko god. Mi svake godine zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju gubimo oko 530 miliona evra. Dakle, mi smo od 2008. do 2019. godine bez tog sporazuma koji mi primenjujemo jednostrano, tako da bude samo u interesu isključivo EU, mi smo mogli već da imamo četiri ta sistema ili pet. To je evropska integracija i strategija odbrane koja treba da ima veze sa tim.

Nama je bio osnovni problem što ne možemo da priuštimo, je li tako, nas nisu zanimale potencijalne sankcije cenjenih država itd. Mislim da je Vučić najviše stavio akcenat na to. Mi to ne možemo da priuštimo i nažalost, inače bi nam odgovaralo.

Druga stvar, da li vi znate da ukoliko Srbija nekim čudom ispuni sva ova poglavlja, tj. zatvori sva poglavlja zaobiđe problem KiM, što je isto tako nerealno, jer bez priznavanja Kosova nema evropskih integracija, mora na bilateralnoj osnovi da reši sva pitanja sa svim članicama EU i onima koji nisu članice. I sa Hrvatskom mi ćemo morati da se odreknemo više desetina hiljada hektara teritorije, mi ćemo morati da uvedemo ovde hrvatski jezik kao zvaničan jezik, obaveznu kvotu za hrvatske poslanike u Narodnoj skupštini i da prihvatimo zvaničnu istinu o ratu u Hrvatskoj, tj. domovinskom ratu prema kojem je Srbija agresor koja je izvršila veliku sprsku agresiju na Hrvatsku. Ja samo mislio, slušao sam gospodina Komlenskog, mislio sam da se vaša partija ne zalaže za učlanjenje u EU, bar je on to nekoliko puta istakao.

To su evropske integracije, da ne pričamo o tome da će Holandija tražiti od Srbije da Srbija prizna genocid u Srebrenici. Naravno, etničko čišćenje Albanaca sa KiM to će morati da bude jedan od prioriteta da bismo mi uopšte sa nekim bilateralno zatvorili naše probleme. Kako ćemo mi onda reagovati na to kada to dođe na dnevni red? To su posledice evropskih integracija.

Mi, naravno, ne samo što bi u aranžmanu sa Ruskom Federacijom mogli na dugi rok da ostvarimo vojnu bezbednost, mogli bismo i energetsku, kao i ekonomsku. Da ne pričamo šta možemo da izvezemo u Evropsku uniju da budemo tamo konkurentni na tom tržištu. Možemo samo da izvezemo radnu snagu, ništa drugo. To je suština i to treba, ukoliko nam je stalo do odbrane, da budu naši prioriteti, a ovako promene koje će biti, nažalost, ne suštinske neće nas dovesti do onoga o čemu svaki dan možemo da čujemo i od predstavnika Vlade i od predsednika Republike. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Krsto Janjušević.

Izvolite.