Zaista je teško odoleti i ne uključiti se u ovu raspravu i veoma kratko ću da bih nekako prikazala na nekim izrazima koji jednostavno izgledaju toliko nakaradno. Jedan jeste ovaj sudija o kojem je govorila gospođa Maja Gojković, ali taj pokušaj da se svaka reč, i to radite u zakonima i zato mi principijelno u svakom zakonu tražimo brisanje tog, uvek je to otprilike član 2. stav 2. gde kažete da se svaki izraz iz zakona koristi i u drugom rodu. To jednostavno nije moguće, kao što nije moguće babicu, ako je muškarac babica nazvati babac ili valjda nije normalno, tako nije normalno ni ženu koja je varilac nazvati kako varilica, a tako bi jedino bilo moguće, ako ćemo poštovati ta neka pravila. Logoped, kako zovete logopeda? Logopedica, da li je to normalno? Ako je neko golman, šta je golmanka, golmanica, šta je? To je prosto neverovatno. Kako zovete sekretara? Sekretarica, sekretar i sekretarica nije isto. Imate u ministarstvu i sekretaricu i sekretara, i ako vam je i jedno i drugo žena, kako ih razlikujete? Sekretarica Mila i sekretarica Jovanka. To je prosto neverovatno.

Dakle, treba ovaj amandman da se prihvati da biste ubuduće izbegavali vi iz Vlade da nam dostavljate ovakve predloge. Stvarno, mogli bismo ovako da nabrajamo koliko god hoćete i ovo su prosto krpeži od reči, ovo su neke kovanice koje niti prirodno zvuče, niti se prirodno izgovaraju, niti apsolutno išta znače.

Znate, postoje neke ustavne kategorije, narodni poslanik je ustavna kategorija i ne može biti poslanica. Predsednik je ustavna kategorija i ne može biti predsednica. Jednostavno ono što je, kako se zove ovaj Poverenik za ravnopravnost je zakonska kategorija, a mi imamo Poverenika za ravnopravnost koja se svaki čas bori upravo za neke varilice, za neke logopedice, za neke psihološkinje, sociološkinje itd. Ne može tako i nemojte da se rugamo sa svojim lepim srpskim jezikom. Postoje izrazi koji zbog napretka i tehnologije itd. nemamo u našem jeziku i koristimo neke strane izraze. To je nešto što moramo i što je u redu, ali tamo gde imamo normalan svoj jezik zaista je nepotrebno da ga kvarimo ovim nekim nepostojećim kovanicama da bismo udovoljili ne znam kome. U Vladi je, valjda, predsednik te Komisije Zorana Mihajlović, bar tako je bilo u medijima. Ne znam jel ona ministrica, je li ona ne znam šta, ministar je ako ćemo po zakonu još uvek. Da li je ona, ne znam, ugovaračica sa „Behtelom“ ili je neko ko je zaključio ugovor sa „Behtelom“? Da li je ona primačica onog dela para koje je onaj direktor „Železnice“ uzeo itd? Ne ide, jednostavno ne ide.

Reč ima ministar gospodin Vukosavljević.

Izgleda da je po sredi, uvažena narodna poslanice, gospođo Radeta nesporazum. To sve što vi afirmišete je tačno i ova odredba u zakonu kako stoji štiti taj vrednosni sud i stav za koji se vi zalažete.

Vaša koleginica gospođa Jovanović je smatrala da je ovo višak, da je ovo suficit, a ne da afirmiše kontra-tezu oko koje ste se sad vi vajkali s pravom. Dakle, ova zakonska odredba ne dopušta te mogućnosti koje ste vi sad navodili, dakle suprotno od dopušta ne dopušta, štiti, jedini termin za malu debatu već smo iscrpeli je da li je ovo potrebno, budući da se podrazumeva, ili nije potrebno. Prema tome, svakako da od ovakvog člana zakona ne preti opasnost, on je upravo zaštitna mera protiv tih grotesknih nedoumica koje ste vi naveli kao zaista otužne primere jezičke zloupotrebe.

Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Gospodine ministre, moje poštovanje, ali nemojte da mi dirate koleginice koje su mi danas bile tako drage i mile, moje srce je puno za njih i ovo što sam čuo od njih je za mene nešto najradosnije što sam doživeo u ovoj skupštini.

Sada ću krenuti sa svojim izlaganjem, sa jednom poslovicom narodnom, dve, hajde, da ne budem cicija – videla žaba da se konj potkiva, pa i onda digla nogu. Ima nekih u Srbiji nažalost, koji se mogu identifikovati sa ovom poslovicom. Nekom je palo napamet da uništi srpski jezik i da od njega napravi rugobatan jezik i zato je izmišljeno da bude pisac – piškinja, da bude pedagog – pedagoškinja, ne znam, da ima ološkinja na sve strane koliko god hoćete.

Hvala vam koleginice što se borite i ne dozvoljavate da se to uvede u srpski jezik. Ja sam sa jednom mojom dragom koleginicom imao stalno raspravu oko toga i kažem joj – nisi poslanica, poslanica je pisani dokument koji se šalje jednom ili više ljudi itd.

Sad, ima i druga poslovica, da ne bude reći će dve poslovice, pa jednu laže. Ne, druga poslovica kaže – jutro je pametnije od noći. Ali, kada je neko glup njemu je svejedno da li je jutro ili noć. Zato nećemo da dozvolimo da nas vode ti koji ne razlikuju jutro od noći, nego hoćemo da naš srpski jezik bude onakav kakvog su nam ostavili naši preci i da ga takvog lepog i najboljeg i najčistijeg ostavimo našim potomcima.

Šta ja još zameram mojoj braći i mojim sestrama Srbima? Mi smo narod koji svoje ne poštuje. On poštuje sve ono što je tuđe. I, danas, u ovom zakonu, videćete da imamo jedan amandman koji je prihvaćen i koji kaže – Arhiv Srbije u budućnosti će se zvati državni Arhiv Srbije, je li tako ministre? To je velika greška. Ne, državni Arhiv Srbije, pa da je Srbija na kraju, ne, nego srpski državni arhiv. Srbija je na prvom mestu. Mi moramo da vodimo računa o toj našoj Srbiji. To je naša zemlja jedna jedina koju imamo na svetu. Hoću da bude – srpski narodni muzej, srpsko narodno pozorište, srpska Narodna Skupština, a kod nas sve to srpsko je negde na kraju. Oni kojima Srbija i srpstvo nije na srcu, to lepo iskoriste i kažu – dajte da udaramo mi po njima, oni imaju dušu, oni imaju srce, oni će dopustiti sve, a mi ćemo to polako da urušavamo. Danas su moje drage, mile koleginice i svi mi ovde, dokazali da je to srpsko nama prvo i da ćemo se za to boriti stalno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče, gospodine Arsiću, nisam imao nameru da govorim o ovome zato što gospođa Maja Gojković, predsednik Narodne skupštine to bolje od mene zna. Moram to da kažem, a i određeni broj poslanika.

Dozvolite ipak kao profesor koji je radio sa studentima godinama i đacima, da kažemo da smo još u toku srednje škole učili logiku, sećate se. Pod pojmom čovek, šta smo podrazumevali? Pod pojmom žena? Ovo ste, gospođo predsednik, Maja Gojković potpuno je u pravu. Ne može biti predsednica. Ja ću reći zašto je to, po mom mišljenju i trebamo se držati našeg zaista srpskog jezika. Kada se kaže predsednik, podrazumeva se pod tim pojmom i ženska osoba i tu nema zaista dileme. Predsednica, poslanica, pa pismo vi ste učili latinski jezik znate, a i staroslovenski to je pismo, poslanica njegove svetosti Patrijarha Pavla, božićna.. itd.

Ljudi, potpuno ste u pravu, i vi gospodine Arsiću, i gospođa Maja Gojković i dve gospođe sa desne strane, Radeta i u tom delu. Dakle, tu nema dileme.

Zašto je to nastalo? Ovo je moje mišljenje, ne kažem da je istina.

Htelo se na neki način istaći da bi se dala ravnopravnost jača nego što jeste u tom delu, ali to ništa ne znači. Ravnopravnost žena mi moramo osigurati u praksi. I to ko mora osigurati? Ne samo one nego i mi muškarci. To je suština. Ne trebaju se žene boriti za funkciju predsednika Narodne skupštine, nego mi muškarci moramo to osigurati. To je to i potpuno ste u pravu vi koji ste diskutovali. To je s jedne strane.

S druge strane, tačno je da je to nametanje, ja nisam jezičar ali voleo bih da me demantuju jezičari, nametanje određenih standarda koji ne postoje u srpskom jeziku. Daću primer. Meni je jedan kolega koji je bio dekan jednog fakulteta, zbog kojega sam čak i u trećinskom odnosu dobio otkaz, ovako rekao – gospodine Atlagiću vi govorite srbijanskim jezikom. Ja kažem, da li ste vi normalni. Ja govorim srpskim jezikom. Onda ga ja pitam kojim jezikom govore Crnogorci jel crnogorijanski ili Hrvati? Znate šta se htelo s tim? Da se razbija srpski etnos u celini. Srpskim jezikom govore Srbi. Ne u Bosni ne govore. Dakle, to je to razbijanje državnog i nacionalnog identiteta kroz jezik. To je suština.

Vidite, Hrvati kažu voz – munjovoz. Ja to nikada neću reći. Kako će reći kondukteru u vozu, evo neka mi neko kaže. Munjovozni kartorupo bušić, e ja to nikada neću reći. Ja sam to u hrvatskom Saboru 90-te godine rekao nikada taj izraz, ali poštujem druge. Kako kaže petao – jutroklik. Zovite ga vi, za mene je to. Voznotesna severnica – kompas, busola itd. Sada 20 godina kasnije napuštaju pomalo i vide da su to obične gluposti.

Zašto se to onda govorilo? Zato što se htelo na neki način naglasiti da je Hrvatska država koju niko neće negirati. Ali, ne možete nametati reči da bi se odvajali jedinstvenog u to vreme jezika. Kao što to rade iz nama bratske republike bivše, iz jedne susedne zemlje. Dakle, to je suština. Ne može se reči crnogorijanski jezik. To je van pameti. Milogorac. Šta mu je milogorac? Okolobrbušni pantalodržac – kaiš. To je van pameti.

Potpuno ste u pravu. Sada shodno tome i vaspitanju i obrazovanju isto se to 20 godina, ukinulo se vaspitanje, a onda smo uveli obrazovanje ili edukacija. Edukacija u jednoj državi, neću da ih nabrajam zbog vremena, znači vaspitanje i obrazovanje na zapadu. U drugoj ne znači, samo obrazovanje. To je nametnuto. Imamo divnu srpsku reč – vaspitanje i obrazovanje. Onda smo uzeli samo obrazovanje jer nam je nametnuto da vaspitanje izbacimo iz škole kao faktore vaspitanja.

Naš uvaženi ministar Šarčević koji je vratio sada pojam obrazovanje i vaspitanje, a strategiju ćemo tražiti da se zove strategija razvoja vaspitanja i obrazovanja, ono što je srpski i tradicionalno. Ja nisam jezičar, ali ovi su za standardizaciju jezika potpuno u pravu u tom smislu. Čuvajmo svoj srpski jezik bez namere da bilo čiji drugi želimo da umanjimo. To je suština.

Nemojmo mešati naciju i državu. Nacija je jedno, država je drugo. Kada se kaže državni i nacionalni suverenitet. Jezikom srpskim mogu govori i druge države, kao što je i engleski, a i govore. Vi to znate bolje od mene. Ja nisam jezičar. U pravu ste gospođo Gojković, nema američki. Pomalo to dolazi na svoje mesto.

Lično mislim da se želelo naglasiti ravnopravnost žena. Nemaju oni šta dobiti. To se podrazumeva da potpuno ravnopravnost imaju, ne da se oni bore. To valjda mi moramo osigurati. Što rekoše ustavna kategorija. Ako to ističemo kod žena onda se segragiraju, nikada neće postići svoja prava. Meni je drago da su one to postavile sada na dnevni red. Ja se zaista slažem, ali neka ide kako ide.

Dakle, ne može biti srbijanski jezik, nego srpski jezik. Shodno tome, u susedne zemlje, vi izvodite zaključak. Ako je mašinac, kako je žena? Evo, neka mi odgovori neko. Kako, mašinka, mašinica? Vi to kažete, ja ne. Mi možemo karikirati do nebesa i tako dalje. Dakle, radnik – delatnik. Neko kaže delatnik, ali ja ću reći radnik, prosvetni radnik, a neću prosvetni delatnik i tako hiljadu primera. Nisam jezičar, ali eto u tom smislu.

Kad sam već uzeo reč, vezano za arhive, molim vas, to je zaista zakon, potpuno ste u pravu, nakon dugog niza godina. Moram da pohvalim Novi Sad i rukovodstvo u Novom Sadu, što je grad Novi Sad dobio novi arhiv, nakon koliko godina, nismo takvu zgradu dobili. Mislim da je potpuno u pravu i o tome će verovatno uvaženi narodni poslanik Mićin i gospođa Maja Gojković govoriti, više to znaju i bolje nego ja, ali kada sam uzeo reč da damo podršku u tom smislu. Zašto Novi Sad? Ja o tome neću da govorim, jer bolje to od mene gospođa Gojković zna i gospodin Mićin, jer oni su Novosađani i nemam nameru o tome da govorim.

Dozvolite samo dve rečenice da kažem, da podržavam kada dođe na red amandman iz najmanje dva razloga. Prvo, što to zaslužuje Novi Sad, kao prestonica kulture u kojem se nalaze tradicionalne kulturne ustanove, s jedne strane i što je to biser etičnosti nacionalnih manjina. To je biser. Arhiv neće biti samo za Srbe, nego za sve nacije koje se nalaze, a u Vojvodini, ne samo u Novom Sadu i to je suština. Građa arhivska biće i Mađara i Srba i svih drugih. To znaju arhivisti koji se bave strukom.

Da ponovim, nažalost, mi nemamo arhivistiku kao pomoćnu istorijsku nauku. O tome sam govorio dva dana, tri i zalagaću se dok god sam živ da to osposobimo jedan deo ljudi. Dalje, mi smo juče govorili ovde koliko imamo u dijaspori našeg naroda, u 13 zemalja dva miliona i nešto, ali poštovani narodni poslanici, imamo 350 hiljada srpskih toponima. Zamislite? A toponomastikom kao pomoćnom istorijskom naukom, evo, neka mi navede neko ko se bavi u ovoj državi? To je tragedija.

Dobro je što su arhivi, za Novosađane zaista sve hvalospeve, ali sada ćemo osigurati i arhiviste, a imaju oni dobre naučne radnike, tamo, zaista. Arhive kao ustanova gde se čuva i koristi arhivska građa. Novi Sad je to zaslužio iz više razloga, o tome će uvažene moje kolege govoriti. Ja nikada neću reći poslanica, a vi govorite. Ja ću uvek reći, uvaženi narodni poslanik i za žene i za muškarce. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Žarko Bogatinović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, put koji je Istorijski arhiv u Leskovcu prošao od svog osnivanja bio je izuzetno težak. Zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja i gradu Leskovcu poslednjih nekoliko godina velika novčana sredstva su odvojena za kulturu, pa samim tim i za arhiv.

Radi rešavanja problema zgrade Arhiva, Arhiv je konkurisao kod Ministarstva kulture i informisanja za finansijska sredstva koja su odobrena za projekat izrada projekta parcelizacije, idejno rešenje za objekat, idejni projekat rekonstrukcije i projekat za izvođenje i izgradnju namenskog objekta istorijsko arhiva.

Posebnim projektom su od Ministarstva kulture i informisanja dobijena sredstva za nabavku i ugradnju arhivskih polica, instalaciju video nadzora i javljača požara. Naša nastojanja da danas mnogo olakšava razvoj informacionog sistema. Istorijski arhiv grada Leskovca, kreće prvi put sa digitalizacijom arhivske građe, nabavkom najsavremenijih aparata za digitalizaciju.

Godine 2016. na konkursu za finansiranje i sufinansiranje projekata kod Ministarstva kulture i informisanja projektom digitalizacije arhivske građe, a odlukom Komisije Ministarstva za kulturu i informisanje, za arhiv su opredeljena sredstva za kupovinu savremenog skenera čime je započeta digitalizacija arhivske građe koju arhiv poseduje.

Značaj uvođenja informacija u arhivsku građu na taj način je veća. Korisnici arhivske građe mogu doći do potrebnih podataka na brz i jednostavan način. Arhivski radnici mogu brže pružiti informacije koje se od njih traže, odnosno mogu brže doći do informacija koje su im potrebne za rad sa arhivskom građom.

Zakon na osnovu koga je Arhiv do sada radio donesen je 1994. godine. Nakon tog perioda, došlo je do velikih promena što se tiče dokumenata, krenula je upotreba elektronskog dokumenta, digitalizacija i osavremenjavanje.

Iz tog razloga, neophodno je da se podrži Predlog ovog zakona, a sve u cilju zaštite i čuvanja arhivske građe i registraturskog materijala, kako na terenu, tako i u samom Arhivu.

Neophodno je za sve nas, za buduće generacije, da ovaj zakon zaživi i posveti se pažnja ovoj veoma bitnoj ustanovi kulture. Zahvaljujem.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.