Gospodine ministre, pa meni je veoma drago da se mi razumemo. Slažemo se da je ispravno ovo što ja govorim. Od koga će to da počne? Evo, neka počne od vas i od mene.

Vi ste na mestu gde to možete da inicirate. Danas to slušaju i naše kolege iz Vojske i naše kolege iz Narodne banke i svima mora da dođe iz pete u glavu i da kažu – čekaj bre, pa ja sam …

Jorgovanka Tabaković, moja sestra, doduše do juče smo bili brat i sestra, možda sad i nismo, evo, tamo su i naša braća radikali... Ali, moja sestra mora sama da pokrene to i da kaže – Srpska narodna banka, ljudi, pa da li je to 200 puta lepše nego Narodna banka Srbije? Pa, dok dođu do Srbije, Narodna banka, pa se neko zapije, pa se umori i ono na kraju ne čuje Srbiju. Vojska Srbije. Ne, srpska vojska, bre ljudi, vojska koja je toliko ratova prošla. Toliko pobeda smo postigli, ginuli ljudi za to i sad će neko da dođe i da kaže – ne, čekaj neka tamo stane negde.

Kako se zvala ta vojska kad je bila Jugoslavija? Jugoslovenska narodna armija. Pazi, oni bili blesavi, oni znali da su Jugoslavija, a mi pametni pa Srbiju stavili na kraj. Ne damo, ministre.

Evo, nas dvojica idemo na čelo kolone i da predložimo i Vulinu i Jorgovanki Tabaković, možda se desi da nas pozovu i na ručak, ko zna.

(Vjerica Radeta: Srpska železnica.)

Ma, sve, sestro, sve srpsko da bude. Sve. I Srpska radikalna stranka i Srpska napredna stranka, pa sve da bude. Pusti ove tamo što ne znaju ni ko su, ni šta su, SMS poruke i ne znam ni ja šta.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Ne bih ja da repliciram profesoru Stojmiroviću, on i ja ćemo sesti, pa ćemo o tome raspraviti i ako me ubedi, ja ću to prihvatiti, državni arhiv Srbije. Stvarno mislim da su arhitip i arhivska građana umetnost koja po nečemu ne mora da bude samo srpska da bi bila u jednoj granici.

Moramo shvatiti da kultura i ekonomija ne mogu da imaju granicu, one moraju da prevazilaze svoje granice, takođe, i da prihvataju da mnogo toga ulazi i prolazi da bismo bili veliki, široki i ogromni.

Ima puno argumenata u ovome što govori gospodin Stojmirović i ja sigurno nisam ni manji Srbin od njega, ne mislim da sam veći. Ali, nije ovo tema.

Želeo sam da kažem nešto u vezi pitanja – kako vratiti ruku Jovana Krstitelja? Mi imamo jednu od najvećih obaveza, to je kako vratiti mošti kralja Milutina?

Mošti kralja Milutina su najveće srpsko nacionalno pitanje, jer mi našeg najvećeg ktitora, čoveka koji je najviše napravio u Srbiji, čoveka koji nam je ostavio najveće zadužbine, a da je ostavio samo Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku bilo bi dovoljno, a ostavio je preko 40 manastira i crkava. Danas je u Bugarskoj, u Sofiji i nije u svom grobu u svojoj zagrobnoj crkvi.

Ali, da bismo to postigli mi moramo da podignemo, pre svega, Banjsku, mi moramo da vratimo banjsko zlato, mi moramo da napravimo uslove, jer u ovakvim uslovima ne možemo tražiti da se vrati kralj. Prema tome, mnogo toga je i do nas.

Sve ovo govorim iz jednog razloga, moramo da znamo kakav je značaj vraćanja ove stranice Miroslavljevog jevanđelja. To je potez koji se ne radi. To se teško prihvata. To mora da bude ogromna diplomatska aktivnost i ogromno poverenje predsednika u predsednika, velika ljubav jednog naroda prema drugom da bi do toga došlo, da bi se nešto što je takva vrednost vratilo narodu, osim u slučaju očitih pljački.

Najveći pljačkaš poslednjih poznatih decenija je bio feldmaršal Gering, ali to je nešto drugo, to je nešto što je, naravno, normalno vraćati. Međutim, i dan danas Nemačka jako teško vraća Izraelu mnoge artifakte, mnoga umetnička dela, mnogo toga.

Mi imamo ogromne probleme, preko 10.000 crkveno-umetničkih predmeta sa Kosova i Metohije samo od kad je došla međunarodna zajednica danas na tajnom tržištu nekretnina Evrope i sveta pokradena. Naši problemi sa tim stvarima su ogromni, ali mnogo toga je do nas, mnogo uslova moramo da uradimo i ne znam da li će naša generacija i ove generacije uspeti da to učine.

Kada bismo danas analizirali šta je značilo povratak mošti Sv. Save i koliko je trajala ta diplomatija da mi Sv. Savu ponovo dobijemo u Srbiji, pa i Stefana Nemanja i sve ono što smo uspeli da vratimo, onda bi tek znali šta to znači. Da li su Englezi iz svog nacionalnog muzeja išta vratili antičkoj Grčkoj? Ako želite da vidite pravu antičku Grčku idete u London, a ne na Akropolj, videćete više. Ne vraćaju ni jedan jedini komad. To nema, to nije praksa. Naravno, nismo mi najvažniji, najveći, pa da možemo nekom silom to da vratimo.

Tako da su to jako ozbiljni problemi i jako velika odgovornost koju ova generacija neće završiti, nego će tek ostati za sledeće generacije. Hvala.

(Ljubiša Stojmirović: Želim reč?)

Ne može, kolega, nikako.

(Ljubiša Stojmirović: Prozvao me je.)

Ko? Pa, ja mislim da vi niste iz različitih poslaničkih grupa.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Izvolite.

Vrlo rado ću da razgovaram sa kolegom Stojmirovićem zato što je zaista pokrenuo jednu temu koja zaslužuje pažnju u Narodnoj skupštini, ali ne na način da malo pre kolega kaže da on nije manji Srbin od kolege Stojmirovića i tako dalje, ne može se meriti da li je neko manji ili veći Srbin, Srbin jeste ili niste, odnosno neko može biti dobar Srbin, a neko može biti Srbin po rođenju i izdajnik, a ko je manji i ko je veći to ne postoji.

Čini mi se da nakon celog… koliko sati raspravljamo o ovoj temi, da nismo baš u potpunosti svesni koliki je značaj Istorijskog arhiva arhivske građe. Dakle, arhivska građa je od izuzetnog značaja za državu, za državne i nacionalne interese. Nažalost, mi od 5. oktobra imamo veliki problem, tada su sve moguće naše arhive otvorene Nataši Kandić i haškim istražiteljima i nekako se čini da od tada u Srbiji niti ima državnih tajni, ni vojnih tajni, ni službenih tajni, ni tajni koje treba čuvati u Arhivu, ali moramo to da prevaziđemo. Moramo ponovo da uspostavimo neki ozbiljan sistem.

Vi ministre, znate sigurno da upravo zbog značaja Istorijskog arhiva u mnogim državama istorijski, odnosno arhivi su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog značaja, zbog čuvanja i tako dalje.

Dakle, tako ozbiljne države čak i o tome vode računa. Naravno, ne umanjujem ja ovde značaj vašeg ministarstva nego samo govorim koliko je to bitno i na koji način da nama dopre do svesti o čemu mi zapravo danas ovde pričamo, nije to samo da li će biti ovako ili onako neka formalnost o kojima smo i svi mi, naravno, razgovarali.

Osnivač državnog arhiva, osnivač arhiva države može biti samo država. Država može deo svojih osnivačkih prava da prebaci na neke druge organe. Vi ste ovde predložili ili prihvatili amandman da to bude AP Vojvodina i da to bude Grad Beograd. Morali ste staviti i AP Kosovo i Metohija. To nam je ustavna obaveza. U ovom momentu to ne bismo mogli realizovati, ali u zakonu mora da stoji.

Kada su u pitanju javni arhivi nacionalnih manjina, ne mogu se formirati takvi javni arhivi. Dakle, arhivi, ponavljam, moraju biti pod državnom ingerencijom. Država vodi računa i o organima upravljanja i o finansiranju. Država može prebaciti deo svojih upravljačkih prava.

Imate primer u Senti. Pretpostavljam da to znate. U Senti je 50% osnivačkih prava prebačeno nacionalnoj manjini Mađara i oni na taj način tamo funkcionišu i to je u redu.

Zaista treba da uvažavamo sva prava svih nacionalnih manjina u Srbiji, prava na najvišem svetskom nivou, ali ne smemo da se, maltene, neki stidimo da kažemo da smo Srbi i da je ovo država Srbija i da su srpski nacionalni interesi prioritet. Zaista, to ne da nije nikakav greh.

Kolega Stojmiroviću, potpuno ste u pravu. Imate podršku za ovo što ste malopre govorili. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Kolega Arsiću, izvinjavam se. Malopre nisam bio u pravu. Vi ste bili u pravu.

Šta sam hteo da kažem? Potpuno podržavam koleginicu Radetu, jer ono što sam i ja hteo da kažem ne znači ako je srpski državni arhiv, da je u njemu samo građa koja je vezana za Srbiju. Pa, normalno, u njemu je različita i raznorodna građa, ali Srbija je ta koja taj arhiv čuva, vodi, pazi itd.

(Vjerica Radeta: I odgovara.)

I odgovara.

Kako reče malopre moj kolega, sa kojim se slažem, kažem, manji-veći Srbin, možda je razlika između nas u par kilograma, nije to neki problem, tačno je da u Engleskoj ima nečeg što je grčko, tačno je da u Nemačkoj ima mnogo toga što je iz Grčke, iz Srbije. Zašto? Zato što su to lopovske i pljačkaške države koje su harale celim svetom i uzimala nečija dobra, nečije umetnine, nešto što je vredelo. To su sve pokrali i odneli kod njih. Negde je to završilo po muzejima, po arhivima, negde je u privatnom vlasništvu i to ne znači da nema nekih dobara naših negde. Ima ih. Ima ih mnogo i premnogo, ministre, i vi ste u pravu, ali sve ono što je u Srbiji, u našem arhivu to je pod patronatom srpskog državnog arhiva i zato kažem, zato potenciram da sve što je naše neka se zna, neka se vidi da mi cenimo svoju zemlju i ono što je srpsko, da cenimo, poštujemo i čuvamo.

Mi smo se pokazali… Evo, kolega Krlić nije tu, spominjem ga, ali on neće da se ljuti, on je pravi prototip jednog prosečnog Srbina. Svi su drugi fini i dobri, nemojte mi Srbi da nešto potenciramo, neka bude ovako i onako. Ma, nemam ništa protiv, ali neću da dozvolim da Novak Đoković bude neki engleski ili mađarski ili ne znam čiji teniser, iako igra na toj teritoriji. On je naše blago i bogatstvo. Tako i sve ovo drugo moramo da čuvamo, poštujemo i sačuvamo.

Kako reče moj kolega Krlić, ne generacije koje dođu. Nema generacija, kod nas su naraštaji, pokoljenja i kada to shvatimo, mnogo brže ćemo da povratimo i ono što su nam drugi oteli, ukrali, uzeli. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospođa Ljubica Mrdaković Todorović.

Izvolite.

Poštovani predsedavajući, ja bih po amandmanu.

Naime, niški Istorijski arhiv datira još iz 1948. godine i smešten je u zgradi u Niškoj tvrđavi, a zgrada je izgrađena 1890. godine za potrebe kartografskog odeljenja srpske vojske u to vreme. Zgrada je 1959. godine proglašena spomenikom kulture.

U niškom Istorijskom arhivu u 907 fondova čuva se oko četiri hiljade dužnih metara arhivske građe, koja se ubraja u kulturna dobra. Ona obuhvata sve oblasti društvenog života – upravu, javne službe, pravosuđe, prosvetu, privredu, bankarstvo, društveno-političke organizacije, verske ustanove i organizacije, kao i značajne porodične i lične arhivske fondove.

U Arhivu se čuvaju i zbirke pozivnica, razglednica, čestitki, plakata, fotografija i zbirka varia. Najstariji dokument koji se čuva u niškom Istorijskom arhivu datira iz 1737. godine i radi se o bakrotisku.

Zašto je ovaj zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti značajan? Pa, značajan je zato ukoliko imamo u vidu značaj arhivske građe ne samo za istoriju, nauku i kulturu, već i za zadovoljenje potreba pojedinaca, odnosno građana koji na osnovu podataka iz arhivske građe ostvaruju i neka određena svoja prava. Naravno, neophodno je uređivanje ove materije u cilju očuvanja ovog kulturnog dobra.

Još nešto želim da kažem. Ministre Vukosavljeviću, vi ste jednom prilikom posetili grad Niš i rekli ste i izjavili da je Niš veoma agilna lokalna samouprava koja kvalitetno radi u oblasti kulture. Rekli ste da grad Niš ima svoju kulturnu atmosferu, bogatu tradiciju i brojne talentovane ljude u oblasti kulture. Ja želim da kažem da je to zaista tako. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.