Dame i gospodo narodni poslanici, arhivska građa predstavlja izuzetno kulturno dobro od opšteg interesa za državu Srbiju i iz tog razloga mora da uživa najviši oblik zaštite.

Nažalost, situacija je takva da imamo mnogo propusta u ovoj oblasti. Ja ne želim da za to krivim samo ovog ministra i ovo ministarstvo, ranije je situacija znala da bude i gora.

Imali smo slučajeve da smo neke mnogo važne dokumente nalazili na buvljacima i spašavani su na taj način. Ali, ko zna, možda je to bila i božija volja, da je to bio jedini način da se neki vredan dokumenat spasi.

Prilikom razmatranja prethodnog zakona, ministar je govorio o srpskom kulturnom prostoru. Ja se slažem tu sa vama. Srpski kulturni prostor je nešto mnogo šire od administrativnih granica države Srbije. To Rusi nazivaju u svom slučaju - ruski svet. Mora da se vodi računa i o kulturnoj i o arhivskoj građi koja se nalazi i van administrativnih granica Srbije, a tamo imamo možda i značajnije građe nego što je to kod nas slučaj. Da pomenem samo Hilandar. Tamo se nalazi zaista mnogo važne, možda i najznačajniji deo, srpske kulturne građe, tako da o tome mora da se vodi računa.

Samo bih skrenuo pažnju na jednu stvar koja je aktuelna u poslednje vreme, vezano za Crnu Goru. Pominje se ruka Svetog Jovana Krstitelja. Mi znamo da je ta ruka Svetog Jovana Krstitelja u Crnu Goru dospela tokom Drugog svetskog rata iz Srbije. Pitam ministra - da li je pokušao i da li ima nekakve šanse da se učini nešto da se to kulturno dobro vrati u državu Srbiju, odakle je i otišlo u Crnu Goru?

Reč ima ministar, gospodin Vukosavljević.

Zahvaljujem.

Evo samo prvo kratkog objašnjenja u vezi sa amandmanom koji ste podneli.

Suštinski i jezički govoreći, vi ste u pravu. Međutim, formalno gledano, u zavisnosti od svog značaja, arhivska građa se razvrstava kao i druge stvari, u tri kategorije - kulturno dobro, kulturno dobro od velikog značaja i kulturno dobro od izuzetnog značaja, kako je predviđeno zakonom.

Drugim rečima, ne možemo svu arhivsku građu nazvati kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, s tim što delovi arhivske građe mogu u zakonom predviđenom postupku biti proglašeni kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. U tome je sad ta razlika zašto ne može taj amandman da se prihvati.

Eventualnim prihvatanjem, mi bismo svu arhivsku građu proglasili najvišom kategorijom, a to je kulturno dobro od izuzetnog značaja, a jednostavno trostepena je struktura kulturnih dobara, po zakonu.

Što se tiče ruke Svetog Jovana, opet, formalno gledano, to nije kulturno dobro, zato što nije proglašeno kulturnim dobrom. To je relikvija. Naravno, ona je u hrišćanskom svetu od neprocenjivog značaja. Činjenica je da je ona dospela tamo da bi bila sakrivena ili skrivena od okolnosti početka Drugog svetskog rata. Predata je na čuvanje, jer su iz Rusije doneli posle revolucije to i predali porodici Karađorđević, koja je ostavila tamo na čuvanje i to je onda za vreme SFRJ prosto ostalo tamo. Videćemo. Precizan odgovor na vaše pitanje je - ne, s tim u vezi nismo preduzimali inicijative, ali, u svakom slučaju o tome vredi ozbiljno razmisliti.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Vi ste mi dali odgovor jednim delom na ovo što se odnosi na ruku Svetog Jovana Krstitelja. Da li mi to zvali relikvija ili kulturno dobro, ali, to je relikvija kulturno dobro od planetarnog značaja. Za ceo hrišćanski svet to je nešto od izuzetnog značaja. Spada možda u red nekoliko najvažnijih i najznačajnijih kulturnih dobara ili relikvija u celom svetu.

Bog je eto tako namestio da se ta ruka Jovana Krstitelja nalazila određeni period vremena ovde kod nas. Nažalost, vidimo da se u Crnoj Gori sada dešavaju neke stvari.

Ja ne želim da krivim vaše ministarstvo, to nije samo u nadležnosti vašeg ministarstva, nego i država Srbije i Crne Gore, Srpske pravoslavne crkve i svega ostalog, ali mislim da ne bi tako olako smeli da pređemo preko toga. Makar neka se priča o tome da je to stvar čije je boravište pre nego što je preneta u Ostrog, kasnije u Cetinjski manastir, da je ta stvar bila u posedu države Srbije i da bi po nekoj logici to trebalo možda da se vrati.

Znamo da je to dospelo iz Rusije kod nas. Ako treba, neka se vrati tamo, ali bi bila šteta da se sa tim postupa na jedan neodgovoran način, kao što mi se sad čini da se radi u Crnoj Gori.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, malo pre kad sam govorio, ja sam spomenuo da je moje mišljenje da sve ono što imamo danas u Srbiji, i što predstavlja srpsko, treba potencirati sa time da je, na prvom mestu srpsko, pa umesto Radio Televizije Srbije, treba da bude srpska radio televizija, i tako sam ja rekao, nisam spominjao malopre televiziju, nije mi bilo nešto do televizije, ali sam rekao, umesto Državnog arhiva Srbije, bilo bi mnogo bolje da se kaže, srpski državni arhiv.

I jedan moj dragi prijatelj, koji je veliki stručnjak za kulturu i ostale stvari me zove i kaže - da je to greška, jer u tom arhivu ima građe vezane i za druge narode itd.

Nije problem šta će biti u tom arhivu, nego je problem da se to zna da je to srpsko i zato i dalje ostajem pri toj tezi, da mi treba da poštujemo svoju zemlju, svoj narod i sve što je vezano, treba da na početku bude prefiks - srpsko. I zato sam i dalje ubeđen da to treba da bude srpski državni arhiv, a u njemu normalno je da ima i građe, koja nije vezana samo za srpski narod, nego i za Srbiju, nego i za sve ono što se nalazi u arhivu.

E tako će biti srpsko kulturno umetničko društvo taj i taj, biće srpski savez književnika, jer tako rade i drugi ljudi, naša televizija RTS, a od ovih što ih spominje ovaj kolega iz prve klupe, tu što kaže, kod njih je HRT, Hrvatska radio televizija.

Znači, drugi poštuju svoje, i potenciraju to svoje, a mi Srbi iz nekog razloga, vekovima ono što je naše ne dižemo na pijadestal, ne govorimo to sa ponosom, nego da se ne zameramo drugima, neka bude sa strane.

Nekada je bilo sve jugoslovensko, pa smo imali Jugoslovensko dramsko pozorište, pa jugoslovensko ono, pa jugoslovenski, ne znam hokejaški savez.

Sada kada smo se razišli sa Jugoslavijom i jugoslovenima, to naše srpsko ne dižemo tamo gde mu je mesto nego ga guramo u neki ćošak. Ne, i to treba da bude osnova svakog ministra kulture, svakog ministarstva kulture, svakog od nas pojedinačno da poštujemo i cenimo ono što je naše i da se sa time dičimo.

Ja sam svojim studentima govorio, imao sam neka pravila menadžmenta, u tom predmetu menadžment, i govorio sam im - ponosite se sa svojim poreklom, i uvek ističite ko ste i šta ste, bilo gde da se nađete, na bilo kojoj tački zemaljske kugle, sa ponosom kažite - ja sam Rom, ja sam Srbin, ja sam, ne znam taj i taj. Tako treba i mi da se ponašamo, i danas i u budućnosti.

Sve što je naše, treba da bude na prvom mestu. Hvala.

Pravo na repliku, ministar gospodin Vukosavljević.

Izvolite.

Samo dodatak jedan.

Dakle, razmatranje koje ste vi afirmisali upravo jeste jedna priča, jedna tema o kojoj je već često bilo reči. Ovo društvo se nije opredelilo generalno još uvek, mada mislim da ima dosta razloga za stanovište tog tipa, Kada i ako se opredeli lako ćemo i ovo da promenimo.

Nije glavni akcenata, čini mi se, mada može da bude, ali stvar je u finesama, baš na Ministarstvu kulture. U ovoj zemlji postoji vojska, na svu sreću i na naš ponos. Kako se zove ta vojska?

(Ljubiša Stojmirović: Nemojte da grešite.)

Pa, ja znam, ja sad vama govorim da postoji čitav korpus stvari i okolnosti koje nisu vezane za Ministarstvo kulture. Ja podržavam vaše stanovište intimno, ali hoću da kažem da društvo i zakonodavna tela i uopšte političke stranke i oni koji odlučuju o stvarima u ovoj zemlji treba da čitav taj jedan pristup reše na identičan način.

Mi imamo Narodnu banku koja se zove kako? Zove se Narodna banka Srbije, a ne zove se srpska narodna banka. Mi imamo Vojsku Srbije, a ne srpsku vojsku.

Lično, meni se čini da je to rešenje za koje se vi zalažete razumnije i logičnije i da odgovara istorijskim okolnostima ali i praksi kakva postoji u mnogim drugim zemljama, ali jednostavno ne možemo da počnemo sad baš od ove situacije da rešavamo to, već bi to trebalo rešiti jednim zamahom i onda se zna koji je princip, kao i u ovim jezičkim nedoumicama, jer ako to palijativno rešavamo, mi smo opet na terenu konfuzije.

Ali, svakako da mislim da ste vi generalno u pravu, ali, kažem, postoje različite ustanove i institucije ove zemlje kojima je potrebno rešenje koje se zasniva na istovetnosti logike i istovetnosti pristupa.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Pravo na repliku.

Izvolite.