Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Vukosavljević.

Vrlo kratko.

Uvažena narodna poslanice gospođo Radeta, saglasan sam sa vašim izlaganjem u delu koji se odnosi na RTS, ali vi kao iskusan političar znate vrlo dobro, zapravo savršeno znate koje su nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja u vezi sa intervencijama tog tipa. Dakle, program namenjen kulturi shvaćeno u užem i u širem smislu na RTS-u jedva da je zastupljen.

Oni imaju neke formate, ne mogu da kažem, postoji to, imaju čak i kulturni dnevnik, o tome sam govorio više puta, koji se emituje u vreme zanoćobdije ili za ljude koji pate od neke insomnije, pa mogu da dočekaju ponoć ili ponekad i kasnije, ali čak i takav formati, ovo nije „ali“ da bi opravdalo, nego samo, a kažem čak i takav format izostaje na drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom skoro u potpunosti.

Javni servis ima veću obavezu zato što se finansira iz budžeta Republike Srbije. Mi smo tu temu u više navrata isticali, jednostavno nekada u nekoj tački vremena se desio jedan preokret u načinu razmišljanja, grubo pojednostavljujemo, ali to je otprilike tako, kada je ne znam pre tačno koliko godina javni servis stao na stanovište zvanično ili nezvanično da je u obavezi, nekoj izmišljenoj, da se trka u rejtingu sa komercijalnim televizijama i da jednostavno emituju one programe za koje jednostavno procenjuju da će biti visoko rejtingovan po gledanosti. Naravno, kada se takva logika primeni, onda šta ispada, je li, iz tog vagona, ispada prvo kultura i oni sadržaji za koje se smatra da nisu atraktivni.

Mi neprestano ukazujemo na to, ali princip podele vlasti i odgovornost i nadležnosti Ministarstva je da ne može da utiče na javni servi nekim konkretnim merama i da im opredeljuju, meni je nekad i žao zbog toga, prosto tako je kako, da li je meni žao ili nije, to je nebitno.

Slažem se da je potrebno više prostora, pogotovo na javnom medijskom servisu, ali mi ćemo nastojati u granicama svojim ovlašćenja, jer više od toga ne možemo, da upućujemo, upozoravamo, naravno, može to i država preko svojih predstavnika, upravnom odboru itd, da radi. Jednostavno, ta tema treba da nam je neprestano pred očima, jer korist od toga je nesumnjiva i velika, a izostanak takvog pristupa donosi takođe veliku štetu. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Sami ste u jednom delu ministre rekli, da je javni servis pre nekoliko godina kada su to oni rekli da žele da se približe komercijalnim televizijama zbog gledanosti itd.

Nemamo ništa protiv i vi na taj način možete da utičete, da kažete kada se radi budžet, da kažete – ovi hoće da se bave komercijalnom televizijom, neka zarađuju kao što zarađuju i privatne televizije, a sa aspekta Ministarstva kulture oni ne doprinose ništa, mislim na RTS, ne doprinose razvoju kulture, širenju tradicije, opismenjavanja itd, ničeg što je u interesu građana Srbije, što se može očekivati na takvoj jednoj televiziji. Onda lepo kažete – predlažem da se oni više iz budžeta ne finansiraju. To bi bilo, onda neka izvole, ne finansiraju se iz budžeta, ne finansiraju ih građani, neka izvole onda i neka uvode kakve god hoće programe, neka na taj način dolaze do gledanosti. Ako im mi plaćamo pretplatu i ako im se plaća taj njihov loš, složili smo se, loš program iz budžeta, onda i te kako imate uticaja i vi, a mi ovde.

Tako da, što se tiče, pomenuli ste upravni odbor. Mi se zalažemo godinama, decenijama, upravni odbor javnog servisa mora da se bira u Narodnoj skupštini i mora da bude odraz snaga u Narodnoj skupštini. To što svi pokušavaju, ne svi, ali mnogi kroz medije da nekako satanizuju stranke, pa ne postoji demokratija bez stranaka, položaj stranaka je definisan Ustavom. Kakva je to, šta je to loše i šta je sramotno reći – da, političke stranke koje je narod poslao u Narodnu skupštinu sa određenim procentom glasova tog naroda, ima pravo da predloži svog člana u Upravni odbor RTS, i onda možemo svi zajedno da govorimo o pojedinačnim tim članovima i da ih menjamo i uopšteno rad Upravnog odbora, a onda samim tim uopšte i o radu javnog servisa. Dakle, rešenja postoje samo da se složimo da hoćemo.

Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, ja bih se uključila u ovu raspravu kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, ali više opet da se vratimo samo i suštinskoj temi o onome šta je donelo ovaj Predlog izmena i dopuna zakona, a iz ove prethodne rasprave jasno se može videti da je, ono što smo rekli u načelnoj raspravi, u stvari kultura sve, sve ono što nas okružuje i zato u samom zakonu nema definicije samog pojma kulture.

Kada je reč o ovom samom predlogu, smatram i radi nas samih, radi javnosti u celini, da se mora istaći da je ovakav, po meni, veoma zaokružen i jako dobro za naredno vreme koncipiran Predlog izmena i dopuna zakona, u stvari rezultat jednog prethodnog rada Ministarstva, koje je zaokružujući pojedine sektore i delatnosti, neposredno bivajući u stalnoj komunikaciji sa institucijama kulture na različitim nivoima, na različite načine.

Koliko sam ja imala uvida i po lokalnim samoupravama i institucijama svuda po Srbiji, u stvari saželo jednu jedinstvenu misao da u budućem vremenu je veoma važno kulturu na neki način i sva dešavanja objedinjavati, imati celovit uvid u to, ali ono što smatram da je ovde posebno važno jeste stavljanje priličnog akcenta na ono što je naše očuvanje baštine bilo pokretne, bilo nepokretne i njena digitalizacija i mikrofilmovanje o čemu je u načelnoj raspravi bilo reči.

Te dve stvari po meni toliko su značajne da se o njima mora ponovo reći nekoliko reči. Upravo sa stanovišta svega onoga što je opet politika, ali međunarodni odnos prema kulturi Srbije i onome što naša kultura definitivno sa sobom nosi, što je bila i onoga što će sigurno biti, a to je potreba preotimanja raznih subjekata i raznih faktora da ono što je srpska baština postane njihovo zato što je oni nemaju.

E, zato je važno po meni, u ovom vremenu e upravo svojim delovanjem ministarstvo pokazalo tu visoku odgovornost i nacionalnu svest ne ugrožavajući pravu nikoga i ničega i da sačuva to što je baština na celom srpskom prostoru i da je dokumentuje ne samo sada za ova, što bi rekli, burna vremena nego upravo za ono sve što će doći u budućem vremenu i što traži od nas adekvatan odgovor i odgovornost.

Kada je reč bila o detaljima koje je ovaj zakon doneo u raspravi se pominjalo, što je od izuzetne važnosti, naravno, neprocenjive skoro, obnavljanje i vraćanje u funkciju starih, vrednih, drevnih institucija kulture bez kojih smo kao nacija bili ko bez ruku, ja bih rekla, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti. Evo ovih dana Narodno pozorište u Vranju, ja bih istakla i pozorište u Subotici, sve to pokazuje da u stvari Ministarstvo kulture ne centralizuje svoje delovanje na glavni grad nego razređuje po svim lokalnim samoupravama u skladu sa određenim zahtevom, vremenom, politikom, trenutnim ciljevima itd.

Dakle, smatram da je to jedan segment koji je u ovim događanjima, u prethodnom vremenu bio veoma važan, ali i koji je iznedrio jedan veoma dobar pravac koji će obezbediti još bolje rezultate za naredno vreme. Takođe, ne samo zaštita objekata, odnosno institucija kulture. Istakla bih da je ovo ministarstvo u velikoj meri posvetilo pažnju sadržajima onim što se zaista događa.

Pomenuću ovom prilikom da je marta prošle godine u Sremskim Karlovcima bila usvojena, odnosno potpisana tzv. poveća o srpskom kulturnom prostoru koja kao takva uopšte do sada nije postojala i koja je objedinila na jednom mestu u tom tako slavnom malo ali velikom mestu kao što su Sremski Karlovci sve predstavnike srpskog naroda, srpskih zajednica koje žive van teritorije Republike Srbije, bilo u njenom okruženju ili u dijaspori.

Šta je pokazao između ostalog taj susret? Ne samo značaj potpisanog dokumenta, nego osobito prisutnu pozitivnu energiju kojoj su ti ljudi koji ne žive u Srbiji pokazali i svoje pozitivno raspoloženje, ali i zahvalnost što se na takav način govori o jedinstvenom srpskom kulturnom prostoru i što svi zajedno možemo da se na jednom mestu, na jednoj visokoj i značajnoj temi vidimo i prepoznamo. Mislim da takve stvari treba da budu i u buduće u fokusu jer to jako ohrabruje sve članove srpskog naroda koji žive van države Srbije, ohrabruje ih u svom delovanju i ohrabruje na svom mikro prostoru, u sredinama gde oni žive, upravo da zaštite ono što je imanentno samom srpskom biću.

Kazaću još samo ovaj primer. Koliko je ministarstvo sa svojim predstavnicima, zaista imam potrebu da kažem gospodine ministre i u vašoj ličnosti bilo prisutno svuda gde je važno događanje i vreme u kulturi jedan paradoks od pre 20 godina i nešto što je prisutno danas.

Naime, posle 2000. godine tada ustanovljena državna vlast je imala ideju da ugasi npr. sajam knjiga i posle 2000. godine, posle 50 godina njegovog postojanja ustanovi ponovi prvi Sajam knjiga ministara kulture koji na Sajmu knjiga se nisu pojavljivali itd. Sada je ministarstvo prisutno i pokazuje da se u svakom tom segmentu na svakom važno mestu daje odgovarajući odgovor na dešavanja i na inicijative, u ovom slučaju književnika i izdavača zajedno sa stranim piscima i izdavačima koji se na Sajmu knjiga sreću upravo podsticaju onoga što je naše zajedničko stvaralaštvo.

Kada smo kod ovoga, smatram da bi možda u narednom periodu, to je samo jedna od sugestija koja se može naći u budućem planu bilo dobro da ovo ministarstvo, da ova naše Ministarstvo kulture ima inicijativu zajedno sa svim ostalim subjektima u državi, da se najzad napravi zgrada beogradske opere i da time zaokružimo sa institucijama kulture naš trg Republike u Beogradu, a o tome generacije pre nas, takođe govore, isto mislim da ne bi bilo diskutabilno obnoviti bombardovanu Narodnu biblioteku. Taj kraj Beograda dobija šmek starog Beograda, obnavlja se, na tom mestu stradanja srpske knjige, na simboličan način smatram da treba obnoviti instituciju koja će biti i hram, da se više nikad ne ponovi, a nešto što će biti feniks onoga što će se u narednim generacijama događati.

Naravno, kada je o svemu ovome reč, bilo je prisutno, danas jako prisutno, ono što se događa u medijima, gde smatram da mora da postoji odgovornost za ono što je rečeno i da mora da postoji kultura izražavanja i dijaloga. Ali, to nije samo zadatak Ministarstva kulture, bez obzira što ima u svom naslovu kulturu i informisanje, to je naš zajednički rad, i političara i svih drugih faktora. Upravo je to poziv svima na udruživanje snaga i na odgovornost za ono što je urađeno.

U tom smislu smatram da su dosadašnji rezultati Ministarstva kulture, kada je posebno reč sada o ovom Predlogu zakona u kulturi vrlo obećavajući i u tom smislu oni će se sigurno sačuvati, srpsko kulturno biće, srpsku baštinu i stvoriti njeno trajanje u narednom vremenu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Srbislav Filipović.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kultura je često u našem društvu na neki način zapostavljena tema i rekao bih, kao što i deca misle ili su mislila ranije u školama, da kad se pomene fizičko ili likovno ili muzičko, da je to neki predmet koji je proći ćemo lako, da smo se tako i kao društvo ophodili decenijama unazad i prema kulturi.

To se oslikavalo kroz stanje koje smo imali u Narodnom muzeju i kroz biblioteku o kojoj sam već govorio i knjigama, a evo i koleginica je govorila kako je prethodna vlast, prethodni režim čije danas kao opozicija perjanica Dragan Đilas, kako su oni doživljavali Sajam knjiga, pa su hteli to da ukinu, pa da ponovo oni započnu nešto, jer od njih tobože sve počinje. Od njih zapravo počinje samo ono što je nekultura, a ta nekultura, rekao bih, mogla bi da se ogleda i u tome, gde bi mi mogli da damo značajan doprinos, da se nikada ne zaboravi šta je urađeno i kako je rađeno, kada bi se otvorio neki virtuelni pravi muzej, muzej laži, muzej propalih projekata i pljački. Pa, bi recimo u tom muzeju laži, prva postavka mogla da bude Marinika Tepić, od ljige do ljige, na primer.

Ja neću o njima dalje govoriti kada je kultura u pitanju. Hteo bih da nastavim tamo gde sam i počeo.

Kultura je jedan od stubova društva i narod koji zaboravi svoju kulturu, koji ne neguje svoju kulturu, svoju istoriju, svoju tradiciju, će doći u situaciju da krene da neguje tuđu istoriju i da postane deo tuđe tradicije, a onda će izgubiti sebe, a kad izgubi sebe, gubiće i teritoriju, a onda će polako potpuno i biološki sebe izgubiti u vremenu koje je pred njim.

Svi znamo kako mi kao društvo stojimo kada je u pitanju populaciona politika, kada je u pitanju rađanje dece kod nas. To je jedna od opasnosti. Ali, rekao bih, kroz temelj kulture možemo mnogo da popravimo i tu, kroz buđenje svesti kod naših ljudi o tome šta je naša kultura, koliko je velika naša istorija, koliko imamo bogatu kulturu i tradiciju, koliko je ovaj narod iznedrio značajnih ljudi za svetsku kulturu i svetsku kulturnu baštinu. O tome smo govorili u načelnoj raspravi, koliko je značajnih ljudi, od Pupina, Karadžića, Tesle, itd, da ne govorim o sportistima današnjice, Novaku Đokoviću, koliko je ljudi iz srpskog naroda poniklo iz ove države, koje mi nismo ni razumeli možda u njihovim počecima, koje nismo kao država dovoljno ni pomogli.

Da se razumemo, ti ljudi su sami sebe promovisali, sami sebe stvorili, ali onda nisu promovisali sebe kao deo neke druge države koja im je možda pomogla da završe svoje školovanje ili im pomogla u sportskoj karijeri, već su ponosni bili na svoje pretke, na svoje poreklo i nisu rekli u tom momentu država nije mogla ili nije imala razumevanja da mi pomogne, već su znali da je država nešto mnogo veće i mnogo šire od toga, od trenutne politike.

Upravo kultura to i predstavlja. Ona nije i ne bi trebalo da bude samo odraz trenutne politike u jednom društvu, pa, recimo, one nesrećne od 2000. do 2012. godine. Srpska država postoji preko hiljadu godina. I kultura srpske države bi trebala da bude baš to. Tih hiljadu godina i preko hiljadu godina postojanja srpske države je mnogo veće nego 12 godina propadanja, pljačke, kriminala i korupcije koje u ovoj Srbiji oslikavaju i oslikava danas kroz opoziciono delovanje Dragan Đilas.

Mnogo ste kao ministarstvo uradili, pre svega, rekao sam to, i zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je svestan značaja kulture i u simboličnom smislu i u bukvalnom smislu za naš narod.

Mi moramo da obnovimo svoje istorijsko sećanje, moramo da se ponosimo svojim precima, da snimimo i više filmova, rekli smo da se Skupština i politika ne meša u filmove, ali da snimimo više filmova koji govore o našoj istoriji i tradiciji, ne samo iz Drugog svetskog rata i baštinjenja tradicije na partizanske borbe i narodnooslobodilački pokret, već da pravimo i filmove i serije daleko više o Prvom svetskom ratu, o Prvom i Drugom srpskom ustanku, o vremenu Nemanjića, o vremenu stradanja Srba nakon Kosovske bitke, o vremenu kada smo definitivno pali pod ropstvo pod Osmanskom imperijom, da osvetlimo period istorije nakon pada Smedereva do Prvog srpskog ustanka. Rekao bih da tu možda i ne znamo dovoljno sami o sebi.

Ima nekoliko stotina godina u istoriji koje nismo dovoljno prikazali našoj deci, ali to možemo i kroz udžbenike, jeftinije je, na neki način, nego ekranizovanje takvih tematika, da prikažemo deci šta se dešavalo u tom periodu, na koji način smo uspeli da tada, u mnogo težim okolnostima nego danas, kada imate internet, društvene mreže, mnogo lakše priliku da promovišete sopstvenu kulturu i istoriju tada da opstanemo i da budemo verni i dosledni onome što jesmo. Jesmo Srbi i ponosimo se time.

I tada ona snažna Otomanska imperija nije mogla da suzbije kod srpskog naroda njegovu pravoslavnu veru, njegova hrišćanska osećanja, nije mogla da suzbije kod nas to da prestanemo da slavimo slavu, da idemo u crkvu. Uspeli smo da se izborimo kada su Osmanlije zabranile da zvone crkvena zvona, da ponovo počnu da crkvena zvona zvone. Uspeli smo da se izborimo da opstane naše pismo.

Danas se mnogo teže borimo sa tim. Danas možda dobar deo poslanika koristi više latinicu nego ćirilicu. Znači, danas, kada nam je mnogo lakše, mi, rekao bih, kao pojedinci, ne činimo dovoljno da sačuvamo sebe, već se nekako utapamo pred tim globalističkim izazovima vremena u nešto što može da nas odvuče u jednu stranputicu, a to je da se stopimo u jednom vremenu sa nekim mnogo većim i mnogo silnijim nego što smo to mi danas.

Upravo ta naša istorija i tradicija jesu ono što nas izdvaja u odnosu na mnoge narode na Balkanu i na ovom prostoru. Siguran sam da time možemo da se ponosimo. Ne treba da negiramo šta se nekada desilo, da je neki pojedinac hteo nešto da uradi loše u ime našeg naroda, to je tačno, ali hajde da na to stavimo tačku. To se desilo u periodu od pet ili deset godina, ali naša istorija traje preko hiljadu godina. U tih hiljadu godina nismo nikada vodili osvajačke ratove, nismo nikada vršili nikakve genocide, nismo nikada ubijali, nismo stvarali masovne grobnice, nismo pravili koncentracione logore kao što je Jasenovac, nismo pravili mnoge druge jame po Bosni i Hercegovini koje su činili u Drugom svetskom ratu našem narodu.

Mi smo bili ti koji su oslobađali. Oslobodili smo sve te prostore od fašizma, od nacizma, od mnogih drugih zavojevača i osvajača i time možemo da se ponosimo. Nismo nikada kao narod i kao država imali bilo kakve loše namere ni prema kome, da bismo mi sad krili svoju istoriju, da bismo krili svoju tradiciju, da bi nas bilo sramota i jedne godine u postojanju srpske države.

Mi smo bili više narod žrtva nego bilo šta drugo u svojoj istoriji, stradalnici, rekao bih možda najveći na ovim prostorima, od strane svih onih koji su živeli oko nas.

Zbog čega to govorim? Zbog toga što je u današnjem izdanju dnevnog lista "Danas", to sam video na njihovom portalu, poslanik DS sa njihove liste, Tomislav Žigmanov, govorio o strašnom položaju hrvatske manjine u Srbiji, gotovo jeziv položaj. Kaže da su oni najomraženija nacija u Srbiji i da Hrvati žive u nekom strašnom strahu od Srba i od države Srbije.

Ja kao poslanik učestvujem i u radu kao predsedavajući poslaničke Grupe prijateljstva sa Hrvatskom i moram da odgovorim na to da prosto to ne da nije tačno, nego su to potpuno jedne, rekao bih, već deo organizovane histerije, sveopšte, protiv podrivanja države Srbije, pa sad idemo i iznutra.

Sad iznutra treba da prikažemo da su Srbi protiv nacionalnih manjina, a rekao bih da je možda položaj nacionalnih manjina u Srbiji, pa neka me neko demantuje ako ima konkretno čime da demantuje, možda najbolji položaj u Evropi, u svetu, položaj nacionalnih manjina u Srbiji.

Sve što se poželi, sve što se traži od države, država omogući, baš da niko ne bi mogao da nam kaže - e, pa, mi nemamo pravo na svoje pismo, nemamo pravo na svoj jezik, nemamo pravo na udžbenike, sve ono što država u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima može da omogući, daje i omogućava.

Ne čini to da prikrije svoje simbole, svoje zastave, mogu sve da rade, samo nemojte da podrivate celovitost integritet i suverenitet države u kojoj živite, poštujte tu državu, a mi poštujemo vašu posebnost, jer vaša posebnost kao deo naše države, jeste bogatstvo naše države.

Time što poštujemo manjine u svojoj državi, mi smo po mom dubokom ubeđenju zato mnogo jača država nego oni, koji pale srpske zastave, koji razbijaju table sa ćiriličnim natpisima, oni koji ne daju da se to pojavljuje, koji su prognali 250 hiljada Srba, popalili srpske kuće, oni koji su pravili Jasenovce, pa kažu - nije ubijeno tobož milion Srba, nego zamislite samo 70 hiljada, znači, Srbi nikada nisu bili narod koji negira bilo kakav zločin, ali zato nećemo dopustiti da bilo ko u našoj državi može da kaže da se naša država prema njemu loše ophodi, a u ovoj državi je stekao sve što ima.

I niko mu nije uzeo ni stan ni kuću, ni zabranio da govori, niti mu zabranio da se izjasni kao ove ili one pripadnik nacionalne manjine.

Poštujemo sve, poštujemo kulturu svih naših suseda na Balkanu, i svih u Evropi, svetu, ali ono što samo tražimo to jeste taj minimum, i poštujte i vi nas.

Ako budemo poštovali jedni druge, mislim da ovde imamo daleko više šansi i prilika za bolji, zajednički suživot i život na ovim prostorima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici.

Izmenama i dopunama Zakona o kulturi, obezbeđuje se podrška i promocija kulturnim aktivnostima, stvara se i pravni osnov za dalje sistemsko uređenje, manifestacija. Takođe, predloženim rešenjima omogućiće se ujednačen i efikasan način korišćenja novih informacionih tehnologija, u oblasti kulture, upotrebom jedinstvenih softverskih rešenja, u postupku digitalne restauracije i zaštite fondova zbirki, kao i pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara.

Kultura kao neizostavni deo života i obrazovanja ulazi u doba kada će svoj izraz razvijati na mnogo načina, prilagođena svakom korisniku. Cilj u oblasti digitalizacije je ostvarivanje vidljivosti i dostupnosti kulturnog nasleđa naše zemlje.

Republika Srbija baštini neprocenljivo nasleđe svih kultura i naroda koji su živeli na ovim prostorima. Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica, Sopoćani samo su deo našeg kulturnog nasleđa. Herojska dimenzija srpske kulture izraz je vekovne borbe za slobodu i zato je sve ovo od ogromnog značaja.

Među subjektima kulture koji čine savremenu kulturu Srbije, radi njihovog očuvanja, izdvojeni su oni temeljni i kompleksni subjekti čije trajanje seže u vreme početka obnove srpske države.

Naša zemlja je poznata po mnogobrojnim kulturnim manifestacijama i festivalima koji se održavaju u svim delovima Srbije i predstavljaju već prepoznatljiv brend, poput „Guče“, „Nišvila“, „Egzita“ koji prevazilazi značaj kulture i ulazi u domen društvenih oblasti poput turizma, privrede, sporta.

Definisani su kriterijumi na osnovu kojih će se procenjivati značaj manifestacija koje su prepoznatljiv brend na centralnom, ali i na lokalnom nivou i na taj način podsticati dalji razvoj kulturnog turizma.

Zahvaljujem.