Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 7. ovog zakona. Inače, podsetiću vas, ovaj član 7. odnosi se na član 63a osnovnog zakona i on tretira, odnosno propisuje uslove pod kojima se mogu steći stručna i opšta matura za trogodišnje zanimanje.

Dobro je što se ovim zakonom daje mogućnost da se trogodišnja zanimanja u dualnom obrazovanju, da im se omogući sticanje opšte i stručne mature, naravno, uz uslov da se savlada odgovarajući program i odgovarajuće kompetencije za određenu maturu. Ali, ono što nije dobro, to je što ovi isti uslovi moraju da važe i treba da važe za sva ostala trogodišnja zanimanja.

Mi smo svedoci da je Vlada i rukovodstvo Srbije, iz nekih njima poznatih razloga forsiraju ovo dualno obrazovanje i u srednjem i u višem i u visokom obrazovanju, a ja bih voleo da to da onakve rezultate kakvi su proklamovani kod uvođenja ove vrste obrazovanja i onakve rezultate kakve Vlada očekuje. Ali, iz iskustva, čovek koji je baš inkorporiran na najdirektniji način u to, vidim da to ne ide baš onako kako je zamišljeno, da tu ima milion problema i da ima još mnogo toga da se uradi, a možda neke stvari nikad i neće biti moguće urađene, da ono da rezultate koji se očekuju.

Zato, za vas, gospodine ministre, jedno pitanje, a to je da sagledate sve negativne stvari, sve ono što je do sada praksa pokazala sa terena, vezano za ovo dualno obrazovanje i da pokušate to da ispravite, ako je moguće da se ispravi, ako nije moguće, onda da tamo u perspektivi razmišljate o uvođenju nekog novog oblika obrazovanja umesto ovog dualnog.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, pa niko nije stigao do cilja ako nije napravio prvi korak. Ne možete da realizujete nešto, da uradite, a da stojite u mestu.

Ovo o čemu je govorio kolega može da bude pozitivno i može da bude dobro kao ukazivanje na nešto što treba dograditi. Ali, da nije ministarstvo krenulo sa dualnim obrazovanjem i da nije donelo ove izmene gde se omogućava ljudima koji idu u srednje strukovne škole da mogu na određen način da svoje kvalifikacije usavrše, da ih dovedu u situaciju da mogu da nastave dalje da se bave studijama i da postanu akademski građani najvišeg nivoa.

Šta bih ja predložio ministru? Da isto tako pokušamo da nađemo rešenje za strukovne škole. Mi smo doneli zakon koji je sada na snazi, gde oni koji završe strukovne škole ne mogu da idu dalje na akademske studije.

Znači, kada završe tri godine strukovne škole oni su zacementirali svoje obrazovanje, odnosno napredovanje. Sada se javlja jedan problem. Meni se dosta studenata javilo sa tom mukom. Njima je omogućeno u tim strukovnim školama da nastave specijalističke studije, ali te specijalističke studije, iako imaju 240 bodova, ne priznaje im se kao fakultet, akademski nivo koji je isto sa 240 bodova. Lepo je i fino je što deci, odnosno đacima u tim strukovnim srednjim školama, trogodišnjim, dozvoljavamo da nastave svoje školovanje do najviših nivoa, ali moramo da nađemo načina da pomognemo i ovim ljudima ili deci, kako god hoćete, i da ne gledamo crno na to dualno obrazovanje na svim nivoima.

Ja sam išao u tehničku školu, ali smo imali jedanput nedeljno praksu i na toj praksi, sedam, osam sati koliko je trajala, mi smo učili da baratamo i sa turpijom i sa bonsekom i sa ostalim alatkama. Sećam se jedan od zadataka na tim praktičnim radovima nam je bio da napravimo čekić, drugi put smo pravili klješta.

Znači, to je veoma dobro i, još šta je tu dobro, dobro je što se ti mladi ljudi pripremaju i stručno i teoretski da mogu po završetku tog posla da pristupe svojim novim radnim mestima gde će biti spremni odmah da se uključe u radni proces.

Tačno je i ovo što govore kolege iz SRS da je mnogo toga podređeno onima koji danas rukovode tim poslovima, odnosno poslodavcima. To nije trend Srbije, to je trend celog sveta i jeste pogrešan. Mi moramo tu da budemo mudri, da budemo nekako između negde, da zadovoljimo jednu i drugu stanu. Ne možete odmah mačem da sečete sve redom i da kažemo, e tako će da bude, pa nismo mi baš nekad toliko velika sila da možemo da određujemo šta će sve biti i kako će se raditi. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Mi srpski radikali izražavamo veliku rezervu kada su u pitanju ovi zakoni koji se podređuju, kako je to i kolega Ljubiša rekao, poslodavcima. Možda nije u takvom procentu koliko mi naglašavamo, ali u svakom slučaju zavređuje pažnju, zavređuje oprez.

Ovde u ovom amandmanu, odnosno ovom članu 9. radi se o nečemu što je kruna svega ovoga što je ministar izlagao, a to je potpisivanje ugovora sa poslodavcima gde će biti radno angažovani u praktičnom delu nastave učenici srednje škole, a u ovome drugome zakonu to je dualno obrazovanje. Mi imamo faktički tu jednu veliku obavezu da vodimo računa kako će se to odvijati u narednom periodu. Potpisuje se ugovor, potpisuje se sporazum, tu je uključena i Privredna komora Srbije, da ne širimo priču. Lično imam veliku rezervu, znajući ko je na čelu te komore, čovek koji nema radnog staža. Ima onih koji su ovde doktorirali, magistrirali, nemaju školskog druga, ali on nema radnog staža u privredi, ali na čelu je Privredne komore. Njega je doveo ambasador Nemačke na tu funkciju, zahvaljujući nekim drugim kriterijumima, a ne one koje bi podrazumevali da čovek sa radnim iskustvom, i to je isto jedan veliki problem, otežavajući problem.

Zašto? Zato što bez obzira kolike su potrebe poslodavaca, kolike su potrebe trenutno razvijenih kapaciteta industrije, ako to postoji, u bukvalnom smislu reči, kada je u pitanju domaća industrija. Vlada mora imati viziju. Vlada mora imati projekciju nečega što se zove srednje obrazovanje, kada je u pitanju strukovno usmeravanje. Neće valjda narednih stotinu godina ili, ne daj Bože, 10 godina da bude ovakva situacija? Valjda Vlada planira u kom pravcu će se razvijati industrija, u kom pravcu će se razvijati privreda?

Mi ovde imamo nešto što možemo, sad kažemo, da su javna preduzeća pred transformacijom, i to je neminovnost. Pitanje je kako ćemo dalje te učenike srednjih škola, odnosno ovih koji su na dualnom obrazovanju da angažujemo, kakvi su ugovori, kakvi će uslovi biti pod kojima će oni da rade. Šta ćemo ako se u praktičnom delu nastave prekine to njihovo obrazovanje zato što poslodavac zbog objektivnih okolnosti zatvara firmu i odlazi?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ovim amandmanom je predviđena obaveza ugovora između škola i samih preduzeća koji bi trebali da budu poslodavci. Mislim da je model dualnog obrazovanja, kojim smo mi predvideli, kontakt, uopšte lični izbor svakog učenika, prvo, da li će se opredeliti za dualno obrazovanje, i lično opredeljenje svakog učenika da stupi u određene odnose sa poslodavcem koji proizvode određene pravne obaveze tog poslodavca lično prema svakom učeniku koje je potpisana.

Znači, Zakonom o dualnom obrazovanju smo propisali da svaki učenik koji se opredeli za ovakav model lično potpisuje ugovor sa poslodavcem, odnosno kompanijom u kojoj će raditi.

Obaveza da škola potpisuje, kao institucija, sa poslodavcem, sa kompanijom bi trebala u stvari da obaveže poslodavca da sva primanja u slučaju neodgovornosti svakog učenika preuzima na sebe. Samim tim i kada govorimo o tim platama, naknadama koje će biti 70% od minimalne plate u tom preduzeću, trebale bi biti plaćene na račun same škole. Samim tim poslodavac bi izgubio direktan kontakt sa svojim učenikom, odnosno svojim potencijalnim zaposlenim u budućnosti.

Zbog toga mislimo da ovakav amandman koji ste predložili u stvari jeste možda dobra osnova za neki vid garancije, ali sigurno da to ne treba da bude škola, već, ako smo rekli da je to država, da je to Privredna komora Srbije koja, sa jedne strane, vodi registar tih ugovora, onda je privreda ta garancija da je dobar odnos učenika sa poslodavcem, sa kompanijom u kojoj radi, a ne sam sistem obrazovanja. Znate kako, onda vi navikavate i same učenike da se na manje odgovoran način odnose prema tom ugovoru.

Mislimo da ovde sami učenici mnogo ranije preuzimaju odgovornost i za svoje školovanje i za način funkcionisanja na samom radnom mestu, iako to iznosi 20% radnog vremena ili 80% radnog vremena od ukupnog broja časova koji je do 30 časova nedeljno definisan.

Mislim da je na pravilan način odbijen ovaj vaš amandman, a upravo iz tih razloga što je želja da se ovakvim modelom obrazovanja stekne jedna lična odgovornost dece koja se opredeljuju za ovakav model učenja. Očito da je taj model pokazao da su naša deca pametna, jer biraju svoju budućnost, biraju onakve profile sa kojima će imati znanje i uvek imati posao, jer ne bi se 2.600 polaznika opredelilo u ovoj školskoj godini upravo za ovakav model školovanja. To znači da ćemo imati 2.600 potencijalno novih ugovora, lično, svakog pojedinca sa kompanijama. To ne znači da oni neće moći, ukoliko se posle dve godine opredele i odustanu od ovakvog modela školovanja, da nastave i da diplomiraju onako, posle četvrte godine srednje škole, kao što svi ostali polaznici srednjih škola imaju mogućnost.

Htela sam da kažem, a kada govorimo o srednjim školama, mislim da je jako važno reći da model funkcionisanja rada srednjih škola se dosta promenio. U našem sistemu obrazovanja, pored toga što imamo klasične gimnazije, pa smo išli na to da se afirmišu posebno nadarena deca kroz posebno definisane gimnazije, sada imamo otvorena odeljenja za posebno nadarenu decu u određenim oblastima. Znači, forsirali smo taj IT sektor, pa su otvorena posebna odeljenja i prijemni ispiti su nedelju dana ili čak mesec dana pre klasičnih gimnazija i to je jako dobro, jer se pokazalo da to daje jako dobre rezultate.

Nije slučajno, verujte mi, što naši mladi matematičari osvajaju prva mesta na svim mogućim takmičenjima. To je upravo zbog toga što je država prepoznala da treba tu decu stimulisati na posebne načine i na kraju krajeva mi imamo stručne, odnosno strukovne škole za srednje obrazovanje koje su pokazale da određene transformacije, zavisno od tržišta rada, su potrebne i one se verujte menjaju. Menjaju se na osnovu svog programa, i što pokazuju u stvari i sami rezultati toga da ovaj vid dualnog obrazovanja i školovanja nije slučajno u porastu.

To znači da je svest kod mladih ljudi transformisana za proteklih pet godina. To znači da je cilj u stvari uvođenje ovog dualnog obrazovanja zaista dostignut time što je prepoznat u društvu da uvek imate opciju izbora.

Znači, učenik sa 15 godina mora do svoje 18 godine da ima pravo izbora. Da li je sad u ovom trenutku dualno, pa će posle dve godine možda želeti učenik da ide na klasično obrazovanje koje obuhvata srednje obrazovanje, data mu je mogućnost, država mu je omogućila da bira.

Mi smo Zakonom o dualnom obrazovanju prvo propisali, ako se sećate, da isključivo mora da se opredeli u prvoj godini i da nema nikakvih promena. Međutim, ovim sada otvaramo još širi dijapazon mogućnosti za našu decu da se opredele da menjaju na kraju krajeva svoje stanovište, da menjaju struke, jer tržište rada se menja, potrebe na tržištu se menjaju, raste konkurencija između borbe za dobru decu, odnosno za decu koja dobro uče. Neko je dobar u praksi, neko je dobar u teoriji.

Oni negde do 16, 17 godine možda i nemaju pravu sliku o tome. Data im je mogućnost da mogu neke svoje ciljeve u životu, koje postavljaju, a i ako im se ciljevi u trenutku promene da je država omogućila da i oni sami promene način funkcionisanja i školovanja. To je od velikog značaja i za decu i za roditelje. Zbog toga mislim da je s pravom odbijen ovaj amandman da se prihvati, jer jednostavno taj direktan kontakt učenika i poslodavca je u stvari najvažniji. Hvala.

Pravo na repliku narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvažena koleginice, niz faktora utiče na sve ovo o čemu ste vi pričali. Pre svega nemojte da bežite od jednog faktora koji je uticao da naši učenici Matematičke specijalizovane gimnazije imaju takve rezultate. To je jedinstven slučaj gotovo u Srbiji da se kadrovski u toj školi ništa nije menjalo bez obzira što su bile silne reforme. Oni su izdržali svim tim iskušenjima, izazovima. Bili su na udaru reformskih zakona gde se tvrdilo da oni to mogu da postignu iako idu, ne znam na usmereno obrazovanje, pa onda imaju dve godine specijalizacije. To je kadrovski ostalo jedinstveno. Drugo, tu su kriterijumi upisa standardni i veoma na visokom nivou.

Sad, kada pričamo o ovom drugom delu, o kome ste vi objašnjavali, zar ne razmišljate da za mladog čoveka od 15 godina isuviše je ovo krupna i velika odluka? On treba da odluči sa svojih 15 godina života, gde u nekoj fazi puberteta, šta će mu biti životno opredeljenje. Utiče niz faktora na to, niz razloga. Jedan od najuticajnijih je dobijanje posla odmah posle završene škole.

Nekada se znalo kada je bila u pitanju podela ta i kada su u pitanju kadrovi u srednjim školama. Neko je išao u gimnaziju, bili su prirodni i društveni smer, pa su se razlikovali profesori koji su predavali na prirodnom smeru Matematiku i oni koji su predavali na društvenom smeru Matematiku, mada su i jedan i drugi matematičari. Ali, nastojalo se na ovom prirodnom smeru da budu ipak, uslovno rečeno, utemeljeniji profesori. Ovde imate jedan konglomerat iz koga se izlazi posle 2000. godine, gde mlad čovek…

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

… treba na sebe da prihvati tu odgovornost, da odlučuje o svojoj sudbini i mi upozoravamo da treba voditi računa. Ne završava se samo - on je izabrao, pa je pogrešno izabrao. On postaje problem ako je pogrešno izabran, postaje problem ove države.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandra Tomić.