Hvala, gospodine Broz.
Reč ima Jovan Palalić.
Nije prisutan.
Reč ima gospodin Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Predloženi zakon spada u domen kulture pamćenja i kulture sećanja, što je izuzetno važna stvar za celu našu zajednicu, za sve narode Balkana i naravno da predstavlja jednu od posebnih težišta kojima treba usmeriti, upraviti i utemeljiti sve one vrednosti koje nas spajaju i kojima težimo.

Sa druge strane, ta kultura pamćenja mora biti što je moguće više približna jednoj istini, jer danas na Balkanu svaki narod ima svoju istinu i svaki narod ima vlastito svedočanstvo i vrlo često su ta svedočanstva u konfliktu jedno sa drugim.

Zato bi nam bilo jako važno, danas se to mnogo puta čulo, da napravimo jednu jedinstvenu, za sve prihvatljivu istinu koja će se temeljiti upravo na onim vrednostima da niti jedna žrtva ne bi smela imati samo etički predznak, već da se tretira onako kako se treba tretirati, a posebno počinioci zločina ne bi smeli da se tretiraju samo kao pripadnici jednoga nacionalnoga korpusa.

Sa druge strane, mi smo taoci ovih 30 godina, upravo ovih kultura pamćenja. Ta kultura pamćenja nam treba služiti kao poduka, ali nikako kao što danas imamo na Balkanu da se uglavnom zapletemo u sva ta naša sećanja i da nam to bude glavni zadatak međusobnih priča, razgovora, pa ako hoćete i takmičenja, jer vrlo često se stiče dojam da se međusobno takmičimo ko ima veći broj žrtava, ko ima veća stradalništva itd.

Svi su narodi na Balkanu imali svoje žrtve, svi su narodi na Balkanu preživeli veliku nesreću i ta kultura pamćenja kao i ovaj Memorijalni centar zaista trebaju poslužiti tom cilju.

Ono što me je obradovalo to je da je ministar u jednom trenutku rekao da posle stradanja srpskog naroda dobro bi bilo da se povede računa i o stradanjima drugih naroda, što je zaista važno, jer smo imali, recimo, kada je u pitanju bošnjački narod u Drugom svetskom ratu, pa i međuraćju veliki broj stradalništava, posebno i od strane partizanske vlasti 1945. - 1946. godine, na Hadžetu, ali od strane četničkih pokreta o čemu čak i srpski istoričari svedoče, a posebno mirnodopskim prilikama u Šahovićima, kada je jedan celi prostor stradao u jednoj zaista teškoj nepravdi prema stanovnicima tadašnje države Kraljevine Jugoslavije. Međutim, pored bošnjačkog naroda, stradali su i svi ostali narodi ovoga prostora i ove države.

S obzirom da smo zagovornici prava nacionalnih manjina i zajednica, posebno apostrofirati na stradalništvu Roma, jer se u ovom parlamentu mnogo retko ili skoro nikako ne čuje glas koji bi zaštitio ili tražio da se prava Roma na neki način unaprede u smislu njihovog kulturnog pamćenja, njihovog stradanja kroz celi XX vek, a i njihovog današnjega uticaja u našem društvu u pogledu ostvarivanja njihovih kolektivnih i individualnih prava.

Svi mi ostali pripadnici manjinskih naroda smo na neki način kroz političko organiziranje uspeli koliko-toliko da etabliramo prava ili makar da uputimo apele za ostvarivanje individualnih kolektivnih prava naših zajednica, dok Romska zajednica u ovom trenutku još uvek nije do tog nivoa, bez obzira što smo imali dekade za pospešivanje prava Roma i u državi Srbiji i u celoj Evropi, to još uvek izostaje.

Naravno, ono što jeste ključna poruka i naša podrška i ovome zakonu i svim ostalim zakonima, mi to nalazimo u Božijoj reči, u uzvičnom Kuranu gde se kaže – ko ubije jednoga čoveka kao da je ubio celo čovečanstvo.

Dakle, ne možemo meriti zločine na drugi način, već ubistvom jednoga čoveka, nevinog čoveka, nevine žrtve, ubili ste jedan celi svet.

Zato je vrlo važno, danas se to takođe čulo, da u obrazovnim sistemima negujemo kulturu pamćenja, jer dok smo mi imali sjajne autore koji su govorili o stradanjima u Drugom svetskom ratu, poput Ivana Gorana Kovačića sa onom poemom „Jama“, Skendera Kulenovića sa „Stojankom majkom Knežpoljkom“, sa „Ševom“, sa „Na pravi put sam ti majku iziš’o“, sa Brankom Čopićem i ostalima, mnogo smo manje imali potrebe da se dogodi ono što se događalo, nažalost, ovim obnovljenim zločinima od devedesete na ovamo.

Onog trenutka kada su ovi velikani, pisane reči izbačeni iz planova i programa obrazovnih, mi smo došli u poziciju da nam se iznova ta nacionalistička retorika ponavlja i da iznova ta ideologija jednačenja ili traganja za time, da moja žrtva bude veća od tuđe žrtve, dovede do onoga što smo doživeli devedesetih godina.

Hvala.

Hvala, gospodine Fehratoviću.
Reč ima dr Predrag Jelenković.
Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, kao narodni poslanik koji dolazi iz Niša, malo više, hajde da kažem, podrobnije sam pratio šta je to Ministarstvo radilo na temu kulturnog nasleđa.

Moram da kažem jednu konstataciju, a to je da ste vi kao ministar uz pomoć Vlade Srbije poseban doprinos dali afirmaciji upravo kulturnom nasleđu u celoj Srbiji, a pogotovo u rubnim područjima tamo gde uvek postoji bojazan prekrajanja istorije na jedan drugačiji način.

Prvi put radi javnosti posle 20 godina uspostavljena je mreža ustanova Zaštite nepokretnih kulturnih dobara na jedan savremeni način kako bi služila ne samo kulturi, istoriji, nego i turističkoj ponudi Republike Srbije.

Danas smo više puta čuli šta će to biti, postoje predlozi. Što se tiče ostalih memorijalnih centara mislim da je ovo dobra prilika da pomenem i te ostale memorijalne centre, naravno neću moći sve, nema vremena, ali što se tiče memorijalnih centara iz te istorijske epohe van Beograda, kao što su, na primer: Logor na Crvenom Krstu "12. februar", u Nišu Memorijalni centar "Bubanj", "Šumarice" Kragujevac, "Bagdala" Kruševac i tako dalje.

Što se tiče tih ostalih memorijalnih centara, smatram da bi i oni trebali da dobiju neki poseban status, odnosno status od nacionalnog značaja sa jasnim programima, planovima, budžetima i sve ono što prati jednu ozbiljnu mrežu tih nazovi budućih ustanova. To, pregršt svega, zaslužuju i žrtve bez obzira da li su u pitanju Srbi, Jevreji, Romi, ali zaslužuju ih generacije koje dolaze iza nas.

Neke lokalne samouprave, i vi to dobro znate, vrlo malo odvajaju sredstava kada je u pitanju kultura. To je opšte poznato da to već godinama traje i u tom smislu one nisu ni sposobno dovoljno da vode računa o takvim centrima.

Socijaldemokratska partija smatra da se formiranjem Mreže memorijalnih centara Srbije sa istom delatnošću kao što ste predvideli u članu 5. a to je gde se stara o njihovom korišćenju za muzejske obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke i izdavačke poslove, kao i za manifestacije i akcije negovanja sećanje na žrtve. Tom mrežom pokazujemo odgovornost, pokazujemo da dajemo poseban značaj u očuvanju i kako se treba ophoditi o toj kulturnoj baštini, odnosno kulturnoj baštini ove zemlje i šaljemo poruku i svetu, pre svega, onim državama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašizma, ali i šaljemo poruku, kao što sam rekao generacijama koje dolaze.

U danu za glasanje, Socijaldemokratska partija Srbije podržaće ovaj Predlog.

Hvala vam.

Hvala, gospodine Jelenkoviću.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Snežana Bogosavljević Bošković.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, tema parlamentarne debate ovog skupštinskog zasedanja je izuzetno važna, obzirom da se radi o predlogu zakona kojim se propisuju procedure potrebne za osnivanje, organizovanje i rad budućeg Memorijalnog centra „Staro sajmište“.

Predloženim zakonom, zapravo, stvaraju se pravne pretpostavke za formiranje nove ustanove kulture na republičkom nivou, čiji je osnovni cilj očuvanje sećanja 11.000 Srba i 7.000 jevrejskih i romskih žena, dece, starih i drugih stradalih u nekadašnjem logoru.

„Staro sajmište“ je jedan od simbola tragedije naše zemlje i našeg naroda, u Drugom svetskom ratu i izuzetno je važno što se predlaže formiranja memorijalnog centra, obzirom da do danas ovaj nekadašnji koncentracioni logor ni na koji način nije obeležen kao takav.

Stoga smatram da je uspostavljanje Memorijalnog centra „Staro sajmište“ kao ustanove kulture od ogromne važnosti za negovanje kulture sećanja na žrtve i istorijske događaje koji su se desili na prostoru nekadašnjeg nacističkog logora.

Predlog je da se memorijalni centar sastoji iz dve celine, Jevrejskog logora „Zemun“ i prihvatnog logora i da obuhvata prostor na Novom Beogradu, na levoj obali Save, područje nekadašnje Bežanijske bare, tj. Beogradskog sajma, kao i prostor nekadašnjeg logora „Topovske šupe“.

Zapravo, plan je da u sklopu jedne ustanove funkcionišu dva muzeja. Jasno je da je usvajanje ovog zakona prvi korak kako bi ovaj prostor zaista i postao memorijalni centar.

Ono što je takođe važno, to je da nakon usvajanja predloženog zakona postoji jasan plan njegove implementacije. S tim u vezi, na primer, u toku je priprema projektne dokumentacije za prvi projekat, a tiče se rekonstrukcije centralne kule na Starom sajmištu. Dobro je i što je Vlada Republike Srbije za tu svrhu obezbedila potrebna sredstva i što su se iz resornog ministarstva mogle čuti najave da nakon usvajanja zakona i realizacija ovog prvog projekta bi mogla uskoro da usledi.

Pored sećanja na ono što se desilo na Starom sajmištu, zadatak novoosnovane ustanove biće i da prikuplja, sređuje, čuva, izlaže, stručno obrađuje, istražuje i povezuje muzejske, arhivske i filmske dokumente i predmete.

Uz to, memorijalni centar će se baviti organizovanjem manifestacija negovanja sećanja na žrtve, kao i korišćenjem građe u obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke i izdavačke svrhe.

Cilj je i da memorijalni centar organizuje sopstvenu arhivu, biblioteku, odeljenje za međunarodnu saradnju, što je važno kako bi se uklopio u mrežu muzeja koji se bave kulturom sećanja.

Uverena sam da će Memorijalni centar „Staro sajmište“ na najbolji način otrgnuti od zaborava sve nedužne žrtve ovog nekadašnjeg logora, među kojima su bile i žene i deca i stari i nemoćni. To je naša obaveza iz pijeteta prema žrtvama, ali i zbog stalnog podsećanja na sve strahote ratovanja kako se one nikada više ne bi ponovile.

Polazeći od svega navedenog, poslanička grupa SPS podržaće Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Hvala na pažnji.

Hvala.
Sada reč ima narodni poslanik Vesna Marković.
Izvolite, gospođo Marković.

Hvala.

Svoje današnje izlaganje posvetiću osnivanju Memorijalnog centra „Staro sajmište“, čije je osnivanje predviđeno zakonom o kome danas govorimo.

Razlog zašto želim da govorim na ovu temu je stradanje na hiljade Srba i Jevreja, Roma i ostalih antifašista na ovom mestu.

Ovo je poslednji koncetracioni logor u Evropi koji je ostao neobeležen i na početku bih se kratko osvrnula na istoriju ovog logora.

Logor „Staro sajmište“ osnovan je pre skoro 80 godina i bio je jedan od prvih koncentracionih logora u Evropi u kome su dovođeni uglavnom žene, deca i starije osobe koje su ubijane u gasnoj komori.

Nakon što su jevrejski zatvorenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u prihvatni logor za političke zatvorenike, pripadnike jugoslovenske vojske u otadžbini, partizane i njihove simpatizere.

Logor se nalazi na teritoriji tadašnje NDH pod upravom nemačke policije. Početkom decembra 1941. godine, oko 6.400 jevrejskih žena, dece i starih i 600 Roma bilo je zatočeno u logoru.

Od maja 1942. godine do jula 1944. godine blizu 40.000 logoraša je bilo zatočeno i to najvećim brojem Srba koji su ubijeni na najsvirepiji način. Znači, ovde je ubijeno oko 11.000 Srba.

Ovo nas takođe podseća na genocid koji su izvršili NDH, nacistička Nemačka i njeni saveznici i pomagači za vreme Drugog svetskog rata i to u periodu od 1941. do 1945. godine i to na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije.

Pored brojnih logora u tadašnjoj NDH, kao što je „Jasenovac“, ovaj logor „Staro sajmište“ se nalazi na teritorije današnje Republike Srbije i konačno će, posle brojnih pokušaja i brojnih projekata, moći na pravi način da oda poštu svim žrtvama i da nas svakodnevno podseća na strašne zločine koji su se u periodu Drugog svetskog rata dogodili na ovom prostoru.

Nijedna žrtva ne sme se zaboraviti i upravo izgradnja ovog Memorijalnog centra to ima za cilj. Ovim će država Srbija odati poštu i podsetiti svet na stradanje nedužnih ljudi, čija je jedina krivica bila to što su pripadnici druge vere i nacije.

Zajednička poruka svih ovakvih memorijalnih centara jeste kratka i glasi – da se nikad ne ponovi.

Hvala.

Hvala, gospođo Marković.
Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovim zakonom osniva se Memorijalni centar „Staro sajmište“ kao ustanova kulture sa sedištem u Beogradu i uređuje se njegova organizacija i rad.

Kako smo mogli danas da čujemo, memorijalni centar se osniva u interesu obezbeđivanja organizacionih, kadrovskih i materijalnih uslova za obavljanje poslova u oblasti muzeološke, a sa njom povezane i obrazovno-vaspitne i naučno-istraživačke delatnosti.

Takođe, jedan od ciljeva njegovog osnivanja jeste očuvanje sećanja na žrtve nacističkog koncentracionog logora na nekadašnjem Beogradskom sajmištu, jevrejskog logora „Zemun“ i Prihvatnog logora „Zemun“, odnosno da se sačuva od zaborava činjenica postojanja ovog logora smrti za Jevreje, Srbe i Rome.

Memorijalni centar „Staro sajmište“ će raditi na rekonstrukciji, adaptaciji i uređivanju postojećih autentičnih objekata u prostoru memorijalnog centra, odnosno kulturnog dobra Staro sajmište i njegove zaštićene okoline.

U ime poslaničke grupe SPS želim da ponovim da podržavamo usvajanje ovog zakona, jer na taj način odajemo počast žrtvama nacizma i njihovih pomagača. Pripadam levičarskoj partiji, a pripadnici levičarskih organizacija su dali najveći doprinos pobedi nad nacizmom. Smatram da se ovim nastavlja i borba za sprečavanje buđenja nacizma i revizija istorije.

Naš zadatak jeste da očuvamo kulturu sećanja na žrtve nacizma, užasne posledice do kojih je on doveo kako se ne bi ponovili. Izgradnjom centra, mlade generacije imaće priliku da kroz obrazovni sistem organizovano posete i upoznaju sa užasima nacizma i tako prepoznaju slične ideologije. Buduća pokolenja treba da shvate kolika može biti cena gubitka slobode i nezavisnosti države.

Ne treba čuditi što je okupator odmah ispoljio genocidne namene nad našim stanovništvom i što je među prvima u Evropi upravo kod nas počelo osnivanje koncentracionih logora i sprovođenje genocida.

Jedan od najstrašnijih logora bio je na području današnjeg Beograda, teritorija koja je tada potpadala pod vlast NDH. Oktobra 1941. godine nemačka vojna uprava odlučila je da umesto da gradi novi logor za tu namenu, preuredi Beogradsko sajmište, tj. njegove prazne i napuštene paviljone.

Zgrade Beogradskog sajmišta na levoj obali reke Save nisu stradale prilikom nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. godine. Udarni talasi obližnjih detonacija, uključujući i onu kada je jugoslovenska vojska prilikom povlačenja digla u vazduh most Kralja Aleksandra, polomili su većinu prozora i napravili rupe na krovovima paviljona. Značajnije štete na objektima, međutim, nije bilo.

Nezavisna država Hrvatska je na zahtev Nemaca tu teritoriju ustupila i na njoj dozvolila uspostavljanje logora radi likvidacije jevrejskog i romskog stanovništva u Beogradu i Srbiji. Jevrejski logor „Zemun“ je bio pod upravom Gestapoa za Srbiju i predstavnici srpske vlasti nisu imali nikakav uticaj na njega, niti su mogli da budu čak ni stražari.

Od jula do decembra 1941. godine počinju masovna streljanja jevrejskih i romskih muškaraca koji su uglavnom bili internirani u vojni logor u Topovskim šupama na Autokomandi. Topovske šupe su prvi logor koji su nacisti uspostavili u Srbiji, a ime je dobio po mestu na kome je bila stacionirana artiljerijska oruđa Kraljevine Jugoslavije. Postojao je od kraja avgusta do oktobra 1941. godine. Iako su zvanični podaci uništeni, procene govore da je kroz njega prošlo oko 5.000 ljudi. U njega su dovođeni i Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su vođeni na streljane u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.

Ovde bih, kada su Jajinci u pitanju, podsetila i da je Milutin Ivković Milutinac, 1943. godine lekar i unuk Vojvode Putnika streljan zbog pripadnosti i zbog njegovih levičarskih ideja i veze sa komunističkim pokretom, a pre toga samo 6. maja učestvuje na obeležavanju 40 godina od osnivanja prvog fudbalskog kluba „BSK“.

Preostali članovi u Topovskim šupama na Autokomandi pobijeni su i svi muškarci Jevreji. Preostali članovi njihovih porodica, žene, deca i stariji internirani su u logor na Sajmište. Ukupno je bilo internirano oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma. Užasni ulovi u logoru na Sajmištu doveli su do toga da zatočenici umiru od hladnoće, bolesti i gladi.

Prve žrtve specijalnog kamiona gasne komore, tzv. „Dušegupke“, kao sredstvo masovnog ubijanja bili su pacijenti i osoblje beogradske jevrejske bolnice. Oni su pogubljeni 18. i 19. marta 1942. godine, njih oko 800. Nakon što su usmrćeni ugljen-monoksidom tokom puta kroz Beograd njihova tela su zakopana u masovnu grobnicu u Jajincima.

Ova vrsta gasnog kamiona bio je korišćen u nacističkom programu eutanazije tokom 1940. godine u kojem je stradalo desetine hiljada invalida i mentalno obolelih.

Krajem 1941. godine i početkom 1942. godine isto vozilo je testirano je kao metod za „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ i dopremljeno iz Nemačke u Beograd. Ostali jevrejski zatočenici jevrejskog logora „Zemun“ doživeli su istu sudbinu. Između 19. marta i 10. maja 1942. godine na isti način je ubijeno 6.300 Jevreja.

Okupatori su pokušali da uklone tragove Holokausta spaljivanjem posmrtnih ostataka tokom 1943. godine i 1944. godine. Leševi su ekshumirani i spaljeni, da bi uništili sve tragove zločina. Međutim, ostalo je dovoljno dokaza koji mi ovim putem na sistematičan način možemo da sačuvamo i prezentujemo našoj i međunarodnoj javnosti i sačuvamo od zaborava.

Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, logor je praktično nastavio sa radom, ali uz izmenjenu namenu. Maja 1942. godine na Sajmištu je dobio funkciju prihvatnog logora. To je bio logor za političke zatvorenike, ratne zarobljenike, najvećim brojem partizana i prinudne radnike, koji su većinom dalje transportovani u radne logore u Nemačku i okupirane zemlje.

Kroz ovaj logor prošlo je najmanje 32 hiljade zatočenika, najvećim delom Srba, od kojih je utvrđeno da je život izgubilo 10.636 osoba. Prilikom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, logor je teško oštećen, a veliki broj logoraša je poginuo, dok je mali broj uspeo da pobegne.

Dana 17. maja 1944. godine uprava logora je predata ustaškoj policiji, iako je sam logor i dalje bio u službi nemačkih interesa, pod komandom nemačkog oficira.

Meseca jula 1944. godine logor je raspušten. Poslednji zatvorenici su prebačeni u druge logore ili pušteni. Sve je manje živih svedoka koji su preživeli Holokaust, zbog čega je posebno važno da postoje memorijalni centri u kojima će se čuvati sećanje. Svih žrtava se moramo sećati sa poštovanjem i pijetetom.

Nažalost, i Jevreji u Srbiji su gotovo sasvim nestali u Holokaustu. Na mnogim mestima u Evropi preostale su malobrojne grupe preživelih Jevreja, koji nisu uspevali da ožive nekada život jevrejskih zajednica. Od malog broja preživelih, mnogi su se posle rata iselili u Izrael. Proces padanja u zaborav žrtava i nekadašnjeg života Jevreja je nastavljen i u godinama posle rata.

Čuveni pisac Eli Vizer je jednom rekao: „Zaboraviti ubijene bilo bi kao da ih ubijamo po drugi put. To bi u stvari značilo da su nacisti uspeli u svojim namerama da potpuno unište Jevreje, izbrišu sve tragove njihovog postojanja“.

Zbog svega toga, istraživanje, učenje i sećanje na Holokaust je veoma važno, ne samo zato što je civilizacijska, moralna i ljudska obaveza, nego i zato što učeći o našem zajedničkom životu sa Jevrejima učimo i o sebi i o sopstvenoj istoriji i bolje je razumemo.

Proces usvajanja savremenih vrednosti, tolerancije, nediskriminacije, poštovanje ljudskih i građanskih prava, kao i opštih civilizacijskih vrednosti započeo je posle Drugog svetskog rata nakon što se svet suočio sa obimom i strahotom zločina koje su nacisti i njihovi pomagači počinili, među kojima jedinstveno mesto ima upravo Holokaust, posebno u srpskom narodu koji ima snažnu antifašističku tradiciju i koji je i sam podneo strahovite žrtve kao meta terora i genocida, kao i u borbi protiv nacizma.

Istraživanje, učenje i sećanje na Holokaust treba da je prirodan i sastavni deo sećanja na sopstvenu istoriju. Zahvaljujem.