Hvala, koleginice Maraš.

Reč ima Nemanja Šarović.

Izvolite, gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo, konačno je i u Narodnu skupštinu Republike Srbije došao Predlog zakona o memorijalnom centru Staro Sajmište i dobro je što je to uvršteno, bolje i posle 75 godina, nego da smo čekali još koju deceniju ili možda i duže od toga.

Ovo je naravno prilika da vidimo i kako drugi brinu o svom narodu. Ja sam siguran da je u velikoj meri i ovaj zakon posledica, pre svega, pritiska jevrejske strane. Da nije bilo toga, pitanje je da li bi uopšte ovaj zakon došao na dnevni red i kada bi došao na dnevni red.

Ovo je ujedno prilika da se proceni i odnos Vlade prema našim žrtvama. Treba žrtvama odati počast, to je nešto što je nesporno i treba podsetiti da ste vi još 2016. godine obećavali da će ovaj memorijalni centar biti gotov 2018. godine.

Sada je 2020. godina i tek je u proceduri ovaj zakon. Pitanje je kada će on biti sproveden u delo? Ono što doduše jeste uspeli da ostvarite mnogo ranije je da u jednoj od zgrada koje pripadaju ovom kompleksu, koji će sada i zakonom biti proglašen kao memorijalni kompleks, otvorite mesni odbor SNS, da postavite banere i u prvom trenutku, kada je to izašlo u medijima, tvrdili ste kako u tome ne vidite ništa sporno. Međutim, da ima sporno, videlo se ubrzo nakon toga kada ste vi ipak sklonili te reklame i te banere koji su tu bili postavljeni.

Uprkos tome što pričate o nekom pijetetu prema mrtvima i prema onima koji su stradali pre 75 i više godina, pričate o mrtvim herojima, vi i vaš režim ne vidite žive heroje. U Pionirskom parku 140 dana mirno i dostojanstveno protestvuju ratni vojni invalidi i ratni veterani.

Malopre smo čuli od jednog govornika iz vladajuće koalicije kako je trebalo 20 godina da se oda počast onima koji su se borili na Košarama za Srbiju. Tamo je preko 100 mladih ljudi poginulo i dalo svoje živote. Vi danas odajete poštu, barem na rečima, mrtvim herojima, ali njihove drugove koji su imali sreću da prežive, koji su ostali bez ruku, nogu i drugih delova tela, njih i dalje ne vidite.

Treba, gospodo, voditi računa i o živim herojima. Treba pokazati odnos prema ljudima koji su uspeli da prežive. Treba, naravno, pomoći porodicama onih koji nisu, ali vaše reči deluju prazno ako se pogleda kakav je vaš odnos prema drugima.

Drugo, trebalo je 75 godina da se odlučite, da se neki režim u Srbiji odluči da govori o stradanju i Srba, i Jevreja, i Roma na Starom sajmištu. Postavljam pitanje - da li je potrebno da prođe 75 godina da bi se Srbija ozbiljno pozabavila stradanjem srpskog naroda tokom ratova 90-ih na području bivše Jugoslavije? Nešto preko 10.000 ljudi je stradalo na Starom sajmištu i otprilike toliko Srba je stradalo u Sarajevu.

Još se skoro 1.000 ljudi vode kao nestali, poimenično identifikovano prema poslednjim podacima preko 8.500 ljudi. Samo na području Sarajeva je bilo 123 logora u kojima su ljudi, zbog toga što su Srbi, ubijani, silovani, masakrirani, maltretirani, tučeni, mučeni strujom i na različite druge načine i mučeni i ponižavani.

Ko o tome govori? Gde je institut koji će se baviti time i zašto se ne čini ništa da se sazna, pre svega, istina, da se ta istina pokaže svetu, da se vidi da Srbi nisu bili nikakvi zločinci i da je Sarajevo bilo jedan veliki koncentracioni logor za Srbe?

Tu se, gospodo, ne radi o pojedinačnim slučajevima. Ne radi se o incidentima, već su sistemski pravljeni logori, neki privatni, neki poluprivatni, neke je držala vojska, neke paravojne formacije, ali su u te logore Srbi sistematski odvođeni i, kao što sam rekao, ubijani, maltretirani i mučeni na različite načine.

U Sarajevu još uvek postoji veliki broj masovnih grobnica sa srpskim žrtvama koje još uvek nisu otvorene. Šta je vaš režim uradio da se to pitanje reši, da te žrtve konačno budu identifikovane i da budu sahranjene na dostojanstven način i, naravno, da im se oda počast koju zaslužuju? Niko se time ne bavi. Identifikovano je 3.567 lica koji su vršili te zločine nad Srbima u Sarajevu, poimenično. Niko od njih nije odgovarao. Niko. Da li je to sramota za srpski narod? Mislim da jeste i ako već ćute zločinci, ako ćute njihovi zapadni mentori, zašto ćute Srbi, zašto ćutite vi koji kažete da ste predstavnici srpskog naroda i žrtava?

(Aleksandar Marković: Ko ćuti?)

Ovi koji nemaju šta pametno da kažu, njima bi bilo najpametnije da ćute, ali nažalost ne ćute. Imaćete priliku, pa ćete govoriti.

Gospodin Milivoje Ivanišević je neko ko je možda najviše uradio po tom pitanju, na pitanju prikupljanja građe i svedočanstava, koji je osnovao Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku. Međutim, to je nešto što bi moralo biti podignuto na neuporedivo veći nivo, što je zadatak svih nas, i to je nešto o čemu smo odavno morali prikupiti podatke i govoriti o tome u svetu. Dok god ćutimo, dok god se srpski narod stidi svojih žrtava, dotle ćemo biti žrtve.

Neki su ovde rekli i mene je to šokiralo, kaže – žrtve nemaju nacionalnost, žrtve su samo žrtve. Izgleda da samo srpske žrtve nemaju nacionalnost, pošto žrtve svih drugih naroda i te kako imaju nacionalnost. Da li možete zamisliti nekoga iz Jevrejske zajednice, iz njihovog naroda, da kaže – žrtve nemaju nacionalnost? Ne, oni se, od kako se završio Drugi svetski rat, iz dana u dan bore za istinu, ne smanjenim žarom. To je državni posao kod njih, od najvećeg nacionalnog značaja da se sazna istina i da ni jedan zločinac ne ostane nekažnjen.

Zašto srpski narod ne goni zločince i da li na taj način poručujemo da su zločini nad Srbima dozvoljeni?

Ministar je rekao – bili su žrtve, ali eto stekle su se neke okolnosti. Previše se često stiču te okolnosti u istoriji srpskog naroda, pa su se sticale te okolnosti za vreme Prvog svetskog rata, pa i za vreme Drugog i opet, kao što ste videli, tokom 90-ih. Ono što nije obavljeno u NDH, to je moderna Hrvatska tzv. država, ali nesumnjivo ustaška tvorevina kakva je bila ona za vreme Drugog svetskog rata, uradila, a opet predstavnici Srbije ćute.

Da li mislite da će se nešto promeniti? Da li mislite da će nas više ceniti ako ćutimo o svojim žrtvama? Da li mislite da opet neće ubijati, klati i proterivati srpski narod gde god budu mogli, ukoliko budemo ćutali?

Zadatak svih nas, ne treba oko toga praviti stranačke podele, to je pitanje gde treba napraviti konsenzus, je da o tome govorimo, da učimo i decu i unuke i svakoga koliko smo stradali i od koga smo stradali, da jasno u svakom trenutku podignemo čelo i osudimo zločin i zločince. Nije sramota biti žrtva, niko nije izabrao da bude žrtva, ali je sramota ćutati o tome.

Hvala, gospodine Šaroviću.
Pravo na repliku ima Milanka Jevtović Vukojičić, kao ovlašćeni predstavnik SNS.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Srpska napredna stranka, Vlada Republike Srbije o srpskim žrtvama ne ćute, o njima otvoreno govore i otvoreno, javno, zajedno sa narodom obeležavaju sve one datume koji su bili tragični u istoriji srpskog naroda.

Svake godine obeležavamo Dan sećanja na NATO bombardovanje Republike Srbije 1999. godine, koji je počeo 24. marta zločinačkim NATO bombardovanjem u kojem je život izgubilo oko 2.000 civila, u kome je život izgubilo sedamdeset devetoro dece, u kome je ranjeno više od 6.000 civila.

Prema tome, o žrtvama ne ćutimo i još jednom tokom obeležavanja sećanja na to tragično dešavanje, na tragično i monstruozno bombardovanje NATO agresora Republike Srbije prošle godine u Nišu rame uz rame sa rukovodstvom i narodom bili su i veterani koji su branili našu zemlju kada smo bili napadnuti od 19 zemalja koje pripadaju NATO. Prema tome, mi o tome ne ćutimo.

Što se tiče zločina, mi svaki zločin osuđujemo i zločin koji u ime srpskog naroda počinio neko od nas nekom drugom narodu i to je pokazao naš predsednik Aleksandar Vučić kada je otišao u Potočare da se pokloni bošnjačkim žrtvama. Pred žrtvama je pognuo glavu, ali nakon toga bio je napadnut, praktično mu je život bio u opasnosti. Do današnjeg dana na pokušaj tog atentata niko nije odgovarao, ali je Aleksandar Vučić smogao snage da ode u Potočare i isto tako Aleksandar Vučić govori i o ubistvu srpskih civila koji su se desili pre toga u Kravici.

(Predsedavajući: Hvala.)

Takođe, želim da kažem da narod nije taj koji goni zločince. Srbija je demokratski uređena zemlja, institucije su te koje treba da se bave zločinom i da gone zločince i da sude. Zahvaljujem.

Hvala gospođo Jevtović Vukojičić.

Nemanja Šarović.

(Aleksandar Marković: Po kom osnovu?)

Zato što ima pravo u skladu sa članom 104.

Izvolite, gospodine Šaroviću, u skladu sa članom 104.

Gospodine predsedavajući, znate, kako neki narod govori o sebi, govori o svojoj prošlosti, tako će o njemu govoriti i drugi. Kako mi poštujemo svoje žrtve, tako će ih poštovati i drugi.

Vi tvrdite iz vladajuće koalicije da vi poštujete naše žrtve i da o njima govorite. Evo ja ću vas podsetiti na jednu činjenicu. Pre tri godine je Narodna skupština Republike Srbije formirala Komisiju čiji je zadatak bio da istraži posledice NATO bombardovanja. Prošle su tri godine, prođe mandat ovog skupštinskog saziva, izveštaja nema. To je odnos prema žrtvama.

Drugo, žrtve nisu, gospođo, samo oni koji su poginuli, a još uvek i posle 20 godina od NATO bombardovanja nije utvrđen ni konačan broj poginulih. Da li je to poštovanje žrtava? Nije utvrđeno koliku su materijalnu štetu naneli. Nije utvrđeno koliko je ljudi umrlo od raka i drugih bolesti izazvanih bombardovanjem osiromašenim uranijom. Više je Italija uradila u formiranju tih komisija i donošenju presuda, nego što je uradila Srbija, Italija, kao članica NATO pakta, ali je zaštitila one koji su učestvovali u agresiji i stradali tom prilikom.

Vi pričate o odnosu prema agresorima. Da li vam je poznato ime Toni Bler? Da li vam je poznato ime Šreder? Ko su ta gospoda? Da li su to ljudi koji su neki dobročinitelji srpskom narodu ili su to oni koji su predvodili zemlje koje su ubijale srpski narod? Oni su danas na poziciji specijalnih savetnika u Srbiji. Srbija je podržala fondaciju Bila Klintona, čoveka koji je pokrenuo bombardovanje da bi skrenuo pažnju američke javnosti sa privatnih seks skandala koje je pravio.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam. Zašto je Srbija to podržala i platila? Pa, zato što je neko bio pametan.

Hvala.
Povreda Poslovnika, dr Vladimir Orlić.
Izvolite.

Član 104. gospodine predsedavajući, koji ste vi pomenuli malopre. Sad, bih vas zamolio da ga otvorite i da ga pročitate.

Jedan jedini razlog nije imao Nemanja Šarović da dobije reč, a vi ste mogli da pretpostavite šta će da uradi i čemu će to da služi.

(Nemanja Šarović dobacuje.)

Evo, o ovome malopre.

Dakle, da Nemanja Šarović, koji je, čini mi se, malopre rekao da ovo nisu teme na kojima treba da se vodi stranačka politika, koji je rekao u 10 minutu svog govora, a prethodnih devet je posvetio upravo tome da se ostrvi na SNS, a ni sam ne zna zašto, da ovde ustane i sada opet nama, zamislite nama, prebaci nešto na temu istraživanja posledica NATO bombardovanja, nama koji smo formirali tu Komisiju o kojoj je govorio, nama koji podnosimo izveštaje o aktivnostima te Komisije, za šta on ne zna jer u principu ne zna ništa, ne dolazi u Skupštinu i to je jedan od razloga, i na kraju da nas optuži da mi verovatno bezmalo podržavamo to što se Srbiji desilo, to što se desilo našem narodu i na kraju da sve to začini sa – zato što neko pametan.

Gospodine predsedavajući, ja se vama obraćam, potrebu Nemanje Šarovića da nam svakog puta glasno saopšti da Nemanja Šarović nije pametan neka zadrži za sebe. Ja vas molim da sa dostojanstvom nastavimo ovu sednicu, sa dostojanstvom su govorili svi naši narodni poslanici danas i imamo nameru da nastavimo isključivo u tom tonu, a da ne izlazimo u susret potrebama i porivima Nemanje Šarovića. Kako ko govori danas u ovoj sali, najbolje govori o sebi.

Hvala.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)

Hvala.

Nemanja Šarović po Poslovniku.

Izvolite.

Gospodine Marinkoviću, da nema tog velikog pritiska na vas ja pretpostavljam da biste vi prekinuli prethodnog govornika i da ne biste dozvolili ovakve uvrede da iznosi. To je nešto što je postao manir i što je postalo uobičajeno kod članova vladajuće koalicije da na svaki mogući način satanizuju predstavnike opozicije.

(Aleksandar Marković: Koji član je povređen?)

Povređen je član 107. koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine i koji zabranjuje da se poslanici jedni drugima neposredno obraćaju. Vama je normalno da poslanik i vladajuće koalicije kaže nekome iz opozicije da nije pametan, da tako nešto konstatuje.

Ako Vladimir Orlić kaže da ja nisam pametan, evo ja nisam, ali je on slika prilika i pameti i časti i dostojanstva SNS. Vi imate problem, kako kažete, sa Nemanjom Šarovićem. Nemate sa Nemanjom Šarovićem. Imate problem sa činjenicama. Imate problem sa tim što imam dovoljno hrabrosti da vam kulturno, fino u lice kažem istinu. Vas istina boli. Da li je bilo šta što sam rekao netačno? Nije ništa netačno. Građani Srbije najbolje znaju i da li je Bler specijalni savetnik i da li je Šreder specijalni savetnik i da li je Aleksandar Vučić rekao – podržao sam Klintona zato što sam pametan. Međutim, tamo je pobedio Tramp, koga je u to vreme podržavala isključivo SRS. Vi ste smejali kada smo ga podržali, a kao što vidite mi smo imali mnogo bolju političku viziju nego što vi imate.

Vi jedino što znate da vređate, znate da omalovažavate, znate na taj način da komunicirate. Pričate kako ste moćni, ali pogledajte, ne delujete moćno, zašto vas onda boli toliko svaka reč, svako izlaganje, zašto skačete kao opareni ako ste toliko moćni?