Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije nam često kultura tema, niti je preokupacija bilo koje vlasti od 2000. godine i propušteno je da se uoči jedna pojava koja je od 5. oktobra, a traje i dan danas, da su predstavnici takozvanih nevladinih organizacija u oblasti kulture postali glavni moralni autoriteti, pa tako i teme koje oni forsiraju.

Mi smo raspravljali i o budžetu u prethodnoj godini i videli smo da za finansiranje takozvanih nevladinih organizacija se izdvaja nešto više od 10 milijardi dinara. Naravno u tu cifru ulaze i finansiranje SPC i Crvenog Krsta i sve ostalo. Ali, značajna suma po većem broju osnova se odvaja i za one nevladine organizacije koje pod firmom zaštite ljudskih prava u stvari sprovode propagandu i zastupaju jednu antisrpsku politiku, a i antisrpsku ideologiju.

Videli smo koje su njihove glavne i dominantne teme. Dakle, Srbi su izvršili niz ratnih zločina na KiM, etničko čišćenje i onda je po tome potpuno normalno da je danas republika Kosovo je jedna nezavisna država, kojoj otprilike samo što Srbija ne treba da plati ratnu odštetu. Naravno, ti zli zločinački Srbi su sami krivi zbog svega toga, zato što su bili bombardovani. Bili su bombardovani malo koliko su trebali i to je sasvim srpska odgovornost.

Naravno, to što je Republika Srbija tj. srpski narod, Republika Srpska počinila genocid u Srebrenici je nešto što je eminentno srpskom biću, jer je ono u prirodi zločinačko i to je nešto što je moglo da se očekuje.

To su teme koje nam serviraju već punih 20 godina, predstavnici, takozvanih ljudsko-pravačkih nevladinih organizacija, „Fond za humanitarno pravo“, „Fond za otvoreno društvo“, „Jukom“, „Helsinški odbor“, „Građanske inicijative“, „Kuća ljudskih prava“ i svi ostali.

Oni su finansirani naravno i iz inostranstva i tu nije ništa čudno. Ali zabrinjava kada su oni takođe finansirani i od strane Vlade Republike Srbije, tj. od strane Republike Srbije. Na konkursima koje raspisuje Kancelarija za ljudska i manjinska prava odvojeno 300 miliona dinara koje samo ovakve nevladine organizacije mogu samo da se prijave. To je nešto što zabrinjava.

Dakle, to su njihove dominantne teme. Mi smo imali negde i zvaničnu državnu politiku koja je finansirala takve projekte na primer u kinematografiji, pa je finansiran od strane Vlade Republike Srbije jedan antisrpski film „Turneja“, ukoliko znate o čemu se radi, pa takođe i zbog političkih preferencija prethodna vlast je finansirala jedan antisrpski film „Parada“ Srđana Dragojevića, koji je bio u tom momentu poslanik vladajuće većine, ispred SPS i još mnoge druge stvari.

Nije se shvatala uloga kulture u našem društvu na najbolji mogući način, pogotovo ne osnaživanje i očuvanje nacionalne kulture. Mi smo došli u situaciju posle 20 godina od 5. oktobra neki u većoj, neki u manjoj meri, da su nama glavne kulturne distance i glavni moralni autoriteti „Peščanik“ i „Beton“ i sve ono što oni rade i objavljuju čime se bave je kultura, a kada se govori na primer o Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi ili nekim drugim nacionalnim projektima kojih ima ne u velikom broju, ali ih ima, to je onda nešto što podseća na takozvanu veliku srpsku agresiju, na zločinačku prošlost i tako dalje.

Čak su nam se pojavili neki termini u kulturi koji samo se time i bave, potpuno izmišljeni baš zbog delovanja nevladinih organizacija. Čak negde i na nekim fakultetima imamo takve predmete kao što su „Tranziciona pravda“, da se tu rezimira srpska zločinačka uloga o raspadu Jugoslavije i da se opravda isporučivanje Srba u Haški tribunal, ali i delovanje Haškog tribunala, kultura sećanja koja ima za cilj promovisanje navodnog genocida u Srebrenici itd. To je danas prisutno na fakultetima.

Juče smo razgovarali o izdavačkoj delatnosti na polju udžbenika. Imali smo priliku da vidimo mnogo skandala na tom polju. Poslednji od njih je bio kada je u jednom od tih udžbenika, u pitanju je Istorija za sedmi razred osnovne škole, „Danak u krvi“, otimanje dece iz porobljenih naroda i porobljenih porodica kako bi posle služili kao vojnici u Osmanskoj carstvu bio u stvari predstavljen kao prilika za napredovanje u hijerarhiji turske imperije.

Pre toga imali smo i mnogo skandala sa nekim izmišljenim mapama, istorijskim falsifikatima koji su prikazivali nekakvu hrvatsku državu u vreme kada ona nije ni postojala.

Zašto Vlada Republike Srbije ne spreči takve stvari? To može vrlo lako da uradi. Imamo Zavod za izdavanje udžbenika, imamo „Službeni glasnik“, a i dalje su najpopularniji i najzastupljeniji udžbenici pre svega iz Istorije od izdavača u vlasništvu „Školske knjige“ iz Zagreba, finansijera HDZ, to su izdavačke kuće „Klet“, „Logos“, „Bigz“ i neki drugi i posle možemo takve stvari za zateknemo.

Čini se da Vlada Republike Srbije ne ulaže nikakve napore, čak ni da pročita neko te udžbenike pre nego što se oni pojave u školama, a nastavnici su slobodni da sami određuju ko će kakve udžbenike da koristi. Mi smatramo da udžbenici iz Istorije i Srpskog jezika ne smeju da budu stvar tržišta. To mora da bude nešto što je pod kontrolom države, da se onda više takve stvari ne bi dešavale. To bi jedna odgovorna vlast uradila, a ne zbog nekih profita da posle zateknemo tako nešto i reagujemo tek kada problem nastane, tek kada se takav skandal desi. Nismo videli da se po tom pitanju nešto pozitivno promenilo.

Čuli smo više puta pitanje UNESK-a, zaštite naših kulturnih dobara, pre svega naše kulturne baštine na KiM. Vlada Republike Srbije se veoma angažovala da tzv. republika Kosovo ne postane član UNESK-a i ostvarila je izvesne uspehe na tom putu. U dva navrata Kosovo nije postolo član UNESK-a.

Sa druge strane, to je rešavanje problema samo na kratak rok, budući da ukoliko nastavimo putem evropskih integracija, za Srbiju će biti potrebno potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma sa tzv. republikom Kosovo, koje između ostalog ima za cilj da spreči blokiranje jedni drugih u članstvo u međunarodnim organizacijama. Tu se misli i članstvo u UN kao zaokruživanje državnosti Kosova, a kada Kosovo i ukoliko postane član UN, više neće biti važno i neće biti glasanja u UNESKU, zato što će Kosovo pa automatizmu postati član UNESK-a. Tako da je ova Vlada negde kontradiktorna sama sebi, što se tiče te politike.

Mi takođe imamo jednu opasnu situaciju danas koja može da služi kao napomena šta može da se desi na Kosovu. To se dešava danas u Crnoj Gori. Dakle, jedna antisrpska vlast u Crnoj Gori, konverticka, čija se politika sastoji isključivo od antisrpske i antiruske histerije donela je Zakon o slobodi veroispovesti koji ima za cilj da konfiskuje imovinu SPC, uključujući i sakralne objekte nekim besmislenim normama, koja negira neprikosnovenost privatne svojine, odvojenost države od crkve, sve što je kodifikovano u Ustavu Crne Gore, a od Vlade Republike Srbije nismo čuli reakcije ili reakcije koje smo čuli su bile izuzetno mlake, a onda naravno uz ograđivanje kako je to mešanje u unutrašnje stvari druge države.

To je nešto što može da nam se desi slično na Kosovu, ukoliko dođe do takvog jednog sporazuma. Tako da očuvanje naše kulturne baštine i nacionalnog identiteta je u koliziji sa spoljnom politikom Republike Srbije, što je deklarativno članstvo Srbije u EU.

Mi smo videli kod finansiranja tih nevladinih organizacija neke njihove performanse u Beogradu. Mi smo videli da oni promovišu vrlo često, skupove na tu temu prave o tzv. genocidu u Srebrenici, o nekoj velikosrpskoj agresiji na Vukovar, a videli smo i onda nekoliko godina za redom, to je omogućila naprednjačka većina i Vlada Republike Srbije u kojoj većinu ima SNS, pre njih se to nije desilo, da se u sred centra Beograda održava festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture svake godine, a onda da sramota bude još veća, neki istaknuti predstavnici režima, bivši ministar kulture i gradski odbornici danas u Skupštini grada Beograda su tamo bili prisutni, Tasovac i nakarada, oni su to tamo išli da podrže, zajedno sa Čedomirom Jovanovićem i još nekima, ne znam sada tačno da nabrojim, a to su ovi sa ovog spiska od 88 istaknutih ličnosti.

Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda, a to je na indirektan način finansirano od strane Vlade Republike Srbije, upravo kroz finansiranje tih nevladinih organizacija koje postaje i novac troše za te namene. Da li je to normalno i da li je to staranje o očuvanju našeg nacionalnog identiteta, svake godine?

Naravno, finansiranje i očuvanje Matice srpske i Srpske književne zadruge je nekoliko puta manje nego što je finansiranje nevladinih organizacija, ovih ljudsko pravaških. Dakle, ukoliko se mi staramo o očuvanju našeg nacionalnog identiteta valjda to treba da bude prioritet broj jedan.

Imali smo priliku da vidimo i histeriju kada je jedan istaknuti pisac svetskog ranga, Petar Hanke dobio Nobelovu nagradu za književnost. Mogli smo da vidimo histeriju baš tih predstavnika nevladinog sektora, kako je to nagrada za genocid, za zločin, za podršku zločinu, samo zato što je Hanke jedan srpski prijatelj koji je podržavao srpski narod u najtežim vremenima i u vreme bombardovanja i srpski narod preko Drine. Mi smo videli histeriju i nekontrolisane i neartikulisane napade zbog svega toga, kao da smo mi dodelili Nobelovu nagradu, a izašli smo sa inicijativom da Vlada Republike Srbije objavi sabrana dela Petra Hankea kao znak zahvalnosti za podršku koju je on našem narodu pružio. Nismo dobili odgovor na to.

Dakle, da li je to zbog straha, jer to nisu nevažni činiocu u našem društvu danas, nevladine organizacije i ukoliko se one kojim slučajem okrenu protiv neke vladajuće stranke, ta vladajuća stranka može da dovede u pitanje svoj opstanak na vlasti.

Videli smo da te iste nevladine organizacije, sve stranke prozapadne opozicije i vladajuće stranke okupljaju za isti sto kada treba da ih nauče, da im objasne kako treba da izgledaju izbori u Srbiji, kako treba da se glasa, šta su izborni uslovi. Automatski prozapadne opozicione stranke i vladajuće stranke zaborave sve razlike i dođu na taj sastanak kada Soroš sazove i nije lako onda sa pozicije vladajuće stranke zameriti se njima.

Još jedna stvar kada već govorimo o arhivu, zašto Vlada Republike Srbije nije ništa preduzela povodom još jedne naše inicijative SRS, a to je osnivanje instituta za proučavanje haških presuda? Dakle, svedoci smo da Haški tribunal stvara nama novu istoriju. Osnovna uloga Haškog tribunala jeste da svu krivicu za krvavi raspad i građanski rat u Jugoslaviji prebaci na srpski narod. To govori i statistika tih presuda i procesi koji su tamo vođeni. Zašto bi mi to prihvatili, političko delovanje jednog ad hok tribunala koji nije ni osnovan u skladu sa pravom i pravdom, zašto mi ne bismo sami istražili sadržaj tih presuda i uopšte delovanje Haškog tribunala? To treba da bude jedan od naših osnovnih ciljeva kako bismo pokazali šta oni o nama misle i kakvo je njihovo delovanje?

To može nekome da se ne svidi, da ugrozi tzv. put evropskih integracija, ali pošto svakako to nije nešto što je izvesno, neće nikom ni smetati niti ćemo mi biti zbog toga nešto sputani.

Ima nešto što svaka ozbiljna država radi, a to je ulaganje u kulturnu politiku. Američki profesor, stručnjak za međunarodne odnose, Džozef Naj je odavno već govorio o terminu „meka moć“. Svaka ozbiljna država treba da ima ozbiljnu kulturnu strategiju, baš zbog tog uticaja da stavlja u fokus najvažnije nacionalne teme, istorijske stvari, a ne da čeka šta će da uradi neko ko je antisrpski nastrojen i posle da to lažno ovde predstavljamo i usvajamo kao kulturu.

„Beton“ i „Peščanik“ nisu kultura, „Egzit“ nije kultura. Zašto bi mi to prihvatili zdravo za gotovo, a ne radili ništa po tom pitanju. Sa druge strane, budući da je to u vašem resoru, kakvo je reagovanje Vlade Republike Srbije na to što RTS vrlo često kada predstavlja mapu Srbije, ne samo u vremenskoj prognozi, već i u informativnom programu, to radi bez teritorije KiM? Kako oni to smeju da rade? Radio televizija Srbije nije privatna televizija, nije televizija iz Luksemburga, nije televizija bilo koja od ovih koja podržava Vlada ili bilo koja druga, to je televizija koja se finansira iz budžeta direktno. Niko ne zna kako ta televizija funkcioniše, a za njih je Srbija bez Kosova sasvim jedna normalna stvar i to se njima toleriše? Kako je to moguće?

Tako da, ukoliko na dugi rok mi želimo da se brinemo o našoj kulturi, našoj kulturnoj baštini i očuvamo naš nacionalni identitet, koji je na svakoj strani ugrožen i od strane susednih država i od strane nevladinih organizacija i međunarodnog faktora, mi treba ovim pitanjima da pristupimo ozbiljnije, ne da to bude sporedna tema koja nikom ne odgovara, ne da slušamo one samozvane stručnjake, eksperte za ova pitanja koji u svemu vide veliko srpsku, genocidnu, agresivnu politiku i ostalo, već treba sami o tome da se staramo i da prekinemo više sa finansiranjem nečega što nije u nacionalnom interesu srpskog naroda.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.

Evo, samo vrlo kratko da se osvrnem na ovo što ste rekli.

Dakle, dobra vest je, ja sam čekao da potpišemo ugovor, pa da to objavimo, ali Ministarstvo kulture i informisanja je obezbedilo sredstva i postiglo dogovor sa jednim našim uglednim izdavačem, te će sabrano, odnosno odabrana dela Petera Handkea biti odštampano ove godine i Bože zdravlja pojaviće se na sajmu knjiga u oktobru u Beogradu.

Tako da je što se tiče…

(Narodni poslanik, Aleksandar Šešelj, dobacuje bez mikrofona.)

Nisam vas čuo šta ste rekli.

Sa „Službenim glasnikom“ smo postigli dogovor načelni, videćemo kako i kada će biti potpisan ugovor. Dakle, nije srpski, ne znam šta ste rekli, ili to je, verovatno se šalite. Tako da što se tiče Petera Handkea, ta stvar je obavljena na taj način.

Što se tiče ovih drugih tema, uglavnom kada je o udžbenicima reč, to nije naša nadležnost, ali kada je reč o strategiji kulturnog razvoja i Ministarstvo kulture je još pre dve godine spremilo tekst strategije kulturnog razvoja i taj se tekst nalazi na sajtu Ministarstva kulture i informisanja. Međutim, nije došlo na red pred Vlad, tokom prošle godine usvojen Zakon o budžetskom sistemu, pa je to indukovalo ponovni krug saglasnosti i promene nekih akcioni planova i nekih detalja u toj strategiji i to je sada ponovo poslato na saglasnost resornim ministarstvima i očekujem, naravno, slažem se sa svakim onim ko misli da je bez strateškog dokumenta u kulturnom razvoju svaka kulturna politika osuđena na improvizaciju. Tako da smo mi o tome razmišljali ranije i taj dokument je praktično urađen, ostala su proceduralna pitanja o sadržaju tog teksta i o osnovnim namerama i principima te kulturne politike. Svako može da se upozna na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, tako da ja verujem da će i taj dokument biti uskoro pred Vladom Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, ministre Vukosavljeviću.

Kolega Šešelj, želite repliku?

Izvolite.

Naravno da je dobra vest ukoliko dođe zaista do objavljivanja sabranih dela Petera Handkea. To, naravno pokazuje da mi nismo zaboravili na svoje prijatelje koji su nas podržavali u onim trenucima kada je nama bilo najteže.

Osnovna stvar kako bi rešili taj dvodecenijski problem, jeste upravo odvajanje od ovih koji nam ne misle ništa dobro, od stranih agentura koji su ovde veoma prisutni i koji su stavili resor kulture pod svoju šapu već 20 godina. To su predstavnici nevladinih organizacija.

Da li vi mislite da je normalno da Vlada Republike Srbije finansira na bilo koji način nevladine organizacije koje su pri tome svemu još obilnije finansirane iz inostranstva za antisrpsko delovanje, jer posle taj novac koji dobiju od Vlade, oni potroše na Mirditu ili na genocid u Srebrenici. To je nenormalno.

Hajde da mi pustimo da se oni finansiraju kako oni znaju sami, a da novac koji dobijaju od strane Vlade se preusmeri na Maticu srpsku, Srpsku književnu zadrugu i ostale kulturne institucije. To bi bilo negde patriotski i odgovorno. To, što se oni plaćaju, jeste na neki način plaćanje njihovog ćutanja i toga da se oni ne okrenu pred onima koji su ih postavili u Srbiju, fondacija Džordža, Soroša i ostalih, protiv Vlade Republike Srbije i onda ugrozili vladajuću stranku na vlasti. To je jedini razlog koji ja mogu da vidim da se oni iz budžeta plaćaju i ništa drugo.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Prelazimo na redosled narodnih poslanik prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka od 9. do 11. dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite, kolega Zukorliću.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, tema kulture je jedna od najznačajnijih, najzanimljivijih i za nas narodne poslanike, Stranke pravde i pomirenja i da je sreće da se ima više prilike ova tema tretirati, pogotovo sa teorijskog aspekta. Mislim da nam nedostaje sagledavanje i bacanje svetla, pogotovo u pogledu već pomenute strategije kulture, odnosno politike kulture gde primenjujem da još imamo problema slično onome što sam kazao juče sa obrazovanjem.

Dakle, kultura nam jeste prisutna, ali uglavnom u našim naslovnim orijentacijama, ali je daleko od toga da spada u strateški najbitnije teme ove države i celokupne nacije. Svakako da ona to može postići tek onda kada podignemo obrazovanje na taj nivo i to je ono na šta želim zapravo ovom prilikom ukazati.

Bojim se da smo dosadašnjim sagledavanjima i našim stavovima u odnosu na kulturu postavljeni po određenim stereotipima ili smo smestili kulturu u određene ustanove gde servisiramo jedan veoma mali broj građana koji su okrenuti tim ustanovama, ili smo se takođe opredelili prema kulturi prošlosti, odnosno čuvanja kulturnog nasleđa što nije nevažno, ali nikako ne bi smelo biti najvažnije. Jer, to je neka vrsta epimetejske orijentacije prema kulturi, odnosno kulturi arheologije, gde ogromnu energiju trošimo isključivo na očuvanje onoga što su postigli naši preci, zaboravljajući čime će se to baviti buduća pokolenja. Da li će oni imati šta da čuvaju što mi podižemo, a zapravo na polju kulture veoma malo ili skoro ništa ne podižemo.

Drugi nedostatak jeste isključivi fokus na tzv. materijalnu kulturu koja opet jeste važna, ali ponovno nikako najvažnija. Zato je važno reafirmirati temu kulturu sa aspekta njene suštine, a ona je tu pre svega nematerijalna i ona je zapravo ono što se temelji na dva postulata. Na postulatu ili temelju znanja sa jedne strane i na postulatu duhovnosti sa druge strane. Tek onda kada se u strateškoj orijentaciji kultura definira i postavi na onaj način, moći ćemo podizati mlade generacije kao kapacitet i potencijal za kulturno stvaralaštvo, za ono što će biti kultura opredeljena prema budućnosti. Svaka nacija i svaka kultura koja je opredeljena isključivo ili primarno prema prošlosti, u svojoj percepciji kulture nema svoju budućnost. To je zamka u koju upadaju mnogi narodi, mnoge nacije i mnoge države, a Srbija je tu takođe na ivici te greške ili je duboko u toj greški.

Jako mi je drago da imamo ovo što danas usvajamo, vraćanje ove stranice Miroslavljevog jevanđelja, koje je, kako je poznato, nastalo i otkriveno na području Bijelog Polja. Ja sam u svojoj knjizi „Drevna Bosna“ tretirao ovaj dokument kao par ekselans dokument od kulturne važnosti i koja ima čak i nad etničku vrednost. Ja sam je tu i kolokvijalno nazvao, odnosno ovaj dokument nazvao i kao Sandžačko jevanđelje, što je iritiralo neke čitaoce. Međutim, to namerno radim upravo ukazujući na određene kulturne resurse, odnosno blaga, odnosno nasleđa koja imaju širi značaj od jednog etnosa, što naravno ne umanjuje vrednost i značaj za taj etnos, i svakako da treba podržati takve korake zaštite celokupnog kulturnog nasleđa.

Međutim, želim takođe da ukažem, zbog permanentnog potenciranja na pojmu srpsko, srpsko, srpsko, molim vas ne zaboravite, bez ikakve namere da se umanji ambicija prema toj orijentaciji, ali u ovoj zemlji živi oko trećine građana nesrpske nacionalnosti i zato je od izuzetne važnosti i u projektima kulture i u našoj celokupnoj kulturnoj i političkoj retorici da to ne zapostavljamo, jer dajući mogućnost i podršku da i te aspekte kulturne različitosti koje baštine manjinski narodi u ovoj zemlji tretiramo kao deo celokupnog nacionalnog i državnog resursa, što je načelno i Ustavom definisano.

Sada govorim o operacionalizaciji toga, ne samo kroz zakone već i kroz naš celokupni diskurs tekst sa takvim kapacitetima, onda zasigurno možemo otvoriti jednu novu belu stranicu i zasigurno svetliju budućnost u pogledu percepcije i realizacije i produkcije u kulturi. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović. Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici i građani Srbije, pred nama su danas pre svega izmene krovnog Zakona o kulturi, ali i Zakona o arhivskoj građi, kao i za srpsku istoriju i kulturu veoma važan sporazum kojim se Srbiji vraća 166. strana Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg spomenika srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka.

Kada je u pitanju Zakon o kulturi i izmene koje se predlažu, važno je reći da je misija ovog pravnog akta značajna za očuvanje naše istorije i našeg kulturnog identiteta za kulturni razvoj i afirmaciju multikulturalnog društva kakvo je naše, pre svega. Za mene poseban značaj ima onaj segment zakona koji utvrđuje opšti, za mene je to državni interes u oblasti kulture, koji podrazumeva kako stvaranja uslova za kulturni razvoj, tako i stvaranje uslova za očuvanje i valorizaciju naše vredne kulturne baštine, naših vrednih pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara.

Mi smo kao narod našim vrednim kulturnim nasleđem starim više od osam vekova dali jedan ogroman doprinos svetskoj kulturi. Ovde posebno mislim na naše manastire i crkve, pre svega, građene još u vreme Nemanjića od kojih su one najvrednije postale deo svetske kulturne baštine i nalaze se pod zaštitom Uneska, Studenica, Gračanica, Stari Ras sa Sopoćanima, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i da ne nabrajam.

Važno kulturno nasleđe koje svedoči o našem postojanju i vekovnom trajanju na ovim prostorima i koliko je važno govori nažalost činjenica da danas na jednom delu teritorije naše države, na Kosovu i Metohiji, bez milosti i poštovanja se uništavaju naše najvrednije svetinje, i to baš one koje su deo svetske kulturne baštine i koje je svet vrednovao kao nasleđe vredno za čitavo čovečanstvo. Nažalost, izgleda da nema zaštite od onih koji su se osmelili da skidaju krstove sa naših svetinja, da pale manastire i crkve, da spaljuju ikone i vredne knjige. O čemu se radi zapravo? Radi se o krađi i krivotvorenju istorije, pre svega. Oni misle da će spaljivanjem ili otimanjem naših svetinja spaliti i našu istoriju i kulturu, kao što su nekada davno mislili da će spaljivanjem moštiju Svetog Save uništiti njegov kult u srpskom narodu. To se svakako nije dogodilo.

Danas je na sceni otimanje naših svetinja i to pre svega rade oni koji bi krađom naše istorije da dođu do neke svoje. Nije prvi put da se revizijom naše istorije pokušava stvoriti neka svoja, uslovno rečeno. Mislila sam da je najveći poraz koji čovek može da doživi zapravo da dođe u Pešku patrijaršiju i vidi je okruženu nekom bodljikavom žicom, a onda u mirnodopskim uslovima neko je sebi dozvolio luksuz da nevidljivu bodljikavu žicu plete oko manastira Ostrog, manastira Morače, manastira Svetog Petra Cetinjskog, bez razlike.

Evidentna je, i dozvoliću sebi luksuz da kažem, sinhronizovana već decenijama unazad potreba pojedinaca da istoriju prilagode sebi. Ti mali bezmalo bezvredni ljudi, pod pritiskom sopstvenog kompleksa, besomučno otimaju pre svega identitet srpskog naroda, i to primarno kroz otimanje srpske kulturne baštine. Dozvolili su sebi da velike poput Nikole Tesle, Njegoša, Milutina Milankovića, Dositeja Obradovića, i da ne nabrajam, trajalo bi, prisvoje isključivo zbog potrebe da i sami prisvajajući njih steknu neku vrednost. U tom smislu i Srbija svakako ima svoje propuste.

Ovaj Zakon o kulturi tim pre ostavlja utisak da je došlo do otrežnjenja činjenicom da se prvi put u zakonu, a bezmalo u društvu kome pripada našla i Zadužbina Dositeja Obradovića. Ja o tome neću govoriti detaljno, pre svega zato jer je osnivač Zadužbine moja draga i uvažena koleginica Mira Dragaš, ovlašćeni predstavnik SPS u ovom pretresu, i detaljno je govorila o važnosti jedne ovakve zadužbine i o važnosti ovog poteza koji je zadužbinu uvrstio u zakon.

Drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi, takođe je potvrda da je Ministarstvo kulture napokon prepoznalo važnost arhiva kao vredne istorijske građe. Aktuelni momenat nas i te kako uči da od budućih mogućih otimača treba zaštititi pre svega istoriju, a nju čini i kulturna baština o kojoj govorimo, bez razlike da li se radi o verskim objektima starim po nekoliko vekova ili o pisanim dokumentima kakvo je Miroslavljevo jevanđelje koje se posle 180 godina kompletira i napokon će biti kompletno.

Podsetiću da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji sačuvani srpski originalni dokument pisan na staroslovenskom jeziku. Ovaj dokument osim za nas Srbe ima neprocenjivu vrednost i za čitavo čovečanstvo jer je ovaj dokument Unesko 2005. godine uvrstio u biblioteku „Pamćenje sveta“, čime je postalo jedan od 120 najvrednijih dobara koje je stvorilo čovečanstvo.

Imamo razlog za istorijski ponos, ali nas on i obavezuje da i Miroslavljevo jevanđelje i drugu baštinu sačuvamo i od zaborava i od uništavanja. Zato ja mislim da je za ovaj skupštinski saziv ovo zaista jedan poseban dan u kome smo prepoznali sve ono što su nedostaci, unapredićemo kroz donošenje ovih zakona koji će verovatno, kao i svi zakoni koji su doneti, morati u nekom trenutku da bude i poboljšan i prilagođen momentu, ali svakako činimo istorijski podvig i vraćamo dug našoj prošlosti i našim svetim precima.

Želim da verujem da je ovo najveći korak, ali prvi korak ka svemu onome što je obaveza koju moramo kao aktuelna generacija ostaviti budućim generacijama i tu se sa kolegama potpuno slažem, moramo u nasleđe ostaviti i ono što je naše činjenje, ali i sačuvati sve ono što su nam preci ostavili u amanet, bez razlike čija je ambicija da to od nas otme. Trajala bi diskusija ukoliko bismo se bavili pojedinačnim potrebama bilo koga i nemam nikakav problem sa tim da sve ono što jeste kulturna baština i smatra se svetskom kulturnom baštinom svako ima pravo da svojata, ali ne i da otima. Ogromna je razlika između ove dve kategorije.

U tom smislu, zaista na zadovoljstvo svih mojih kolega, poslanička grupa SPS će bez dileme podržati u danu za glasanje sva tri predložena zakona. Hvala vam.