Zahvaljujem, kolega Fehratoviću.
Pravo na repliku, prof. dr Marko Atlagić, ovlašćeni predstavnik SNS.
Izvolite.

Samo dve rečenice.

U globalu se slažemo, međutim ovo moramo zaista radi istinitosti reći.

U prethodnom periodu, socijalističkom, ovo što ste vi napomenuli, malo je ljudi, isto, istraživača bilo. Problem je sa stručnim ljudima, istraživačima koji trebaju da ulaze u arhive. Hoćete da vam ja nabrojim četiri čoveka u Beogradu koji ulaze u naučne ustanove? Neću, jer znam da ću hiljadu napada doživeti.

Nama fale, evo, da budem konkretan, pretpostavljam, tu je kolega dr Zukorlić, na Univerzitetu u Novom Pazaru da se izučava arhivistika koja će osposobiti stručnjake ne da izučavaju samo bošnjačku, nego i srpsku.

Ja sam napisao jedan rad za područje novopazarskog okruga 1945 – 1948. godine, obrađivao i Muslimane, odnosno Bošnjake i Srbe i to ima 10 godina, u časopisu koji je izuzetne vrednosti, Novopazarski zbornik.

Imate izuzetan muzej, izuzetan arhiv, ali arhiviste koji će uputiti stručnjake nemamo ni u Beogradu. Nažalost, Srbija je tanka tu, u celini.

Ja kritiku dajem kolegama na filozofskim fakultetima. Imam pravo da to kažem, a reći ću vam zbog čega, što ima 24 godine tačno, kad sam došao iz bivše domovine tražio da se na nivou države formiraju u ono vreme postdiplomske studije, doktorske, koje će izučavati sve ove - latinsku, slavensku, ćirilsku, muslimansku, nazivajte je kako god hoćete, paleografiju, pa heraldiku. Hoću da vidim Muslimane plemiće. Ja to znam koji su, ne svi, bavim se i tim, ali bih voleo da to rade kolege i Bošnjaci.

Dakle, u tom smislu nam fale stručnjaci. Nađite mi stručnjaka, završenog na fakultetu, konzervatora i restaruatora arhivske građe. Kolege, nema nijedan u državi. Nemamo studenta.

Ja imam pravo da kritikujem, jer sam svim katedrama na filozofskim fakultetima u Srbiji predlagao, svim dekanima i svim rektorima i napisao jedan časopis. Sve sam ih prozvao tada. Nikada im neće u budućnosti mlađe generacije oprostiti što te studije danas nemamo na ovim fakultetima. To je suština, a slažem s vama.

Zahvaljujem, profesore.
Kolega Zukorliću, pomenuti ste tokom izlaganja prof. Atlagića. Imate osnov za repliku.
Izvolite.

Drago mi je da ovoj temi se prilazi na ovaj način.

Definitivno sazrevamo i polako nadilazimo sve ono što nas je opterećivalo od ranije. Dakle, prostor Sandžaka je zapravo jedan od prostora, kao što smo čuli, različitosti kroz poslednjih više od hiljadu godina.

Naravno da su ljudi ti koji će odrediti da li će to biti tačka sudaranja ili tačka susreta. Definitivno, ono što me raduje iz ovih prethodnih diskusija, ali i iz celokupnog političkog diskursa i naše celokupne političke saradnje je da zapravo sazrevamo i politički i kao država da pristupamo ovom prostoru kao prostoru susreta gde ćemo svu ovu različitost sagledati rasterećeno i knjižiti je kao zajedničko bogatstvo i zapravo je pretvoriti u resurs za drugačiju budućnost.

Istina je da su ovo naši nedostaci u pogledu naučnog osposobljavanja za bavljenje kulturom, uključujući aspekt arhivistike, arheologije, aspekt istraživanja u određenim arhivima. Pomenut je Arhiv Istambula u kome ima samo za područje Novog Pazara u kilometrima građe gde je potrebno poznavanje osmanskog jezika.

Nije moguće, recimo, propustiti to internacionalnom univerzitetu ili islamskom fakultetu u Novom Pazaru koji su samofinansirajući, da se bave tim poslom. Potrebno je da se uključi država, da napravimo zajedničke projekte sa državom zato što kultura ne spada u one aspekte profitnosti. Ne možete to ni školovati, niti se baviti time profitno i zato se slažem da zapravo pristupimo ovom drugačije u saradnji sa Ministarstvom kulture, u saradnji sa ostalim institucijama koje se bave kulture, u saradnji, recimo, sa Fakultetom za filologiju, rentalistiku, osmanistiku, gde imamo te mogućnosti da onda zajednički zapravo pristupimo tim projektima i otkrijemo ta blaga koja, nažalost, sve dok nisu poznata ona kao i da ne postoje.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Kolega Fehratoviću, vi želite repliku?
(Jahja Fehratović: Da.)
Izvolite.

Hvala.

Ja bih se složio sa uvaženim kolegom Atlagićem u svemu što je u prethodnoj diskusiji kazao kada je u pitanju arhivska građa, arhivistika, kao i sa uvaženim akademikom Zukorlićem, međutim kada je spomenuo socijalistički period i ono što jeste posledica njihovog odnosa prema kulturama koje su u tradicionalnoj baštini sa našim područjem, jeste jedan izuzetan kulturocid. U kom smislu? U smislu uništenja svega onoga što je bilo ili što je trebalo biti zaštićeno i konzervirano.

Ovde ne mogu da ne spomenem Staru čaršiju u Novom Pazaru, koja je bila i veća i lepša nego, recimo, što je Baš-čaršija u Sarajevu. Zamislite kakav je to kulturni monstrum koji je dozvolio tih 60-ih, 70-ih godina da se to uništi i da se pretvori u nekakav socijalistički, urbanistički blok, i da za navek nestane nešto što je trajno duhovno bogatstvo svih koji su na tom prostoru bili, a da ne govorim o tome šta bi danas u ovom trenutku turističkom potencijalu i za Republiku Srbiju značila jedna takva čaršija ili takvi ambijenti.

Pored toga, sve ostalo što je činjeno sa verskim objektima, što je činjeno sa svim verama na ovim prostorima, što je činjeno samo, recimo, sa džamijama u Novom Pazaru u komunističkom periodu, da su one koje su bile stare i po pet, šest stoleća bukvalno uništavane, rušene, opravdavajući to time da su stare, da su nebezbedne itd, i opasne po stanovništvo, u smislu obrušavanja i nečega drugoga.

Zato je to što je bilo šest, sedam decenija bilo urušavanje svega onoga što je značilo kulturno, duhovno blago ovih prostora i zato je sada upravo Ministarstvo i država u poziciji da mnogo više radi na tim stvarima, kako bismo očuvali ono što je preživelo i pokušali vratiti one neke stvari koje su zaista moguće u bilo kom obliku da se vrate. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Fehratoviću.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.

Sada reč ima narodni poslanik Snežana Bošković Bogosavljević.

Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, pred nama su danas tri izuzetno važna zakona iz oblasti kulture.

O kulturi ne govorimo često, podstaknuti nekim drugim naizgled važnijim temama, a znamo da je kultura ogledalo društva i važan segment života svakog pojedinca i svake zajednice.

Kultura i umetnost u biti obogaćuju naš unutrašnji svet, ali njihov poseban značaj je u doprinosu ekonomskom i sveukupnom doprinosu razvoja svakog društva.

Otuda smatram da je predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o kulturi izuzetno važan, jer se njime, pre svega, vrši dalje usklađivanje i dalja regulacija svih važnih tema u ovoj oblasti, a posebno je važan sa aspekta preciziranja okvira za sprovođenje sveukupne kulturne politike naše zemlje.

Podsetiću vas da je Zakon o kulturi krovni, sistemski zakon. Njime se utvrđuju načela na kojima se zasniva opšti interes u kulturi, a nema dileme, kultura je naš opšti interes.

Za ovaj zakon možemo reći da je savremen, moderan, evropski, jer usklađen je sa brojnim konvencijama i drugim relevantnim dokumentima međunarodnih organizacija kao što su UN, odnosno UNESKO. Tu su i novi dokumenti EU iz oblasti kulture, poput nove evropske Agende za kulturu iz 2018. godine.

Ne manje važnim smatram i to što je ovaj zakon usaglašen sa domaćim opštim strateškim opredeljenjima koja su utvrđena i u nekim drugim oblastima kod nas, poput npr. obrazovanja i spoljne politike.

Ono što smatram da je posebno važno je to što se predlogom ovog zakona jasno preciziraju oblasti kulturne delatnosti. Dobro je što je u tom smislu postignuta visoka saglasnost u stručnoj javnosti, na čiji je predlog, između ostalog, dodata kao posebna delatnost i oblast umetničke fotografije.

Poznato je da su budžetska sredstva opredeljena za ostvarivanje opšteg interesa u kulturi ograničena i zato pozdravljam nameru predlagača zakona da se uspostavi pravni okvir koji će biti obavezujući za kreatore kulturne politike na svim nivoima, kako bi se budžetska sredstva opredeljena za kulturu trošila na krajnje racionalan, planski, ravnomeran i održivi način.

Pri tome, jasna je namera da se i u narednim godinama obezbedi sigurna i stabilna podrška kulturnim aktivnostima koje podstiču razvoj kulturnih potreba, zatim, za promociju i popularizaciju kulturnih delatnosti, siguran i stabilan rad ustanova kulture, zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa, a posebno za razvoj sadržaja i programa za mlade i za decu.

Jedna od novina predloga zakona su definisani kriterijumi za procenjivanje značaja manifestacija koje ulaze u domen prepoznatljivih brendova na lokalnom i centralnom nivou, što je izuzetno važno sa aspekta razvoja kulturnog turizma, ali i dalje integracije kulturnog razvoja u sveukupni opšti, socio-ekonomski i politički dugoročni razvoj našeg društva.

Takođe, važna je i namera predlagača zakona da se u oblast kulture integrišu savremena dostignuća informacionih i komunikacionih tehnologija, na taj način što se propisuje pravni okvir za razvoj svih aktivnosti koje se odnose na digitalizaciju našeg kulturnog nasleđa. To je, inače, izuzetno važno, obzirom da je jedan od strateških ciljeva Vlade Republike Srbije zapravo digitalizacija u ostvarivanju vidljivosti i dostupnosti našeg kulturnog nasleđa, a u funkciji ostvarivanja ciljeva kulturne politike naše zemlje.

Svakako treba pomenuti i to da zahvaljujući podršci resornog ministarstva u prethodnom periodu već je realizovano nekoliko projekata kao primera dobre prakse u prezentaciji našeg kulturnog nasleđa, a uz pomoć savremenih tehnologija.

Usvajanjem predloženog zakon nema sumnje stvaraju se važne pretpostavke za unapređenje sveukupnog stanja u oblasti kulture, za razvoj novih kulturnih sadržaja, zaštitu i očuvanje našeg kulturnog nasleđa i posebno za unapređenje uslova rada naših ustanova kulture.

Kada pominjem naše ustanove kulture, ne mogu a da ne pomenem Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, koji su zahvaljujući snažnoj podršci, finansijskoj i svakoj drugoj Vlade Republike Srbije, posle mnogo godina prošle godine ponovo otvoreni za posetioce.

Uverena sam da ćemo i u narednim godinama moći da se hvalimo novim i dobrim rezultatima u sprovođenju kulturne politike naše zemlje.

Naravno, vredan pažnje i pohvale je i Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, budući da se radi o jednom sasvim novom predlogu zakona, čiji je cilj da se urede i unaprede svi segmenti arhivske delatnosti, a posebno da se značajno poboljšaju uslovi rada ustanova koje su nosioci ovih delatnosti.

Na kraju, želim posebno da pohvalim zakon kojim se potvrđuje Sporazum između vlada Republike Srbije i Ruske Federacije, a koji je zapravo preduslov da se realizuje ono što odavno očekujemo, a to je vraćanje 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji. To je za Srbiju izuzetno važan događaj, jer Miroslavljevo jevanđelje je najstariji sačuvan srpski ćirilični rukopis iz 12. veka. Pisan je perom na pergamentu i danas se čuva u Narodnom muzeju.

Vraćanjem 166. stranice, ovaj dokument, koji je bez sumnje od ogromne i neprocenjive važnosti, biće kompletiran i na taj način sačuvan za naša buduća pokolenja.

Polazeći od svega navedenog i na samom kraju, želim posebno da istaknem da će poslanička grupa SPS podržati sve zakone iz oblasti kulture o kojima danas govorimo, uverena da je to u najboljem interesu naših građana i našeg društva u celini. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem koleginice Bogosavljević Bošković.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.
Izvolite kolega Krliću.

Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, veliko je zadovoljstvo i dobar znak da prvo zasedanje u 2020. godini počinjemo zakonima i raspravama o obrazovanju i kulturi. Voleo bih da ta pozornost ostane cele godine i da se nastavi. Vama želim da u sledećem mandatu nastavite, ali ako ne vi da to onda predate svojim saradnicima ili oni koji će vas naslediti i da kultura zaista bude veoma čest gost u Narodnoj skupštini.

Jasno je da prioritet u ovoj državi mora biti fiskalna konsolidacija, izgradnja države, standard građana, bezbednost, infrastruktura, podizanje državne sigurnosti i sve će to naravno unaprediti i našu kulturu, ali kultura se ne može zaustaviti. Ne možemo napraviti sada pauzu pa reći, hajde prvo da obogatimo državu i društvo, pa ćemo se posle baviti kulturom. Kulturom se moramo baviti stalno.

Lepo ste, gospodine ministre, rekli šta je to sve kultura i šta je to materijalna i nematerijalna baština i sakralno graditeljstvo, savremeno stvaralaštvo, istorijsko pamćenje i mnogo toga. No, kulturu čine kulturni radnici, kulturni pregaoci, ali ovu lepu i harmoničnu diskusiju, možda ću na momenat pokvariti, često je čine i oni koji su kvazi kulturni radnici, koji zloupotrebljavaju kulturu, tako da smo i danas u situaciji da umesto na pozorišnim daskama, u ateljeima, pred kamerama imamo više onih koji su na političkoj sceni, a ne tamo gde bi im kao prozvanim umetnicima ili kvazi umetnicima bilo mesto.

Naravno, ne može ministarstvo sve to da reši pored svih svojih napora i naravno da još uvek imamo jako duboke veze onih koji su sve činili da srpsku kulturu uništavaju, da iz srpske kulture usisavaju novac i danas imamo vladavinu raznih klanova kako stručnih tako i finansijskih.

Drugo nešto želim da skrenem pažnju, iako je bilo važno da ovo prvo kažem, jeste nešto sa čim sam trebao da počnem. Prvo bih želeo da našoj koleginici, uvaženoj primadoni, operskoj pevačici, gospođi Jadranki Jovanović čestitam nagradu koju je dobila pre nekoliko dana, „primo internacionale par operete“ za 1919. godinu, zamislite, dodeljenu u Republici Italiji. U kolevci operske muzike jedna Srpkinja je najbolja i najveća diva.

Naravno, to je zabeležila sva italijanska štampa, državna televizija „Rai“, ali ni reč u srpskim kulturnim medijima. Niko to nije hteo da primeti. Zašto? Zato što ne cepa državnu zastavu, zato što ne ide i ne ogovara svoju državu po inostranstvu, zato što voli svoju zemlju, zato što je patriota, zato što je na strani onih gde je Hanke, o kome smo ovde govorili, koji voli Srbiju, gde je Nenad Jezdić, verovatno danas najbolji glumac koga posipaju blatom na svakoj strani samo zato što je radio svoj posao, zato što je svoje ime gospođa Jadranka Jovanović dala, poklonila SNS, jednoj politici u koju veruje na čijem čelu je Aleksandar Vučić. Eto, to su njeni grasi i zbog toga najveća srpska diva ne treba da bude primećena u ovako velikoj nagradi sa kojom svi zajedno treba da se ponosimo.

Složio bih se sa mladim kolegom, nije ovde, ali sve što je rekao vezano za „Mirdita - dobar dan“, koji inače osnuje „Centar za kulturnu dekontaminaciju“, kao i film „Teret“ i sve ono što se dešava u srpskoj kulturi mora biti pod mnogo većom kontrolom. Imam sve zamerke za sve što je rečeno.

Što se tiče Zakona o arhivskoj građi, rekao bih hvala Bogu. Tu smo mnogo čuli od profesora Atlagića i ja zbog toga nisam hteo da na početku govorim kao predsednik odbora upravo znajući da se profesor se duboko i naučno bavi ovim stvarima i svima nam je postalo jasno da bez arhivskih dokumenata nema istorijskog pamćenja, da je mozak jedne države i jednog naroda u stvari arhivska memorija i arhiva.

Imam samo jedan veoma značajan primer koji možda može da posluži. Mi imamo međunarodni sporazum sa ni jednom od najprijateljskijih zemalja u Evropi, to je Slovačka i taj međunarodni sporazum, vi iz ministarstva sigurno to dobro znate, pokriva i kulturnu saradnju.

Saznao sam, pošto dosta Slovaka živi u mom okruženju, da je arhiv Slovačke došao sa kompletnom dokumentacijom, istorijske, kulturne građe Slovaka, umetničkim predmetima, spisima i naravno sve to je dato slovačkoj zajednici u Srbiji na čuvanje i na naravno dalju pažnju.

Međutim, gradovi Komoran i Trnovec, su nekadašnje srpske opštine u Slovačkoj, srpske pravoslavne opštine. Mi nemamo ni jedan jedini dokument, nemamo nikakav inventar, postoje samo građevine i pamćenje zbog dve crkve. Mi smo tamo nestali i ne postoji nikakva arhiva kojom bi dokazali da tamo su živeli Srbi i da su to nekada bila naša mesta, naši gradovi i da odatle potiču mnoge porodice koje su možda danas i slovačkog porekla.

To je samo jedan primer šta nam se desilo sa jednom prijateljskom zemljom, a šta će se desiti i šta se može desiti sa neprijateljskim okruženjem, tamo gde bi jako voleli da nestane i da se zatre svaka srpska građa, svaka srpska kultura i sve srpske uspomene mogu samo da zamislim.

Ono što je najvažnije po meni u ovom trenutku, iz mog nekog viđenja jeste Miroslavljevo jevanđelje, dva puta je ovde spomenuta jedna ista rečenica, ja ću je ponoviti i treći put, UNESKO je 2005. godine u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ u 120 najvrednijih dela, kako kažu, koje je stvorila ljudska civilizacija, uvrstila Miroslavljevo jevanđelje. Ako na svetu živi 9,5 milijardi ljudi, svega 120 dela postoje te vrhunske civilizacije. Jedno od tih dela je srpsko ćirilično pismo. Da ništa drugo iz svoje istorije nismo uradili time smo postali deo velikog sveta i niko ne može da kaže da smo mali narod.

Put ove naše najveće relikvije je zaista put i celog srpskog naroda i cele srpske države i svih kretanja na Balkanu. Jevanđelje je od Belog Polja do Beograda prošlo 15 hiljada kilometara, da ne poverujete. Sve važne ličnosti koje su imale dodira sa Jevanđeljem zabeležene su istorijski upravo zbog toga, od kneza Miroslava, Svetog Save i Nemanje koji Jevanđelje nosi u Hilandar, gde prvi put bogosluže upravo uz to Jevanđelje do Aleksandra Obrenovića koji dolazi do Jevanđelja tako što ide putem cara Dušana. To nije slučajnost, mada će možda neko me optužiti da se sada bavim mistikom. Međutim, u Majskom prevratu kada biva ubijen Aleksandar Obrenović i kraljica Draga nestaje Miroslavljevo jevanđelje. Jedanaest godina niko nije znao gde je i ono se pojavljuje 1914. godine u najtežim trenucima za srpski narod. Pojavljuje se u kovčegu kralja Petra. Prolazi svu srpsku golgotu, odlazi na Krf, odatle se vraća i zahvaljujući knezu Pavlu koji umesto da u Narodnu biblioteku Jevanđelje smesti u muzej nije izgorelo u čuvenom bombardovanja. Tu je Bog verovatno odigrao svoju ulogu. Kasnije biva sklonjeno u manastir Raču.

Dolazili su mnogi koji su znali da postoji neko blago u manastiru Rača, ali nisu znali da je to blago knjiga. Preturanjem manastira Rače sačuvano je Miroslavljevo jevanđelje. Ono što je takođe interesantno, 166. stranica koja se nalazi u Peterburškoj biblioteci, je stranica koja da ne verujete, govori o Jovanu Krstitelju. Mi baš na dan, tj. na drugi dan Jovana Krstitelja govorimo o ovoj temi.

Na kraju bi rekao da je uloga ove Vlade, uloga predsednika države Aleksandra Vučića, uloga svih vas koji u ovome učestvujete, upravo uloga da sebe svrstate u red, od kneza Miroslava, do Svetog Save, do Obrenovića, Karađorđevića, svih velikana kojima je Miroslavljevo jevanđelje pokazivalo put, a nama narodnim poslanicima da ništa u svom mandatu nismo uradili i da nijedan zakon koji smo doneli ne bude kasnije pravdan kao dobar ili kao pozitivan. Ovo će biti delo kojim ćemo moći da se pohvalimo pred svojim unucima i pred pokolenjem da smo mi učestvovali u tome da se konačno kompletira Miroslavljevo jevanđelje. Hvala vam.