Gospodine Marinkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, Staro Sajmište je mesto nezapamćenog stradanja, patnje i tragedije koja se desila pod nacističkom Nemačkom i ustaškom Hrvatskom vlašću i današnja inicijativa, odnosno ovaj zakonski predlog je došao sa, rekao bih, gospodine ministre, zakašnjenjem od više od 60 godina, složićete se.

Mnogo je, za nas koji smo dugo u politici i koji pratimo razne komisije, ideje, sučeljavanja mišljenja, mnogo je bilo polemike u javnosti, da li treba i kako da se osniva, pod kojim nazivom ovaj Memorijalni centar. Srpska radikalna stranka svakako ovo podržava, ali i zbog činjenica i zbog raznih drugih stavova koji su provejavali kroz istoriju i kroz ovu Narodnu skupštinu, gde su nekada sedeli neki delegati, a tek posle od devedesete godine voljom naroda izabrani ljudi, jednostavno i potomci žrtava tog neverovatnog stradanja i mučenja Jevreja, Roma i Srba na Starom Sajmištu, moraju da znaju, mada mnogi od njih to i znaju, bar oni stariji, da nije bilo bolje, gospodine ministre, da se tako nešto uradi, zato što to u političkim strukturama nije odgovaralo. Tu moramo sasvim jasno to da kažemo.

E sad, i ovde postoji jedna pozadina. Naime, ova Vlada je u procesu evropskih integracija protiv kojih se bori SRS. Mi smatramo da nama nije mesto u EU, ali mi smo postali deo jedne internacionalne organizacije koja je osnovana sa ciljem sećanja na žrtve Holokausta. Sve je to u redu da nije licemerno od strane onih koji su se takođe pridružili tome.

Sećate se kada je Plenković otišao, a to zna gospodin Marinković, da oda počast jevrejskim žrtvama i upisao se u spomen knjigu, ali znate, ustaška Hrvatska vlast nikada nije pokazala obzira, niti će, prema žrtvama i genocidu koji su izvršili nad srpskim narodom. Evo, govorila je i koleginica Vukojičić, i podaci su jasni o tome, odakle su sve Srbi dovlačeni, kada tako moram da kažem, iz Like, Korduna i raznih krajeva gde je srpski živalj da bi bili zajedno sa Jevrejima i Romima na najstrašniji način mučeni i pogubljeni.

Još nešto, neke metode mučenja ovih stradalnika kroz „Staro Sajmište“ je pored tolikog broja žrtava koje ste vi ovde naveli, prošlo mnogo ljudi, oni su nad nekima i na drugim mestima vršili egzekucije, ti metodi i pojedini su od strane onih koji nisu želeli da vode decenijama brigu o ovome primenjivani i na Golom otoku. Znači, način na koji će da ih maltretiraju od jutra do mraka, da ih izgladnjuju, i da sve čine, a na kraju da ih najmučnije pogube.

Iako ste malo pre rekli, kolega Marinković da to nije tema, da se ipak osvrnemo, jer mi podržavamo ovaj predlog i na sadašnji istorijski kontekst i na ono što nas kao ljude ovog doba sada boli, a što su neposredna dešavanja ili kako da kažemo, pošto je to za istoriju, eto kratak period, unazad 20 godina.

Srbija mora, gospodina ministre, da ima tačnu odrednicu za ono što se desilo našem narodu, hrabrim dobrovoljcima da odamo počast i SRS i svim drugima i regularnoj Vojsci Republike Srpske i borcima Republike Srpske Krajine i da se zna, kao što je to u Republici Srpskoj, da se zvanično kaže da je to srpski otadžbinski rat. Mi narodne poslanike iz raznih stranaka čujemo da nekako paušalno o tome govore. To je bio srpski otadžbinski rat gde smo podneli mnogo žrtava, mi smo najstradalniji narod na Balkanu i dokazali smo uprkos svemu što je pokušano da nam se stavi na teret i hapšenjem našeg vojnog i političkog vrha, odvođenjem u anti-srpski Haški kazamat, da smo mi branili svoju imovinu, da smo branili svoje ognjište i da se u Srebrenici nije dogodio nikakav genocid.

Sve te žrtve koje je podneo srpski narod nisu na pravi način poštovane ni dan danas u državi Srbiji. Vi kažete, jeste, ali to nije sve dovoljno. Mi moramo zbog budućih generacija neprestano o tome da govorimo.

Postoje borci i heroji srpskog otadžbinskog rata koji i dan danas nemaju svoje ulice ni u mom rodnom Kragujevcu, ni u Beogradu i Novom Sadu i u drugim gradovima.

O njihovim žrtvama i o njihovom herojstvu, ja ću samo neke od njih da pomenem a to su poručnik Veljko Milinković, Radenko Galinac, poručnik Boško Perić, koji je bio pravi heroj „Posavine“.

Radio-televizija Srbije nikada nije rekla ni jednu jedinu reč, o njima nije snimana nikada ni jedna emisija, a mi živimo u zemlji u kojoj se i dan danas kroz pretplatu i kroz direktno davanje iz budžeta finansira njihov program. Kako će onda buduće generacije, jer vi ste nazvali s pravom da je ovo ustanova kultura koja i treba da ima takav značaj, istorijski, naučni i svaki drugi.

Mi smo amandmanima reagovali tamo gde smo smatrali da još dodatno trebaju ti termini i te odrednice u zakonu da se dopune, ali ako nema takvog jedinstva i ako mi, trenutno su te klupe prazne, imamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije poslanike i one koji sada idu na bojkot, sutra će ili neki drugi put da kažu – sada hoćemo na izbori, ali oni se u javnosti pojavljuju sa svim izdajnicima srpskog naroda su u saglasju u emisijama gde gostuju, sa onim poremećenim ženama u crnom, sa Natašom Kandić, sa svim tim izdajnicima oni se odlično slažu, a vi onda pričate o nekim, na današnji dan, trivijalnim stvarima, pominjete nekakve gluposti koje ničim nisu vezane za SRS, malopre kada ste odgovarali i kolegi Šaroviću.

Mi smo stranka koja zna da je srpski narod kroz vekove uspevao uvek i posle toliko stradanja da se podigne iz pepela.

Zar je bilo potrebno da prođe i da dođe stogodišnjica obeležavanja velikog rata, da se tek onda krene sa popisivanjem žrtava? Pitanje, gospodine ministre, za vas i za vaše saradnike, pre svega, za Vladu Republike Srbije na koji način će i da li u dovoljnoj meri da se finansira ovaj Memorijalni centar?

Vi znate da je Muzej genocida koji je osnovan, ja mislim pre dvadeset i koliko godina, i dan danas sa skromnim sredstvima, piše u zakonu, ali to treba da bude zaista nešto što neće da zavisi ni od kakvim međunarodnih projekata, od ove asocijacije koju sam malopre pomenula, jer da bismo budućim generacijama ostavili ono što je prava istorija, komunisti su iskrivljeno istoriju decenijama predstavljali narodu.

Oni koji su pre vas hteli da osnuju ovaj centar su takođe imali neke svoje istorijske kontekste, vi koji ste iz SNS ste ugurali Boška Obradovića kao Skotovog poslanika ovde, pa ste tek onda, pošto smo mi podigli glas protiv takvog Ljotićevca i aktivirali to kakva je uloga bila Dimitrija Ljotića u istoriji ovog naroda, tek onda ste počeli da govorite Ljotićevac, ovakav, onakav.

Znači, nemojte da budući poslanici vaše stranke, kako god želite, ali na kraju krajeva mi imamo ono što je naš čvrsti stav, govore ili vi dok ste još uvek ovde u ovom sazivu, da nama bilo šta prebacujete.

Kao stranka koja postoji već 30 godina u ovom višestranačju, jedini smo uvek bili odgovorni prema svim žrtvama koje se desilo ovde u našoj zemlji, ali pre svega morate da poštujete veliku žrtvu koju je podneo srpski narod, pa tek onda da shvatite koliko je teško i da se saosećate i sa svima drugima koji su stradali i pod nacističkom Nemačkom i ustaškom hrvatskom državom, ali da ne budete licemerni i da se ne dodvoravate onima koji nam ne žele dobro.

Nikakvi mali „Šengeni“, zapadni Balkani i ništa slično neće izbrisati tolike žrtve koje smo podneli kroz više od 50 godina.

Hvala.

Hvala, gospođo Jovanović.

Reč ima ministar, gospodin Vladan Vukosavljević.

Ministre izvolite.

Evo, postavili ste mi pitanje, pa pre nego što direktno odgovorim o brojkama o kojima se radi, samo kratak osvrt na uvodni deo vašeg izlaganja.

Dakle, bilo je takođe i pitanje da li smo i koliko smo učinili kao država u poslednjih nekoliko decenija u vezi sa očuvanjem kulture sećanja? Mnogo toga je propušteno, ako smo svesni, a mislim da uglavnom jesmo, sa nijansama u razlikama političkog tumačenja, decenijama je pitanje srpskih žrtava bilo, ako ne marginalizovano, ono svođeno na jedan manji format i bez, naravno, jasnog simboličkog i faktičkog objašnjavanja mnogih okolnosti.

Jedan od takvih primera je, nije ovo ni vreme ni mesto, samo ću kratko napomenuti, jeste i spomenik u Jasenovcu, koji je relativno nejasnog simboličkog značenja ili možda ima neke daleke simboličke konotacije sa mestom jednog od najvećih užasa, ako ne i samog najvećeg užasa ukupne istorije srpskog naroda od njegovog postojanja, u toku njegovog postojanja.

Međutim, znate kako, ako je nekakva klasifikacija ideološka ili politička decenijama opterećivala određene okolnosti, teško je ne priznati da ne postoje pomaci. Možda ti pomaci nisu onog tempa i onog intenziteta koji bi možda mnogi od nas priželjkivali, ali led se topi, stvari idu u dobrom pravcu. Ja sam se podsetio nedavno da sam pre pet godina, ne znam da li možda prvi, ali možda među prvima u javnosti pomenuo ideju da se jedna ulica u Beogradu mora nazvati imenom Blagoja Jovovića, srpskog heroja koji je izvršio atentat na Antu Pavelića u Buenos Ariesu, o svom ruhu i kruhu, bez UDBA, bez OZNA, bez bilo koga, sam, samostalno, rizikujući život i kao posledica tog atentata, Pavelić je umro, kako mu dolikuje i priliči u mukama, dve godine kasnije u bolnici u Madridu, kod generala Franka, svog prijatelja.

Blagoje Jovović danas ima ulicu u Zemunu i to je jedan od pomaka. Verujem da će i u godinama koje su ispred nas te stvari, ta kultura sećanja, među kojim pitanjima je i ovo neko koje ste vi pokrenuli, da dobiju svoje zasluženo mesto u našem društvu.

Što se tiče drugog pitanja koje je finansijski konkretnije, za finansiranje budućeg rada Memorijalnog centra „Staro sajmište“, predloženo je da se u budžetu Republike Srbije izdvoji 28 miliona za 2021. godinu, 39 miliona za 2022. godinu i takođe, 39 miliona za 2023. godinu, s tim, to su troškovi ustanove kulture, s tim što će dodatna sredstva za rekonstrukciju, adaptaciju i sanaciju Centralne kule u 2021. godini, predložena su sredstva od 186 miliona dinara.

Tu je reč o građevinskim radovima, sanacija i rekonstrukcija one Centralne kule, ili paviljona, a kada je reč o ovim sumama koje sam pomenuo, to je predlog za procenu troškova u 2021, 2022. i 2023. godini. Ovi troškovi su pravljeni na osnovu pretpostavljenog broja zaposlenih, na osnovu zamišljene misije i vizije rada tog muzeja i na osnovu troškova kojima raspolažu analogne ustanove kulture, odnosno analogne po broju ili obimu zaposlenih.

To su, dakle, projekcije i one mogu biti korigovane na više, pretpostavljam, samo ukoliko se ukaže potreba, tako da u vezi finansiranja, vodilo se računa o tome i verujem da će prilikom planiranja budžeta za naredne godine, ove sume biti uzete u obzir i eventualno uvećavane u skladu sa mogućnostima srpskog budžeta. Hvala na pažnji.

Hvala gospodine ministre.

Pravo na komentar odnosno repliku ima Nataša Jovanović.

To je ključni aspekt. Ako će ovaj Memorijalni centar kao što je navedeno ovde, a mi smo čak i dopunili, da ima i kao ustanova kulture kompletnu funkciju koja je povezana i sa obrazovno-vaspitnom i naučno-istraživačkom delatnošću, ona ne može da zavisi od volje nekog pojedinca budućeg i da sada mi razmišljamo, kao što smo morali dok nije, ali tu je napravljen pomak, ali to nije dovoljno, kao kada je donet Zakon o finansiranju i Matice srpske i drugih kulturnih institucija od najvišeg značaja.

Ja sam samo napravila tu malu digresiju, jer kada je Muzej genocida formiran, bila su grandiozna obećanja. Ja se samo vraćam na to, a došli smo do toga da je tek, ja mislim dvoje ili troje zaposlenih, ispravite me ako grešim, sa veoma nekim malim uslovima za rad.

Ja nisam zadovoljna ni radom Muzeja žrtava „21.oktobar“ u Kragujevcu, jer i to bi moglo da se podigne na mnogo viši nivo, zato što nije samo „21. oktobar“ dan kada treba da obeležavamo sećanje na te žrtve i da to nekome bude u tom trenutku politički korisno. To ne može više da bude floskula, i zbog toga sam i pominjala ove heroje novog doba.

Na kraju krajeva, da mi rasvetlimo pojedine aspekte iz istorije, a naročito velike uloge četnika đenerala Draže Mihajlovića, mi smo, gospodine ministre, postavili spomenik Veselinu Misitu, u Loznici još od davnih dana i svake godine mi obeležavamo dan kada je Loznica oslobođena, to je bio prvi pod komandom četničkog vojvode, odnosno pukovnika Veselina Misite, jer to je bio prvi oslobođeni grad u nacistički porobljenoj Evropi.

Hvala, gospođo Jovanović.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.
Profesore, izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Marinkoviću, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije.

Moje uvažene kolege, narodni poslanici, uglavnom su rekli o ovom Memorijalnom centru, ono što su trebali reći, uzimajući u obzir istorijsku poprugu, a dozvolite ipak da kažem hvala predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, što je prvi posle 75 godina, kako je neko i rekao danas ovde, inicirao da se danas raspravlja o zakonu o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“, a vaše Ministarstvo gospodine ministre pridonelo mnogo tome, da mi danas u ovom visokom Domu, raspravljamo o njemu.

Kako su već rekli, nalazio se na najistočnijoj tački Nezavisne Države Hrvatske, na zahtev Nemaca NDH taj je prostor ustupio i na njemu dozvolio uspostavljanje logora, pod uslovom, kako je rekla uvažena narodna poslanica, Milanka Vukojčić, u logoru da ne budu srpski stražari i srpska policija. Upravu nad logorom imali su Nemci, čini mi se negde do kraja maja 1944. godine, a posle toga komandu, nad logorom, preuzele su ustaše.

Memorijalni centra, podvlačim ovo, što je jako važno, „Staro Sajmište“ biće republička ustanova kulture. Ona neće biti ustanova kulture lokalne zajednice, niti opštine, niti grada Beograda nego republička ustanova kulture, u kojoj će se sakupljati, sređivati, čuvati, koristiti arhivska i muzeološka građa. To je jako bitno. Centar će se baviti naučnom, kulturnom i prosvetno-kulturnom delatnošću. Ona će biti naučna ustanova.

Ja danas, kao čovek struke, neću posebno da govorim o tome. Na stvar ćemo prepustiti ljudima, koji će danas-sutra raditi u Memorijalnom centu. Upravo to će biti njihov zadatak.

Jedino na šta mogu da stavim akcenat je to da budu vrlo stručno osposobljeni ljudi, ljudi struke, jer mi, nažalost, muzeologa nemamo na fakultetima, nemamo tu grupu, arhivista o tome smo posebno govorili i tako dalje. Dakle, nemamo ljude iz struke, niti u muzejima dovoljno, počevši od lokalnih samouprava, u čijoj su nadležnosti muzeji, a isto tako i čak u republičkim itd, pogotovo kada je rukovodeći kadar u pitanju. Dođe vam za direktora muzeja koji ne zna šta on radi. To je problem. Dakle, o tome moramo posebno povesti računa.

Kako je rekao, centar će se baviti naučnom, kulturnom i prosvetnom delatnošću. Ovo je Memorijalni centar još jedan dokaz antifašističkog delovanja vlasti koju predvodi predsednik države Aleksandar Vučić i delovanje naše države. To je zaista tako i niko to ne može da zameri.

Danas smo čuli ovde spominjanje da nismo kao zemlja antifašizma, pozvani na obeležavanje Drugog svetskog rata u Poljsku. Uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije, nama nije mesto tamo, tamo se obeležavao početak Drugog svetskog rata. Nama je mesto ove godine kada se bude slavio Dan pobede nad fašizmom. Prema tome, da lučimo te dve stvari.

Meni je jako žao, gospodine potpredsedniče, Marinkoviću, što danas nema naših političkih protivnika oličenih u Savezu za Srbiju. Nisu našli za shodno da se pojave u ovom visokom domu, kada se govori o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“. Gle čuda, nema i onih iz Saveza za Srbiju i njima shodnih koji su se ovih dana pojavljivali, vidite prazne su klupe, to govori o njima.

Za to vreme oni šire montirane filmove, laži o Aleksandru Vučiću, SNS i ne samo o njima, nego i o Republici Srbiji preko Televizije "N1" CIA. Televizije "N1", kao što znate, dame i gospodo registrovana je u Luksenburgu, a tamo se ne emituje program, ona je ilegalna u Republici Srbiji, o tome je uvaženi poslanik Marijan Rističević najviše govorio u ovom visokom Domu. Ona je pirat u Srbiji, to svi znamo. Televizije "N1" je nerigistrovana političko-finansijska stranka, podvlačim, laži, obmana, poluistina, koja svakodnevno, non-stop satanizuje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Vladu Republike Srbije, predsednikovu familiju, Srpsku naprednu stranku, narodne poslanike i Vladu Republike Srbije, a kako rekoh, posebno predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i sve ono što je on radio zadnjih osam godina.

Podsetiću vas, uvaženi građani Republike Srbije, setite se kako Televizija "N1" CIA satanizovala "Beograd na vodi" iz dana u dan, kako je satanizovala rehabilitaciju ulica i trgova u Beogradu, kako je satanizovala revitalizaciju "Železare Smederevo", setite se onog nesretnika Zorana Živkovića koji je na Televiziji "N1" CIA rekao da treba zatvoriti "Železaru Smederevo", a radnike poslati kući. Da li je tako, uvaženi poslanici? Da li je tako gospodine Živkoviću, koji sada iz svog udobnog stana gledaš ovaj Televizijski prenos?

Satanizovali su revitalizaciju RTV Bor. Satanizovali su izgradnju tvornica i inostranih investitora. Setite se Boška Obradovića, u narodu zvanog siledžija, šta je radio, zabranjivao ulaz u pojedine tvornice. Satanizovali su izgradnju auto-puteva, puteva i mostova. Satanizovali su finansijsku konsolidaciju Srbije.

Gde je sada onaj urednik NIN-a Ćulibrk, koji je rekao da prosek plate neće biti onaj koji će biti? Ja ga molim, pošto je čovek u godinama, neka ima hrabrosti i neka izađe na TV i neka se izvini, ne nama, ne Aleksandru Vučiću, barem se građanima Republike Srbije, barem onima koji čitaju njegov list.

Moram da kažem da je taj list, svojevremeno, bio jedan od najboljih listova u ovom delu Evrope. Mene je sramota danas što sam, hajde da kažem, nekada polemisao sa jednim od najvećih srpskih filozofa, etičara, Vukom Pavičevićem. A danas je taj list list obmana, laži sa dna kace.

Satanizovali su izgradnju škola, izgradnju bolnica. Evo, čuli ste ovih dana i videli sinoć, Televizija "N1" CIA je najavljivala i sinoć prikazivala film pod nazivom "Vladalac". Već smo znali, sudeći po najavama, a i sinoć gledajući da je to daljna nezapamćena satanizacija predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića, što je nezapamćeno na ovim prostorima.

Dozvolite uvaženi građani Republike Srbije da vas samo podsetim na ljude koji to rade. Siniša Kovačević, Žarko Trebješanin, novinar Stojadinović, da ih dalje ne nabrajam, da čujete samo nekoliko reči ko je taj Siniša Kovačević. Siniša Kovačević, navodni reditelj je 3. novembra 2019, godine izjavio: "Na čelu države je izdajnik, a do juče govedo." Rekao je on, dakle, Kovačević, i citirani Vuk Jeremić, da su lepši, bolji, pametniji od Aleksandra Vučića. Završen citat, a time su vama, poštovani građani poslali poruku da ste vi glupi, a oni su samo elita. To je taj Siniša Kovačević.

Dana 26. jula Gospodnje 2017. godine, izvinite na izrazu ali moram da kažem, citiram: „Malo si se kurčio po kafanama“, završen citat.

To je taj Siniša Kovačević, koji satanizuje predsednika Republike Srbije.

Dana 5. decembra Gospodnje 2017. godine, kaže: „Rekao je da ne zna da li je Ratko Mladić kriv za genocid“, završen citat.

Zamislite dramaturg sa toliko knjiga, ne zna pojam „genocida“. Zna on, poštovani građani Srbije. On je potpredsednik stranke Vuka Jeremića, onoga člana međunarodne grupe bandita i lopova u čije se kolo i on svrstao.

On je 6. novembra 2019. godine, dakle Siniša Kovačević, rekao nama, Aleksandru Vučiću i SNS, citiram: „Ja ću da bijem. Više nemam nedoumice. Mi treba da bijemo na svaki način, na svaki način“. Ponavljam: „Na svaki način“, završen citat.

To vam je taj Siniša Kovačević, a da dalje o novinarima koji su sinoć montirali onaj film ne govorim, čini mi se Danica Vučenić i tako dalje.

Zamislite šta ona kaže? Zamera Aleksandru Vučiću što je 1990. godine bio uz svoj narod i državu. Zamislite za njih je patriotizam ratno huškanje. Pa oni peru svoju biografiju od tada.

Evo ja ću vam citirati iz jedne knjige „Demonizacija Srba“ u kojoj se kaže, citiram: „Jedan deo naučnika, novinara, glumaca i reditelja vršio je, a i danas vrši, apologiju zapada i zajedno sa zapadom, navodno dokazivali kako su SAD i NATO u pravu kada ruše Srbiju i Jugoslaviju“, završen citat iz te knjige.

To je taj Siniša Kovačević. To su ovi novinari, Vučenić, sinoćni. Isto su to radili. Oni će za jednu džigericu prodati državu i naciju, jer to su dokazivali od 2000. godine.

I da kažemo toj N1, o kojoj često govorimo. Najmračnija, najcrnja politička stranka obmana i laži u čijim obmanama i laži učestvuju jedan deo novinara, čiji je posao da rade sve ono što nije njihov posao, pretvorili su se, nisu nikakvi novinari, u političku stranku kao da su završili politički kurs nekada u Kumrovcu.

Novinari treba da se drže Kodeksa br.1 o Novinarskom kodeksu.

Uvaženi građani Republike Srbije, Dragan Đilas je ovih dana pisao pismo nekim ambasadorima umesto da ovde sede njegovi poslanici, nasuprot nas, evropskih zemalja blateći svoju zemlju, građane Republike Srbije i njenog predsednika, Aleksandra Vučića. Zamislite šta je na kraju pisma napisao? Citiram: „Da li znate, uopšte u kojoj zemlji boravite?“, misleći u najgoroj zemlji na zemaljskoj kugli.

Sram da ga bude. Njegovih 619 miliona evra ništa ne znače za našu otadžbinu i odnos prema otadžbini.

To je onaj Đilas koji je 1. decembra, ali pre toga pozvao na bojkot. Bio je u jednoj prekomorskoj zemlji, vratio se, a onda je na jednom sastanku 2. decembra 2018. godine pozvao na bojkot narodne poslanike. Rekao je ovako, citiram: „Ako izbacimo dijalog iz parlamenta“, zamislite ko je za dijalog? Dali je on za dijalog? On kaže: „Kada izbacimo dijalog iz parlamenta, onda kao društvo imamo problem“. Dalje: „To je mesto gde se priča“. Dabome da je mesto gde se priča. Dalje: „Ako to zaustavimo, ako zaustavimo sve medije“, obratite pažnju: „Onda će eksplodirati negde“.

Kome to treba, misli parlament? Taj je rušio 2000. godine parlamentarni život u ovoj zemlji. Misli da će to. To će biti, poštovani građani, zahvaljujući vama na prvi trinaestog ili na prvi nikada.

Evo, javlja se i Sanda Rašković Ivić koja je 5. novembra 2018. godine na sednici Narodne skupštine, ovde u ovom visokom domu, prilikom odlikovanja Aleksandra Vučića od strane ruskog predsednika, Vladimira Vladimirovića Putina, tada izjavila da je to laž. Citiram: „Od toga nema ništa“, završen citat.

Istina je, poštovani građani, kao što ste videli, da je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, odlikovan od strane Vladimira Vladimirovića Putina, jedini posle Nikole Pašića. Ta uvažena poslanica ne nađe shodno da dođe ovde da se izvini vama, poštovani građani Republike Srbije.

Na kraju, Vuk Jeremić stalno vređa Vladu Republike Srbije, Aleksandra Vučića, predsednika i predsednicu Vlade, Anu Brnabić. On je 19. septembra 2019. godine rekao, citiram: „Da je naša predsednica maketa, gej-premijerka“, završen citat. To je rekao bez srama i bez stida.

Dana 27. jula 2010. godine, upamtite poštovani građani, jedan je od najvećih datuma za tzv. „državu Kosovo“ koju ste danas ovde spominjali. Toga dana Priština je dobila pravni argument da gura svoju tzv. „nezavisnost“ do kraja. Zato Priština slavi Vuka Jeremića zvanog „Vuk potomak“ jer ga albansko rukovodstvo smatra tvorcem najvažnijeg dokumenta u rukama tzv. „nezavisnog Kosova“.

Novinarima sinoć u onom filmu i ovo što će prikazivati obratiću se ponovo još jednom citatom Džona Svintona, bivšeg šefa osoblja u „Njujork Tajmsu“ u zdravici koju je održao ispred „Njujork kluba“ daleke 1953. godine. Citiram, poštovani građani vi ih stavite u ovaj kontekst: „Posao novinara je da uništi istinu“, oni uništavaju istinu, „da otvoreno lažu, da izvrću, da ozloglašuju, da se sklanjaju pred zlatnim teletom i da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb“.

Aha, gospođo Vučenić, za vas je patriotizam huškanje ratno itd.

Sve to znaju. Čemu onda svi ti hvalospevi nezavisnoj štampi? Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa Dragana Đilasa, Šolaka i drugih. Mi smo marionete, oni vuku konce a mi plešemo. Naš talenat, naše mogućnosti, naš život vlasništvo su drugih ljudi. „Mi smo intelektualne prostitutke“, završen citat.

Poštovani narodni poslanici, naravno kao i moje ostale kolege iz SNS, podržaćemo ovaj zakon i nama služi to na čast. Hvala.

Hvala, profesore Atlagiću.
Sada reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Dame i gospodo, ima jedna izreka, ona se nalazi na jednoj od tabli žrtvama racije fašizma u Novom Sadu. Ona glasi: „Nisu zločinci oni koji su ubijali, već oni koji zaboravljaju“. To je suština čitave ove priče o kojoj mi danas raspravljamo.

Suština u svemu ovome što se dešavalo srpskom narodu u 20. veku može da se svede pod zajednički imenitelj. Taj 20. vek je veliko stradanje srpskog naroda. Gotovo da nema naroda da je toliko puta stradao kao što je to srpski i bratski ruski narod.

Godine 1914. u odnosu na broj stanovnika u Prvom svetskom ratu najveće žrtve je imao srpski narod. Godine 1941. srpski narod je imao dva antifašistička pokreta. I jedan i drugi su se borili protiv fašizma. Definitivno, to je bilo stradanje jednog naroda.

Devedesetih godina ponovo stradanije srpskog naroda se desilo. Kako je srpski narod zaboravljao sve to? Tako što su pred njega stavljali nešto što je u svakom slučaju imalo za cilj da se sve žrtve zaborave. Stvaranje Kraljevine Jugoslavije bio je imperativ za srpski narod. Aleksandar Karađorđević je srpski narod uveo u Jugoslaviju. Svi su bili i Hrvati i Slovenci, samo je srpski narod u najvećem broju bio Jugosloven. Godine 1941. srpski narod je masovno uzeo učešće u pružanju otpora fašistima.

Uspomenu na 1914. godinu nije u punom smislu reči sačuvao taj isti i stradalni srpski narod. Zašto? Zato što srpski narod je podrazumevao, kolektivno se smatralo da se to valjda zna, valjda svet zna šta je to i kakav doprinos dao jedan narod u Prvom svetskom ratu.

Zamislite, kakav paradoks, u Francuskoj, u Parizu, podiže se spomenik srpskom vojniku, ne Jugoslovenu nego srpskom vojniku, a posle Prvog svetskog rata dižu se spomenici po Srbiji koji označavaju opštu borbu u Prvom svetskom ratu, retko gde ste mogli da sretnete da se apostrofira uloga srpskog naroda ili srpskog vojnika. To je valjda sudbina jednog naroda koji se toliko žrtvovao za nešto što je najuzvišenije. To je sloboda.

Da se razumemo, uvek je srpski narod imao kakav takav mir, ali kada je osećao potrebu da se bori za slobodu uvek je blagovremeno reagovao, bez obzira kolike su žrtve bile. Naknadne pameti koje su upućivale na to da nije trebalo ulaziti u Prvi svetski rat su upravo samo dodatna zabluda ili zabuna unutar srpskog naroda.

Godine 1941, o čemu danas razgovaramo, formiran je logor Staro sajmište na teritoriji države koja se zvala Nezavisna Država Hrvatska, i to čak ni u obrazloženju ministarstvo, meni iz nerazumljivih razloga, nije napisalo. Mora da se zna da je Nezavisna Država Hrvatska tada postojala u pravom smislu reči, kao rezultat ustaštva i ustaške ideje unutar hrvatskog naroda.

Zašto je to bitno? Zato što je sadašnja Republika Hrvatska kontinuitet koji se zasniva na Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i to ne kriju čelnici hrvatskog naroda. Samo tako može da postoji država hrvatskog naroda - na ustaškoj ideologiji, a ona se zasniva na mržnji prema srpskom narodu, i to je veoma bitno.

Zašto naglašavam Srem? Zato što nije stradanje samo u Zemunu ili u delu koji obuhvata sadašnja opština Novi Beograd. Stradanje je od Šida preko Sremske Mitrovice, preko Rume, preko Iriga, preko Pećinaca, svugde su tu bili sabirni logori. Žrtva ustaškog terora je i veliki slikar Sava Šumanović i njegova porodica.

Ako se pravi jedan memorijalni centar koji bi trebao, pre svega, da objedini sve ovo što se dešavalo, kada su u pitanju sabirni logori, ne vidim razloga zašto to ne bi bilo za čitavu teritoriju Srema? Šta tu ima kao prepreka? Nemamo nigde nijedan takav centar u ostalom delu Srema.

Možda neko kaže sada da je to na neki način revizija istorije. Ne, to je u stvari prava izvorna istorija. U Zemunu je bio stožer ustaške države koja se zvala Nezavisna Država Hrvatska i treba održavati taj kontinuitet kada je u pitanju istorijsko pamćenje. Ne da nama Hrvati ispostavljaju računicu za odštetu koju treba da platimo, nego oni kao naslednici te ustaške tvorevine moraju da shvate da treba da nadoknade to, ako je moguće nadoknaditi tu štetu, ali to je kod nas kratko pamćenje.

Evo vam drugi primer iz novijih dešavanja. Devedesetih godina, 1995. godine, svi smo svedoci, čak američka obaveštajna služba CIA, vojne obaveštajne službe javno iznose podatak i činjenicu da su visoki oficiri američke vojske, da li penzionisani ili u nekom drugom statusu, učestvovali u pripremanju akcije „Oluja“. To su više puta iznosili srpskoj javnosti, kao njihov doprinos za progon srpskog življa iz Republike Srpske Krajine.

Kakvo je pamćenje kod nas? Ne mali broj tih istih oficira američke vojske ili američke obaveštajne službe našlo je svoje uhlebljenje u kompaniji koja se zove „Behtel“, i to ne kriju. Šta mi radimo? Mi ih nagrađujemo za uspešnu akciju, pripremu akcije, što su deo srpskog korpusa proterali iz Republike Srpske Krajine.

Kada mi srpski radikali kažemo, ne mislimo mi da se tu obračunamo sa pojedincima, nego samo da osvežimo pamćenje, jer dok je to sveže pamćenje, dok je kolektivno pamćenje unutar srpskog naroda i o Krajini i o dešavanjima, malo je njih koji će se odlučiti na ovakav jedan poguban potez, a nema reakcije. Ima reakcija tako što nas resorni ministar pljuje ovde, psuje nam majku što kažemo da nema smisla dati 300 miliona tim i takvim oficirima koji su učestvovali, najaktivnije, u progonu srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine.

Ne prisvajamo mi pravo ni ekskluzivitet da mi samo tumačimo šta se dešavalo u Republici Srpskoj Krajini, ali moramo mnoge memorijalne centre da obnovimo, da osnujemo kako bi znali šta se dešavalo srpskom narodu, da nam se ne ponovi ponovo Srebrenica.

Vidite kakva je kampanja i hajka na Vojislava Šešelja, a samo zato što je objavio knjigu „U Srebrenici nije bilo genocida“. Nemojte misliti da je bilo šta drugo u pitanju. Ne vole oni da istina ugleda svetlost dana. Evo, i Englezi priznaju da u Srebrenici nije bilo genocida. To nije negiranje onoga što se dešavalo, zločina, ali je u svakom slučaju negacija stvaranja jednog veštačkog mita. Nama su proglasili Jasenovac kao radni logor gde su Srbi išli dobrovoljno da se zabavljaju, u Staru Gradišku Srbi su dobrovoljno odlazili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj da bi tamo proveli jedan određeni period. To smo doživeli. Zašto? Zato što nam nije dugo pamćenje i mi srpski radikali podržavamo ovakvu inicijativu i želimo da, u čitavom Sremu gde je nekada funkcionisala, bivstvovala Nezavisna Država Hrvatska, u tom memorijalnom centru bude zbirno sva dokumentacija i svi podaci koji se odnose na stradanje, pre svega, srpskog, jevrejskog i romskog naroda.

Hvala.

Reč ima Dubravka Filipovski.

Izvinjavam se gospođi Filipovski, ali javio se ministar da odgovori.