Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o kulturi.

Svaki narod ima svoju kulturu i ona pokazuje njegovu vezu sa biološkim osobinama nacija i energija jednog naroda skoncentrisana je određenim delom u njegovom kulturnom stvaralaštvu. Ovakvo stvaralaštvo utiče na pripadnike tog naroda i u određenoj meri, pa neki put i u većoj meri može da menja i da utiče na svest nacije. Iako je nekada u ranija vremena se podrazumevalo da kulturno stvaralaštvo utiče u pozitivnom smislu na oblikovanje svesti nacije, danas nažalost imamo i jedan drugačiji trend gde pojedini stvaraoci, ne samo kod nas nego i u čitavom svetu, utiču negativno na svest nacije.

Evo, koleginica Nataša Jovanović je pominjala neke naše filmske reditelje i scenariste itd, koji su pravili filmove u kojima sa na najeklatantniji način vređa javni moral i istorija i sve ono što su radili naši prethodnici i ono što pripada kulturi naroda Srbije.

Postoji materijalna i duhovna komponenta. To su te dve stvari koje su neodvojive. Ako je materijalna komponenta nešto što se vidi, što se može opipati, zaštititi itd, kulturna komponenta je i te kako važna i o njoj treba voditi računa. Ovde naš kolega Milija Miletić je govorio o dijalektu koji se govori u njegovom kraju, u njegovom zavičaju. To je isto jedno kulturno dobro, jedno duhovno i nematerijalno kulturno dobro našeg naroda, a o tome je dugo i naširoko pisao pokojni akademik Aleksandar Mladenović koji je bio stručnjak za te stvari.

Zaista je neprimereno da kada neko iz nekih, ajde da kažem, iz južnih delova Srbije, koji imaju akcenat nešto drugačiji od ostalih pokušava da sa nekim nipodaštavanjem se odnosi prema tome.

Hvala kolega Saviću.
Po amandmanu se javila dr Dragana Barišić. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici.

Kao neko ko dolazi iz Kruševca, kao neko ko voli Srbiju i pre svega voli grad odakle dolazi, prosto moram da se nadovežem na sve ono što je upravo Ministarstvo kulture i informisanja uradilo u prethodnom periodu za moj grad.

Ono na šta sam ponosna jeste to što smo mi Kruševljani decenijama unazad očekivali, ali ni jedna prethodna vlast nije imala sluha da da bilo kakvu inicijativu za to ili da pokrene pitanje restauracije Lazarevog grada stare srpske prestonice Kruševca.

Ono na šta sam posebno ponosna jeste to, kao što rekoh, jeste to da je upravo SNS odkada je došla na vlast 2012. godine u Kruševcu, ali i u Srbiji pokrenula ovo pitanje i dali inicijativu, a Ministarstvo kulture videlo da je taj problem zaista adekvatan, odnosno da je potrebno da se Lazarev grad obnovi.

Ono na šta smo posebno ponosni jeste da je nakon svih potrebnih dozvola počelo se sa restauracijom Lazarevog grada koji je u toku i da je 2018. godine izdvojeno oko 5,5 miliona iz ministarstva i iz budžeta grada Kruševca, 2019. godine oko 4,5 miliona dinara, a za 2020. godinu je isto predviđeno da se izdvoji oko 4,5 miliona dinara.

Ono što je potrebno jeste da se odradi kompletna restauracija, konzervacija i delimična rekonstrukcija Lazarevog kompleksa koji obuhvata crkvu Lazaricu, Narodni muzej i Donžon kulu.

Ministarstvo kulture, naravno u saradnji sa lokalnom samoupravom, sa gradom koji odgovorno posluje i odgovorno radi unazad, evo sedam godina, a na to nismo mogli da se pohvalimo pre 2012. godine jer je žuta tajkunska vlast uništila grad i dovela ga do bankrota kao i celu Srbiju. Sada se sve to radi i eto, do 2021. godine predviđeno je da se završi sa ovom rekonstrukcijom i restauracijom i da se obeleži 650 godina od početka izgradnje Kruševca kao srpske prestonice.

Dodala bih i to da su značajna sredstva izdvojena i za Narodni muzej Kruševac gde je određena stalna postavka muzeja koja je zaista velika vrednost, a to je 12 miliona dinara gde je i grad Kruševac učestvovao sa značajnim sredstvima.

Kao Kruševljana, ponosna na to što su upravo čelni ljudi iz Kruševca i klub Privrednika Kruševca, doneo inicijativu i pokrenuo jednu humanitarnu akciju na neki način, ali uz podršku grada i sredstvima grada Kruševca, pa je u prethodnoj godini, sagrađena su dva spomenika, spomenik knjeginji Milici i spomenik borcima, učesnicima ratova od 1991. godine do 1999. godine. Ovom prilikom zaista želela bih da se zahvalim svim privrednicima Kruševca koji su dali svoj doprinos i eto sada možemo da se pohvalimo time da smo se na neki način odužili ljudima koji su svoje živote dali u ratovima od 1991. godine do 1999. godine.

Ono što nas očekuje, a inače Ministarstvo za rad, zapošljavanje i boračka prava, je u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika iz Kraljeva, opredelili su šest miliona dinara za projekat rekonstrukcije memorijalnog kompleksa „Slobodište“, a projekat je uradio Narodni muzej Kruševac i grad Kruševac.

Što znači, da kada u određenim gradovima radi odgovorna lokalna samouprava sa odgovornim ljudima, uz podršku ministarstva i Vlade Republike Srbije, dolazim do toga da naš grad bude zadovoljan, znači, svim onim što dobija i da pre svega naši građani budu zadovoljni, jer Kruševac nije više onakav kakav je bio do 2012. godine. Sada možemo da se pohvalimo ne samo infrastrukturom i novim radnim mestima, već, evo i kad je kultura u pitanju novim spomenicima i onim što smo čekali decenijama godina.

Hvala vama, u danu za glasanje podržaćemo ove zakone i idemo napred, a građani to znaju da cene i eto, ukoliko na narednim izborima daće ponovo podršku SNS koja odgovorna radi za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sada reč ima Srbislav Filipović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Mene je inspirisalo da se javim, izlaganje moje uvažene koleginice, Dragan Barišić o njenom gradu, o Kruševcu, šta je sve postignuto u Kruševcu, kakvi su sve pomaci napravljeni pogotovo kada je kultura u pitanju.

Hteo sam da podsetim javnost u Srbiji na to kako ovi koji se pripremaju da izađu na izbore, omladina Dragana Đilasa, na koji način brinu o kulturi i kao brinu o Hramu Sveto Save. Oni su pre pet dana u jednoj od svojih šetnji, njih nekoliko desetina ili koliko ih već ima, bukvalno rečeno, provalili u Hram Sveto Save. Pa, su ona masivna vrata, devet metara visoka, razvalili, ušli u Hram i unutra divljali, da su sveštenici morali da beže na sve strane.

To je naravno propraćeno u pojedinim medijima, ali nije dovoljno propraćeno u javnosti Srbije i nije dovoljno propraćeno na društvenim mrežama, jer ljudi, činjenica, nisu dovoljno informisani o svemu tome da vide, koliko je to divljaštvo, koliko je to bezumlje i kako izgleda kad neke obuzmu neke više demonske sile.

To ne može niko normalan da radi. Nije zabeleženo, ili se bar ja ne sećam, a vi me podsetite ako je to nekada neko radio, osim komunisti kada se prekrečavali crkve i šta su sve radili, freske u crkvama, kad su branili ljudima da idu u crkvu a slave slavu, e, ovo je po istom modelu rađeno - razvaliti crkvu, uništiti, naneti štetu i time pokazati da si ne znam ni ja koliko hrabar, sukobio si se sa vratima od devet metara na ulazu u najveći srpski hram. To nije nikakva najveća hrabrost, to je najveća sramota za one koji su to učinili i to javnost mora stalno da se podseća, da bismo znali kakvi ljudi sebe nude kao alternativu.

Zbog čega to sve vezujem za priču o kulturi o kojoj danas govorimo? Jer se za njih stalno vezuje elitizam, za njih se stalno vezuju nekakvi tzv. kulturni radnici, neki visokoumni, visokoobrazovani, itd.

E, pa, ljudi, više volim ove krezube koji poštuju hram, više volim te sendvičare koji daju prilog da se Hram završi, više volim te Karađorđeviće koji nisu savladali dobro srpski jezik pa su donirali ta vrata od devet metara tom Hramu, više volim sve te ljude koji kulturno i civilizovano odlaze u Hram, kako god da su skromno obučeni, jer su ih nekakvi ljudi pre toga napravili sirotinjom i siromašnima, da nemaju para, više volim sve njih, kako god da izgledaju i koliko god da su nepismeni, polupismeni, kako ih ovi zovu, a nisu, jer su to fini i skromni ljudi koji ne žele da se nameću bilo kome i da se time hvalisaju.

To su ljudi koji svojim ponašanjem, svojim odnosom i svojim držanjem prema, metaforički rečeno, i Hramu Svetog Save, pokazuju svoj odnos prema svojoj istoriji, pokazuju ljubav prema svojoj državi, ne tako što će, kao pre neki dan, da arlauču da su velike patriote, da će oni da se izbore da sačuvaju Kosovo, da će ne znam šta da rade, a pri tom su oni ti koji su krivci zato što je došlo do toga do čega je došlo na KiM.

Na kraju, oni su ti koji su nas uvalili u sve probleme u koje su nas uvalili od 2000. do 2012. godine svojim lažima, oni su ti koji su za sebe sve vezali, pa su ljude lagali da je kultura njihova, da je Evropa njihova, da je Kosovo njihovo.

Sve je njihovo, a ništa nije, zapravo, srpsko, ništa nije srpskog naroda. I oni su sebi davali za pravo da budu predstavnici kulturne elite. Oni i dan-danas, evo, skupili su se ispred RTS-a, pozivaju - ako vi ne budete nas poslušali, onda vi niste samostalni, onda niste nezavisni, onda to nije demokratski, onda to nije civilizovano.

Znači, neko je sam sebi, sa 2% ili 3% podrške pripisao da je sve što drugi ne budu uradili, ogromna većina građana ne uradi, onda to nije civilizovano, onda to nije demokratski.

A civilizovano je, gospodo, da razvalite Hram Svetog Save i da onaj mozaik unutra, koji ne trpi temperaturu nižu od pet stepeni, dovedete u takvu nezgodnu situaciju da je pitanje da li će taj mozaik da bude u roku koji je predviđen završen.

Znači, naneli ste štetu, ne materijalnu, to se da popraviti, naneli ste duhovnu štetu, jer ste i onima koji su spolja protiv srpskih interesa, protiv naših svetinja, da ih očuvamo na Kosovu i Metohiji, dajete im argument više da oni kažu - pa, vi ni svoje svetinje niste u stanju da čuvate u sopstvenom glavnom gradu, a hoćete da ih čuvate na onom mestu koje smatrate svojom južnom pokrajinom.

Hajde da se dozovemo pameti, da tu decu pozovemo da ne slušaju takve gluposti, da ne slušaju direktive, da idu da provaljuju hramove, da kradu, da pljačkaju, već da se zaista ugledaju na onu politiku koja propagira prave vrednosti, da pogledaju šta je ta politika.

Hram Svetog Save je došao pred završetak i to je upravo delo ove vlasti. To je delo, ako ćemo da kažemo i personalizovano i lično da vežemo, delo i predsednika Aleksandra Vučića. To je delo te odgovorne politike, zato što je ta politika uspela da obezbedi i novac za to. Tu su pare važne.

Ne bi tih para bilo za naše hramove, za naše svetinje, za očuvanje naše kulture i identiteta, da nema novca, a novac je morala neka politika da obezbedi. I morao je neko da rukovodi tom državom u to vreme kada je to obezbeđeno i kada je napunjena kasa. Pa je taj idiot Dragan Đilas rekao - pa sad je puna kasa, kasa je puna, imamo para, ja ću da vam obezbedim bolji život, tako što ću sve da razorim o opljačkam. Nećeš.

Na član 3. amandman je podnela poslanica Vjerica Radeta. Izvolite.

Očekivali smo zaista da će ministar, čak i Odbor, prihvatiti ovaj amandman, jer se radi o članu koji govori šta se smatra kulturnom delatnošću u smislu ovog zakona, pa su onda nabrojane filmska umetnost, klasični balet, narodna igra, savremena igra, pozorišna umetnost itd. i onda uz pozorišnu umetnost je uopštena neka formulacija, stvaralaštvo, produkcija i interpretacija. Mi smo mislili da tu treba uz sve ovo da bude posebno izdvojena i opera.

E, sad, ne znamo baš u koju od ovih kategorija bismo je svrstali, a opera svakako jeste bitna za kulturni život u svakoj državi, u svakom gradu gde je to moguće.

Uostalom, već nekoliko godina sadašnja vlast obećava i da će praviti zgradu opere u Beogradu. Nešto se to u poslednje vreme zaboravilo, ali možda će sada, ide izborna kampanja, možda će opet neko da se seti.

U svakom slučaju, mislimo da je ovo trebalo da se prihvati. Ni na koji način ne ugrožavamo ovaj postojeći tekst, samo pokušavamo da još preciznije utvrdimo ono što ste vi predložili i formulisali u ovom članu 8.

Ovde smo danas imali različite poglede na sferu kulture i u mnogo toga smo se mi danas zapravo ovde složili kada je u pitanju nacionalna kultura. Složili su se i poslanici SRS i vlast u dobrom delu, pa ministar i sa jednim i sa drugim poslanicima.

Ali, postoje neke stvari gde ipak ne možemo da se složimo. Ovo zbog javnosti mora da se kaže. Ne možemo biti licemerni o čemu god da govorimo sa ovog mesta. Ovde su kolege iz vladajuće većine pominjali Mariniku Tepić, koja njima jeste sada meta.

Što se tiče nas iz SRS mi smo odavno Mariniku Tepić označili kao izdajnika srpskog naroda i mi tada nismo imali baš neko odobravanje sa vaše strane, neko preterano razumevanje od strane vas iz vlasti, dok nije došlo do toga da je konkretno i vas ili pojedince između vas napala.

Ovde su kolege rekle, kako je Marinika Tepić potpisala u Narodnoj Skupštini, peticiju ili zahtev da Narodna Skupština donese rezoluciju da se u Srebrenici desio genocid.

I to zaista jeste za svaku osudu i zaista jeste nešto što je neprimereno Narodnoj Skupštini i mislim da ne postoji narod koji bi ikada više da mu poslanik bude neko ko bi taj narod proglasio genocidnim.

U Srbiji svašta može da se desi. Radi istine i radi javnosti, tačno je 2016. godine je potpisan zahtev, predlog jedne grupe narodnih poslanika koji su tražili da se u Narodnoj Skupštini donese akt kojim bi označio da je u Srebrenici, bio genocid.

Ali radi istine, nije to uradila samo Marinika Tepić, na to potpisnici su bili: Sulejman Ugljanin, Enis Imamović, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Nataša Mićić, Nenad Milić, Nenad Čanak, Goran Čabradi, Olena Papuga, Marinika Tepić, Nada Lazić.

Na ovaj način moramo o tome da govorimo, a ne da izdvajamo samo nekoga ko nam trenutno nije simpatičan ili iz ovog ili onog razloga.

Takođe, taj predlog verbalno je podržao tadašnji poslanik Meho Omerović, i rekao je da bi on i njegova stranka stali iza toga, ako se to nađe na dnevnom redu.

Aleksandar Čotrić je takođe rekao, ako dođe na dnevni red, on i poslanici tog SPO, šta god to u ovom momentu bilo, će glasati, čak je rekao da oni misle da u Beogradu treba napraviti neki memorijal, kao upozorenje šta je to srpski narod uradio u Srebrenici.

Dakle, samo vas molimo da budete korektni, da ne budete licemerni. Ako napadamo nešto što jeste za napadanje, ako nešto jeste, onda je to upravo ova ideja da ikom živom padne napamet da može da se razmatra i donosi odluka da je u Srebrenici bio genocid, jer nije, onda moramo označiti svakoga ko je to u tom momentu rekao. Hvala.

Reč ima ministar.

Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.

Uvažena narodna poslanice, samo kratko da prokomentarišem ovo vezano za operu. O tome je bilo reč i prekjuče.

Mi smo se, naravno, i pre toga, a i u međuvremenu, tj. juče konsultovali sa važnim institucijama kulture, poput SANU, umetničkih fakulteta i slično i gde je zapravo zaplet, ako tako mogu da kažem? Ovaj zakon definiše, pokušava da definiše, mislim da uspeva da definiše oblasti kulture, a opera je po svim ovim tumačenjima i po našem stanovištu jedna određena vrsta kulturnog proizvoda.

To je sad jedna suptilna distinkcija za našu najširu javnost, itd. i siguran sam da postoji mogućnost da ukoliko zakonodavac, a to je Narodna skupština, u nekoj bliskoj budućnosti bude zauzeo stanovište da je potrebno u nekoj izmeni i dopuni zakona nabrajati kulturne proizvode da će opera svakako tu naći svoje mesto, ali ne samo opera, nego i drugi proizvodi.

Opera nije, dakle, oblast, već proizvod stvaralačkog procesa iz više oblasti kulture, muzike, pozorišta, vizuelne umetnosti, književnosti, umetničke igre, itd. Zašto književnosti? Pa, dobro, to svi znamo, potrebno da je neko napiše libreto, pa je onda potrebno da neko komponuje, pa da neko izvede sve to, itd.

Znači, reč je o složeno strukturisanom, tzv. kulturnom proizvodu. Pojam proizvod nekako rogobatno deluje kada se govori o kulturi, a prosto to su nazivi koji postoje.

U tom smislu smatramo da postoji prostor da se u nekim budućim, a moguće i skorijim dopunama ovog zakona nabroje kulturni proizvodi, e u tom smislu će opera zauzeti svoje mesto, a za sad smo se zadržali na opciji, odnosno na mogućnosti definisanja oblasti kulture. Hvala.

Zahvaljujem.
Ako ćete o amandmanu, pošto je reč o operi.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.