Hvala.
Reč ima prof. dr Miladin Ševarlić.
Izvolite, profesore.

Hvala.

Svi narodi sveta koji su doživeli veća stradanja i genocid gaje kulturu sećanja i iskazuju svoje poštovanje prema stradalima. Podižu im spomenike, osnivaju memorijalne centre, imaju dane sećanja, trude se da sve žrtve popišu, a zločince žigošu. Osnovni zadatak memorijala je da organizuje neophodne stručne službe i kvalifikuje pojedince na pribavljanju, sistematizovanju i publikovanju domaćih i stranih verodostojnih podataka o svim žrtvama, uključujući svakako i najbrojnije srpske žrtve genocida na ovim prostorima.

Neophodni podaci o srpski žrtvama podrazumevaju pre svega elementarne podatke, kao što su ime i prezime pokojnika, pol, uzrast, mesto, vreme i okolnosti stradanja, počinioci zločina, broj žrtava itd. To podrazumeva potpuni uvid u karakter i obim srpskih ljudskih gubitaka u pojedinim oblastima na područjima bivše zajedničke države Jugoslavije, koje je delimično ili u celini naseljavalo, ali i danas naseljava srpsko stanovništvo.

Izvan područja bivše zajedničke države predmet istraživanja u inostranstvu morali bi da budu zarobljenički, radni i koncentracioni logori, stratišta, frontovi, groblja, u kojima se nalaze posmrtni ostaci pripadnika srpskog naroda.

Pomenuti poslovi podrazumevaju tesnu saradnju sa naučnim ustanovama u zemlji i inostranstvu, Srpskom akademijom nauka i umetnosti, Maticom srpskom, Srpskom pravoslavnom crkvom, odgovarajućim državnim organima, naučnim i stručnim ustanovama Republike Srbije, Makedonije, Hrvatske, Republike Crne Gore i institucijama u Srbiji i izvan Srbije koje su posvećene izučavanju i čuvanju uspomena na srpske žrtve.

Svi navedeni poslovi mogu se obavljati stručno i sveobuhvatno samo ako u Beogradu na reprezentativnoj lokaciji konačno bude podignuto memorijalno zdanje srpski "Jad Vašem", koji bi svojim građevinskim i arhitektonskim karakteristikama i obeležjima dostojno iskazivao uspomenu na srpska stradanja tokom prošlog veka.

Memorijalni centar srpskim žrtvama genocida u 20. veku morao bi da bude kultni objekat, nezaobilazan za svakog posetioca Beograda, od šefova država i državnih delegacija, do domaćih i stranih turista i školskih ili studijskih ekskurzija ili obrnuto, po redosledu.

Na našu žalost, Srbija do današnjeg dana nema memorijalni centar. Jevreji kao stradalni narod, osim "Jad Vašema" u Izraelu, u svetu imaju 15 ili 16 memorijalnih centara. Mi u sopstvenoj državi nemamo još uvek ni jedan. Ta činjenica mnogo kazuje o nama, o našoj kulturi, o našem civilizacijskom odnosu prema nevinim žrtvama, o našem mentalitetu.

Međutim, tu i nije reč o našem narodu, već pre svega o našim političarima. Oni bi morali da shvate da je podizanje našeg srpskog memorijalnog centra ne samo civilizacijska, kulturna, verska, već i izuzetno značajna politička obaveza i potreba.

Iako su Srbi doživeli najstrašniji genocid, naši bivši, kao i sadašnji političari, ne nalaze da je preka potreba za ustanovom memorijalnog karaktera. Njih ne uznemirava činjenica da su i Hrvati i Muslimani osnovali svoje memorijale i da svim mogućim načinima i propagandnim sredstvima optužuju Srbe za navodni genocid, a sebe predstavljaju kao nevine žrtve velikosrpskih agresora.

To ostavimo istoričarima. Ali, naši političari žale se na optužbe kojima se bez istorijskog osnova blate Srbi i Srbija, ali im ne pada napamet šta treba da čine, kako, na koji način i kojim sredstvima se treba boriti za istine.

Umesto jednog reprezentativnog memorijalnog centra, naši političari su spremni da podignu desetak stadiona, da na njima zabavljaju mase i od populusa na izborima dobijaju glasove. Kako mrtvi ne glasaju, memorijali im nisu potrebni.

Tužna je činjenica da će Beograd na "Starom sajmištu" dobiti jedan memorijalni centar, ali ne zato što su tu stradali najviše i Srbi, već pre svega zato što su tu stradali Jevreji. Hvala Jevrejima što su uspeli da omoguće da i Srbima, zajedno sa njima, bude podignut Memorijalni centar.

Tim Memorijalnim centrom, koji će biti više jevrejski nego srpski, pitanje memorijala posvećeno srpskim žrtvama genocida nije i ne može biti rešeno. Tek sada, kada se na Starom sajmištu podigne Memorijalni centar, postavlja se pitanje da li srpske žrtve zaslužuju isto poštovanje kao i drugi, ili će možda i dalje naši političari podržavati one osobe koje se bezočno, bez naučnih dokaza ustanova koje finansira čak i država, usuđuju da smanjuju broj srpskih žrtava genocida, kako je činio Franjo Tuđman u svoje vreme i kako čine njegovi sledbenici.

Ako za vreme komunističke vlasti nije bilo moguće podići memorijal srpskim žrtvama genocida, zato što je po svaku cenu trebalo negovati bratstvo i jedinstvo, zbog čega je počinjeni genocid trebalo prećutati?

Danas tih obzira nema, tj. ne bi smelo da bude. Zbog toga se postavlja pitanje - zašto naši političari ni danas, kada više nema prepreka iz vremena komunizma, nisu spremni da podignu jedan jedinstveni i zajednički memorijalni centar za sve Srbe žrtve genocida i zločina?

Da li će i kada shvatiti da im je sveta obaveza da ispoštuju stotine hiljada nevinih žrtava? Narod to od njih očekuje, a oni će svojim odnosom prema tom veoma emotivnom nacionalnom pitanju pokazati stepen političke zrelosti, ljudske osećajnosti, kulturnog i civilizacijskog odnosa prema nevino postradalim pokojnicima svake nacije i vere, uključujući i Srbe.

Hvala, profesore Ševarliću.

Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Izvinjavam se, po Poslovniku, moram da dam reč potpredsedniku parlamenta.

Gospodin Veroljub Arsić ima reč.

Izvolite, kolega Arsiću, po Poslovniku.

Reklamiram član 107. Poslovnika - dostojanstvo Narodne skupštine.

Ovo što sam sada čuo od kolege Ševarlića vređa dostojanstvo svakog građanina Republike Srbije. Ispade ono najstrašnije, da žrtve imaju pripadnost naciji, nevine žrtve. Da čujem to u srpskom parlamentu, kada su Romi, Jevreji i Srbi delili sudbinu i ubijani po kazamatima, da delimo žrtve po nacionalnoj pripadnosti i da kažemo da su srpske žrtve zapostavljene od Vlade i ovim zakonom, to je sramota.

Jer ja ne znam da je za vreme Vojislava Koštunice ni DS obeležavan dan tuge, to je početak pogroma "Oluje" nad Srbima, od kada je SNS svake godine, bez obzira da li bilo 40 stepeni, da li bilo 30. Nekoliko desetina hiljada ljudi saoseća sa žrtvama koje su prognane sa teritorije Republike Hrvatske, gde se ponovo povampirio genocid i ustaštvo. Koštunica i DS su o tome ćutali. Ćutali su o tome kada su isto tako bez obzira na nacionalnu pripadnost ubijani građani Srbije u zločinačkoj agresiji NATO 1999. godine. Obeležavamo početak te NATO agresije da pokažemo svetu da to više ne sme nikome da se dogodi.

I sada ovde čujem da su Srbi stradalniji u smrti nego neki drugi koji su zajedno sa Srbima stradali. Ja to ne mogu da prihvatim i to svakako jeste povreda dostojanstva Narodne skupštine. Ne možemo tako da gledamo na stvari, jer upravo ono radimo što su i želeli oni koji su činili zločine, da se jedan zločin smatra manje vrednim nego neki drugi. Ne, žrtve holokausta i genocida nemaju nacionalnu pripadnost. Stradali su zajedno Srbi, Jevreji i Romi.

Hvala, gospodine Arsiću.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? Ne. Hvala.

Reč ima gospodin Marijan Rističević.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, podržavam ovaj zakon, ali moram nešto i da dodam.

Danas se istorija prilagođava trenutnim političkim prilikama. Vojska, poziv na komemoraciju je najbolji dokaz. Pozovete zemlje koje su činile zločine, ali ne pozovete Rusiju i Srbiju, sa najvećim procentom gubitka stanovništva u Drugom svetskom ratu. To je najbolji dokaz. Takođe, Prvi svetski rat, vi u Pariz na svečanu tribinu stavite Tačija, Kitarovićku itd, a Hrvatska je nedvosmisleno bila na onoj drugoj strani, a predsednika Republike Srbije pošaljete u publiku. To je dokaz moje tvrdnje da se neka istorijska dešavanja, zločini, ratovi pokušavaju prilagoditi današnjim političkim okolnostima.

U Zemlinu je stradalo 7.000 Jevreja, 12.000 Srba i nekoliko stotina Roma. Veliki zločin, ali za mene je bivša Jugoslavija, i jedna i druga, najveći zločin prema Srbima. To je spomen kosturnica srpskog naroda. Da proglasite bivšu Jugoslaviju spomen kosturnicom srpskog naroda, nećete pogrešiti, ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu 28% stanovništva je izgubilo život, od toga 2/3 civila. U Drugom svetskom ratu izginulo je 15% srpskog stanovništva, od toga su 80% bili civili.

Srbija i srpski narod su i osmanskom politikom i nemačkom politikom osuđeni na određeni način da nemaju državu po svojom meri, po meri koliko je imala stanovnika i teritorijama na kojima su ti stanovnici srpske nacionalnosti živeli. Njihove politike kasnije, pod raznim ideologijama, su bile što manja država Srba na Balkanu, a mi smo uvek račune velikih gledali da platimo svojom kožom.

Ko nas je terao u 27. mart? Britanska obaveštajna služba SOE nas je naterala za 200.000 funti, a to je manje, general Simović je dobio od ovog Jugoslava Ćosića, on je dobio 335.000 funti, ovaj što snima film „Vladalac“, dakle, za 200.000 funti smo prodali svoju kožu. Englezi koji su nam to montirali su stradali ukupno sa 0,8% stanovništva, a Srbi su platili sa 15% stanovništva, Rusi, takođe, sa preko 15% stanovništva. Sad se ja pitam – za koga smo mi ratovali? Dok smo mi ratovali za druge, drugi su ratovali protiv nas. Dok smo mi oslobađali i sebe i druge i pravili državne zajednice sa poraženima, dok smo mi ratovali za njih, oni su ratovali protiv nas. Mi smo im pravili države, a oni, recimo, iz jedne NDH, u prelaznom periodu, do druge NDH. Malo Srbe gurnu u Ustav, a onda ih izbace iz Ustava, pa i iz države.

Sve bivše jugoslovenske republike su nasledile tu osmansku i nemačku politiku i nastavili da progone ostatak nedoklanog naroda. Na kraju narod koji je najsurovije etnički počišćen, koji nema prirast stanovništva u zadnjih 100 godina, taj narod su želeli Britanci da proglase genocidnim, valjda zato što smo naseli 27. marta na njihovu kombinaciju.

Mi iz svojih istorijskih grešaka nešto moramo da naučimo, zato ja tvrdim da kad se veliki zavade, mali narodi svojom kožom plate, a najčešće na Balkanu je to koža srpskog naroda. Onda svi koje smo oslobađali, valjda ovi spolja da ne bi prljali ruke, angažuje neke. Većinu Srba nisu pobili Nemci, ni Turci, većinu Srba su pobili oni koje su Srbi oslobađali. Oslobađajući druge zatirali smo sebe. Zato ja tvrdim da je Jugoslavija spomen kosturnica srpskog naroda.

Na kraju da kažem, da ne bi prekršio sva pravila, nisu sve žrtve iste. Postoje žrtve koje se posebno vrednuju i obeležavaju. Žrtva jeste žrtva, ali smo u poslednje vreme došli do toga da su srpske žrtve nešto malo manje vredne u međunarodnim odnosima, da srpska žrtva nema suzu koju će neko da pusti. Na početku sam rekao, u Poljskoj i u Parizu se to desilo, srpske žrtve se manje vrednuju. Narod koji je najsurovije etnički počišćen, preko milion u poslednjim ratovima ne živi gde je živelo. Bivše jugoslovenske republike se odvoje, donesu Akt o nezavisnosti, a onda Srbe koji žive na tim prostorima, to se desilo sa Crnom Gorom, proglase agresorima, velike srpske politike, itd. i onda im daju pedalu iz tih država. Što ne stignu da pobiju, to mora da pobegne na traktorima. Pa, imamo primer u Sarajevu, 150.000 Srba, danas imate više Kineza u Sarajevu, nego Srba, proterani su živi. Evo, sad 13.000 grobova i izgleda će etnički da počiste mrtve. Zato tvrdim da baš nisu u potpunosti, gledano u međunarodnim odnosima, srpske žrtve podjednako vrednovane.

Na karaju moja poruka je da mi moramo da očuvamo mir. Dosta smo mi ratovali za druge, hajde da živimo samo za sebe. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.
Reč ima prof. dr Milorad Mijatović.
Izvolite, profesore.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.

Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, SDPS pozdravlja donošenje zakona o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“. To činimo iz više razloga.

Prvi i osnovni razlog jeste da je osnova politika SDPS antifašizam. Antifašizam koji je osnova politike naše partije, a to je, kao što znate, najveće zlo 20. veka. To zlo nije pobeđeno i uvek, stalno treba naglašavati da se treba boriti protiv toga. Upravo u tome i jeste važna kultura sećanja.

Kultura sećanja neće nastati sama od sebe, ona se mora negovati, stvarati, poštovati i stalno učiti. Biću srećan kada mladi bračni parovi nakon venčanja uvek, kao što je u Rusiji, odlaze u memorijalne centre, nose bukete cveća sećajući se onih koji su stradali, svojih predaka, poštujući svoje pretke. Što znači da na jednoj strani imamo sećanje, a i buđenje novog života. Jeste, to je istorija i ona je takva kakva jeste.

Gospođa Dragaš je u svom izlaganju rekla da narodni koji zaboravljaju svoju istoriju su osuđeni da im se ta istorija ponavlja, najčešće u tragičnijim razmerama. Nema nijedne srpske porodice koja nije stradala. Samo da se vratimo unazad od bombardovanja 1999. godine, ratova 90-ih godina, Drugog svetskog rata, Prvog svetskog rata, da ne idem unazad, svako od nas je imao nekog od predaka ili je učestvovao u svim ovim dešavanjima i znamo šta je bilo. Zbog toga ja i pozdravljam činjenicu da osnivamo Memorijalni centar „Staro Sajmište“. Pozdravljam činjenicu da se neguju i otvaraju memorijalni centri ali i one koje smo stvorili u Kragujevcu, Krljevu i u drugim mestima, da ih obnovimo jer čini mi se da smo u svom zaboravu doprineli da mnogo toga zaboravimo.

Zašto? Pa, naša boljka jeste da zaboravljamo. Ovde je bilo govora da li zaboravljamo i opraštamo. Ja sam pristalica stava da ne smemo zaboraviti. Oprostiti možda ponekada i možemo, ali zaboraviti nikada ne smemo. Polazeći od stanovišta da je osnova naše politike SDP anti-fašizam, moram da pomenem i činjenicu da jevrejski narod je stradao u Drugom svetskom ratu, jeste bio je genocid, to treba stalno naglašavati i taj stari narod koji veoma poštujem, tu svoju kulturu sećanja veoma neguje. Bio sam u Izraelu i video sam kako se to čini. Isto tako često, nažalost, se zaboravlja i stradanje Roma. Dakle, jedne nacionalne zajednice koja je u Drugom svetskom ratu veoma stradala. Nadam se da ćemo upravo u Memorijalnom centru „Staro Sajmište“ imati upravo podsećanje na ta stradanja svih ljudi koje smo imali u Drugom svetskom ratu, ali i sve ono što je bilo i u ranijim ratovima.

Znate, najveću opasnost koju mi imamo u našoj zemlji jeste revizionizam istorije. Znate, kad ko dođe na vlast, kad ko pobedi, odmah pravi istoriju za sebe. Pustimo istoriju naučnicima, pustimo istoriju nauci, pustimo i naša sećanja, memorijalne centre ljudima koji znaju posao. Dajte konačno da utvrdimo koliko smo žrtava imali, koje su to žrtve, svaka žrtva ima svoje ime i svoje prezime.

Nisam sklon da delim žrtve po naciji, po veri, žrtva je žrtva. Znate, u nekim situacijama ljudi su stradali ne zato što su bili za jednu ideju, samo zato što je bio prisutan predstavnik jednog naroda, što je bio predstavnik neke vere i verovao, on je stradao. Ako zaboravimo žrtve, onda su te žrtve bile uzaludne. Zato negujmo kulturu i zato treba da imamo situaciju da svako ime mora biti zabeleženo, da svaka porodica, svaki pojedinac zna ko mu je bio predak, gde mu je stradao i kako je stradao.

Znate, ima mnogo toga da se kaže, a u svom izlaganju ću reći oko revizionizma. Najviše volim kada dođe dan obeležavanja oslobođenja Beograda, tada budu ovde predstavnici Rusije, i onda shvatim da oslobođenju Beograda su osim Rusa učestvovali i partizani.

Partizane više nigde niko ne pominje, a zato drugi neki, koji su bili pomagači neprijatelja, mislim i na Ljotića i na Nedića, moj kolega je o tome govorio, četnici, dakle, oni su u prvom planu. Bili su partizani i oni su učestvovali u oslobađanju Beograda, to moramo zapamtiti. Ali, ima još jedna stvar, molim vas, moramo shvatiti da su sve žrtve jednake, da ne možemo ih stavljati, osim onih koji su bili ratni zločinci.

Želeći da podržim ovaj zakon odmah naglašavam SDP koja baštini antifašizam, pozdravlja donošenje ovog zakona i uvek će podržati sve ove zakone koji znače kulturu sećanja, koji znače da više među Srbima nema podela, da istoriju ostavimo istoričarima, a da Srbija koja je krenula dobrim putem ide napred.

Mora ići napred, jer to je način da opstanemo kao zemlja, da idemo ovim koracima kojima smo krenuli. Nisam za podele. Dosta je podela među Srbima. Jesam za to da svako ko je onaj stradao za državu Srbiju bude njegovo ime zabeleženo, a istorija da svako, od malog deteta da proučava i da zna, i da bude ponosan na svoju državu, na svoju istoriju i da svi građani koji žive u Srbiji, a bilo ih je i drugih nacionalnosti koji su dali živote za Srbiju.

To moramo stalno podsticati, stalno negovati, stalno izgrađivati, a to ne možemo ako ne idemo ozbiljnim putem i prestanemo da se obrazujemo preko feljtona u štampi, u žutoj štampi, koja iskrivljuje istorijske istine, pa to postane onda nekome i zvanično istina. Dajmo istoriju istoričarima i poštujmo sebe, jer to će biti jedina šansa da ostanemo u budućnosti.

Naglašavam, žrtve koje su zaboravljene one mogu da budu i uzaludne, zato nemojmo zaboravljati žrtve, negujmo memorijalne centre. Hvala.

Hvala profesore.
Sada reč ima Josip Broz.
Izvolite, gospodine Broz.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, Predlog zakona o memorijalnom centru „Staro sajmište“, koji je danas pred nama potvrda je antifašističke orijentacije Srbije koja u Drugom svetskom ratu podnela velike žrtve za svoju slobodu, slobodu svih jugoslovenskih naroda i svih drugih naroda koji su sa nama živeli i danas žive, i drugi narodi su žrtve fašizma i nacizma koji je vođen Hitlerovom željom da probi svu Evropu, uništavao sve pred sobom, na prostoru tadašnje Jugoslavije.

Stradali su najviše Srbi, Jevreji i Romi od strane nacista i njihovih pomagača ustaša i domaćih izdajnika, kakav je bio Nedić i njegova vlada, koji su aktivno učestvovali u masovnom uništavanju srpskog naroda.

Ne možemo danas da se ne setimo Jasenovca, najvišeg logora smrti za Srbe, ali i za Jevreje i Rome. Na najsvirepiji način tamo su ubijani i odrasli i deca, civili.

Na ovaj genocid ne smemo zaboraviti, mada danas mnogi prekrajaju istoriju i umanjuju naše žrtve, umesto da poštuju dokaze i istorijske činjenice tog genocida poznatog celom pravdoljubivom svetu i Evropi, koja je sama učestvovala u antifašističkoj borbi.

Anitfašistička koalicija koja je posle petogodišnje borbe protiv fašizma i protiv nacizma oslobodila svet od ove pošasti, čije su posledice još uvek osećaju. Svet je osudio sve nacističke genocide i ratne zločine.

Kad je u pitanju Staro sajmište, to je zloglasni logor koji je formiran na teritoriji tadašnje nezavisne države Hrvatske, to je prostor na kome je stradalo više desetina hiljada Jevreja, Srba i Roma. Nacisti koji su najpre zahtevali registraciju Jevreja u Srbiji, u ovom logoru su pogubili preko 80% od popisanih Jevreja. Ovde je stradalo i više stotina Roma, najpre su to bile žene i deca.

Kasnije, u ovaj logor se dovode i partizani zarobljeni na Kozari iz Crne Gore i Hercegovine, a kasnije iz Like sa Korduna i Banije. U jednom trenutku u logoru je bilo čak preko 7000 partizana i simpatizera iz Oslobodilačkog pokreta. Svi logoraši stradali su na najsvirepiji način.

Danas, pretvaranjem ovog prostora u Memorijalni centar predstavlja naš dug prema svima onima koji su stradali ovde.

Nemamo pravo da zaboravimo žrtve, i da ne obeležimo prostor koji je bio koncentracioni logor, i to usred Beograda, gde su stradali i odrasli i deca i Jevreji i Srbi i Romi.

Stvaranjem Memorijalnog centra koji ima zadatak da od zaborava sačuva sve činjenice i da nas podseća na sve žrtve genocida nad Srbima, Holokausta nad Jevrejima i …. nad Romima, dolazi u pravo vreme jer ima dosta pokušaja da se zanemari i obesmisli svaka žrtva i svaki stradalnik koji je mučki ubijen, samo zato što je bio pripadnik jednog naroda, jevrejskog, srpskog ili romskog.

Nacisti su nas smatrali nižim rasama, a njihov genocidni cilj je bio da nas više ne bude i da nestanemo. Zato verujem da će ovaj Memorijalni centar obezbediti da se na institucionalni način stručnost tematično i kontinuirano na jednom mestu prikupi sva istorijska građa, svi dokazi stradanja, ali i kulturno nasleđe koje se odnosi na nacistički logor „Staro Sajmište“, na Jevrejski logor „Zemun“ i na prihvatni logor Zemun.

Memorijalni centar će biti i muzej i arhiv, imaće i obrazovno-vaspitnu i naučnu istraživačku funkciju, predstavljaće vezu sa ostalim svetskim muzejima, Holokausta, sa kojima će razmenjivati iskustva i građu.

Smatram da je ovaj centar koji će biti ustanova kultura od opšteg interesa, veoma dobro organizaciono postavljen, u organima će biti predstavnici jevrejskog i romskog naroda, kao i u upravnom tako i u nadzornom odboru, i verujem da će partnerstvo države sa jevrejskom i romskom zajednicom, kroz ovaj memorijalni centar dati veliki doprinos, sećanju na ogromne žrtve na svirepost okupatora, fašista i nacista koji su mislili da mogu stvoriti svet u kome će samo oni živeti.

Njima je istorija sudila i presudila, a na nama je da svoje žrtve ne zaboravimo.

Kaže se da zaboravljena istorija ponavlja zato što sećanja i odavanje svih počasti, i poštovanja žrtvama stradalih na Starom Sajmištu, predstavlja otpor tom zaboravu i vraćanje duga svim žrtvama koje su stradale u ovom logoru smrti na najsvirepiji način, kakav se ovde može zamisliti.

Mi smo letos donosili i Zakon o zaštiti spomenika, međutim koliko vidim na jugu Srbije se ti zakoni ne poštuju, podižu se spomenici neprijateljima ovog naroda, ali nadam se, i u tom smislu mi komunisti i socijalisti podržavamo formiranje memorijalnog centra Staro Sajmište i uloge koje ono treba da ima, u sećanju na logore smrti u kojima su stradali nedužni samo zato što su pripadali narodima, koje su fašisti želeli da unište ili zato što su pripadali antifašističkom pokretu.

Nadam se da ovo neće ostati mrtvo slovo na papiru i da će se vremenom svi ovakvi muzeji i svi ovakvi istorijski spomenici sačuvati i ostati u daljem sećanju i za naše nove i mlade generacije.

Hvala.