Kad pričamo o kontinuitetu, u poslednje četiri godine mi imamo povećavanje stalnih stopa rasta i to je kontinuitet. Imamo kontinuitet u budžetskom suficitu. Znači, kontinuirano imamo više prihoda nego rashoda u budžetu. I to je taj kontinuitet.

Kada pričamo o bazi, osnovna baza su proizvodnja i poljoprivredna proizvodnja. Ali sada po prvi put imamo u stvari, to što pričate o Turskom toku, pa on je tek sagrađen, tek su cevi postavljene, gas još nije počeo da teče. Tek kad počne da teče gas, imate tranzitne takse i naknade kao prihod u budžetu.

Mi ćemo tek da prihodujemo ono o čemu govorimo kad je u pitanju energetika. Prema tome, to će biti stalni prihodi. To je neko ulaganje, investiranje za budućnost, koje ćemo otplatiti za vrlo kratko vreme i nakon toga će biti stalni prihodi i visoke stope rasta kad pričamo o naknadama i o energetici.

Kad pričamo o proizvodnji, nama je potrebno da imamo mlade ljude koji će raditi zaista ovaj posao, zbog kojih se otvaraju ove fabrike, sa velikim brojem potreba na tržištu.

Kao što ste videli, mnoge kompanije iz razvijenih zemalja su prepoznale Srbiju kao zemlju u kojoj treba investirati otvaranje novih radnih mesta. Šta to znači?

Ako su tu u pitanju subvencije, znači, država se obavezuje da te subvencije daje sa određenim rokovima. Znači, da li je to pet ili deset godina, ali da zadrži i da zaposli određeni broj radnika. Ako ne zaposli, ona plaća duplo. Prema tome, ni jedna kompanija neće otvoriti ukoliko zaista nema potrebe za tim radnim mestima toliki broj, uopšte kapacitet određenih fabrika.

Zato je važno da mi imamo obrazovan kadar za to, da Srbija proizvodi decu i iz srednjih škola i sa fakulteta, koji će naći posao u tim kompanijama, ostati ovde u Srbiji i zaista dati pun doprinos.

Svima nama je to važno, pre svega roditeljima, koji ne žele jednostavno da im deca odlaze odavde i da ovde stvaraju porodice, jer oni žive zbog budućnosti svoje dece. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Prvo, jedna ispravka, koleginice. Svako živi za sebe, a radi i nastoji da obezbedi uslove za život njegovih potomaka i to je prosta činjenica.

Drugo, potpuno pojednostavljeno, kad mlad čovek završi srednju školu, da li u trajanju od tri ili četiri godine, njegova želja je da taj posao, zanat ili bilo šta drugo u okviru struke radi sve do penzije. To je želja. Iz tog razloga mi srpski radikali imamo još veći oprez kada je u pitanju potpisivanje ovih sporazuma. Mora država tu, odnosno ministarstvo, Vlada, svi da se uključe. Moraju jasno da se predoče.

Jer, šta to znači kad mlad čovek potpiše sporazum sa stranom kompanijom, koja je ovde investirala? To je najmanji problem, kad ta strana kompanija se pokupi i ode. Ali, ako profil njegove struke ne može više da nađe radno mesto ovde, šta ćete? Prekvalifikaciju? Dosta je bilo prekvalifikacija. Sa tom pričom su nam došli posle 5. oktobra i rekli - najbolje je u prekvalifikaciju.

Uostalom, evo iz struke vaše, koleginice, tu ćemo se razumeti. Pogledajte pivare koje su privatizovane. Znate koliko je diplomiranih inženjera radilo u pivarama, primera radi, pivara "Čelarevo", i mašinske i elektro i tehnološke struke? Mnogo. Sad se to svelo na prste jedne ruke. Zašto? Zato što je njihova logika sasvim razumna. Oni su rekli - mi imamo tehnologiju, imamo sve, čak i ambalažu imamo koja se jeftinije proizvodi u mađarskim fabrikama, ne trebaju nam inženjeri, ne treba nam kreativnost. To je suština. A svaki inženjer, svaki školovan čovek košta ovu državu.

Najlakše je reći, kako je to bila logika posle 5. oktobra - uslovi tržišta su takvi, nek se snađu, nek svoje znanje prodaju. U to znanje je ulagala država.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandra Tomić.

Zbog građana Srbije, prvo moram da kažem da ugovore koje sklapaju učenici sa poslodavcem direktno, kada govorimo o registru ugovora, vodi Privredna komora Srbije. Znači, ukoliko dođe do određenih prekida rada samih poslodavaca, samim tim su tačno definisani ugovorom koji su uslovi ukoliko poslodavac sam prekine ugovor o radu. Samim tim vi dobijate određeni sertifikat da ste radili po određenim uslovima u toj kompaniji i to vam je u stvari određena vrsta sertifikata sa kojim pokazujete da imate iskustvo. Možete da radite u bilo kojim drugim kompanijama. Znači, na osnovu onog znanja koje ste stekli, imate prednost za zapošljavanje u bilo kojoj drugoj.

S druge strane, to da se zapošljavate danas kao mlad čovek a da ćete ceo život raditi u jednoj firmi, to više nigde na svetu ne postoji. To je želja, tačno, to je želja svih nas bila, ali to je ono karijerno kretanje ili karijerno napredovanje podrazumeva, jednostavno, da vi učite u svom profesionalnom radu određene stvari i da samim tim stičete iskustvo za mnoge poslove kod kojih kompanija ćete moći da konkurišete. A to je jako važno - stvoriti jednostavno uslov, to je možda važnije nego kolika je plata. Znači, jedno iskustvo i sertifikate na osnovu kojih ćete uvek imati posao. Mogu da se promene okolnosti, mogu da se promene zanimanja, mogu da se promene uslovi školovanja, rada, u životu svakog pojedinca, bitno je ono koliko vredite sa svojim znanjem, šta da radite.

I to je ono što je princip funkcionisanja u svim razvijenim državama. Jedino je kod nas bilo otprilike to da smatrate da treba da radite u firmi koja je u stečaju, tzv. restruktuiranju za 10 hiljada dinara, da radite tako 10 godina, da ne radite u stvari ništa, a da vas država laže o tome kako će vam vratiti posao.

Prema tome, od tog posla više nema ništa. Taj politički život je prekinut 2012. godine. Došlo je do reorganizacije i reindustrijalizacije, kako bi rekli, u Srbiji, do ekonomskih reformi u kojima rezultati ekonomije su danas vidljivi na svakom koraku.

Zahvaljujem.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Moj amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju odnosi se na član 10. koji se menja i glasi: „Podzakonski akt iz člana 1. ovog zakona ministar donosi u roku od najmanje šeste meseci od isteka školske godine u kojoj je zakon donet. Ukoliko je zakona donet u roku koji je kraći od šest meseci od isteka tekuće školske godine, podzakonski akti će se primenjivati od naredne školske godine.“

Sa obrazloženjem, amandmanom se traži da se rok za donošenje podzakonskih akata definiše u odnosu na kraj školske godine u kojoj je zakon donet. Na taj način će biti dovoljno vremena da se podzakonski akti primene na valjan način, na tekuću školsku godinu. Ako je ovaj rok kraći, onda se podzakonski akti mogu primenjivati tek od naredne školske godine što smatram sasvim logičnim.

Mislim da je ovde važnije odgovoriti na neka pitanja, a to je, da li je naše obrazovanje u kadrovskom i mentalitetskom smislu spremno da prihvati i prati savremeni razvoj? Nije li žila starih navika previše duboka, odnosno da li u susretu sa novim ima lutanja ili eventualno otpora? Da li je još uvek otvoreno pitanje kvaliteta nastavničkog poziva? Da li se još uvek drastično razlikuju privatne od državnih obrazovnih ustanova? Sasvim na kraju, za neuspeh u učenju ko snosi odgovornost? Škola, učenici, učitelji, nastavnici, profesori, programi ili eventualno roditelji.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Hvala.

Evo, da se osvrnem na ova pitanja koja je postavio kolega Bojić. Veoma je teško sad odjednom odgovoriti na sva ta pitanja, ali ovo je interesantno pitanje – ko snosi odgovornost za neuspeh u obrazovanju? Svi ovi koje je nabrojao kolega imaju odgovornost, kako pojedinaca, tako i škola, tako i društvo, nastavnici.

Jer, šta je problem, ja sam pre neki dan rekao šta je kod nas problem? Kod nas je problem što nastavnici, odnosno profesori nisu oni koji su bili najbolji i koji su u taj posao ušli iz ljubavi da svoje znanje koje su stekli mogu da prenesu na druge.

Šta je tu problem? Pa, problem je bio, normalno, taj novčani. Nije samo u Srbiji takva situacija, nego u celom svetu. Sve je podređeno materijalnim vrednostima. Zaboravili smo šta je Tesla rekao – ako hoće društvo da bude uspešno, onda mora da usaglasi i duhovno i moralno i socijalno stanje.

E, mi nismo hteli da poslušamo Teslu i onako kako je on predvideo da će se desiti čovečanstvu, polako čovečanstvo ide ka tom trenutku kada će doći do ogromnih propadanja, nemira, itd. To moramo da budemo pametni i da mi u Srbiji sprečimo.

Malopre su koleginica i kolega diskutovali, pa su se u nekoliko navrata saglasili da je dualno obrazovanje iznuđen proces. U neku ruku svi se slažemo da je možda iznuđen, ali dobar menadžer, dobar vođa, dobar lider, političar mora da bude sposoban da od onoga što ima stvori uslove da dovede sistem do cilja, odnosno da učini, u neku ruku, blagostanje društva.

To je danas zadatak svih nas, ne samo Ministarstva i vladajuće strukture, nego svih u Srbiji. Ovo su strateške stvari. Mi moramo da iskoristimo taj trenutak i da omogućimo neki boljitak za Srbiju.

Koleginica reče, kaže – ti mladi ljudi ići će tamo, jer će imati velike plate. Ne, ljudi, ne treba dualno obrazovanje njima da bude motiv velika plata, njima treba da bude motiv znanje. Kroz dualno obrazovanje njihovo znanje će biti i veće i kvalitetnije. Plata može da se menja. Danas može da bude 2.000 evra, sutra se promene uslovi 1.000, 500 i na kraju krajeva mogu da dobiju otkaz, pa ostanu i bez plate.

Znači, bez plate možete da ostanete, ali bez znanja ne možete da ostanete, znanje niko ne može da vam ukrade.

Mladi ljudi koji se odluče za dualno obrazovanje i koji završe to dualno obrazovanje biće u velikoj prednosti u odnosu na kolege koji su ranije završavali, gde su imali samo teoretsku nastavu.

Država ne sme da se povuče iz svih obaveza koje ima. Zašto?

To je jedna floskula bila sa zapada, odnosno globalizma, da se država povuče, da prepusti sve tržištu. Kao dobar domaćin, a država je na kraju krajeva najveći poslodavac, ona mora da kontroliše sve.

Tamo gde ne valja, tu će da se meša, neće država da se meše negde gde je dobro, ali tamo gde ne valja, kao što je u menadžmentu, pa kaže – viši nivo menadžmenta se nikada ne meša u poslove nižih nivoa, sem kad dođe do poremećaja. Tako i država mora da se umeša onda kada nije dobro.

Evo jedan primer. Primer je privatizacija. Mi smo došli u situaciju da posle 2000. godine, nije više ni važno ko kriv, od kukanja nema vajde, imali smo loš model privatizacije.

Malo pre kolega Mirčić reče – prodata fabrika i tu se sad napravila ledina, sad će oni da zidaju zgrade i, ne znam ni ja, poslovni prostor, stanove, itd.

Ali, mudre i pametne zemlje su to radile drugačije, pa su rekle – prodajemo mi fabriku za jedan dolara uz obavezu da 15 narednih godina nastavite da se bavite istom delatnošću kojom se bavila fabrika koju vam prodajemo. Ne smete da otpustite ili možete da otpustite uz nadoknadu toliko i toliko radnika. Plate će biti tolike, uložićete toliko u razvoj, a mi smo to zaboravili.

Kad smo prodavali, pokazali smo da smo loši trgovci i onda smo, našom greškom je došlo do uništavanja i industrije i privrede i svega, nisu krivi ti koji su kupovali, nego su krivi oni koji su im omogućili.

Zato, sad kroz dualno obrazovanje mi pokušavamo da ispravimo nešto što je pogrešno urađeno. Ne može da se uradi za godinu dana, ministar bi bio čarobnjak kada bi to mogao da uradi za godinu dana. To će biti proces u kome će naraštaji i naraštaji morati da učestvuju i da dovedu do željenog cilja.

Ja se nadam da ćemo svi zajedno, koliko god nas ima, sad kažem – ima nas nešto manje od 7.000.000, svi zajedno moramo da upregnemo sve snage i da se trudimo da Srbiju izvedemo na pravi put. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.