Ipak ste meni dali prvo? Mislim da je trebalo ministru da date reč.

Ja znam procedure, gospodine Markoviću.
Izvolite. Po proceduri, vi imate prednost.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Pa, opet bih mogao da se složim sa prethodnim govornikom u oceni da ovaj deo opozicije koji bojkotuje rad parlamenta već, evo, punih godinu dana, inače gaji taj animozitet, a oni to i ne kriju da gaje taj animozitet prema svemu onome što predstavlja nacionalno, prema svemu onome što predstavlja patriotski, prema svemu onome što predstavlja rodoljublje i mi smo to nekoliko puta i iznosili. U krajnjem slučaju, oni to i ne kriju. Dakle, to je njihovo viđenje, to je njihov politički stav. Koliko god on bio legitiman, legitimno je i moje pravo da se ne složim sa tim.

Dakle, vređali su oni ovde iz skupštinskih klupa mnogo puta i sprski opanak i tu ojkaču koju ste pominjali i srpsko kolo i sve ono što podseća na ono što je izvorno, na ono što je zdravo, n a ono što je patriotski, na ono što je rodoljubivo. Dakle, to je, prosto, njihova stvar i njihova politika i ne bih želeo da ulazim u to.

S druge strane, Vlada u kojoj dominantnu ulogu ima SNS, na čijem čelu je Aleksandar Vučić, se trudi da afirmiše i promoviše upravo suprotno od njih, a to je da promovišemo zdrav patriotizam, ono što je i pre nekoliko dana Nikola Selaković rekao, prosvećeni patriotizam.

Ono čemu treba da težimo to je negovanje naše svetle istorije, negovanje svih onih tekovina koje smo imali u našoj svetloj istoriji, negovanje patriotizma, negovanje rodoljublja kao nešto što je zdravo, kao nešto što je normalno i kao nešto što je potrebno. U tom smislu meni je zaista srce puno.

Ja sam, između ostalog, i član skupštinskog Odbora za dijasporu i Srbe u regionu. Kada idemo u zemlje regiona, kada pričamo sa našim Srbima i u Makedoniji, čak i u Albaniji, u Crnoj Gori, u svim zemljama regiona, srce mi je puno kada čujem da i Vlada Srbije može da podrži finansijski i da pomogne projekte srpskog naroda u zemljama u regionu, a takvih primera je zaista mnogo. Zaista sam zadovoljan u tom smislu.

Apelujem na ministarstvo da u buduće još više rade u tom smislu, a za ove koji se stide pripadnosti srpskog naroda, zaista nemam šta da kažem u tom smislu. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Evo, u kontekstu ove dosadašnje priče koja je, zapravo, vezana za ovaj amandman koji sam ja podnela u ime SRS, replicirajući gospodinu Markoviću, ujedno i da dam sugestiju ministru ili budućem ministru u Vladi, a verujem da će i SRS zadobiti veliko poverenje građana. Mi sve činimo da im pokažemo ono što članovi SRS znaju, ali da bi to znali i birači koji će za nas da glasaju, da smo mi veoma dosledni unazad 30 godina u svim aspektima našeg političkog, društvenog, kulturnog života i da sve te temeljne vrednosti koje mi promovišemo zapravo se pokazuju kao prave i da izlaze iz okvira neke dnevne politike, već da ostavljaju zaista jedan trag.

Ono što smo mi uradili štampanjem sabranih dela naših velikana, koje smo danas spominjali, mi smo pre više od 20 godina, ili više, pokrenuli Časopis „Srpska slobodarska misao“, gde su mnogi naučnici iz oblasti kulture, iz oblasti istorije, politike objavljivali svoje separate, svoje viđenje i svoje stavove o najvažnijim pitanjima za naš narod i za našu državu.

Ali, kada je već reč o ovome, zašto smo mi ovde intervenisali? Možda vam je to bilo i čudno - otkrivanje i stvaranje. Smatrali smo da je nepotrebno da te dve reči stoje, ali ovaj drugi deo tačke 2) od opšteg interesa u kulturi obuhvata očuvanje i predstavljanje srpske kulture i kulture nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Kada se ovo kaže, neko će da pomisli da je to samo neko medijsko predstavljanje ili štampanje nekih brošura. Ne, mi moramo, ako hoćemo da vratimo i ovo kolo koje Srbi imaju, i ojkaču, i pevanje iz vika, i frulu i gajde, sve to ako hoćemo da vratimo u naša sela i u naše gradove, onda moramo da pomažemo tim ustanovama kulture, a u selima, gospodine ministre, je nekada bilo 1500 i više tih domova.

Vi ste lepo povukli paralelu kada ste rekli kao čovek koji je očigledno, kao ja i sve moje kolege, takvog opredelenja, kako su to hteli da zamisle Brozovi komunisti posle Drugog svetskog rata, sa sve onim pokličima Josipu Brozu i petokrakama na čelu.

Ne, to ne treba da se narodu tako više predstavlja, jer ti domovi su ruinirani zbog toga što ovi dosovci nisu hteli da brinu o njima i o srpskom selu. Dvadeset godina, znate, ili već petnaest godina pre vaše vlasti, to je bilo puno, a pre toga i rat i sankcije, već da se to vrati u dušu srpskog naroda, tako što će da im se omogući da oni imaju još više tih manifestacija, tih seoskih zborova i svega toga, gde će ono što je već sada na zvaničnoj listi UNESKO-a da se promoviše javno.

Hvala, gospođo Jovanović.

Sada reč ima gospodin ministar Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.

Zadovoljstvo mi je što se u ovom visokom domu pruži prilika ponekada da se o ovako osetljivim i strateški važnim temama, kao što je kultura, govori, pa bih se samo kratko osvrnuo na vaše izlaganje, uvažena narodna poslanice i na izlaganje kolege Markovića.

Dakle, vi ste pominjali neke fenomene društvene koji su prisutni. Fenomen autošovinizma je prisutna stvar u našem društvu. Srbija nije izolovan slučaj. Ali, moram da kažem da u pojedinim aspektima naše nedavne istorije, takav fenomen je bio naglašeniji nego u nekim drugim periodima i nego u nekim drugim zemljama. Tako da, o autošovinizmu, kao jednom posebnom društvenom, ali i psihičkom fenomenu, treba razgovarati i konstatovati, ali ne samo razgovarati, nego preduzimati i određene konkretne mere kulturne politike, kako bi se te stvari obeshrabrivale u svom delovanju.

Sa druge strane, kada je reč o ukupnoj kulturnoj politici, takođe, ovo što je bilo rečeno je tačno. Uz gruba pojednostavljenja, zadaci onih snaga, takve snage postoje, ne bih ih ovom prilikom imenovao, stvar je složena i komplikovana istorijski, dakle, one snage koje rade nasuprot našim interesima, interesima ovog naroda, imaju kao jedan od strateških ciljeva, prvo promenu svesti, a ta promena svesti se otprilike, takođe, moram da pojednostavljujem, zbog dužine vremena za izlaganje, sastoji u tome da se sve ono što je navodno srpsko, sagura na teritoriju današnje Republike Srbije, a da sve ono što nije, jeste srpsko, ali se ne nalazi u današnjoj državi Srbiji, bude izloženo snažnim procesima akulturacije i onda transformacije u neki drugi kulturni obrazac. Takva stvar je opasna.

Nedavno je kod nas objavljena jedna knjiga, ne bih sada da je reklamiram, ali „Hladni rat u kulturi“, nije bitno koji je autor, ni šta, koja govori o tome koliko su velike sile u decenijama posle Drugog svetskog rata shvatale i prepoznavale značaj specijalnog rata u oblasti kulture, gde se vrše suptilne transformacije u svesti pojedinca, gde onda na osnovu dugog trajanja dolazi do promene krupnih slika i pogleda na svet.

Upravo vođeni tim razlozima i nekim od tih razloga, mi smo pre izvesnog vremena potpisali u Srpskim Karlovcima, simboličkom mestu naše istorije, jedan Sporazum sa Republikom Srpskom, sa Ministarstvom kulture Republike Srpske o srpsko-kulturnom prostoru.

Bilo je tu kasnije na nekim našim sajtovima i u čuvenoj našoj pijaci loših ideja i zlobnih komentara, pitanja kao – pa čemu to služi, gde su konkretni održivi efekti takvog poteza? Takve stvari se ne mere na dnevnoj i na mesečnoj bazi.

Posle niza decenija pogrešnog sagledavanja nekih aspekata naše kulturne istorije i politike, bilo je važno da počne da se radi na podizanju svesti o tome da postoji srpski kulturni prostor. Taj prostor postoji i kod drugih naroda, to nije privilegija našeg srpskog naroda, ali politički prostori, to su oni prostori na kojima vladaju zakoni i pravila jedne države u datom istorijskom trenutku su omeđeni politički prostori i zovu se države. Ali, i te granice između država se ređe ili češće, više ili manje, tokom dugog istorijskog trajanja menjaju, ali kulturni prostori su daleko trajniji od političkih granica.

Prema tome, kada govorimo sada o srpskom kulturnom prostoru, to je prostor onih gde je tokom dugog istorijskog trajanja ovaj naš narod ostavljao nesumnjive tragove svog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa. Taj prostor se proteže od Svete Gore pa do Trsta i od Dubrovnika do Arada, Temišvara i Sent Andreje. Zašto je to bitno znati? Zato što na tom prostoru bi bilo važno da se vodi jedinstvena kulturna politika, upravo u očuvanju tradicije jezika, pisma, običaja, identiteta i drugih stvari i da taj prostor oseća u kulturnom smislu, ne govorim o političkom smislu.

Moraju se poštovati državne granice, međunarodni ugovori i drugi konteksti koji vladaju u ovom trenutku, ali kultura je entitet koja živi i diše iznad našeg standardnog dnevnog poimanja istorije i politike. I u tom smislu je i naša Strategija kulturnog razvoja usmerena ka nekim od tih pitanja. Dakle, mi na polju svesti moramo sagledavati celokupnost srpske tradicije, srpskog dugog trajanja u istoriji i neophodnosti sprovođenja zajedničke kulturne politike na svim onim prostorima gde žive Srbi.

Verujem da ćemo iz godine u godinu uspevati kao društvo i kao država i kao narod da napredujemo tim koracima, budući da je naša i kulturna, a i istorijska svest, zahvaljujući opet nekim drugim razlozima, bivala predmet različitih izazova, udara, saplitanja, dekodiranja i različitih drugih ataka koji su doveli, nažalost, do ponekad osnaženog fenomena autošovinizma i do svih onih malignih pojava koje u društvu mogu da se prepoznaju u ovoj oblasti.

U svakom slučaju, mislim da smo na dobrom putu, jer naravno, svest o nekim fenomenima jeste preduslov za delovanje u tom pravcu, a verujem da u najvećem delu našeg društva, pa i u ovoj Narodnoj skupštini, bez obzira na političke razlike ili dnevnopolitičke razlike, postoji jasno naglašena svest o značaju negovanja srpske kulture, gde moramo neprestano, i završavam, voditi računa o tome da je proces akulturacije jedan vrlo dinamičan fenomen koji ugrožava identitetska pitanja i da proces akulturacije, kao što svojevremeno naši sunarodnici se nisu na rubnim područjima pokatoličavali odmah, nego nasuprot toga je stajao period unijaćenja, pa onda pokatoličavanja.

Tako je i u procesima kulture, slični fenomeni postoje. Ono čega treba da se čuvamo jeste suprotna krajnost, a to je kulturni jednocentrizam, koji bi doveo do hermetičnosti jedne kulture. Kultura mora da ima svoje propulzivne prostore, mora da diše, mora da postoji prostor kulturne razmene i kulturnih strujanja, ali naravno, to ne sme da ugrožava osnovne identitetske principe razumne kulturne politike jedne zajednice. Hvala.

Reč ima Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Gospodine ministre, odličan ste mi dali sada primer da mogu dodatno da podsetim građane Srbije, a i one koji nikada nisu ukazali poverenje SRS, kako mi posmatramo srpski kulturni prostor.

Vi ste sada rekli – moraju da se poštuju granice one koje sada jesu. Nažalost, te granice na srpskom kulturnom, nacionalnom duhovnom prostoru, a to su granice velike srpske države. I na ovoj liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, eto, mi to imamo i u programu naše SRS.

Dakle, to je kompletan etnički i duhovni i kulturni prostor našeg naroda. Ne možemo mi sada da kažemo, ja koja sam rođena u Šumadiji ili Dragana koja je iz Kruševca ili kolega Lukić iz Bajine Bašte – e, sada, to što postoji tamo u Lici, na Kordunu, Baniji, a što je specifično za srpsko, to je tamo negde.

Naša obaveza kao predstavnika srpskog naroda, nažalost, to je sada okupirani deo srpske teritorije, mislim na Republiku Srpsku Krajinu, mislim na položaj Srba u srpskoj Crnoj Gori. Mafijaška vlast Mila Đukanovića će sutra i nematerijalno kulturno blago, koje je autentično srpsko, da prisvoji sebi. Kao što sad hoće da nam otmu svetinje, sutra će da idu korak dalje. Jel tako, gospodine ministre? Pa, ono što mi imamo i što hoćemo da stavljamo na UNESKO listu, oni će da kažu da je naše.

Ja ne mogu da sada kažem da me ne zanima to nešto tamo. Ne, to je sve zajedničko i naša je obaveza da to promovišemo.

Mi svi u Srbiji znamo, nije tu kolega Milija, on promoviše to stalno kako se pravi belmuž, pravljenje srpskog kajmaka kao srpskog brenda je takođe na listi za UNESKO listu nematerijalnog kulturnog blaga, ali isto tako je kulturno blago Srba livanjski sir, koji su ustaše pripisale sebi, a autentičnost pravljenja tog sira, koje je zaista kulturna i etnička vrednost tog kraja gde su živeli i proterani od strane ustaškog noža Srbi, potiče evo iz porodice koleginice Radete.

Tako da, mnogo je toga što mi kao narod nismo ni zaštitili, ni dovoljno promovisali da je to naše. Nama uvek za neke stvari opravdanje bude – nema novca, nema vremena.

Mora za to da ima, jer ako tako od deteta u kolevci, što bi naši stari rekli, kada se zaljulja vaspitavamo našu decu, onda ćemo znati da ovi iz ovog korpusa o kome ste i vi sada pričali, ubuduće, kao što ni do sada nemaju, ali neće imati nikakve šanse da njihove vrednosti i da im onda stvarno i taj smanjeni cenzus bude nedostižan sa onom Bupkinom motkom, jer to ne treba da bude nikakva vrednost za koju zavređuje jedan glas da ga neko poveri u Srbiji.

Hvala, gospođo Jovanović.
Pravo na repliku ima Milija Miletić. Izvolite.