Zahvaljujem, koleginice Paunović.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Kao što ste već čuli, poslanici Stranke pravde i pomirenja zalažu se za snažne zakonske regulative kada je u pitanju svaka vrsta podizanja kulturnog organizovanja, a naročito kulturne svesti. Ja ću nastaviti tamo gde je uvaženi akademik Zukorlić stao u svom obrazlaganju, tj. na onoj činjenici da kada je u pitanju kultura kao mesto susreta različitosti mnogo više bi trebalo raditi na tome da se i unutar Republike Srbije prožimaju, prepoznaju i promovišu vrednosti različitih kulturnih identiteta.

Kada govorimo o toj trećini stanovništva koja je nesrpskog etičkog porekla, u kulturnim institucijama, a posebno medijskim i nastavnim sadržajima mnogo je malo zastupljenosti njihove kulture, njihovog identiteta i upoznavanja većinskog naroda recimo sa svim posebnostima kulturnog identiteta svih nacionalnih zajednica. To je nešto što bi zaista trebalo mnogo više biti prisutno u obrazovnim sistemima, u medijskim strukturama, posebno na Javnom servisu, gde skoro i da nemamo kulturnih sadržaja koje se tiču posebnosti identiteta nacionalnih zajednica, da bismo se upoznali međusobno i da bismo na taj način razvijali i negovali svoje posebnosti, ali i izgrađivali neki vrednosni identitet svih naših naroda.

S tim u vezi, mnogo bi bilo važno raditi na disperziji kulturnih dešavanja institucija u celoj državi, jer, nekako, ako sagledate najznačajnije kulturne događaje, kulturne institucije, bar 80% njih jeste skoncentrisano u Beogradu ili Novom Sadu. U ovim drugim gradovima vrlo je malo ozbiljnih, velikih, državnih kulturnih institucija, koje bi upravo imale zadatak da se bave ovakvim stvarima. Naravno da je to sve izuzetno skupo, zahtevno za državu itd, ali je neophodno.

Preneću jednu anegdotu lokalnog tipa. Kada je još u ono komunističko vreme neki kulturni delatnik tražio neki projekat od predsednika opštine i ovaj mu odgovorio da je to jako skupo i rekao - ta je tvoja kultura zaista skupa, a on mu je odgovorio - predsedniče, kultura je skupa, ali je nekultura mnogo skuplja.

Mi zaista moramo mnogo više raditi na tom planu, a posebno na planu očuvanja svih onih vrednosti.

Iskren da budem, ne mogu se začuditi ni Ministarstvu kulture, a ni svim drugim institucijama, zašto još uvek ništa nije preduzeto u prilog zaštite očuvanja jednog od najboljih i najočuvanijih srednjovekovnih gradova koje imamo na teritoriji Republike Srbije, a to je grad Jeleč kod Novog Pazara. Pozivam ministra da se malo upozna sa tim. Tamo nema ni asfaltnog puta, ni prilaza, a to je jedno od najstarijih i najočuvanijih, najtajanstvenijih srednjovekovnih gradova koje trenutno imamo na teritoriji Republike Srbije i koji je apsolutno neiskorišten, i u turističkom i u kulturološkom potencijalu. A takvih mesta i primera imate koliko god hoćete u našoj državi.

Smatram da bi bilo izuzetno važno, upravo u ovom prekvalificiranju ili medijskoj strategiji, da tim mestima koja su zajedničko čvorište različitih kultura, različitih tradicija, kod različitih naroda, damo posebno težište u narednom periodu, jer ćemo na taj način oživeti i turistički i kulturološki ta mesta koja su u duhovnom, u kulturnom smislu, izuzetno važna i za Republiku Srbiju, ali i za spajanje, razumevanje različitih kultura, posebno nakon ovih kulturnih destrukcija 90-ih godina, koje su napravile brane i otuđile i zarobile različite nosioce kulturnih identiteta u nekakve rovove. To se mora razbijati.

Moramo vraćati poverenje. To se naročito postiže i najkvalitetnije i najtemeljitije i sa najvećim rezultatima upravo kroz kulturna dešavanja, kroz kulturne projekte i oživljavanje onoga što jeste prava kultura, za razliku od onoga što imamo, nažalost, kao tendencije koje nam dolaze sa svih različitih strana, a posebno se vežu za promovisanje subkulturnih sadržaja i njihovih nametanja kao nekih datih vrednosti. U suštini, to su sadržaji koji uništavaju ili pokušavaju uništiti ono što jesu prave kulturne tradicijske vrednosti svih naroda u Republici Srbiji, a i na Balkanu. Hvala.

Zahvaljujem.
Profesore Atlagiću, vi želite repliku, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS? Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, u vezi ovog što kolega kaže, upravo i jeste suština ovog zakona to. U praksi mi imamo određene ustanove. Kad su arhivi u pitanju, imamo 28, u masu gradova spuštenih. Druga je stvar da li smo mi pojedinačno, kao narodni poslanici, upoznati s tim ili nismo.

U svim tim arhivima se nalazi građa ne za identitet samo srpskog naroda, ja sam u uvodu i rekao da su sva tri zakona izuzetno bitna za identitet srpskog naroda, drugih naroda i svih nacionalnih manjina. Ja sam našao jednu povelju u arhivu u Somboru, tražio sam je širom bivše Jugoslavije, ali tamo sam je našao, za određenog plemića koji nije Srbin.

Dakle, arhivi su zgrade, da pojednostavim, da bi građanima bilo jasnije, u kojima se čuva arhivska građa, daje na korišćenje, itd, bez obzira na nacionalnosti.

Imate vi u Novom Pazaru izuzetan arhiv, ali gde je arhivska građa više provenijencije, različitih provenijencija, s obzirom na nacionalnu strukturu. To je suština. A korisnici arhivske građe su naučnici svih nacionalnosti. Ona je dostupna svima.

Gde je praktičan problem? Problem je što mi nemamo na ni jednom fakultetu u Srbiji, filozofskom, arhivistiku kao posebni studij. Arhivisti moraju biti najučeniji ljudi u državi i tačka. To će vam svaki naučnik na svetu reći.

Otiđite u Austriju, u Nemačku, u Carigrad, tamo su najučeniji ljudi, ne samo uske specijalnosti, arhivistike, nego i drugih, istorije, heraldike, sfragistike, latinske paleografije, slavenske paleografije. Pitajte koliko arhivista to zna u našoj Srbiji? Na prste možemo izbrojati. Evo, kolegu savetnika, znam da se on bavi dugi niz godina, pa, evo, kolega, savetnik, mislim Jakšić da se preziva, morali smo njega uzeti, jer to ne zna niko. Pitajte koliko profesora zna čitati latinsku paleografiju slavensku, ćirilsku paleografiju, i glagoljicu i staroslovensku ćirilicu? Na prste ću vam ih nabrojati. Hvala lepo.

Zahvaljujem, profesore Atlagiću.
Kolega Fehratoviću, želite li repliku na izlaganje profesora Atlagića? (Da)
Izvolite.

Zahvaljujem se profesoru i slažem se za ovaj deo diskusije vezan za arhive, za arhivska istraživanja, itd. i mislim da zaista veoma veliki istraživački potencijal postoji u svim našim arhivima, izuzetno vredan i nedovoljno istražen i da ukoliko bismo istražili sve ono što jeste arhivska građa u svim našim arhivima, mnogo bismo drugačije promatrali i razumevali sve one procese koji su se događali i koje sada živimo, i to ne samo ove naše arhive.

Za nas su izuzetno važne i arhive u Dubrovniku, u Istambulu i u Beču i tako dalje, gde se, evo iz Rusije vraćamo na jedan dokument, gde se u Rusiju još čuva izuzetno veliki i vredni dokument sa ovih prostora, krenuvši od Povelje Kulina bana, pa redom, dakle, to je sve neosporno. Nama zaista treba stručnjaka te vrste.

Moja diskusija je išla u pravcu očuvanja i onoga, ne samo arheološkog, nego kulturnog blaga, kao, recimo, srednjevekovni grad Jeleč, koji je zaista neprocenjivo blago, mislim da ga nema više nigde, nijedan narod u Evropi, ako je onako napušten i otuđen i od države i od svih nas.

Naravno, kad govorim o zajedničkom predstavljanju, ja sam namerno iskoristio Jeleč, ali isto tako, normalno bi bilo da država Srbija arhivira i kulturne baštine svih svojih građana, bez obzira na njegovo kulturnu, versku i drugu tradiciju. Nažalost, mi do sada nismo imali primer da je država u bilo kom smislu pomogla, recimo restauraciju Gazi Isa-begovog hamama Pazaru, kao nult spomenika, spomenika nulte vrednosti ili nekog drugog sakralnog kulturalnog objekta koji pripada drugoj kulturi i naciji. Jesmo, doduše u poslednje vreme, čini mi se u Novom Sadu, kuća Bana Jelačića, ali i to je zbog nekakvih drugačijih pritisaka dogovora i tako dalje.

Ono što su zajedničke vrednosti, pa i taj hamam Gazi Isa-bega u Novom Pazaru, kao utemeljivača tog grada, mislim da se moraju prepoznati od strane ministarstva i od strane državnih institucija i ujedno se pomoći u njihovoj restauraciji i daljem njihovom očuvanju i konzerviranju.

Zahvaljujem, kolega Fehratoviću.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Samo kratko da se osvrnem na vaše reči. Slažem se sa vama. Sigurno da postoji veliki broj stvari u oblati arheologije i u oblasti zaštite materijalno – kulturnog nasleđa na teritoriji Republike Srbije i iz ugla iz kog vi sagledavate i iz najšireg mogućeg ugla, gde je potreban dodatan stepen zaštite, ali stvar je u ovakvim situacijama da vidimo i da li je nešto urađeno.

U Novom Pazaru, kad je reč o Ministarstvu kulture, svedoci ste da smo pomogli ne mali broj stvari. Neću da nabrajam sada sve. Nedavno sam bio ponovo, pa smo obećali i pomoć za dodatnim sredstvima za istraživanje i barutane u Starom gradu u centru Novog Pazara, itd. Prema tome, istina je i jedno i drugo.

Istina je da postoje izuzetno velike potrebe na celoj teritoriji Srbije. Mi smo srećni zbog toga što imamo toliko bogato arheološko i kulturno – istorijsko nasleđe. Gde god, maltene, hajde uz malo preterivanja, da zakopate ašov, vi ćete naći neko kulturno – istorijsko blago.

Radi se dosta. Nije obuhvaćeno sve. Upravo za to su preduslovi i veća izdvajanja za budžet za kulturu i, naravno, saradnja lokalne samouprave i Ministarstva, itd. i drugih stručnjaka.

Prema tome, mislim da nije na sceni ni na koji način izostanak neke dobre volje, niti usmerenost ka rešavanju nekih od pitanja. Jednostavno, radi se dosta, a treba još. Prema tome, verujem da ćemo u narednom periodu u saradnji imati, pogotovo na izuzetno bogatoj teritoriji Novog Pazara i okoline, koji predstavlja svakako mesto susreta istorije i religije i jednu posebnu osobenost naše kulturno – istorijske panorame, biti u prilici da uz dodatna sredstva i napore postignemo i nove rezultate i uspehe. Hvala.

Zahvaljujem, ministre.
Kolege Fehratoviću, želite repliku na izlaganje ministra Vukosavljevića?
(Jahja Fehratović: Da.)
Izvolite.

Upravo inspirisan tim dosadašnjim radom i počecima ozbiljnih ulaganja, moja je diskusija išla u tom smeru.

Naravno da je ono što je možda 60, 70 godina bilo na margini bilo kakvih istraživanja, a što predstavlja, mogu slobodno kazati, izvorište mnogih identiteskih vrednosti i bošnjačkog i srpskog naroda, nalazi se na prostoru Sandžaka i ne samo Novog Pazara i zapravo je propušteno je mnogo prilika da se očuvaju još mnoge druge vrednosti koje su nažalost zbog nebrige, zbog nedovoljnog ulaganja, nesvesti otišle u nepovrat. Ali, ono što je preostalo zaista je od najznačajnije vrednosti i za Republiku Srbiju, ali i za sve ove narode i zato u narednom periodu bi zaista trebalo fokus staviti na taj prostor.

Tu nije samo u pitanju arheologija srednjovekovna, već arheologija jednog kontinuiranog rasta i primer zajedničkog suživota kroz različite kulturološke vrednosti i, naravno, institucije koje se time bave ne samo lokalnog ili republičkog nivoa, već institucije koje su nastale u naučnom smislu, koje bi trebalo pomoći kroz različito projektno finansiranje poput Matice bošnjačke, bošnjačke kulturne zajednice itd, a koje su spremne da ulože svoj kredibilitet i sve ostalo kako bismo dobili onu krajnju sliku onoga što predstavlja naš zajednički život, susret kultura, tradicija i susret onoga što oplemenjuje društvo svakoga na Balkanu, a posebno u državi Srbiji. Hvala.