Dame i gospodo, poštovani prisutni, narodni poslanici stranke Pravda i pomirenja od početka mandata se bave temom igara na sreću i potrebom usvajanja nove pravne regulative vezano za ovo polje.

Mišljenja smo da nije dobro da se ova tema tretira kao tehničko pitanje koje se uređuje na način da se određene pojedinosti urede tako što će se do jedne mere zaštiti organizatori, igrači, nosioci ovoga posla i donekle samo građani. Smatramo da je ovo tema koja ima izuzetno dubok značaj za svakog pojedinca ali i za društvo općenito.

Igra na sreću, odnosno, kocka su po svim svetim knjigama zapravo đavolje delo i one same po sebi predstavljaju pošast, predstavljaju nešto što razara pojedinca. Nažalost, savremeno društvo je podleglo ovom izazovu, pre svega, iz finansijsko-materijalnih interesa u najvećem broju zemalja legaliziralo ovu delatnost, uz sve negativne posledice koje imamo vezane za građane, pogotovo za mlade generacije.

Zato mi poslanici stranke Pravde i pomirenja, smatramo da treba pristupiti ovom pitanju temeljito, suštinski, razmatrajući ga i sa etičkog i sa svih aspekata, interesa ovoga društva odnosno celokupne zajednice.

To bi značilo potrebu za usvajanjem sasvim novog zakona koji bi, po našem mišljenju, u varijanti a) potpuno zabranio igre na sreću u ovoj zemlji, što ne bi bio prvenac. Postoje zemlje i u našem i u širem okruženju koje su zabranile strogo igre na sreću i zasigurno ne gube ništa. Naprotiv, one su pokazale viši stepen svesti zaštite svojih građana, posebno naše mladosti, odnosno naše budućnosti.

U slučaju da nije moguće usvojiti takvu regulativu u varijanti b) za nas bi bila i prihvatljiva neka vrsta svojevrsnih rezervata za kladionice, kockarnice i ostale objekte igara na sreću, gde bi se zapravo ovi objekti pozicionirali izvan naseljenih mesta i onaj ko želi se igrati na taj način, kockati, kladiti neka fino se organizira i neka posećuje ta izolovana mesta, jer ono što je štetno mora biti ili eliminisano a ako to nije moguće, onda zasigurno treba biti izolovano. No, dokle god ne bude volje i snage za to mi ćemo na ovome i te kako javno i u parlamentu i u drugim prilikama insistirati.

Što se tiče zakonske regulative vezano za boračka pitanja, ono što smatram jako važnim jeste pitanje koje smo takođe aktuelizirali, pitanje stradalih u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Severinu, pitanje stradalih u Kukurovićima, u Priboju i drugi stradali u pojedinačnim zločinima, tokom devedesetih godina, prekosutra imamo 27 godina u Štrpcima od tog događaja.

Pre nekoliko meseci smo imali u Severinu, dakle obeležavamo, bliži se tri decenije, a nije se pokazalo volje i svesti da se ljudima koji su bili građani ove zemlje, zemlje u kojoj nije bilo rata, oni su oteti, istina kako izgleda od srpskih paravojnih formacija iza Drine, ali za sada imamo veoma minimalne efekte raznih istraga, ali ukoliko sve to tako dugo traje, ono što bi bio minimum pijateta od strane države i celokupnog društva, jeste da se porodicama tih žrtava, prizna status civilnih žrtava rata, bez obzira što su počinioci sa područja druge zemlje i bez obzira što tada ova zemlja nije bila u ratu.

To je nešto što je neophodno uraditi za celokupno ozdravljenje naših odnosa, tri decenije skoro iza nas, ali to smatram da je važno ukoliko želimo da nam budućnost bude bolja od prošlosti. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Hvala lepo, sad se čujemo. Znači, ovo je bila diverzija za vreme pauze.

Dakle, osvrnuću se u 12 tačaka upravo na ovaj zakon. Počeću od onih nematerijalnih, nefinansijskih pardon, zahteva učesnika boraca i učesnika rata.

Prvo što traže to je pravo borca na vojne počasti u slučaju smrti, što nije sadržano u Predlogu ovog zakona, iako mi je državni sekretar Nerić u pauzi malopre ukazivao da se to rešava drugim zakonom.

Dakle, borac u slučaju smrti ima pravo na vojne počasti koje ostvaruje shodno pravilniku vojnim počastima umrlom borcu koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Zakon nije predvideo vojne počasti u ovom slučaju, ovaj zakon, što je inače praksa u mnogim zemljama u svetu.

Drugo, takođe nefinansijsko da se doda novi član 31a - stranac koji ispunjava uslove predviđene članom 5. ovog zakona, ima pravo po osnovu toga što se borio za interese naše države stekne pravo na državljanstvo Republike Srbije.

Dakle, ako imamo sportiste, koji dolaze da se takmiče u našim profesionalnim klubovima i dobijaju državljanstvo, ako treba da učestvuju u reprezentaciji, ne vidim razloga zašto i borci koji su došli sa strane, pomagali naše ratne jedinice, učestvovali u borbama, ne bi mogli da dobiju status državljana Republike Srbije.

Treće, takođe da se doda novi član 24a, da porodica poginulog borca, borac i ratni vojni invalid, kao i članovi njihovih porodica, bez obzira na vojno ili civilno zdravstveno osiguranje, ostvaruju pravo na besplatno lečenje i prioritet prilikom lečenja u vojno medicinskim ustanovama. Zašto majka ili supruga poginulog borca ne bi imala pravo na prioritet i besplatno lečenje na VMA?

Dalje, amandman broj 9. da se ova prava odnose i na one učesnike koji su bili na teritoriji kopnene zone bezbednosti od 23. marta 2001. godine do 30. juna 2001. godine, kada je takođe bilo oružanih sukoba i da se primene odredbe ovog zakona shodno tome.

Dalje, amandman 8. da vojni invalidi od prve do sedme grupe, i deca korisnici porodične invalidnine ostvaruju pravo na dečiji dodatak u skladu sa Pravilnikom o dečijem dodatku vojnih invalida i dece korisnika porodične invalidnine, koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Dakle, deca vojnog invalida i njihov roditelj trpe određene duševne bolove i ne može biti isti iznos dodatka za nekog ko ima 100% invalidnosti i nekog ko ima 50%, ili manje procenata invalidnosti.

Takođe, pitanje koje je već istaknuto i od strane generala Delića, a on je osvedočeni prijatelj boraca i ratni komandant, a to je pitanje da se doda novi član 7a - dokazani dezerterima se zabranjuje obavljanje bilo koje javne funije.

Oni koji su prošli određene vojne sudove i postali dokazani dezerteri, ne treba omogućiti da postanu predsednici republike i vrhovni komandanti, jer ako nisu kao vojnici učestvovali u odbrani zemlje, kako će kao vrhovni komandanti učestvovati u odbrani zemlje?

Dalje, treba osnovica za ove boračke, invalidske i druge naknade, koje su propisane ovih zakonom ne da bude minimalna penzija, nego da iznos prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji.

Još jedan suštinski predlog, to je da sve prinadležnosti po ovom zakonu ne mogu biti tretirane kao socijalna davanja, nego kao nacionalno priznanje i u finansijskom kontekstu.

Šta to znači ako imate dva borca koji su isti stepen invalidnosti i zbog toga što imaju različiti socijalni status dobijaju različite nadležnosti, odnosno jedan od njih možda nema pravo ni na kakve prinadležnosti?

Možda bi bilo poželjno, da dobijem neki komentar.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kocka i igre na sreću su siguran način da za nešto dobijete ništa. Kockari ulaze u igre na sreću i u kocku da bi osvojili tuđi novac, ali uglavnom izgube svoj. Pri tome, ja znam jedan izuzetak, znam čoveka koji sigurno dobija na igrama na sreću. Zove se Đorđe Vukadinović.

Dakle, evo fotografije, on i Boris Tadić, ovako prisno.

Za vreme vlasti Borisa Tadića, bez obzira što nije kupovao tikete, nije se kladio, nije ništa potrošio, nije bacio kocku, a kocka se najbolje baci kada se odbaci, ali kod njega nije bila potreba ni kockica, ni karte, ni lutrija, ni srećkica, ni tiket, uglavnom dobio je 2.400.000, to je bilo 30.000 evra. Te godine, Boris Tadić i Đorđe Vukadinović uspeli su da i lutriju gurnu u minus. Dakle, „Lutrija Srbije“ te godine, bila je u minusu, verovali ili ne, iako znamo da priređivač igara na sreću uglavnom unapred knjiži 50% od uplate.

Što se tiče boraca, rat ne počinju borci, nego političari i političari uvek duguju borcima, jer ponavljam, ratnici, borci i vojnici ne započinju rat, oni uglavnom ginu.

U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.264.000 života. Invalida je bilo 1.551.000. Da nismo ulazili u Prvi i Drugi svetski rat danas bi nas možda bilo kao Engleza, koji su u Drugom svetskom ratu izgubili 0,8% stanovništva, a Srbi, koji su oni uvukli u rat, izgubili su 15%.

Dame i gospodo, ovaj Dušan Teodorović, veliki junak pre 21 godinu, njegova obaveza za vreme agresije je bila predavanje na fakultetu i to mu je bilo mnogo, pa je pobegao u Ameriku.

Ovo je drugi junak, zove se Sergej Trifunović, koji je kukao od ministra do ministra dok nije prebegao na agresorsku stranu, tj. u Ameriku. Evo njega danas, velikog junaka, tu je razgolićen sa Ivanom Ivanovićem, ne znam zašto, pošto se drže za dojke, ne znam zašto ih mladi zovu dve sise.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici imamo još junaka.

Ovo je junak koji puši tompuse koji koštaju 1.500 evra mesečno. Zove se Jeremić. Taj je za vreme agresije otac, Miško ga je poslao, inače Slobin direktor Jugopetrola, čini mi se, poslao ga je u London, eto da mali studira, iako nije naučio Prvi NJutnov zakon, tamo sa onom Alojzom, kako se zvao onaj, napravio kasnije biznise višemilijonske sa tom vezom, sa Patrikom Hoom. To je taj junak.

I ovo su Boško Obradović i Dragan Đilas. Dragan Đilas, gle čuda baš te 1999. godine, pokretao je firmu u Pragu, a Boško Obradović je imao jako važna posla da pokrene časopis ljotićevske Dveri. Dakle, to su ti junaci.

Za razliku od tih junaka, ovo je Tibor Cerna, Mađar iz Debeljače, 55 kilograma, vojnik 20 godina, gine na Košarama. Poslednje reči su mu bile: „Za ovu zemlju vredi poginuti“. Ovo je on. Spomenik mu je otkriven tek 2017. godine. Poginuo je 1999. godine, na Košarama, ovde negde u blizini ovog rova koji je kopao gde se fotografisao. Ovo je njegova marama, crvena, koju su nosili oko ruke da se razlikuju od neprijateljskih vojnika. Na njoj četiri S i piše „Srbija“. Znači, njegove poslednje reči su bile: „Za ovu zemlju treba umreti“.

Zašto sam vam ovo pokazao? Iz prostog razloga da pokažem koliko su seljaci odani, a koliko su neki od ovih žutih nesrećnika prodani.

Morate, dame i gospodo narodni poslanici, mi političari ne smemo više olako da ulazimo u ratove, nemamo mi više naroda za gubljenje, ali moramo da odamo poštu poginulim invalidima. Nisu oni svojom voljom tamo otišli, nego su otišli voljom političara koji nisu međunarodnu situaciju dovoljno dobro procenili, po meni, a on je međunarodna politika kao klima, ako je ne poštuješ ponekad možeš i pokisneš.

Uglavnom, da li pravedno ili nepravedno, oni su odlukom političara u taj rat ušli. Ovo što sam vam pokazao, Tibora Cernu, „Za ovu zemlju vredi umreti“, njegova bi poruka danas bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“, a vi, dame i gospodo, narodni poslanici, poštovani građani, da vidite razliku između ništaka i junaka.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Josip Broz.
Izvolite, kolega.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege poslanici, danas se na dnevnom redu, pored ostalih zakona, Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida, rata i članova njihovih porodica i o njemu želim da govorim.

Smatram da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon donese i u tom smislu pozdravljam aktivnosti Vlade i ministarstva koje je dosta dugo i temeljno pripremalo ovaj zakon.

Znamo da je prethodni zakon donesen još 2004. godine, i tim zakonom nisu bila obuhvaćena sva prava boraca, ratnih, vojnih i civilnih invalida rata, niti njihovih porodica. Tim zakonom nisu uopšte bili obuhvaćeni borci iz devedesetih godina, niti iz 1999. godine, odnosno iz NATO agresije.

Ovim zakonom, najzad se ispravlja ta nepravda i ono što je najvažnije, pošto skoro tri decenije Srbija će imati jedan zakon iz ove oblasti, možemo reći krovni zakon kojim su uređena prava svih boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica iz svih ratova, počev od Drugog svetskog rata, pa do NATO bombardovanja.

Do sada je ova materija bila regulisana i brojnim propisima još iz vremena SFRJ, zatim propisima SRJ, propisima Republike Srbije još iz 90-tih godina kao i brojnim uredbama Vlade Republike Srbije, čak i pokrajinskim uredbama. Poslednji zakon, kako sam rekao, doneli smo 2004. godine.

Ono što je za svaku slobodarsku zemlju važno jeste da i kada se ratovi završe poštuju svoje žrtve, da poštuju ratne invalide, ratne veterane, da poštuju porodice onih koji su svoje živote dali za slobodu. Ne smemo danas kada mnogi žele da prekrajaju našu istoriju, da zaboravimo ni jedno ime borca i njegove zasluge, bilo da su u pitanju borci protiv fašizma u Drugom svetskom ratu koje smo vodili protiv fašističkog okupatora zajedno sa našim saveznicima, bilo borci iz 90-tih godina. Nažalost, u prethodnoj deceniji nije bilo tako.

Čuveni Arčibald Rajs, veliki prijatelj Srba, je govorio da su Srbi izuzetno hrabar narod, da dobija ratove koje vodi za slobodu, ali kada sloboda dođe Srbi zaboravljaju junake koji su te ratove dobili. U miru brzo zaboravljamo heroje koji su svoje živote dali ili su teško ranjeni. Nekada smo zaboravili i njihove porodice, zaboravili smo jednu veliku junakinju, Milunku Savić koja je nažalost svoj život završila u siromaštvu. To nam se posle 2000. godine dešava sa junacima NATO agresije.

Zaboravili smo junake sa Košara, junake koji su stradali tokom 90-tih godina u ratovima koji su doveli do raspada Jugoslavije. Taj zaborav nas može dovesti do prekrojene istorije, do izvrtanja istorijskih činjenica, do osude srpskog naroda koji je samo branio svoju teritoriju i svoj narod.

Na prošloj sednici smo takođe ispravili jednu nepravdu donoseći Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Danas ovim zakonom definitivno ispravljamo sve istorijske greške, učinjene prema svim borcima. Ovim zakonom se utvrđuje značajan obim prava boraca i njihovih porodica, ratnim, civilnim i vojnim invalidima koji su zbog ratnih dejstava ranjeni.

Posebno smatram važnim što se zakonom na primeren način tretiraju borci iz ratova 90-tih i svi stradali u NATO agresiji. Ovi heroji s kraja dvadesetog veka ginuli su u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, a oni koji su ranjeni u jednom trenutku pretrpeli su jednu vrstu društvene ignorancije jer u ranijoj vlasti nije postojala politička volja da se stradali u NATO agresiji proglase žrtvama, a kamoli junacima.

Za naše žrtve još niko nije odgovarao, ni za vojnike koji su pobijeni prilikom povlačenja iz Slovenije, ni za Oluju, ni za Račak, ni za Košare. Zato je vreme da se svim našim borcima i njihovim porodicama odužimo na pravi način donoseći zakon kojim će biti obuhvaćena sva njihova prava i to danas činimo.

Zaštićene su sve kategorije boraca, invalida i njihovih porodica, borci, vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palog borca, porodice umrlog borca, porodice vojnog invalida i vojnika koji je poginuo ili umro u toku vojnog roka, porodica civilnog invalida rata i civilne žrtve rata.

Pomenuću i neka od prava koje će po ovom zakonu imati sve navedene kategorije, uz napomenu da je obim prava proširen. To su pre svega borački dodatak, porodični dodatak, mesečno novčano primanje, naknada troškova smeštaja u ustanove socijalne zaštite, pravo na poseban uvećan penzijski staž, lična invalidnina, porodična invalidnina, dodatak na negu, dečiji dodatak, ortopedski dodatak, zdravstvena zaštita, medicinsko-tehnička pomagala, banjsko-klimatski oporavak, profesionalna rehabilitacija, invalidski dodatak, mesečno novčano primanje, pravo na rešavanje stambenih problema, na prioritetu zapošljavanja i naravno pravo na boračku spomenicu.

Za sve oblike prava razrađeni su kriterijumi i obuhvat lica iz kategorije boraca ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica. Pošto su u donošenju zakona učestvovala boračka udruženja verujem da su zadovoljni Predlogom zakona i država treba da izađe u susret zahtevima boraca, jer ko će nas braniti u budućnosti, ako ne poštujemo borce iz prošlosti, oslobodilačih ratova i borbe.

Mislim da su ovim prava i obuhvat boraca iz 90-tih godina i NATO dobro sagledani u zakonu, ali isto tako ne mogu da shvatim neke opozicione poslanike koji kažu da treba zakon odložiti. Ne. Nakon toliko godina zakon treba usvojiti. Ako postoje neki problemi koji će eventualno da se jave postoje tu poslanička pitanja, postoje amandmani i postoji dogovor koji bi mogao kasnije da se rešava. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jevtić.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas raspravljamo o setu veoma važnih zakona koji jasno pokazuju visok stepen odgovornosti Vlade Republike Srbije.

Kao neko ko je član Odbora za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo ja ću se bazirati na dva predloga zakona vezana za oblast poljoprivrede.

Prvi Predlog zakona o kom ću govoriti je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji iz oblasti veterinarstva. Ovaj sporazum potpisan je 7. maja 2018. godine u Ankari, a nastao je iz želje da se olakša promet životinja, proizvode animalnog porekla, onemogući unošenje zaraznih bolesti, zaraznih životinja, naravno i po zdravlje nebezbednih proizvoda životinjskog porekla.

Ciljevi sporazuma su uvoz, izvoz, prevoz životinja i proizvoda animalnog porekla i ciljevi pokazuju da se može taj izvoz, uvoz obavljati isključivo ako su obavljeni, odnosno ako su ispunjeni propisani uslovi koje zahtevaju zemlje, potpisnice ovog sporazuma.

Nadležni organi upravo država potpisnica će razmenjivati obrasce veterinarsko sanitarnih zdravstvenih uverenja, odnosno sertifikata koji će upravo pratiti pošiljke prilikom uvoza i izvoza u Republici Srbiji i Republici Turskoj. Uverenja moraju biti odrađena i na srpskom jeziku, na turskom jeziku i engleskom.

Ono što bih ja htela da istaknem u ovom sporazumu je mehanizam koji će se aktivirati u slučaju da se desi da se zarazne bolesti pojave, odnosno da se dijagnostikuju na teritoriji jedne od zemalja potpisnica i na koji način će se naravno taj mehanizam aktivirati je da će nadležni organi države gde se prosto desi da izbije određena bolest, bolest zoonoza, koja je inače karakteristična da može da se razboli životinja, a i čovek, naravno da se na tom tada aktivira taj mehanizam, odnosno da se spreče posledice koje mogu imati veoma velikog uticaja i na ljude u Srbiji, odnosno Turskoj.

Drugi Predlog zakona o kome ću pričati je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana, a odnosi se upravo na oblast biljnog karantina i zaštite bilja. Ovaj sporazum sačinjen je u Bakuu 21. maja 2018. godine, a nastao je iz razloga jer su strane u sporazumu prepoznale neophodnost saradnje u oblasti sprečavanja unošenja i širenja biljnih bolesti, štetočina i zbog naravno proširenja i razvoja trgovinskih odnosa između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana.

Što se tiče odredaba ovog sporazuma one se odnose na sve regulisane artikle, uključujući zemlju, biljke koje se transportuju sa zemljom i sve štetne organizme, predmete ili materijale koji mogu da omoguće razmnožavanje, uključujući i pošiljke naravno koje predstavljaju poklon ili su namenjene za naučne svrhe.

U članu 4. ovog Predloga zakona predviđeno je da će strane Sporazuma razmeniti liste materijala koji podleže karantinskoj kontroli i naravno koje su dogovorene međusobno sa stranama koje su potpisnice ovog Sporazuma.

Ono što bih istakla u ovom Sporazumu su obaveze u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom, a koje se ogledaju u sprovođenju, odnosno u sledećim obavezama koje preuzimaju te članice, potpisnice sporazuma. U ovom slučaju Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Azerbejdžana.

Što se tiče obaveza, to su sprovođenje neophodnih mera radi sprečavanja unošenja ovih karantinskih štetočina tokom uvoza i izvoza i tranzita, razmena propisa i vodiča kojima se uređuju mere biljnog karantina i zaštite biljaka, razmene informacija o naučno-istraživačkim temama u oblasti biljnog karantina i zaštiti bilja, testiranje regulisanih artikala selekcijom u proizvodnim i skladišnim objektima, uzajamna poslovna putovanja stručnjaka u cilju promovisanja podsticaja naučnih inovacija i relevantnih iskustava, obezbeđivanje uzajamne naučne, tehničke i druge pomoći, kao i da u slučaju sumnje u validnost fitosanitarnog sertifikata, fitosanitarnog sertifikata koji je planiran za reeksoport ili informacije koja je na njima navedena, nacionalna organizacija je izdala sertifikat, ona će morati da dostavi dodatne ili specifične informacije na zahtev druge strane.

Oba predloga zakona o kojima sam govorila iz oblasti poljoprivrede, naravno, pokazuju veoma veliku odgovornost Vlade Republike Srbije, resornog ministarstva, prema građanima Republike Srbije, upravo iz onih razloga koje sam malopre navela, zbog tih svih nekih šteta koje mogu nastati, malopre pomenutih zoonoze ili bolesti koji su zajedničke i za životinje i za ljude.

U svojim prethodnim izlaganjima sam već pohvalila Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, ali nije na odmet da ponovo ponovim, da nikada nije bio veći budžet za poljoprivredu, da je najveći deo u razdelu za podsticaje, da se nikada više nije davalo za podsticaje i mladim ljudima i ruralnim područjima i jugoistoku Srbije itd.

Za razliku od onih koji u poslednje vreme fabrikuju raznorazne filmove, dokumentarne filmove, u kome pljuju našeg predsednika, gospodina Aleksandra Vučića, koji nemaju neke jasne političke planove, političke ciljeve, kojima su taj neki bojkot negde alibi za to što nemaju negde podršku, svi ti ljudi na čije reakcije, odnosno na čije neke mehanizme sam ostala sablažnjena i kao majka, za vređanje porodice, omalovažavanje porodice.

Želim da kažem da Srbija napreduje, da je moja Vrnjačka Banja prosto sredina koja pokazuje koliko napreduje Republika Srbija i koliko je, eto, što ja kažem, uz pomoć odgovornog mladog rukovodstva, koje je imalo sluha, koje je animiralo, koje je privuklo određene investitore, pa sada Vrnjačka Banja može da se diči sa više hotela visoke kategorizacije. Upravo ta moja Vrnjačka Banja i Republika Srbija, koja je uložila i u školstvo i ovde se vidi i u poljoprivredu, infrastrukturu, zdravstvo, znači, u sve ono što je krucijalno i što je bitno za jednu državu.

Mi možemo da se pohvalimo i da se dičimo i radom Vlade Republike Srbije i radom predsednika, gospodina Aleksandra Vučića. I, ono čemu se ja nadam je da će veliki deo građana Republike Srbije prepoznati taj rad i tu odgovornu politiku i da ćemo 26. aprila pobediti i da ćemo priznati da je to jedna odgovorna politika, koja će prepoznati i koja će, naravno, po meni, nagraditi jedan ovakav rad i te neke programe koji su planirani za Srbiju od 2020. do 2025. godine. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Jevtić.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.