Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim i ja da se pridružim danas iznetim zajedničkim ocenama da su sporazumi o kojima govorimo zaista vredni podrške. Reč je o ozbiljnom i odgovornom odnosu prema državi, koji se, između ostalog, može i konstatovati kroz razvoj one vrste naših interesa koji dodatno osnažuju našu ekonomiju, ekonomiju o kojoj smo dosta govorili danas.

Vi ste, gospodine ministre, dosta vrednih stvari kazali na tu temu. Govorili su o tome i drugi narodni poslanici. Važno je da se građani ove zemlje pre svega uvek podsete koliko je samo drugačija, značajno drugačija, u pozitivnom smislu, drugačija situacija u Srbiji, vezano za ekonomiju i prateće prilike danas, u odnosu na period koji smo imali unazad, pa, nekoliko godina samo. Dakle, Srbija se u tom smislu suštinski promenila na bolje.

Mi smo i danas mogli da se podsetimo da čak i oni koji politički pripadaju potpuno suprotnoj strani, dakle, ne može se reći da imaju i jedan jedini promil političkih simpatija za nas, za Aleksandra Vučića, SNS, bilo koga ko tu politiku podržava, ipak moraju da priznaju neke stvari koje su prosto toliko jasne i toliko očigledne kao činjenice da je potpuno neinteligentno ignorisati ih ili ih nipodaštavati.

Recimo, i oni danas moraju da priznaju, i to umeju da kažu - makroekonomska stabilnost u Srbiji danas je potpuno drugi kosmos u odnosu na period kada smo se mi nalazili doslovce na rubu bankrota i to je bila posledica, katastrofalna posledica užasne neodgovornosti koju su pokazivali oni ljudi koji su za vreme bivšeg režima bili dužni da se staraju o redu u ovoj zemlji, o njenim dobrim interesima i o sudbini njenih građana. Ti, toliko, do zla boga neodgovorni ljudi, doveli su nas na ivicu propasti.

Danas, mi smo stabilna zemlja. I to ne kažemo mi, to kažu odgovarajući međunarodni faktori koji sve ovo gledaju sa strane i nemaju potrebu ni za koga ovde da navijaju, već prosto mere, upoređuju tamo neke podatke i kažu - Srbija je bukvalno zvezda kada se pogleda njen ekonomski razvoj danas.

Uostalom, to su nedavno konstatovali u jednoj važnoj publikaciji na međunarodnom nivou, publikaciji koju izdaje "Fejnenšel Tajms". Ti ljudi su kazali - Srbija je apsolutno uspešna zemlja u pogledu ekonomskih prilika danas.

Važno je da ljudi znaju da tada kada su se ti neozbiljni i neodgovorni ljudi starali, pa, znamo o čemu sve, o svom džepu, o svojim bankovnim računima, o svojim privatnim biznisima, gledali da zgrnu, poput žutog tajkuna Đilas Dragana po 619 miliona prihoda na svojim firmama, ili da se dobro ušeme i uortače sa belosvetskim hohštaplerima i međunarodnim bandama lopova, poput Patrika Houa, što je, naravno znate, činio Vuk Jeremić i svi ostali, nema tu nikakvih specijalnih razlika među njima.

Mi smo tada razmišljali u kategorijama deficita, koji je veliki i značajan svake godine, u kategorijama rasta koji nije rast već je pad, i to takođe veliki i značajan, mi smo razmišljali u kategorijama nezaposlenosti koja je rastuća i koja je tukla sve do nekih 26%.

Pogledajte Srbiju danas. Kad mi iz godine u godinu ovde raspravljamo o budžetu i kada kažemo - vidite ovaj deficit, ovaj deficit je ne samo u okvirima onoga što je za Evropu standard, nego je po nekoliko puta, četiri, pet, šest puta manji od onoga što Evropa smatra za prihvatljivo, pa kažemo, a pogledajte sad tu stopu nezaposlenosti, sa tih fantastičnih Đilasovih i Jeremićevih 26%, kako može da padne ispod 10. Može da padne i pala je ispod 10.

A pogledajte onda, ako vas zanima, neki ovde mnogo vole da pričaju o apsolutnim brojevima, samo apsolutne brojeve zaposlenih u ovoj zemlji. Evo, da se ne jurimo mi oko toga čija je statistika bolja i lepša, samo pogledajte koliko ima onih ljudi koji su posao dobili, pronašli, zaposlili se, a nisu to imali nekoliko godina unazad. To se stotinama hiljada meri. Stotinama hiljada i da se nekome ne sviđa zvanična statistika koja kaže – 700 hiljada ljudi je evidentirano kao zaposlenih više u odnosu na onaj period tamo. Ne, kaže – to je neka greška, pa i da je greška, opet je u stotinama hiljada i da je 600 hiljada veliko je kao kuća. Da je pola miliona, opet je neuporedivo bolje u odnosu na pola miliona onih koji su na ulicu izbačeni, koji su bez posla ostali u tajkunsko vreme. to su stvari koje ne mogu da se porede apsolutno.

Da pogledamo i razlike u primanjima, da se uporedi i da se zna, onih njihovih fantastičnih 320 evra proseka, što je bio prosek za republičko primanje, kako stoji? Jel to više ili niže u odnosu na ovih 500 evra proseka danas, a za koje mi kažemo – činjenično stanje utvrđeno, to drugi kažu koji nas gledaju sa strane i kažu – jeste, toliko je, a na šta mi dodajemo i sad ćemo da radimo dalje.

Nije gotov posao, nego ćemo da napravimo da bude i više od toga, pa čak i kažemo kako, projektom koji kaže – ulaganje u skladu sa Planom „Srbija 20 – 25“. To ćemo da guramo, da raste, pa da bude i 700 i 800 i do 900 evra da napravimo, jer možemo, imamo kako, postoje za to uslovi.

Sve to mi postižemo kad se ozbiljno i odgovorno radi, kad se domaćinski odnosi prema Srbiji, pa kad se gleda da se njen interes u svakoj prilici dodatno zaštiti, da se njene perspektive gde god je moguće dodatno otvore, između ostalog, jedan od Sporazuma tiče se našeg nastupa, nastupa naše države na tržištu Evroazijske unije. Tržište novo od 180 miliona korisnika. Fantastična stvar. Ko to može da ne podrži ili da se pravi da ne razume zašto je to korisno? Samo onaj ko neće. Dakle, samo onaj koji apsolutno nema ni jedan jedini promil želje u sebi da podrži ono što je za druge ljude u ovoj zemlji dobro, što je dobro za državu, što je dobro za narod, nego samo gleda neke svoje sebične interese, pa mu politički ne odgovara što je uspeh postignut u vreme kada se o Srbiji brine Aleksandar Vučić i SNS. Što nije taj neko drugi na vlasti, pa da može ovim da se pohvali, zbog toga mu ne valja. Ali, ovo je, ako će svako da bude pošten, do kraja pošten, samo dobro i nešto što može da bude samo korisno za nas.

Ono što se tiče CEFTA sporazuma, mi tu, dakle, neko je ovde opet pričao danas koliki je uvoz, a koliki je izvoz, pa, evo, mi tu na nivou CEFTA kruga imamo 270 miliona evra plusa. Šta je bolje nego napraviti taj plus još većim? Šta je značajniji interes nego da na ovom sporazumu dodatno radimo, pa da otvorimo dodatnog prostora za usluge koji će Srbiji da bude najkorisniji i još veći plus da pravimo mi, pa da dodatno ulažemo i u te plate i penzije o kojima govorimo, ali i u sve drugo što danas sa uspehom finansiramo, a nekada je bilo apsolutno nezamislivo.

Da razvijemo preduzetništvo, tako je. Inovacije da podstičemo, tako je. Potpuno novi fond za nauku, potpuno novi koncept finansiranja koji podrazumeva i stabilno finansiranje na institucionalnom nivou, ali i takmičenje kroz projekte, dakle, sve ono što je konkurentno, što nas vodi pravo u budućnost, da mi možemo danas da podržimo i finansijski, pa da pokažemo svetu imamo sa čim da se potakmičimo i na čemu mi dodatno i da izvezemo i da zaradimo i da nam bude još bolje. Ove, ovoliko značajne u pozitivnom smislu dramatično bolje, prilike u našem budžetu još da popravljamo.

Dakle, u ovim stvarima može da učestvuje svako ko želi, ne učestvuje samo onaj ko nema interese da pokaže da mu je do nečega stalo. To je osnov cele priče.

Postupajući ovako i podržavajući ovakva dobra rešenja mi jesmo došli u priliku da danas možemo da finansiramo sve te stvari koje su nam nasušna potreba, bukvalno, i to ne samo ovim godinama unazad koje su uništavali tajkuni i lopovi, nego decenijama. Mi danas finansiramo i sa uspehom realizujemo tako dobre stvari kao što je, recimo, Koridor 11 upravo zato što sada imamo na koji način, što imamo. Koridor 10 da završimo konačno. Dakle, južni i istočni krak tog puta koji je od kontinentalne važnosti. Mi smo to danas uradili. Dakle, u ovo vreme kada zahvaljujući dobroj, mudroj i odgovornoj politici, politici koja kaže – rad, pre svega, rezultat kao jedino merilo imamo da finansiramo. Zahvaljujući takvom postupanju imamo i sve drugo o čemu pričamo sa velikim zadovoljstvom i radom.

Imamo, dakle, da finansiramo i finansiramo i izgrađujemo i završavamo i naučno-tehnološke parkove. Imamo, dakle, da radimo i radimo i završavamo i kliničko-bolničke centre. Između ostalog, pošto se neki, vidim danas, živo pitaju šta sve možemo i šta radimo, nekada je bilo nezamislivo. Da, možemo i radimo, da više i bolje nego ikada lečimo svoju decu.

Ovo kažem zato što je danas do Narodne skupštine došao onaj veliki politički lider Sergej Trifunović. Doteturao se ovde da preda, kaže, nekakvo pismo i da pokuša na toj temi, dakle, na temi lečenja dece da se malo proreklamira danas po medijima. Znate na koji način? Tako što je došao ovde da predsednici Narodne skupštine, nama iz poslaničke grupe SNS i, kaže drugima isto, ne znam kome još, podeli po neko pismo u kome nas optužuje, besramno nas optužuje za to da mi nismo želeli da podržimo da se deca leče, sad ću da vam pročitam kako je to napisao - Da se obezbedi šansa za život deci koju sreća nije pratila, da se omogući bolesnoj deci da se leče tamo gde za to postoje uslovi.

Dakle, mi to nećemo da radimo, mi hoćemo da deca ne budu zdrava, da budu bolesna, mi hoćemo da toj deci bude loše. To je on ovde sročio poručivši nam da smo bezkarakterni robovi, mi iz SNS, ne znam da li je ovakvo pismo poslao SRS i SPS-u ili nekom trećem. Još kaže da je gospođa Gojković, onako kako lepo on samo ume, čobanka, a svi smo mi možete misliti šta sve još i prestali smo da postoji kao ljudi i sve tako na tu temu.

Dakle, ovaj čovek na ovu temu ne zna apsolutno ništa. Da zna bar nešto, ali bar nešto znao bi da danas Srbija leči decu bolje, uspešnije nego ikada ranije, a pogotovo bolje i pogotovo uspešnije nego u njegovo vreme i tih njegovih tajkuna i lopava, pa kada uporedite kako je to izgledalo nekada, a kako izgleda danas, pa da pogledate koji god hoćete, ali bukvalno koji god hoćete apsekt ovog pitanja vi možete samo da se pitate – šta je tim ljudima u glavi? Srbija, današnja Srbija, Srbija o kojoj se staraju Aleksandar Vučić i SNS je za potrebe lečenja dece u inostranstvu, na to je valjda mislio, ali toliko je pismen da ni to nije umeo da objasni u ovom svom pismu, pa nešto po tviterima tamo objašnjava, za te svrhe izdvojila je već blizu 11 milijardi dinara, dakle 90 miliona za lečenje u inostranstvu, za lečenje retkih bolesti.

Hoćete da uporedimo, ako treba da uporedimo sa tim šta su oni radili i koliko su oni uradili? Nikakav problem nemamo. Četiri milijarde preko RFZO i posebnog budžetskog fonda, posebnog budžetskog fonda koji je samo za tu svrhu napravljen, a znate kada i od strane koga, 2014. godine na ličnu inicijativu Aleksandra Vučića od strane Vlade Srbije, ne od strane ni Trifunovića, ni ove njegove Marinike, ni ovog Đilasa, ni ostalih koje je oduvek za decu bilo baš briga, kao što ih je uvek bilo baš briga za bilo koga u ovoj zemlji sem za njih same i njihov džep. Dakle, u tom fondu i RFZO i ovom posebnom budžetskom ta su sredstva izdvojena i za red veličine se meri koliko više ljudi je upućeno da se leči u inostranstvo.

Vi kada pogledate iz godine u godinu 2009. 2010. godinu to se merilo nekim desetinama, a možda nekada 100 i nešto ljudi godišnje, a onda nailazite na jedan period Srbije o kojoj brinu Aleksandar Vučić i SNS, pa kada ima sredstava da se izdvoji i kada nekoga jeste briga da se time bavi, pa to bude po 600, po 700, po 800 godišnje. Na ovaj način preko četiri hiljade ljudi, a sigurno od toga više od dve hiljade dece upućeno je da se leči u inostranstvo i Bogu hvala mnogi jesu izlečeni i mnogima se pomoglo.

Da pogledamo lečenje retkih bolesti. Od 2012. godine na ovamo se za to izdvaja. To postoji kao kategorija, kao problem kojim se država bavi. Sedam milijardi je izdvojeno od 2012. godine do danas. Znate li koliko je do 2012. godine? Nula, nula dinara, nula evra, nula bilo čega.

Sada oni nama došli da pametuju, oni nama da pričaju da smo beskičmenjaci, robovi, čobani itd. Nije ih sramota. Nulu su izdvajali za decu po tom pitanju, a mi koji, kažem još jednom, kada se to sabere to je 90 miliona obezbeđenih kojih nije bilo u njihovo vreme, jer je njima trebalo samo za njihove džepove, za decu ih je bilo baš briga. Sada je obezbeđeno i utrošeno na ovu stranu. Nama će da pametuju, zamislite.

Naravno da to nije sve. Mi kada pričamo o tome šta činimo za decu da se leče onako kako može i tamo gde ima uslova, tako je to ovaj veliki političar Sergej Trifunović opisao. Pre svega radimo, uz sve ovo što sam već pomenuo, na tome da ovde imamo uslove da se deca leče. Ko je nabavio iks nož, ko je nabavio i kada je nabavio gama nož? Koliko su koštali ti zahvati? Koliko koštaju u inostranstvu da se rade, a u njihovo vreme mogli su samo u inostranstvu da se rade? To je po 10, po 20 hiljada evra po tretmanu jednom. Kada pogledate stotine ljudi kojima je omogućeno da to mogu u Srbiji danas da učine, samo na taj način mi smo 40 miliona evra uštedeli, odnosno za toliko smo omogućili ove vrste zaštite i za decu naravno i za sve ostale.

Kada pogledate sve drugo što je u ovoj zemlji urađeno na tu temu, to je nebo u odnosu na ne zemlju, nego kaljugu jednu, jednu rupu koju su napravili oni u svoje vreme, a danas se našli pametni da dođu ovde i da pitaju sve poslaničke grupe – zašto vi ne date da se deca leče? Pa leče se, ali to nema veze sa vama. To nema veze sa vama i dok se pita narod u ovoj zemlji neće nikada, kao ni bilo šta drugo imati veze sa vama. Sa takvima niko posla ne želi da ima.

Ukupno zdravstvo naše danas, koje u njihovo vreme nije bilo ni rangirano čak na evropskom nivou, rang imali nismo, nijedna nas lista prepoznavala nije, danas je, čini mi se, to je od prošle godine podatak, 18 ukupno u Evropi.

Znate šta to znači? Da ima verovatno devet zemalja članica EU od kojih mi imamo bolje i kvalitetnije zdravstvo. Ko je to napravio, ko je obezbedio i kada se to dogodilo? To su stvari s kojima je dužan da se upozna ovaj Sergej Trifunović, neka mu ih neko prepriča dok ide sa žurke na žuru ili neka mu da da pročita, samo da skine one tamne naočare koje je nosio i danas verovatno da mamurluk sakrije. To je strahovita razlika u odnosu na Srbiju kojom su se bavili oni.

Naravno, da bi sve bilo moguće, da bi se obezbedilo i realizovalo, učestvovali su svi i sa velikim ponosom su učestvovali i učestvuju svi, kako sa svoje strane predsednik Republike, tako u domenu onoga što radi Vlada, tako naravno i Narodna skupština. I Narodna skupština, ako se za Skupštinu posebno brinu da zna neznalica najobičnija, hajku su već vršili on i njegovi i to ne jednom, protiv narodnih poslanika. Sećate se sigurno pravili su poternice kompletno, pa stavljali fotografije narodnih poslanika iz prethodnog saziva, sve uz prateći tekst – ovi neće da glasaju za rešenje da se naša deca leče. Ti ljudi koje su na pravdi Boga stavljali na poternice, ti ljudi su izglasali u ovoj Narodnoj skupštini Zojin zakon. Ti ljudi su obezbedili da postoji lečenje retkih bolesti i ništa sa tim nemaju ni Đilasi ni Jeremići, ni Marinike, a pogotovu ovi Sergeji i Trifunovići. Ne, oni i njihovi tog dana kada smo mi to izglasali, dakle mi usvojili kao parlamentarna većina, ti nisu ni došli na glasanje. Nisu našli za shodno ni da se toliko pomuče da dođu ovde i ulože toliko napora da prstom pritisnu dugme i da kažu – da, ja sam za to. Ti će ponovo da pametuju nama i ponovo da štampaju lažne poternice da ovim ljudima ovde mašu ispred nosa i da im prete po društvenim mrežama. To su besramnici najobičniji, ljudi koji ne znaju ništa ni o čemu i kojima ništa ni bitno ni sveto nije. Pre nego što postave bilo kakvo pitanje nama neka reše moralne, etičke i sve druge dileme koje su dužni da reše tamo gde, kako to reče, Sergej Trifunović za to postoje uslove. U njihovom slučaju to bi značilo pred ogledalom, a sigurno će SNS, Vlada Srbije koju mi podržavamo i Aleksandar Vučić, kao predsednik države, da nastave da rade sve ono što je za ovu zemlju bitno, korisno, važno, da jačamo dalje, da se dodatno izgrađujemo, da podižemo standard, da gradimo infrastrukturu na koju smo predugo čekali i da obezbeđujemo sigurno bolju, sigurniju i važniju, značajniju budućnost za sve u ovoj zemlji. Naravno, na prvom mestu za one kojima ta budućnost, pre svega, pripada a to znači za našu decu. Hvala najlepše.

Hvala doktore Orliću.
Reč ima Maja Gojković.
Izvolite gospođo Gojković.

Hvala.

Kada mi neko piše onda je red i pristojno da mu odgovorim sa ovog mesta. Žao mi je što političar koju zastupa jednu malu, minornu, vanparlamentarnu stranku sa tendencijom da ostane vanparlamentarna naredne četiri godine, nije došao lično da mi uruči to pismo. Vrlo rado bih ga primila u kabinetu pa bi mu objasnila kako ne zna baš ništa. Ne zna baš ništa ili je toliko zlonameran, toliko maliciozan i toliko može nisko da padne u želji da bude atraktivan građanin Srbije, da u stvari zna sve, ali je odlučio da laže i da blati ljude koji vode ovu državu i da koristi onako one najniže emotivne osećaje kod ljudi a to je kada spominjemo decu. Ali, žao mi je što Sergej Trifunović nije juče u svom kratkom dokumentarnom filmu „Žili Džim“, a u sredini Marinika Tepić, nije uputio to pismo poslanici Marini Tepić i pitao je šta je ona kao pokrajinski vojvođanski ministar za omladinu i sport uradila u četiri godine, kada je bila jedan od ministara u pokrajinskoj Vladi kod Bojana, upravo za decu, upravo za omladinu i šta je uradila u pokrajinskoj vladi da bi deca na teritoriji AP Vojvodine uspela da se leče u inostranstvu o retkih bolesti? Eto, mene to interesuje, koliko je ona života spasila, koliko je bila humana kada je bila moćna, jedna od poluga vlasti najmoćnijeg čoveka u našoj državi Bojana Pajtića koji je 16 god bio nešto ili u gradu Novom Sadu ili u Vojvodini ili u Republici Srbiji, šta je ona tu uradila?

Kada se njih troje Đilas, Sergej Trifunović zvani Žili Džimi, njihova partnerka Marinika Tepić vozikaju po Srbiji i snimaju nekakve dokumentarne spotove kako im je super i kako se lepo zafrkavaju po našoj državi, zašto onda ne pričaju o nekim važnim temama i zašto ne pita Mariniku Tepić kako je propustila četiri godine života da uradi nešto dobro za našu decu?

Mene to interesuje, a za Aleksandra Vučića neka ne brinu. Aleksandar Vučić dok je bio predsednik Vlade osnovao je Fond za lečenje dece od retkih bolesti. Niko pre njega to nije uradio. Niko. Mogao je taj Đilas, vodio je nekakav fond i nekakve kancelarije predsednika države i svašta nešto je radio. Mogao je privatno, pošto je on milioner i milijarder, mogao je privatno da formira fondaciju – Đilas, taj koji sede s leva sa njegove strane, dok on snima ove priloge, da napravi jednu fondaciju i da pomogne bolesnoj deci. Eto, on je otac četvoro dece pa može malo da izdvoji para i za nekog petog koji je bolestan.

Nisam imala privilegiju da članove moje porodice, kada je trebalo lečim o državnom trošku, ali sam ponosna što je Aleksandar Vučić omogućio da se leče neka deca u našoj državi od toga, da postoji fond za lečenje dece, da je stavka 25. tačka 3. u budžetu Republike Srbije za ovu godinu, razdeo na Ministarstvo zdravlja, postoji tačan iznos, milionski iznos koliko smo novca izdvojili za Fond za lečenje dece od retkih bolesti.

Prošle godine su to iskoristila deca. Recimo, poseban neuro stimulans se radio nekada u inostranstvu. Radio se uglavnom za ljude koji su oboleli od parkisonizma i nekih sličnih bolesti. Zahvaljujući ovom fondu, sada se sa istom tom metodom deca upućuju u Prag i tamo se leče od onih nevoljnih pokreta i postaju deca kao i sva druga. Koliko znam, neki nisu uspeli, devojčice koje su kasnije postale žene, posle nekoliko godina uspele da postanu i roditelji.

Eto, to da odgovorim Sergeju Trifunoviću koji danas nema ništa da radi, napiše 10 rečenica, mene zove čobanicom i ponosna sam na to. Ponosna sam što ima ljudi seoskog porekla u ovoj državi, ponosna sam na ljude koji jesu čobani, ali i da mu kažem – čoban tera ovčice. Ako sam ja čoban, onda oni koji me tako nazivaju treba da se prepoznaju u onom drugom delu pesmu. U mom seljačkom kraju u Novom Sadu, koji on povremeno posećuje kada izlazi noću po kafanama i klubovima, e kod nas u našem kraju tera ovčice, u tom delu pesme.

Da budemo ozbiljni dalje. Dakle, ne znam, to će ministar finansija da proveri tačno da li je to 600 miliona dinara više ili koliko miliona, ali nemojte to da gledate kao milione, pogledajte koliko dece će moći zahvaljujući ovom fondu ove godine da se leči u inostranstvu, a koja su teško obolela. Ali, u taj fond idu i kazne, one administrativne kazne koje dobijaju poslanici koji se ne primereno ponašaju u našem parlamentu. Eto, to je doprinos, možda Marinike Tepić za lečenje dece obolele od retkih bolesti, jer je jedno dve, tri kazne dala u taj fond. To je njen doprinos, ali kažem Sergeju Trifunoviću, možda je korisno kada ide da se obrati građanima Srbije, njih 10, 20 ili 100, koliko ih je juče bilo na pokušaju propagirana bojkota izbora, da dok se vozi sa Marinikom Tepić, dok se vozi sa Đilasom, da porazgovara sa njima, jer su bili izuzetno moćni ljudi u ovoj državi, da pita Đilasa zašto nikada nije osnovao ovaj fond i da pita Mariniku Tepić zašto nikada ništa nije uradila dok je četiri godine bila ministar u pokrajinskoj administraciji.

Videćete za koji dan, mi ćemo raspravljati i o Zakonu o igrama na sreću, 40% sredstava koje se dobija pomoću igara na sreću, odvaja se upravo u ove svrhe. Ova država mnogo radi, ova država zaista mnogo radi za budućnost naše dece i svaki život našeg deteta nam je izuzetno vredan, ali nekim ljudima ne vredi ništa objašnjavati.

Sergej Trifunović je sve, samo nije glup čovek. On tačno zna gde gađa, zna koga vređa, ali ono što ne zna, ne zna da građani Srbije cene ljude koji nešto rade u ovom životu, a kojima nije samo svrha postojanja u politici da šalju lažne vesti, pa da mi onda moramo da gubimo vreme ovde da to demantujemo, pa da onda on sada ima priliku ponovo na društvenim mrežama da izvređa Vladu Orlića, da izvređa i mene i da se tako vrtimo u krug. Nego, sačekajmo taj dan izbora, da vidimo koliko politika Aleksandra Vučića, čobanice Maje i njenih kolega iz SNS, i naših koalicionih partnera vredi, koliko vrede ostali učesnici u tom izbornom procesu, a koliko će ljudi, kao za budućnost Srbije i za budućnost naše dece, izabrati taj bojkot koji on onako svesrdno propagira. Hvala.

Hvala, predsednice.

Da li se neko još od ovlašćenih predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? Da.

Gospodin Aleksandar Šešelj, izvolite.

Narodni poslanici, ja sam vrlo neprijatno iznenađen kako gospodin Mali veoma malo uzima učešća u današnjoj raspravi, samo je gospodin Atlagić uputio više od šest pitanja, za koje nismo čuli odgovor.

Dakle, možda bi bilo korektnije sa njegove strane da se možda malo više u to sve uključi. Ali, bilo kako bilo, kada god se govori, a tako je i danas bilo u toku današnje sednice, o spoljnoj politici, razlozima potpisivanja sporazuma, postoji jedna izrazita kontradiktornost između delatnosti, tj. saradnje Republike Srbije sa raznim državama, pa smo danas čuli da se neki nazivaju partnerskim, neki se nazivaju prijateljskim, ali u suštini čuli smo veoma oprečne stavove, kada je u pitanju naša spoljna politika.

Kao što je već izvesno, ja ću podsetiti narodne poslanike, dakle od 2000. godine i početka tog našeg famoznog puta evropskih integracija, mi slušamo iste priče, a to je od milijardi na granici, do samo da se ispuni ovo, da se ispuni ono, pa ćemo sve da završimo što se tiče našeg pristupa EU. Ako sprovedemo do kraja saradnju sa Haškim tribunalom, ući ćemo u EU, pa kada se država Srbija toliko ponizila i isporučila sve one koje je Haški tribunal potraživao, uključujući i bivšeg predsednika republike, mi smo u stvari shvatili da to jedno sa drugim nema veze, tj. evropske integracije uopšte nisu bile predmet rasprave kada je bio u pitanju Haški tribunal.

Takva situacija je od 2008. godine i sa KiM. Ranije se govorilo, kao što danas slušamo, o pravno obavezujućim sporazumima, ranije se govorilo o Ahtisarijevom planu i primanje Ahtisarijevog plana. Onda u poslednje vreme slušamo samo, dakle ukoliko Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, otprilike će vrata EU biti otvorena.

Ali, pored nas prolazi realnost i procesi u današnjoj EU, poruke koje stižu od strane najvažnijih političara današnje EU, kao što je na primer Emanuel Makron, koji je glavni politički autoritet danas u Evropi, vrlo je jasno više puta rekao da se EU više neće širiti i biće posvećena reformama preostalih 27 članica kada Velika Britanija napusti EU.

Na nedavnim izborima za Evropski parlament, ne samo francuskih poslanika, već i nekih nemačkih, holandskih, u debatama predizbornim postavljeno je više puta pitanje, da li se slažu sa proširenjem EU, i više od 70% ljudi kojima je to pitanje postavljeno, odgovorili su sa ne.

Kako sada to nama da ne bude jasno, dakle korak po korak mi smo radili kroz 20 godina nešto što nije bilo u našem isključivom interesu, da bi smo na kraju tu buduću neizvesnu okolnost ostvarili, a to je članstvo Srbije u EU. Mi smo na tom putu mnogo uradili i odrekli se raznih stvari, pogotovo po pitanju teritorijalnog integriteta, štetu koju ta saradnja donosi kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i sve ostalo, a nemamo i dalje danas odgovor na to pitanje.

Podsetiću vas, od 2008. godine i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, mi primenjujemo jednostrano taj sporazum u smislu ukidanja carina, a gubitak je procenjeno, to nisam ja smislio, nego su to podaci koji su objavile neke evropske statističke agencije i može se čak pronaći i na sajtu CIA-e, da je to gubitak od oko 500 miliona evra godišnje zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Dakle, naša saradnja je jednostrana. Ono što njima treba mi to sprovodimo, a za uzvrat dobijamo obećanja i tako je već prošlo punih 20 godina. Da ludilo bude još veće, ima jedan spoljnopolitički uspeh ove Vlade na kojem treba da se oda priznanje, a to je kampanja za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. U protekle četiri godine, čini mi se, više od 17 ili 18 država je to priznanje povuklo. Jedan uspeh na kome treba da se čestita. Ali, u koliziji sa zvaničnim stavovima Vlade Republike Srbije koji se tiču članstva Srbije u EU, budući, ukoliko Srbija potiše pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, odnosno Beograd i Priština, i taj sporazum otvori vrata članstva republike Kosovo u UN, Kosovo postane član UN, više neće značiti što je neka zemlja povukla priznanje budući da će se smatrati, po sistemu kolektivnog priznanja, da su sve članice UN priznale nezavisnost svake druge članice UN.

Takođe, imali smo pompezne proslave uspeha naše diplomatije kada u nekoliko navrata Kosovo nije uspelo da postane član UNESK-a Interpola, nije dostiglo dovoljnu većinu zemalja koje bi za to glasale, a ukoliko se pravno obavezujući sporazum potpiše, Kosovo postane član UN, ni za Interpol, ni za UNESK-o više nam glasanje, već Kosovo postaje član po automatizmu. Šta će nam onda ta kampanja i proslava značiti?

I da tumačimo te poruke na drugi način, to nije ništa novo, ali pojavilo se krajem godine, krajem prošle godine jedno novo genijalno rešenje koje treba da zameni taj naš put Srbije u EU, a to je ideja "malog Šengena".

Nikada Srpska napredna stranka u kampanji to nije spominjala. Nikada do kraja prošle godine nije nagovestila tako nešto. U Skupštini se o tome nikada nije razgovaralo. Ta tema apsolutno nije bila prisutna u našoj javnosti, a sada smo dobili najave kako je to genijalno, spasonosno rešenje za našu ekonomiju, kako će ova ogromna, uspešna ekonomija Srbije da apsorbuje otprilike Severnu Makedoniju i Albaniju, tj. njihove ekonomije i da ćemo mi samo iz toga da izvučemo profit. Mi smatramo da to nije tako, imajući u vidu iskustva u saradnji sa tim državama koje su bile pod pokroviteljstvom Evropske unije.

Pogledajte samo situaciju iz Hrvatske. Da li danas tamo neki privrednik iz Srbije može da bude uspešan? Ne. Tamo dolazi prvo do protivljenja zvaničnih državnih organa protiv poslovanja privrednika iz Srbije u Hrvatskoj, a onda do sistematskog bojkota srpske robe koja se tamo nađe. Mi imamo više od 50 hrvatskih kompanija u Srbiji, a ni 10 ih ne posluje u Hrvatskoj, kada je reč o ovim velikim kompanijama. To je današnja realnost.

Zašto bi mi verovali da će biti u saradnji sa Albanijom drugačije? Govori se o otvorenim granicama. Kako ćemo sada postići to da ćemo moći da putujemo bez granica, a faktički u stvari samo bez pasoša, granice i dalje postoje, umesto pasoša treba da se da lična karta kada se granica prelazi. Uspeh se tu nikakav ne vidi. Niti smatramo da postoji potreba za građane Srbije da putuju u Albaniju bez pasoša. To nije omiljena turistička destinacija, to nije destinacija na koju će neka roba da se plasira, sa stanovišta građana Srbije. To je naše mišljenje. A dobijamo da će Albanci, osim na Kosovo i Metohiju, u koje mogu sada da ulaze kako hoće, bez kontrole Srbije, moći i u centralnu Srbiju da uđu bez pasoša, a inače takav režim imamo i sa Crnom Gorom i sa Severnom Makedonijom i sa Bosnom i Hercegovinom.

Da li je zaista naša poljoprivreda i uopšte privreda uspešna toliko da mi možemo kao jedan od benefita budućeg „malog Šengena“ da govorimo o tome da ćemo omogućiti izvoz, tj. uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Albanije? Jesmo li mi u nedostatku nekih poljoprivrednih proizvoda? Da li je naša poljoprivreda toliko uspešna, verovatno sa njom zadovoljavamo ceo naš izvoz pa nam trebaju sada proizvodi iz Albanije?

Dakle, to je jedna dilema i voleli bismo da nam predstavnici Vlade Republike Srbije konkretno pojasne u čemu je tačno taj naš interes oko „malog Šengena“, a da ne govorim o tome da je rečeno od strane predsednika Republike i gospođe Ane Brnabić da će način povezivanja kroz „mali Šengen“ omogućiti i Severnoj Makedoniji i Albaniji i Srbiji da kao celina postanu članovi Evropske unije. Pa kolika je to zabluda?

Da li je neko zaista toliko naivan da poveruje u tako neko obećanje ili neinteligentan da pomisli da je to istina sa stanovišta činjenica? Mi smatramo da nije. Poučilo nas je iskustvo da Albanci sa Kosova i Metohije bojkotuju i glasove iz centralne Srbije i ušli su u onu aferu sa otrovanim, navodno, glasovima koji su stigli iz centralne Srbije. I sada mi očekujemo da ćemo mi u Albaniju plasirati srpske proizvode. Situacija potpuno šizofrena.

Čuli smo i od ministara Ljajića koliki je gubitak oko 500 miliona evra zbog režima carina, tj. taksi koje je uvela Vlada u Prištini na robu iz centralne Srbije i Bosne i Hercegovine. Gde su nam to pomogli naši medijatori u briselskom dijalogu ili naši partneri iz Evropske unije u otklanjanju tih prepreka za srpsku privredu? Da ne govorim o tome kako je Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji i koje oni teškoće prolaze da bi se snabdeli osnovnom robom, namirnicama i lekovima. Mi smatramo da je to jedan argument protiv „malog Šengena“.

Takođe, mi imamo jednu realnu opasnost da i tzv. republika Kosovo sedne za sto kada bude taj „mali Šengen“ formiran. A šta mislite da li je to implicitno priznanje nezavisnosti Kosova ukoliko je to ravnopravna država sa ove tri suverene države i članice Ujedinjenih nacija? Ako će da to bude predstavljeno kroz Srbiju, teritorija Kosova i Metohije, kao što je to takođe bila najava predsednika Republike, ja nisam siguran da će na budućim forumima „malog Šengena“ predstavljati Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Pre će biti da će to biti Aljbin Kurti.

Dakle, to su sve opasnosti koje niko ne analizira, koje niko ne vidi zato što zauzvrat dobijamo pohvale od strane Evropske unije i dalje smo slepo zaljubljeni u našu evropsku budućnost koja ne postoji i stavljeno nam je do znanja da ne postoji.

Takođe smo danas optuženi, SRS, da je otprilike patološki zaljubljena u Rusiju, u Rusku Federaciju, u Evroazijsku uniju, da ne uzima u obzir činjenice, da ne zna da je Srbija evropska zemlja itd, šta sve nismo mogli da čujemo. Mi jesmo rusofili, mi se zalažemo za što tešnju integraciju Srbije i Ruske Federacije, ali ne zato što mi imamo takva osećanja, nego zato što činjenice govore da je to bolje za Srbiju. Šta nam je doneo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju za ovih 12 godina? Samo štetu. Šta nam je donelo pregovaranje sa Evropskom unijom? Briselski sporazum kojim smo krenuli da čistimo srpske institucije sa severa Kosova. Gde smo mi to napredovali?

Sa druge strane, imamo mogućnost da sarađujemo sa zemljama koje ne vrše političko uslovljavanje na Srbiju kada je u pitanju ekonomija. Nećemo mi dobiti nikakav uslov od strane Ruske Federacije ukoliko se okrenemo Evroazijskoj ekonomskoj uniji, a već smo dobili u vreme kada smo hteli da iskoristimo situaciju u kojoj se Evropa našla kada su prvi put uveli sankcije Rusiji. Ministar Rasim Ljajić je najavio da je to šansa da se poveća i stimuliše izvoz pre svega poljoprivrednih, ali i drugih proizvoda u Rusku Federaciju, dobili smo ed-memoar od bivšeg predstavnika Evropske unije u Srbiji Majkla Devenporta u kojem se preporučuje da se to ne radi, odnosno na lep način, diplomatski je rečeno da se zabranjuje Srbiji da to uradi. Vlada Republike Srbije 2014. godine je poslušala Majkla Devenporta. To vam je slika i prilika naših odnosa.

Znači, u redu je, moderno je, progresivno je kada mi sarađujemo sa Evropskom unijom, a kada hoćemo da tražimo naš ekonomski interes negde druge, e, to onda nije u skladu sa evropskim vrednostima, nije u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjima i nije prijateljski prema Evropskoj uniji. To je poruka koja je poslata Srbiji.

Podsetiću vas na razliku između velikih kompanija, privrednika koji dolaze iz Evropske unije i uopšte sa zapada i onih koje dolaze sa istoka. Jedna od najuspešnijih kompanija danas, ako ne i najuspešnija u Srbiji jeste Naftna industrija Srbije. Ko je spasio Železaru u Smederevu? Je li Aleksandar Vučić govorio da je to gorući problem srpske privrede? Ne zna šta će da radi sa 5.000 ljudi, gubici su ogromni, pokušalo se i sa profesionalnim menadžmentom, ništa se nije uradilo. Ko je to otkupio? Da li je to neki naš partner iz Nemačke, Francuske i odakle već? Ne, nego iz Kine, kao i rudnik "Bor". Dakle, to su činjenice.

Razlika je što privrednici iz Evropske unije dolaze ovde da isisaju budžetska sredstva koja dobijaju kao subvencije, zanima ih samo ekstraprofit uz što manje uloženih sredstava, a često su i desetostruko manja, ako ne i stostruko manja od sredstava koja daje Srbija tim privrednicima koji ovde dolaze i posle toga da rade šta hoće i imaju jednu ucenjivačku poziciju prema Vladi Republike Srbije, gde otprilike kažu kada režim subvencija istekne, ukoliko niste spremni na novi aranžman subvencija mi ćemo da napustimo Srbiju, a vi sa ovim radnicima radite šta god hoćete. Takva je situacija sa "Fijatom" svake godine.

Kompaniji iz Kine koje dolaze u Srbiju, dolaze tu da ostanu, jer njih ne zanima ih da naprave profit u privih godinu ili dve poslovanja, već ostaju ovde i ulažu strateški na dugi rok. To su činjenice, a da ne govorimo o našim tradicionalnim vezama i istorijskim, prijateljskim i o tome da je Ruska Federacija samo 2015. godine uložila veto u Savetu bezbednosti i UN na rezoluciju koju su predložili kako ih gospodin Arsić zove partneri Srbije, Velika Britanija gde se Srbi označavaju genocidnim i govori se o genocidu u Srebrenici. To su Rusi sprečili. Da ne govorimo o tome da su naši najveći zaštitnici i prijatelji kod pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i brana tzv. Kosovu da postane član UN, da to ne zanemarimo, ekonomska računica na drugoj strani.

Danas je najbogatiji deo sveta na istoku, jugoistok Azije danas najbogatiji region na svetu i najperspektivniji, a mi se orijentišemo na deo sveta koji je na zalasku što se tiče ekonomije i ekonomskih prilika, jer nije 19. nego 21. vek i sve to iz razloga stabilnosti, a kada se kaže stabilnosti to znači da niko ne ugrožava trenutnu vladajuću garnituru iz te EU, jer je već utemeljeno shvatanje u Srbiji, da se može biti na vlasti samo ako se to aminuje iz Brisela, kao što su Tomislavu Nikoliću čestitali tri sata pre zatvaranja biračkih mesta i najveća opasnost nisu građani koji će glasati možda za nekog drugoga, nego da ovi ne čestitaju nekom drugom. E, to je glavna opasnost.

Zato je naše stanovište i zašta se mi zalažemo, nije izolacija, mi želimo sa sarađujemo sa svima na bilateralnoj osnovi ukoliko postoji zajednički interes zašto ne sarađivati sa ni sa Nemačkom, Francuskom, Italijom i ostalim zemljama EU. Ali, ne po svaku cenu političko uslovljavanje koje će da rezultira na kraju ocepljenjem dela teritorije. Mi smatramo da je došlo vreme, već i iskustvo nam je pokazalo samo ovih 20 godina, da mi treba da se orijentišemo prema svom sopstvenom nacionalnom ekonomskom interesu i da tražimo punopravno članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj Uniji, da je tu budućnost za našu zemlju, a da ova pitanja prošlosti ostavimo onda u prošlosti.

Hvala, gospodine Šešelj.
Imamo još dva prijavljena govornika. Stižete u 18 na prezentaciju.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu, zajam za ugovaranje stranog projekta o izgradnji, za projekat izgradnje toplovoda Obrenovac, Novi Beograd, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu, projekat aplikacije, inovaciji, podsticaja rasta preduzetništva u Republici Srbiji, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije, o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje pružaju u Republici Srbiji i Republici Severne Makedonije, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije, s jedne strane, i Evroazijske ekonomske unije i njenih država članica sa druge strane i Predlog zakona o potvrđivanju dodatnog protokola 6. o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju o Sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi.

Znači, jedan, dva, tri, četiri, ne evropska zakona protiv eventualno jednog poluevropskog zakona. Kao neko ko ne pripada partiji koja uopšte želi ulazak u EU, koja želi da Srbija jednog dana kada stane na noge i bude potpuno stabilna ekonomski, finansijski do kraja vojno snažno da može da istrpi svaki pritisak, onda građani Srbije odluče o tome žele li da uđu u EU ili ne žele, ako on uopšte u tom trenutku i bude postojala.

Razlog zašto Pokret Socijalista podržava ovu vladajuću većinu i učestvuje u njenom radu, jeste upravo i ovaj današnji dnevni red koji potpuno pokazuje da je Vlada od 2012. godine ili vladajuća koalicija do današnjeg dana posvećena isključivo i samo interesima Republike Srbije i građanima Republike Srbije. Da je drugačije ne bismo bili deo vladajuće koalicije, jer jednostavno Srbija je uvek i biće uvek iznad svega.

Nisam uspeo da pronađem nigde da je iko govorio o tome da će se ukloniti granice, da neće postojati granični prelazi između Srbije, Makedonije, Albanije, da će prelaziti granicu ko kako hoće ili kuda hoće, već se samo glasno razmišlja o tome da u pojednostavljenoj proceduri sa ličnim kartama. A u čemu je razlika između pasoša i lične karte koju izdaje neka domicijalna država, bude olakšano kretanje svima koji žive na ovom području. Nikada Srbija nikoga nije sprečavala, ali sam siguran da će Srbija i tada znati da na identičan način, ako ne i bolji nego sada vrši kontrolu ko ulazi u Republiku Srbiju, sa kojim razlozima, sa kojim namerama i da će građani Republike Srbije biti potpuno zaštićeni.

Znate, četiri godine su duge. Zamislite da ni u jednoj novoj ideji nismo smeli da razmišljamo za ove četiri godine koliko se ova vladajuća garnitura nalazi na vlasti. Evo, tu su vrlo blizu izbori, pa između ostalog građani Republike reći će šta misle, između ostalog i o ideji uvođenja tzv. „Malog Šengena“. Veći je rizik pred izbore razgovarati o tome, ako neko misli da je to nešto negativno nego da se o tome pričalo pre četiri godine.

Nisam neko ko je presrećan time što je potpisan Briselski sporazum, ali je činjenica da je Briselski sporazum omogućio da naši sunarodnici na teritoriji Kosova i Metohije, na okupiranoj teritoriji, na privremeno okupiranoj teritoriji žive koliko toliko mirno i bezbedno.

Što se tiče kupovine ili trgovine, verujte mi, da ću pre ako mi bude to mogućnost izbora kupovati proizvode iz Albanije nego iz Hrvatske, a do 2012. godine oni koji su bili na vlasti, ne samo što su uvozili sve i svašta iz Hrvatske nego su dopustili mnogim hrvatskim firmama da stave šapu na prehrambenu industriju u Republici Srbiji. Da li je ovo odgovor na to pitanje? Pa, možda jeste. Da li je ovo odgovor na taj problem? Pa, možda jeste, videćemo kako će to funkcionisati.

Naravno, da nisam slepo zaljubljen, nego uopšte nisam zaljubljen u EU, ali se sećam dobro vremena kada se danima čekalo za vizu za pasoš da bi se moglo otputovati negde u inostranstvo. Neki su ovde izgleda možda bili privilegovani, dobijali vize preko reda, bez čekanja u dugim redovima, bez popunjavanja formulara, ili nisu nigde ni putovali, pa i ne znaju kako to izgleda i kakav je to bio teret za građane Srbije. Ja takođe volim Rusiju, ali ne želim ni u kom slučaju da kažem da sam veći Rus od samih Rusa, bez obzira na moje gabarite.

Ako niko iz Rusije ne stavlja primedbu Republici Srbiji zato što privredno i trgovinski sarađuje sa svim svojim okruženjem s kojim može da sarađuje, pa čak i sa EU, već naprotiv i njima odgovara da Srbija ima dobru saradnju.

Ja stvarno ne razumem zašto bi to trebalo onda nekome od nas da smeta. Da to Rusiji, Kini, nekom drugom smeta, pa siguran sam da bi to na vrlo jasan način stavili do znanja.

Veliko mi je zadovoljstvo što sam deo vladajuće garniture, koja nikoga slovom i brojem od 2012. godine nije isporučila Haškom tribunalu, čak ni svim pritiscima, naravno neosnovanim, čisto političkim motivisanim kada je traženo izručenje gospodina Vojislava Šešelja, kada je traženo da im se isporuče neki drugi pripadnici SRS, naravno da sam apsolutno protiv toga i siguran sam da to ova vlast nikada i ni po koju cenu učiniti neće.

Da je drugačije ne bismo Krivični zakonik, koji smo ovde u ovom domu usvojili, rekli da odluke Haškog tribunala, te čudovišne tvorevine, nisu obavezujuće za bilo koga u Republici Srbiji, po bilo kom osnovu.

Međunarodnog suda krivičnog u Hagu, stalnog suda koje su osnovale UN. Da, ali ovog čudovišta ne.

Prema tome, drage moje kolege, gospodo, drugarice i drugovi, ako je neki izbor „mali Šengen“ ja sam onda siguran da je „mali Šengen“ bolji nego veliki Ševeningen. Hvala.

Hvala kolega Komlenski.
Sada reč ima doktor Aleksandra Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, na kraju današnje diskusije vidimo da smo u raspravi čuli mnogo toga iz prošlosti. Sve ono što prošlost je nosila sa sobom, a očito nosi i u budućnost, stavove određenih političkih predstavnika koji govore o tome da li treba da se priklonimo istoku ili zapadu SNS na čelu sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem je izabrala da zastupa interese isključivo Republike Srbije i da bude i održava dobre bilateralne odnose i sa zemljama istoka i sa zemljama zapada, i zbog toga je negde i prepoznata kao stabilan partner, pogotovo kada je u pitanju ekonomija, i to danas govore upravo ovi sporazumi koji su na dnevnom redu, da mislimo o budućnosti i u interesu svojih građana, govore sporazumi koji se odnose i na naučno-istraživački rad i preduzetništvo, što je cilj u stvari da naši školovani ljudi i oni koji se bave naukom, mogu da direktno implementiraju u privredi svoj rad.

S druge strane, projekte koji su vezani za energetiku su jako važni od svakodnevnog interesa građana koji žive u gradu Beogradu, tako što ćemo ustvari povezati Obrenovac i toplanu na Novom Beogradu, i time i smanjiti zagađenje vazduha u glavnom gradu i postići određene i ekološke standarde.

Zatim, deo koji se odnosi na sporazume koje danas imamo na dnevnom redu su i priznavanje kvalifikovanih usluga od posebnog značaja, a to je u stvari, u suštini, međusobno priznavanje zemalja unutar „mini Šengena“ da možemo da funkcionišemo na najbolji mogući način kad su u pitanju elektronske usluge, elektronski potpis, žig, verifikacija dokumenata, da jednostavno kompanije koje postoje u ove tri zemlje mogu nesmetano da rade.

Ono za šta smo se zalagali da Srbija zaista unutar svoje privrede zaživi i funkcioniše na taj način naše preduzetništvo, da pospešujemo tim merama, sada već prelazimo granice Srbije i sarađujemo i sa zemljama u regionu na krajnje visokosofisticirani način.

I na kraju imamo sporazume o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom koja obuhvata pet zemalja, od toga već sa tri mi imamo bilateralne sporazume, ali sada govorimo o Evroaizijskoj uniji. Danas smo imali prilike da čujemo od svih aktera ovde u parlamentu i predstavnika stranaka, kako gledaju na taj sporazum.

Ono što možemo da zaključimo svi zajedno da se složimo da je dobro što je ovaj Sporazum danas na ratifikaciji ovde u Skupštini.

Da li treba ići dalje opredeljivati se da postanete isključivo saradnik, odnosno partner samo toj uniji, a odbiti sve druge, kao što neki misle, SNS smatra da mi moramo da sarađujemo i sa zemljama EU, jer nama je preko 65% trgovinska razmena sa zemljama EU, ali da moramo, odnosno i dobro sarađujemo ne samo na osnovu istorijskih dobrih odnosa država koje su članice Evroazijske unije, već zato što zaista imamo uslova da unapređujemo ovakvu saradnju i da taj procenat od 7%, koje na godišnjem nivou možemo da povećavamo.

Kako će to izgledati u budućnosti, s obzirom, kada budemo bili u prilici da postanemo punopravna članica EU, kada će to biti, mi ne možemo u ovom trenutku da znamo, ali ono što znamo to je da sarađujemo i sa EU i sa članicama Evroazijske unije.

I, na kraju Sporazum koji pokazuje potpunu saradnju sa zemljama centralne Evrope, - je u stvari Sporazum o CEFTI, slobodnoj trgovini, ono što smo videli da su povećane kvote, da je taj protokol 6. praktično izglasan na sednici CEFTE koja je održan u Tirani u decembru mesecu prošle godine i to znači da su članice CEFTE podržale praktično ovo povećanje, odnosno liberalizaciju odnosa kad je u pitanju saradnje sa Srbijom.

Znači, svi ovi sporazumi pokazuju jedno priznanje Srbiji za postignute rezultate u ekonomiji i za ruku podrške da u budućnosti zaista idemo ka visokim stopama rasta kada je u pitanju ekonomski razvoj Republike Srbije, da one stope koje smo do sada 4,4% dostigli, da su to neke stope sa kojima treba da idemo dalje i da jednostavno sa ovakvim povećanjem trgovinske razmene u oblasti turizma, u oblasti telekomunikacija, IT usluga, koje je CEFTA prepoznala kod nas samih suštinski je dobar pokazatelj kuda Srbija ide, i da toga nema, znači, ne bi bilo ni onoga što mi stalno govorimo iz SNS, a to je da imamo rezultate, da će građani Srbije moći da biraju u Srbiji one koji prave rezultate i oni koji žele da se vrate u prošlost i koji nemaju šta da pokažu osim mržnje, osim govora, ne samo mržnje, nego i nasilje i koji su postali svakodnevnica u ovom društvu.

Mi se trudimo da zastupamo pristojnu Srbiju, da se tako ponašamo prema svojim građanima i sa potpunom odgovornošću da vodimo i spoljnu i unutrašnju politiku.

Zbog toga smatramo da će ovi sporazumi i današnji zakoni i predlozi za ratifikaciju zaista podržati sve ono što smo do sada kao država postigli od 2012. godine do danas.

U danu za glasanje podržaćemo ceo ovaj set zakona.

Hvala.

Hvala dr Tomić.
Reč ima ministar finansija, gospodin Siniša Mali. Izvolite.