Zahvaljujem.

Obaveštavam vas da je danas sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik prof. dr Žarko Obradović.

Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Dvadeset petog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u Jedanaestom sazivu, koje je sazvano na zahtev Vlade, dostavljen vam je Zahtev za održavanje vanrednog zasedanja, sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.

Za sednicu Dvadeset petog vanrednog zasedanja određen je sledeći

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“,

2. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Projekat akceleracije inovacija i podsticanja rasta preduzetništva u Republici Srbiji) između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj,

3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Zajam za ugovaranje stranog projekta o izgradnji) za Projekat izgradnje toplovoda Obrenovac-Novi Beograd, između kineske Eksport-Import banke, kao zajmodavca i Republike Srbije, koju zastupa Vlada Republike Srbije postupajući preko Ministarstva finansija, kao zajmoprimca),

4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje se pružaju u Republici Srbiji i Republici Severnoj Makedoniji,

5. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije, s jedne strane i Evroazijske ekonomske unije i njenih država članica, s druge strane,

6. Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola 6 o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi i

7. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova.

Narodni poslanik Vladimir Marinković predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres tačaka od 2. do 6.

Da li narodni poslanik Vladimir Marinković želi reč? Ne.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje: za – 127 narodnih poslanika.

Konstatujem da smo prihvatili ovaj predlog.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović predložio je promenu redosleda tačaka dnevnog reda, odnosno da se Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti vodova razmatra kao druga tačka dnevnog reda.

Da li želite da obrazložite? (Ne)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje: za - 128 poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Molim službu da pripremi prečišćeni tekst dnevnog reda.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“, koji je podnela Vlada;

2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, koji je podnela narodni poslanik Katarina Rakić; 3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Projekat akceleracije inovacija i podsticanja rasta preduzetništva u Republici Srbiji) između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, koji je podnela Vlada;

4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Zajam za ugovaranje stranog projekta o izgradnji) za Projekat izgradnje toplovoda Obrenovac - Novi Beograd, između kineske Export - Import banke, kao zajmodavca i Republike Srbije, koju zastupa Vlada Republike Srbije postupajući preko Ministarstva finansija, kao zajmoprimca koji je podnela Vlada;

5. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje se pružaju u Republici Srbiji i Republici Severnoj Makedoniji, koji je podnela Vlada;

6. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije, s jedne strane i Evroazijske ekonomske unije i njenih država članice, s druge strane, koji je podnela Vlada;

7. Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola 6 o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi, koji je podnela Vlada.

Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, Igor Jovičić, vršilac dužnosti sekretara Ministarstva kulture i informisanja, Asja Drača Muntea, vršilac dužnosti pomoćnika ministra kulture i informisanja, Tatjana Bojić Jurić, samostalni savetnik i Miloš Gajić, savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres po prvoj tački dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O MEMORIJALNOM CENTRU "STARO SAJMIŠTE".

Da li ministar kulture i informisanja želi reč? (Da)

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, Zakonom o Memorijalnom centru "Staro sajmište" osniva se ustanova kulture na republičkom nivou, koja bi bila posvećena kulturi sećanja na žrtve i istorijske događaje koji su se desili na prostoru današnjeg Starog sajmišta, odnosno prostoru nacističkog logora "Jevrejski logor Zemun" i "Prihvatnog logora Zemun".

Proces izrade ovog zakona je obuhvatio široke konsultacije sa stručnom javnošću, kao i sa predstavnicima potomaka žrtava.

Memorijalni centar "Staro sajmište" će, između ostalog, obavljati poslove prikupljanja, sređivanja, čuvanja, izlaganja, održavanja i korišćenja, stručne obrade, istraživanja i prezentovanja muzejskih, arhivskih i filmskih dokumenata i predmeta. Zatim, obrazovno-vaspitne naučno istraživačke i izdavačke poslove, kao i organizovati manifestacije i akcije negovanja sećanja na žrtve "Jevrejskog logora Zemun", "Prihvatnog logora Zemun" ali i "Prihvatnog logora Zemun" ali i "Jevrejskog prolaznog logora Beograd - Topovske šupe". Kulturno dobro "Staro Sajmište" nije adekvatno memorijalizovano i predstavlja devastiranu celinu na koju se u toku Drugog svetskog rata nalazio koncentracioni logor u svoje dve faze. To su "Jevrejski logor Zemun" od 1941. godine do 1942. godine, a zatim "Prihvatni logor Zemun" od 1942. godine do 1944. godine. Kulturno dobro nalazi se na katastarskim parcelama različitog vlasništva, kako u pogledu zemljišta, tako i u pogledu objekata.

Ovim Predlogom zakona predviđena je eksproprijacija nepokretnosti na prostoru kulturnog dobra "Staro sajmište", kao i odgovarajućeg prostora "Jevrejskog prolaznog logora Beograd - Topovske šupe" za potrebe ustanove kulture Memorijalni centar "Staro sajmište".

U toku izrade nacrta zakona uzeta su u obzir evropska iskustva, imajući u vidu da u pravnim sistemima evropskih zemalja postoje slični modeli po kojima su obrazovani memorijalni centri u kojima se neguje kultura sećanja na istorijske događaje koji su se dogodili In situ, kao što su Državni muzej Aušvic-Birkenau u Republici Poljskoj, čiji je osnivač Republika Poljska, Memorijal Dahau, itd.

Osnivanjem Memorijalnog centra "Staro sajmište" čuvaćemo uspomenu na žrtve u prošlosti i podsećati da se stradanja ne smeju ponoviti, a donošenjem zakona obezbediti prikupljanje podataka, obrađivanje i obezbeđivanje tih podataka na jedinstven način na jednom mestu. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, moram priznati da je žalosno što je moralo da protekne više od sedam i po decenija da se na prostoru nekadašnjeg logora Staro sajmište formira memorijal posvećen njegovim žrtvama, kao i svim žrtvama Holokausta, genocida nad srpskim narodom, genocida nad Romima stradalih na teritoriji okupirane Srbije i Nezavisne države Hrvatske.

Promena odnosa prema svim žrtvama fašističkog okupatora i njegovih domaćih pomagača, odustajanje od višedecenijske politike prikrivanja žrtava, pre svega žrtava srpskog naroda, koje su bile posledica, kako smo ga tada nazivali, bratoubilačkog rata, a tačnije, nedužne žrtve zločinačke politike režima tzv. nezavisne države Hrvatske, kao i uključivanje Srbije u međunarodnu mrežu sećanja na Holokaust, doprinelo je donošenju Predloga zakona o Memorijalu "Staro sajmište", s ciljem osnivanja Memorijalnog centra kao pretpostavke za ostvarivanje negovanja sećanja na žrtve nacističkog koncentracionog logora na nekadašnjem Beogradskom sajmištu, "Jevrejskog logora Zemun" i "Prihvatnog logora Zemun", kao i poslova u oblasti upravljanja kulturnim nasleđem i njegovom prikupljanju, zaštiti i korišćenju, radi obavljanja muzeološke, obrazovno-vaspitne i naučno-istraživačke delatnosti.

Moramo priznati da prostor Starog sajmišta je jedan od retkih preostalih prostora u ovom delu Evrope koji nije dostojno obeležen, kao drugi logori smrti, a ima strašnu poruku za Srbiju i srpski narod. Tamo su, pored Srba, ubijani Jevreji i Romi koji su bili građani Srbije, ubijani su ljudi koji su se molili različitim bogovima ili se uopšte nisu molili bogu, ali sve ih vezuje ljubav prema Srbiji, u kojoj su živeli i u kojoj su zajednički delili dobro, a kao što vidimo, i zlo, tako da stvarno zaslužuju da njihova žrtva bude napokon i obeležena.

Istina je da se decenijama u nekadašnjoj Jugoslaviji, kao i samoj Srbiji obeležavao uglavnom pomen na borbu protiv fašizma, ali se na žrtve te najmonstruoznije ideologije u istoriji ljudskog roda nije mislilo, to jest one su bile interesantno, one nisu bile interesantne naročito ukoliko se radilo o žrtvama pre svega srpskog, a često i jevrejskog ako i romskog naroda. O žrtvama se uglavnom govorilo samo kroz brojke bez pominjanja njihove pripadnosti za rad suživota u tadašnjoj državi. Žrtava je bilo mnogo jer je nacistička Nemačka imala plan da se usled postizanja životnog prostora nemačkog naroda Jevreji moraju skloniti sa teritoriji Evrope ili uništiti, kao što se moraju skloniti i uništiti slovenski narodi koji su uz Jevreje smatrani nižom rasom.

Tako već nakon Aprilskog rata i okupacije i komadanja države slede prve mere protiv Jevreja koje su morali da se prijave da budu popisani, da nose oznake, odnosno trake na levoj ruci. Nakon toga oni će biti hapšeni, zatvarani u novoformirani logor na beogradskom Sajmištu koje je korišćeno za logorisanje ljudi od decembra 1941. godine do juna 1944. godine. Tokom tog perioda imao je dve suštinske različite faze. U prvom periodu od osnivanja do 10. maja 1942. godine zvao se „ Judenlager Semlin“ to jest „Jevrejski logor Zemun“, dok je od maja 1942. godine, pa do juna 1944. godine zvao se „Anhatelager Semlin“ odnosno „Prihvatni lager Zemun“.

Tokom svoje prve faze do maja 1942. godine bio u funkciji nacističkih rasnih zakona i konačnog rešenja jevrejskog pitanja. U drugoj fazi do maja 1942. godine do 1944. godine bio je sastavni deo sistema ekstremnog eksploatisanja radne snage tokom koje su ljudi smatrani potrošnom robom i kao takvi terani da rade često do smrti u nehumanim uslovima. U prvom slučaju internirano oko 6.500 jevrejskih žena i dece, oko 600 Romskih žena i dece. U drugom, preko 30.000 ljudi uglavnom muškaraca Srba iz NDH, pa pripadnika anti-fašističkih pokreta, ali i grupa iz Albanije i Grčke, kao i italijanskih zarobljenika. U prvom slučaju svi su ubijeni upotrebom gasnog kamiona, a u drugom od oko 4 do 15 hiljada umrlo je zbog strašnih uslova u logoru, batina, gladi, bolesti ili su umirali na prinudnom radu.

Kada govorimo o logoru „Staro Sajmište“ moram napomenuti da u stvari čitav niz lokacija bio je povezan sa logorom i to prvenstveno mesta gde su žrtve tog logora pokopane, Jajinci, gde su ubijeni Jevreji, bacani u masovne grobnice i gde su vršene egzekucije talaca dovođenih tokom druge faze rada logora, ali, Bežanijska kosa i Jevrejsko groblje u Zemunu gde je pokopan ogroman broj žrtava, njih oko šest i po hiljada iz prihvatnog logora.

Tu je, svakako, i Ostrovačka ada na Dunavu, gde je umrlo oko 800 prinudnih radnika dovedenih iz prihvatnog logora i logora TOT Organizacije, koja je nalazila pored samog logora na Sajmištu, ali i borski rudnik i mnoga mesta od Soluna do Norveške gde su logoraši masovno umirali.

Formiranje Memorijalnog centra „Staro sajmište“ ima veliki značaj zbog procesa istorijskog revizionizma koji je poslednjih decenija prisutan ne samo u našem regionu, već i u značajnom delu Evrope i sveta. Od pokušaja negiranja postojanja samog Holokausta, preko pokušaja rehabilitacije pojedinih ratnih zločinaca, kao i relativizacija njihovih zločin, do pokušaja revitalizacije celokupnih kvislingških režima koji su naša svakodnevnica.

Mislim da nije ni potrebno govoriti o pokušajima rehabilitacije zločinačkog režima Nezavisne države Hrvatske koja je, slobodno možemo reći, postala državni projekat u Hrvatskoj.

Kako je jačalo nastojanje da Hrvatska stekne državnu nezavisnost, tako su jačali pokušaji da se opere tamna strana sopstvene istorije. Odjednom je počelo da se relativizuje ko je u Drugom svetskom ratu bio na pravoj, a ko na pogrešnoj stranki, kao i da se relativizuje broj žrtava, kako ukupnih žrtava ustaškog režima, tako i, pre svega, broj žrtava logora „Jasenovac“.

Koliko god pokušavali da izmene istinu, zauvek će u svetskoj istoriji biti zapisano da su hrvatske ustaše uz podršku nacističke Nemačke u aprilu 1941. godine osnovale tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku, režim koji je odmah preduzeo Nirnberške zakone i počeo sa sistematskim progonima i ubijanjem Srba, Jevreja, Roma, kao i svih antifašista, kao što će ostati zapisano da je „Jasenovac“ bio najveći koncentracioni logor u Evropi koji nisu držali Nemci, da je „Jasenovac“ bio centralni sabirni logor koji je služio za uništavanje ljudi poznat kao Balkanski Aušvic, kao i da je na teritoriji Nezavisne države Hrvatske nastao prvi logor u kome su na najzverskiji način zlostavljana i ubijana isključivo deca.

Nacistički koncentracioni logor smrti za Jevreje, Srbe i Rome, poznat pod nazivom „Staro sajmište“ se, istina, nalazio na teritoriji grada Beograda, na levoj obali Savi, koji je obuhvatao područje nekadašnje Bežanijske bare, odnosno Beogradskog sajma, nazvano Staro sajmište koje pripada današnjoj gradskoj opštini Novi Beograd. Ali, činjenica je da je ta teritorija posle okupacije pripojena teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Logor je prvobitno bio planiran na području Sremske Mitrovice, koja je u to vreme takođe bila pripojena Nezavisnoj državni Hrvatskoj, ali je plan uskoro promenjen i logor je formiran u Beogradu. Logor je osnovan dogovorom vlasti Trećeg Rajha i Nezavisne države Hrvatske, pri čemu su ustaške vlasti izričito zahtevale da stražari ne smeju biti Srbi.

Logor je sve vreme bio pod upravom Nemačkih SSS-ovaca, ali o traganju za Srbima, Jevrejima, Romima, kao i antifašistima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, te njihovom transportu u logore pored Nemaca i ustaša starala se i kvislinška Vlada tadašnjeg premijera Milana Nedića, koja je sve do kraja rata tesno sarađivala sa nemačkim okupatorom.

Istina jeste da na Sajmištu za razliku od Banjice, koja je imala dva dela logora, jedan sa Nedićevim upravnikom i drugi sa nemačkim upravnikom, koji su zajednički delovali, Nedićevih upravnika i stražara nije bilo, ali istina je da je Nedićev režim ćutao i davao logističku podršku „Starom Sajmištu“.

Uprkos tome, u Srbiji već nekoliko godina teče, pre svega, politički proces, sa ciljem da se Nedić i postupci njegove Vlade opravdaju i rehabilituju. Pojedinci od izdajnika i sluge okupatora, pokušavaju da naprave patriotu, a njegovu saradnju sa nacistima da predstave kao rafiniranu politiku u teškim vremenima, što je nečuveno.

Milan Nedić je bio fašista i antisemita iz ubeđenja i to još od pre rata, što je dokumentovana istorijska istina. Pored toga, sada imamo pokušaje da se Nedić rehabilituje i da se njegova ličnost kao pozitivna, istorijska ličnost, revidira.

Istina je samo jedna, a ona glasi, da je Milan Nedić bio saradnik Hitlera i Kvisling, možda zajedno sa svojim saradnicima i on smatrao da je izdaja zemlje žrtva, ali tokom tog njihovog, nazovi, žrtvovanja, mnogi njegovi funkcioneri, kao i on, debelo su naplatili saradnju sa Nemcima. Pojedinci, pokušavajući da opravdaju Nedića, pokušavaju da ga povežu sa pričom o spasavanju izbeglica sa prostora Nezavisne države Hrvatske, ali dokumenti jasno pokazuju da su za to, pre svega, bili zaslužni Komesar za izbeglice Toma Maksimović i rukovodilac Crvenog Krsta Petar Zec. Ako je Nedić zaslužan za izbeglice, zaslužni su i nemački okupacioni zapovednici koji su ih pustili u Srbiju, pa hajde onda i njih da rehabilitujemo.

I sa ovog mesta, jasno moramo poručiti da Milan Nedić ne zaslužuje rehabilitaciju i bilo kakav korak u tom smeru bi bio uvreda za sve nacističke žrtve.

Nedićeva uloga kao premijera kvislingškog režima koji je služio interesima, pre svega interesima Trećeg Rajha, dovoljan je razlog za to. Neuspeh da spase Srbe, Jevreje i Rome, kao i sistemski progon antifašista, jasan je dokaz da je iz bilo kojih razloga napravio stravičnu grešku, prihvativši da vodi marionetsku Vladu, koja je izneverila građane Srbije, jer činjenica je da je tokom Nedićevog mandata ubijeno 300.000 Srba, uključujući i 80.000 u koncentracionim logorima na prostoru Srbije, tadašnje okupirane Srbije, kao i da je vršen progon i sa učestvovanjem u masovnim ubistvima Jevreja i Roma iz Srbije.

Sa uverenjem da će ovim zakonom biti napokon ispravljena višedecenijska nepravda prema svim žrtvama „Starog Sajmišta“, poslanička grupa PS-NSS-USS će u Danu za glasanje podržati predloženi zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Evo jednog predloga, jedne tačke oko koje, po mom mišljenju, ne bi trebalo da bude razlike među nama. Naravno, neka rešenja mogu uvek da budu bolja, zato postoje amandmani, postoji rasprava u pojedinostima i ja podržavam sa zadovoljstvom ovaj Predlog zakona o formiranju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ i mislim da i javnost Republike Srbije, takođe generalno stoji na toj liniji i mogu samo da izrazim žaljenje što tako nešto nije učinjeno ranije, što je jedno od pitanja, prvog koje upućujem ovde nadležnom ministru.

Ali, važnije od toga, zašto nije do sada, ovoga puta zaista stoji ona formacija – Bolje ikad, neko nikad. Kažem, generalno i ova predložena rešenja su u redu. Činjenica je da je sramota, i da ne kažem još neku težu reč od toga, da do sada ovaj Memorijalni kompleks i ovo mesto pogroma desetine hiljada, ljudi, Srba, Jevreja i Roma, nije dostojno obeleženo. Kažem, sada struka treba da vidi, da da neke predloge, kako se to na najbolji način može regulisati.

Mislim da ovaj Predlog zakona koji sam pažljivo pročitao, nije loš, kažem, neke stvari verovatno mogu da budu i bolje rešene, o čemu sam govorio i na Odboru za kulturu koji je održan pre ovde naše sednice.

Ono što je tu ključno i što jeste važno, to je da se na ovaj način daje doprinos kulturi sećanja, ne samo kao nekoji frazi, nego kao nešto što nas čini onim što jesmo, posebnu jednu liniju, poseban jedan kontinuitet, jednu istorijsku vertikalu, pozitivnu istorijsku vertikalu i građana ove zemlje, ljudi, Srba i svih drugih koji žive u Republici Srbiji, sećanje na žrtve, na jedno strašno vreme i podsećanje i upozorenje da se to vreme ne vrati u ovom ili u onom obliku.

Zato mislim da je kultura sećanja strahovito važna, kao što je važno podsećanje na ono što se dešavalo i posebno u kontekstu aktuelnih tendencija iz procesa u savremenom svetu koje ne možemo ignorisati, ne možemo se praviti da ne postoje, a koji i sada stoje, kako se to sada kaže, u istorijskom revizionizmu, odnosno tendencijama istorijskog revizionizma i negacionizma, odnosno pokušajima relativizacije onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, a tu pre svega mislimo na genocid nad Jevrejima, ali i drugim narodima koji su bili na putu realizacije i koji su shvaćeni, doživljeni kao da se nalaze na putu realizacije projekta velike Nemačke, velikog Nemačkog Rajha. To su, dakako, Sloveni i, dakako, unutar toga, pre svega, Srbi i Rusi.

Dakle, ja ovu izgradnju Memorijalnog centra sa dva muzeja, koliko sam razumeo, unutar njega, „Staro sajmište“ vidim u kontekstu šireg projekta, dakle i negovanja kulture sećanja i održavanja, ne samo uspomene, nego održavanja ugrađivanja u nacionalni identitet na način na koji to do sada nije dovoljno, rekao bih, učinjeno i kroz obrazovane i kroz nastavne planove, nije dovoljno to implementirano to sećanje na ono što se dešavalo i na sve žrtve koje su podnete tokom Drugog svetskog rata i gde su najveći stradalnici, naravno, bili svakako Jevreji sa područja bivše Jugoslavije, ali svakako brojčano gledano srpski narod, dakle srpski narod širom bivše Jugoslavije.

U tom svetlu moje drugo konkretno pitanje za gospodina ministra jeste – da li je predviđena i kako je predviđena organizaciono i strukturno relacija ovog Memorijalnog centra „Staro sajmište“ sa Muzejom genocida? Dakle, možda čak dobar deo javnosti, i to dosta govori, ne zna uopšte da postoji Muzej genocida u Republici Srbiji, koji je jedna relativno novija institucija.

Po mojim informacija, po mojim saznanjima on prilično tavori, nema ni svoju zgradu, nema ni, vrlo, vrlo, skromne resurse. Meni se čini da bi Muzej genocida trebalo da bude krovna institucija unutar kojim bi onda koordinirala i aktivnost ovih drugih područnih muzeja, uključujući i ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“, i neka druga stratiša, neki drugi memorijali i stratiša na prostoru Republike Srbije.

Dakle, dobro je što se pravi ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“. Jeste da će možda neki investitori ostati bez privlačnog poslovnog prostora na koji su bacili oko, ali mislim da je ovo mnogo važnije, korisnije, dragocenije i za Republiku Srbiju i za budućnost, kažem i za identitet, za sećanje građana, stanovnika Republike Srbije, nego što bi možda bio neki šoping mol, ili neki tržni centar koji bi na tim privlačnim lokacijama mogao biti izgrađen.

Ali, da ne krenemo sada u drugu krajnost, moja sugestija i preporuka je da se napravi, da li sada ili kroz neke buduće izmene i dopune Zakona o kulturi ili ovim memorijalima, da se napravi jedna hijerarhizovana ili polu-hijerarhizovana struktura gde bi po mom osećaju Muzej genocida trebalo da bude stožer, a onda ovi područni, ili mesni muzeji, koji obeležavaju, čuvaju sećanje na konkretna stratišta i konkretne žrtve.

Muzej genocida, ako se ne varam, ima svega sedam zaposlenih nekoliko stručnih saradnika, vrlo skromna sredstva i mislim da uz podršku ovoj inicijativi za izgradnju Memorijalnog centra ne bi bilo dobro da nešto što bi bilo logično da bude centralna i krovna institucija, barem kada je reč o ovom delu, o ovom segmentu kulture sećanja, da ona ostane, da tavori na tom nivou, a da ovi džikljaju, možda atraktivniji za neku vrstu donacija, za neku vrstu međunarodne pomoći koju će, pretpostavljam, na koju se računa, a to piše u ovom Predlogu zakona, kada je reč o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Muzej genocida sa akcentom na genocid prema srpskom narodu u Drugom svetskom ratu, teško da može računati na neke velike donacije, teško da može računati da će se neko iz sveta tu pretrgnuti od pomoći materijalne, i to mora pre svega biti briga države.

Dakle, podržavam ovaj Predlog, ali bih insistirao na tome da se vidi kako se može horizontalno i vertikalno strukturirati i koordinirati rad ovih memorijala i ovih područnih muzeja, a sa ovim Muzejom genocida koji bi bio tu negde u centru, na ovaj ili onaj način, tog projekta i tog segmenta kulture sećanja.

Na kraju, da kažemo to najdirektnije i srpski, mislim da su, sticajem okolnosti, pre svega s obzirom na broj žrtava, koje su podneli srpski i jevrejski i ruski narod, najzainteresovaniji za ovakvu vrstu kulture sećanja, i verovatno najžešći borci, trebalo bi da budu najžešći kritičari ovih revizionističkih tendencija koje postoje svuda u svetu. Ne mislim da je to kod nas čak nešto izraženije nego drugde, mislim da je kod nas i manje, ali postoje, i strašno je kada postoje, čak ih u među narodima kao što su Srbi, Jevreji i Rusi, ali mislim da bi svim građanima sveta, i svim državama koje su svesne zla i jedinstvenosti tog zla, koje je sredinom prošlog veka se nadvilo, ne samo nad Evropom nego nad čovečanstvom, svima bi ova vrsta sećanja morala da bude u centru pažnje i primarna.

Nažalost, dnevnopolitički interesi, geopolitički interesi pojedinih vlada, ili rukovodstava ili nacija, stvar vode u drugom pravcu i sada umesto, kažem, ono što bi trebalo da bude neka vrsta podrazumevanog glavnog toga savremenom svetu kada je reč o čuvanju sećanja na zlo koje je, kažem, zadesilo Evorpu i svet u formi nacizma, i onoga što se dešavalo sredinom prošlog veka, mi imao vrlo razvijene, vrlo perfidne, vrlo agresivne tendencije u dobrom delu, čak i Evrope, da se te stvari relativizuju, da se izjednače dželati i žrtve, agresori i oni koji su bili meta agresije.

U nekom obliku blažem, ali jednako bolnom za nas možda i bolnijem, to se ponavlja kada je reč o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, ta tendencija je prisutna i kada je reč o događajima na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, sada već prošlog veka.

Evo, uz to upozorenje i podsećanje i ovo pitanje, ja bih završio ovo moje izlaganje barem u ovom delu.

Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima ministar, gospodin Vukosavljević.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi narodni poslaniče, postavili ste dva pitanja, ako se ne varam, prvo je bilo pitanje načelnog karaktera, kako sam ga ja doživeo, a to je zašto ranije nije donet ovakav zakon. Za odgovor na to pitanje treba se osvrnuti u prošlosti, videti složenu strukturu brojnih propusta koji su činjeni tokom više decenija, koji se tiču tretiranja ovog pitanja načelno. Ne znam na šta se tačno misli kada ste rekli zašto ranije, da li prošle godine ranije ili pretprošle godine ranije, nego, uopšte mislili ste načelno ranije? Ne mogu da odgovorim precizno, ali u svakom slučaju, slažem se sa vašom ocenom da je trebalo da se ovakav zakon donese ranije.

Međutim, to nije vezano za vaše pitanje nego dodatak nečemu. Ovim zakonom se po prvi put, ako se ne varam, definiše u jednom zakonskom tekstu ono što je, takođe, propust bio višedecenijski, a to je pitanje definicije genocida nad srpskim narodom.

Tako da, u pojmovniku član 3. stav 2. stoji vrlo jasno – genocid nad srpskim narodom je vršenje kažnjenih dela iz tačke 1. ovog stava koji su izvršili Nezavisna Država Hrvatska, nacistička Nemačka i njeni saveznici i pomagači za vreme Drugog svetskog rata, u periodu 1941. – 1945. na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije.

Ovo delo je kao jedan tekst koji se podrazumeva i koji je razuman, međutim u simboličkom polju predstavlja jedan značajan iskorak, budući da na ovaj način ili sličan način takve stvari nisu bile definisane u zakonskom tekstu.

Ja se nadam i verujem, mada ovo nije sasvim idealna prilika za tu stvar, ali jeste vezano supstancijalno da će se u ovom društvu brzo poroditi svest o neophodnosti donošenja zakona o zabrani negiranja genocida u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer mi osim naših retoričkih i načelnih stavova, intelektualnih, istorijskih i tako danje, moramo da imamo upravo zahvaljujući delu onoga što ste vi naveli i drugim srodnim stvarima, mislim da bi trebalo da se donese, da ova država donese zakon o zabrani negiranja genocida na prostoru takozvane Nezavisne Države Hrvatske i mislim da su odredbe ovog zakona i načelni pristup u rešavanju ovih problema koje se kroz ovaj zakon nude dobar korak u tom pravcu.

Što se tiče vašeg drugog pitanja, mislim da je situacija nešto bolja nego što se vama možda tako učinilo. Dakle, nedavno su u ovoj Skupštini usvojene izmene i dopune Zakona o kulturi, pa je ta stvar koju vi referišete na neki način već opredeljena. Evo, reći ću i kako. U načelima kulturnog razvoja, član 3. stav 1. tačka 13) Zakona o kulturi unosi definicija – negovanje kulture sećanja za čiju primenu je nadležan muzej žrtava genocida. Time se stvaraju uslovi da upravo to što ste vi skicirali ili već nacrtali ili analizirali kao poentu nastane u materijalnom svetu koji nas okružuje. Dakle, Muzej žrtava genocida jeste predviđen izmenama i dopunama Zakona o kulturi kao nadležan za primenu kulture sećanja.

Verujem da će u saradnji Memorijalnog centra „Staro sajmište“ i Muzeja žrtava genocida, na čijem daljem proširivanju, i kadrovskom i materijalnom, svakako treba raditi, da se stvore uslovi i za naučno-istraživački rad i za sveobuhvatniji istorijski pristup. Naravno, tragičnim događajima iz Drugog svetskog rata koja su vezana za genocid nad srpskim narodom, na Holokaust, na samu Dari Peni, uopšte na stradanja drugih naroda i nacionalnih manjina na prostoru bivše Kraljevine Jugoslavije.

Dakle, u svakom slučaju mislim da se kreće napred stabilnim koracima. Mislim da svest ovome povećava i da brojne propuste, višedecenijske, koji su u kulturi sećanja, uopšte u obrazovanju ili delu obrazovanja, nisu našli dovoljno mesta da su ovo rešenja ona rešenja koja idu u prilog daljem osnaživanju zaštite kulture sećanja i uopšte svesti o događajima koji su opredeljivali, pa u izvesnoj meri opredeljuju i našu današnju sudbinu i brojne političke okolnosti.

Hvala na pažnji.

Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Nije ovo replika, nego samo… Jeste replika, ali samo dopuna u stvari i da, prosto, preciziramo stavove.

Drago mi je ako je tačno ovo što ste rekli, da je već predviđeno pojačanje uloge i težine specifične i logističke, to je dosta važno, i logističke i materijalne Muzeja genocida. Nadam se da se razume šta je smisao i mog pitanja.

Jasno je da će se malo ko pretrgnuti od pomoći toj instituciji, dok ove neke druge možda mogu računati na spoljne donacije i podršku. Ako se mi, kao što rekoh, ne budemo brinuli, malo ko hoće. Skandal je što se svih ovih decenija, ne govorim o godinama, nego o decenijama, nije dovoljno činilo na tome.

Još jedno konkretnije pitanje koje se nekako i podrazumeva, ali nije loše da se čuje i zvaničan odgovor. Sa kojim institucijama, sa kojim zemljama, na kraju krajeva, očekujete najviše saradnje kada je reč ne samo o tom Muzeju genocida, ali o Memorijalnom centru? Pretpostavljam da je logično, da je reč o institucijama Izraela, je li tako, i raznih drugih jevrejskih organizacija, ne samo vezanih za Izrael, ali mislim da bi tu trebala još tešnja saradnja sa Rusijom, sa Ruskom Federacijom, jer mislim da iz svojih razloga je Moskva takođe eksterno zainteresovana za kulturu sećanja i bori se protiv ovih revizionističkih tendencija, koje, maltene, stavljaju njih u isti koš sa nacistima u Drugom svetskom ratu, kažem, zbog interesa, geopolitičkih interesa nekih malih naroda ili nekih veoma velikih naroda kojima Rusija stoji na putu, tako da mislim da su Rusija i Izrael tu prirodni partneri, ali svi su dobro došli u realizaciji ovog projekta.