Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako pitanje koje se danas razmatra u Narodnoj skupštini nije političko pitanje prema kojem treba da se iznose različiti politički stavovi, već treba da bude stvar jednog opšteg konsenzusa.
Svi znamo i poznajemo istoriju i Srbije i Jugoslavije i znamo koliko je narod u Srbiji propatio tokom okupacije i u više navrata, i pored jevrejskog naroda, ruskog naroda, mogu da kažem da su Srbi jedan od naroda koji je najviše stradao u toku 20. veka. To je svakako stvar koja treba da se podrži, ali i dobra prilika da se podsetimo dosadašnje prakse i nekih izvesnih anomalija koje se tiču naše kulturne politike, kao i uslovljavanja, pritisaka, koja dolaze od strane tzv. međunarodne zajednice, što bi značilo najmoćnijih zemalja Zapada prema Srbiji u poslednjih 25 godina.
Ono što je primetno jeste da Vlada Republike Srbije, iako se na sve strane pokušava da se objasni da je nova vlast, nije više toliko nova, ali od 2012. godine, napravila nekakav otklon od vlasti Demokratske stranke, mi vidimo odsustvo kulturne strategije, tj. strategije za delovanje države na polju kulture, evo već osam godina. Da ima nekih pomaka, ima. Ali, ozbiljnih razlika još uvek nema.
Podsetiću vas, već 25 godina, možda i duže, u Srbiji deluju tzv. nevladine organizacije koje promovišu neka opšta mesta iz ljudske civilizacije kao što su ljudska prava, vladavina prava. Činjenica je da su to svi civilizovani narodi odavno usvojili. Ali, to predstavlja samo jedan pokrov iza koga se krije uticaj na politiku Srbije, uticaj na odluke koje se donose i to veoma temeljno, dugoročno i nekako prolazi sve bez ikakve reakcije i bez ikakvog odgovora na sve to.
Dakle, Vlada Republike Srbije, sredstvima iz budžeta, finansira rad nevladinih organizacija, što je paradoks sam po sebi. Ali, naravno, u tih negde više od 10 milijardi dinara koje se svake godine odvajaju za nevladine organizacije, ne odlazi sve na tzv. ljudsko-pravaške, tu se finansira i SPC i Olimpijski komitet i Crveni krst i Matica srpska, ali u nedovoljnoj meri u poređenju sa sredstvima koja dobijaju nevladine organizacije, poput Fonda za otvoreno društvo, poput JUKOM-a, poput Helsinškog odbora, poput građanskih inicijativa, poput Kuće ljudskih prava, poput Inicijative mladih za ljudska prava ili ostalih.
Već 20 godina, sasvim sigurno, a i ranije, te organizacije pre svega dobijaju velike količine novca iz inostranstva. I zašto oni to rade? Oni su prepoznali u Srbiji da svaka stranka koja dođe na vlast ne vidi resor kulture kao neki resor sa nekim velikim ovlašćenjima, u kojima postoji neka politička moć i otprilike nije poželjno ni za jednu stranku na vlasti i nije primarno da uzme taj resor i da se ozbiljnije tome posveti. To je takva situacija. Praksa nam je to pokazala.
Oni su u tome videli prazan prostor i veoma temeljno, sa strategijom, počeli da utiču na kulturnu politiku Srbije u svim aspektima, od pitanja književnosti, to smo imali sad priliku da vidimo vezano za slučaj NIN-ove nagrade, pitanja prosvete, u širem smislu kulture. Dakle, videli smo trenutno kakva je situacija po tom pitanju u Srbiji.
Ona je uperena na promenu svesti. Šta to znači? To znači da srpski narod, kao jedan od najstradalnijih naroda u 20. veku, treba da bude okrivljen za sve, zato što su sami po sebi Srbi krvnici, zločinci, to im je u krvi, samo o tome razmišljaju, samo se time bavi i vekovni ciljevi su im istrebljenje svih onih koji se od Srba razlikuju. Pa su fabrikovali i razne te događaje, poput onog događaja u Račku, poput Srebrenice, poput Markala i ostalih, kako bi se pokazalo u stvari da je za srpsku vojsku u ovom kontekstu ubijanje nedužnih civila ili ratni zločin ili istrebljenje, kako je to srpskoj vojsci imanentno, kako je to za njih normalno i kako je uopšte pripadnost srpskoj naciji već dovoljna da se neko optuži, da se neko okrivi i da je već sam po sebi, pre nego što bilo šta uradi, bilo šta kaže, već izvršio zločin samim tim što pripada srpskoj naciji.
Dakle, njihove osnovne teme u Srbiji kojima se oni bave jesu afirmacija tzv. genocida u Srebrenici, promocija nezavisnog Kosova, promocija i afirmacija tzv. velikosrpske agresije na Hrvatsku i to da su u stvari Srbi ušli u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji isključivo da bi činili zločine. To možemo da vidimo u više navrata kroz ovih 20 godina.
Podsetiću vas - jedna od tih osoba koja je postala jedan od glavnih moralnih autoriteta u Srbiji, a inače je za svakog građanina Srbije sinonim za nešto najgore što postoji u našem narodu, Nataša Kandić, jednom prilikom, za vreme okupljanja na Trgu Republike, gde su pripadnici, tj. porodice sa Kosova i Metohije koje imaju članove svojih porodica koji su i dalje nestali, kojima se gubi svaki traga posle 1998. ili 1999. godine, koji su braću, sestre, roditelje, decu tragično izgubili za vreme terorističke pobune na Kosovu i Metohiji, ona je jednog od tih ljudi, čoveka koji je tražio istinu o svom sinu, brutalno ošamarila i prošla sa tim nekažnjeno. To je osoba koja treba da se pojavljuje u srpskoj javnosti i da otprilike ocenjuje da li je ovo dobro, da li je ovo loše, šta se ovde desilo, itd.
Naravno da svako ima pravo da kaže šta god hoće, ali pitanje je koliko ima u svemu tome podršku države. Mi smo ovde govorili, u ovom sazivu, i o Komisiji za istraživanje posledica NATO bombardovanja, u smislu obolelih od raka zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom. Pa, su sve stranke, stranke, naravno, koje to pitanje interesovale, dale predstavnike u tu Komisiju. Nismo još videli zaključke te Komisije, ali imamo sa te strane nevladinih organizacija već negiranje broja poginulih u tom NATO bombardovanju, gde je već utvrđeno da je tu više od 2.500 ljudi poginulo, od male dece do vojnika u uniformama, gde oni to promovišu kao broj manji od 700. To je istina. Oni i nastupaju na taj način, kao da je Srbija dozvolila, tj. kao da je Srbija sama kriva što ju je strana agresorska sila bombardovala 78 dana.
Naravno, svako može da priča šta god hoće, ali stvar je u tome što država Srbije ne sme ni neposredno, ni posredno tako nešto da finansira. U tome je suština, time se niko ne bavi, niti to prati, niti prati gde završava novac Republike Srbije iz budžeta namenjen nevladinim organizacijama.
Podsetiću vas, Kancelarija za ljudska i manjinska prava raspisuje konkurse za različite projekte. Pravo da konkurišu za sredstva, budžetska sredstva imaju organizacije koje se bave zaštitom ili promocijom ljudskih prava, znamo već kakvi su oni, više od 300 miliona dinara prošle godine. Onda imamo situaciju da neke koalicije tih nevladinih organizacija u Beogradu organizuje festival „Mirdita“ koji treba da promoviše tzv. Kosovsku kulturu u centru Beograda. Sama potvrda da se tako nešto plaća iz budžeta Vlade Republike Srbije jeste što je nekadašnji ministar kulture, gospodin Tasovac, a sadašnji gradski odbornik SNS i još jedan gradski odbornik, nakarada, da su prisustvovali ceremoniji otvaranja festivala „Mirdita“ u Beogradu. Šta je to, ako nije otvorena podrška?
Finansiraju su oni koji izađu kroz Beograd sa transparentima da se u Srebrenici desio genocid, koji pozivaju da se taj genocid što pre prizna, koji su nedavno izašli u javnost sa „Apelom 88“ koji treba da utiče na Vladu Republike Srbije da se ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore i da ne radi ništa na destabilizaciji Crne Gore i crnogorskog društva, u smislu podrške SPC u Crnoj Gori koja je danas ugrožena najviše posle Drugog svetskog rata. Eto, to su ti ljudi koji dolaze na volšeban način do budžetskih sredstava.
O pitanju prosvete – da li vi mislite, ukoliko se mi staramo o zaštiti našeg identiteta, ukoliko smo posvećeni stvarima kao što je ovaj Memorijalni centar na Starom sajmištu, očuvanja sećanja na sve to, da li može onda u jednoj takvoj državi da bude u školskom sistemu i u osnovnoj i u srednjoj školi, najpopularniji udžbenik iz istorije, onaj koji srpsko stradanje negira, onaj koji se služi istorijskim falsifikatima, pa i onaj koji našu istoriju i stradalništvo na brutalan način vređa, kao što je to bilo sa slučajem „Danka u krvi“, koji je predstavljen kao nešto što je bilo pozitivno za sve te porobljene narode pod Turskom imperijom. Jer, otvaralo je to otimanje iz porodica i odvođenje u Istanbul i bilo nešto pozitivno što je dalo priliku da svaki taj oteti i kidnapovani dečak napreduje u hijerarhiji Turske imperije. Dakle, to je realnost u Srbiji.
Čini se da se stvari u kulturi rade ad hok, bez strategije i po nekim procenama kad bi to bilo dobro, što se tiče javnog mnjenja. To je utisak koji može da stekne svako ko to posmatra.
Podsetiću vas na još jednu stvar. Dakle, ovi koji nam ispiraju svest, koji su glavni moralni autoriteti po pitanju kulture u Srbiji, su često i glavni sagovornici predstavnika EU kojoj smo mi tobože posvećeni i članstvo u EU kada su razna pitanja na dnevnom redu, pa se oni konsultuju, pa su to nacionalni konventi, pa je njihovo mišljenje važno, pa se oni pojavljuju na televiziji, pa se oni pojavljuju kao eksperti za pravna pitanja i ljudska prava i oni su uveli jedan termin koji se zove tranziciona pravda. To je EU prihvatila i tražila da Republika Srbija dostigne određeni nivo promocije i afirmacije tog termina u Srbiji. To bi značilo apsolutna osuda svih ratnih zločina koji su počinili Srbi, onako kako je to Haški tribunal presudio, sa najvećim prihvatanjem genocida u Srebrenici. To je tranziciona pravda i to je ono što je njihov zadatak. Kako onda to nije u koliziji sa našim putem u EU ukoliko smo mi zaista posvećeni očuvanju našeg ne samo teritorijalnog integriteta i suvereniteta već i identiteta. To je u koliziji.
Kao što znate, da bi jedna država postala članica EU, kada otvori i zatvori sva poglavlja, u slučaju Srbije Poglavlje 35. ukoliko bi nekim čudom postigla pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, čak i da to je moguće, a da ne bude na srpsku štetu, svaka država mora na bilateralnoj osnovi da reši sva otvorena pitanja sa svim zemljama članicama kako bi je primili u članstvo, jer svaka članica ima pravo veta. Dakle, potreban je opšti konsenzus za prijem u EU.
Mi smo već imali ozbiljne najave iz Hrvatske da je ono što zanima Hrvate pre svega status obavezne kvote hrvatskih poslanika u Skupštini Srbije, hrvatski jezik kao zvanični jezik u Republici Srbiji, ne samo u onim mestima gde je hrvatska nacionalna manjina živi nego u celoj Srbiji. Više od deset hiljada hektara teritoriji kod Apatina i ono što je najgore od svega prihvatanje zvanične istine od domovinskom ratu to jest o veliko sprskoj agresiji koja je bila na Hrvatsku. A onih 250 hiljada ljudi proteranih samo u akciji „Oluja“ su kolateralna šteta ili nužna posledica naše agresije i našeg zločina. Da li mi možemo da na takav način i o tim temama pregovaramo? Da li su to otvorena pitanja za Vladu Republike Srbije?
Holandija, kao jedna od moćnijih zemalja EU, će tražiti od Srbije prihvatanje i osudu, takozvanog genocida u Srebrenici, što bi bila istorijska sramota za srpski narod, pre svega jer je reč o nečemu što nije istina. Za genocid nisu krivi pojedinci, kao što hoće da nam se predstavi, niti neke pojedinačne grupe, genocid je takva vrsta krivičnog dela da može da ga izvrši samo država i planski sa strategijom. Da li je Vlada Republike Srbije spremna da o tome uopšte pregovara?
Takođe, ukoliko genocid postane zvanična istina, genocid u Srebrenici, to otvara vrata, ne za bolje odnose sa Republikom Srpskom, za izgradnje centra Donja Gradina i ostalo, već za likvidaciju Republike Srpske i punopravnu integraciju Banja Luke u unitarnu BiH. To su pitanja koja su povezana sa članstvom Srbije u EU.
Okretanje glave od tih problema, kao da će se o tome razgovarati kada to dođe na red, neće poboljšati našu poziciju, nego samo može da proširi spisak tih zahteva koji dolaze Srbiji. A vidimo da se time niko ne bavi.
Dakle, potrebno je da se stvari planiraju na dugi rok, ne od danas do sutra, nezavisno od toga ko će biti ministar pa da svaki ministar dolazi sa svojim planovima. Svaka ozbiljna zemlja ima kulturnu strategiju i ne razmišlja samo u vremenu jednog mandata, nego na duži period. To za sada u Srbiji ne postoji. To je potrebno da se što pre promeni.
Naravno, već jednom, po ugledu na SAD i na Rusku Federaciju, predstavnike nevladinih organizacija predstavimo onakvim kakvim jesu, a to su agenti stranog uticaja u Srbiji, koji su plaćeni da iznose takvo mišljenje i u skladu sa tim da kreiraju politiku Srbije. Slični su zakoni i u SAD i u Ruskoj Federaciji. Zašto mi ne bismo usvojili onda taj jedan civilizacijski iskorak koji su napravili Amerikanci i Rusi i isto tako postupili u Srbiji, bez lažnih moralista, bez lažnih eksperata, da resore kulture i pitanja u kulturi u srpskoj javnosti počnu da, da njima počnu da se bave ljudi koji misle dobro našem narodu, a ne oni koji su za svoje delovanje plaćeni.