Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, gospodo ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati sve ove zakone koji su na dnevnom redu, a pošto su moje kolege, uvaženi narodni poslanici i koleginice narodne poslanice, govorili o Zakonu o pravima boraca, zatim o invalidima i civilnim invalidima rata, moja malenkost će nekoliko rečenica reći o tome sa jednog drugog aspekta, sa aspekta patriotizma.

Prvi put se donosi zakon za celu Republiku Srbiju koji uređuje oblast boračko invalidske zaštite i zaštite invalida rata. Zakonom se pravima i zaštitom afirmiše trajna vrednost borbe za odbranu naše zemlje, za nezavisnost i suverenitet i teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje, tj. sa ovim pravima se afirmiše i patriotizam kao kamen temeljac moralnosti svakog čoveka.

Dame i gospodo narodni poslanici, patriotizam je plemenito i nežno osećanje koje se po rečima velikog Cicerona duboko ukorenjuje u čoveku. To je svetinja čovečije duše, to je ljubav prema otadžbini ili kako bi rekli, to je patriotizam.

To je najbolje izrazio rimski filozof i književnik veliki Seneka koji je rekao, citiram: „Ne volim ja svoju otadžbinu zato što je ona lepa, zato što je bogata i zato što je napredna, nego zato što je ona moja“. Završen citat.

Uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, samo tako se može objasniti patriotizam Holanđana koje vezuje ta ljubav za svoje močvare ili ljubav Arabljana za pesak i pustinje, a Švajcaraca za snežnike u Alpima.

Patriotizam je najlepši ukras čovečije duše. To je najlepša vrlina građanina kojom čovek nastoji da unapredi dobro i kulturu svoje otadžbine i ako ustreba uvek položi život svoj za nju. LJubav prema otadžbini je religija srca koja se mora još od malih nogu razvijati.

Kada su najvećeg grčkog filozofa, Sokrata, koji je bio u tamnici njegovi učenici nagovarali da pobegne iz tamnice, on im je odgovorio, citiram: „Ostajem u tamnici jer zakonima moje otadžbine koje je dužan svako da poštuje, hoću da se pokorim“.

Završen citat.

Dame i gospodo narodni poslanici, najlepši primer požrtvovanosti za otadžbinu pokazao nam je kralj Petar oslobodilac kada je za vreme prodiranja austrijske vojske u Srbiju došao među svoje vojnike pošto je saznao da su neki nezadovoljni zbog odstupanja i velikog umora rekao im je, citiram: “Verujem da ste umorni i posle tolikih ratova, ali znajte da danas kao nikada do sada otadžbina potrebuje vašu pomoć. Saosećam da ste željni svojih milijih i dragih i zato ja, vaš kralj, razrešavam vas zakletve meni date, a da ću ja sa svoja dva sina ovde poginuti braneći rodnu grudu i da će neprijatelj ući u našu otadžbinu samo preko naših mrtvih telesa.“ Završen citat.

Ove su reči munjevitom brzinom delovale na dušu vojnika, oduševljeno su pozdravili kralja i na prvu zapovest pošli su na juriš, pobediše neprijatelja i očistiše od Austrijanaca celu Srbiju do Drine i Save.

Uvaženi narodni poslanici, naši politički protivnici iz Demokratske stranke u raznim agregatnim stanjima nisu imali patriotska osećanja za vreme zločinačke NATO agresije na našu otadžbinu 1999. godine.

Lider Demokratske stranke doktor Zoran Đinđić sklonio se u Nemačku. Iz hotela „Adlon“ u Berlinu nagovarao je da se bombarduje naša zemlja.

On je 3. maja 1999. godine, dao izjavu uredniku stranih vesti, izraelskog lista "Haaretz" Adaru Primoru, kada je rekao. Citiram: "Najlogičnija stvar za NATO je da nastavi rat koji je veoma efikasan. Uništili su infrastrukturu u Srbiji i za deset dana, do dve nedelje biće veoma teško živeti bez gasa, bez struje, bez mostova komunikacija. Milošević neće moći da vodi više rato od deset dana do dve nedelje". Završen citat.

Evo, uvažene dame i gospodo, da vidite na jednoj strani patriote, a na drugoj strani one koji su stali na stranu neprijatelja. NJegov kolega, Srđan Popović, advokat, bio je potpisnik jednog dokumenta iz 1993. godine, kojom se tražilo bombardovanje Srbije uz Margaret Tačer, Mirka Kovača, Zbignjeva Bžežinskog i drugih. On je tada nazvao Srbiju "anus mundi"- šupak sveta, a Srbe ono što se nalazi u anusu, tj. u šupku.

Ovi pljuvatori iz filma "Vladalac", svakodnevno satanizuju predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, državu Srbiju i sve ono što se u Srbiji radilo za vreme vlasti Aleksandra Vučića. Tako su satanizovali "Beograd na vodi". Da li je tako dame i gospodo i uvaženi građani Republike Srbije? Tako su satanizovali oživljavanje "Železare Smederevo". Čak je naš politički protivnik, Zoran Živković, predlagao da se zatvori "Železara Smederevo" i radnici pošalju kući, to je izjavio na "N1" CIA, kako se sećate.

Nadalje, satanizovali su rehabilitaciju RTB BOR, "Er Srbiju", koja je danas prvak u regionu, otvaranje tvornica, setite se onog ljotićevca, Boška Obradovića koji je zaustavljao otvaranje tvornica, satanizovali su izgradnju auto-puteva, državnih puteva, lokalnih puteva, 987 kilometara puteva za tri godine, satanizovali su izgradnju 370 škola, bolnica, otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu i Muzeja primenjene umetnosti.

Malo je vremena da nabrajam dalje, ali dovoljno je ovo da vidite kako pojedinci iz Saveza za Srbiju satanizuju sve ono što je napredno u Srbiji.

Među tim koji satanizuju bio je i David Filip, književnik kako se predstavlja on. Taj čovek je 7. marta 2018. godine izjavio, citiram: „Politika Aleksandra Vučića je šizofrena“, završen citat. Taj čovek 28 godina radi stalno protiv interesa Srbije i srpskog naroda, a 6. juna 2019. godine izjavio je, citiram: „Kosovo nije Srbija niti će ikada biti“, završen citat.

Ovako ne bi govorili ni najveći neprijatelji ni oni iz UČK. Izvrgavao je i izvređao je, izvrgavao ruglu dobitnika Nobelove nagrade Petra Hankea, samo zbog toga što je u toku agresije zločinačke NATO alijanse bio na strani Srbije, na pravoj strani, i zato što je bio na sahrani Slobodana Miloševića.

Dana 6. juna 2019. godine izjavio je David Filip, citiram: Hankeov moralni lik je nula“, završen citat, zato što se suprotstavio NATO bombardovanju. I nije samo Hanke, kako on kaže, jedini Nobelovac koji je bio na našoj strani 1999. godine, bilo je još četvorica, a to su Žoze Samarago, Portugalac, Aleksandar Solženjicin, Rus, Dario Fio, Italijan i Harold Pinter, Englez.

Inače, David Filip je izjavio da je Dan obeležavanja pobede nad fašizmom u Nišu sa generalom Vladimirom Lazarevićem na čelu, zloupotreba toga dana itd. Dakle, evo uvaženi narodni poslanici da vidite o kakvim se to ljudima radi.

Kada je u pitanju on i ovaj iz filma, jedan od autora, Slaviša Lekić, da vam kažem da su obojica, evo apel 88 intelektualaca iz regiona koji krive zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori. Evo, među 88, da vidite o kakvim se neprijateljima Srbije radi, a ja ću pročitati samo nekoliko imena. Među njima Latinka Perović, razbijač Srbije i Jugoslavije. Drugi potpisnik je Stepan Mesić, koji je izjavio, citiram: „Ja sam svoj zadatak u predsedništvu SFRJ izvršio. Jugoslavije više nema“, završen citat. Milan Kučav, da ne govorim o njemu. Samo nekoliko Azem Vlasi, Šerbo Rastaoder, istoričar iz Crne Gore, jedan od najvećih anti-Srba na ovim prostorima. Milivoje Bešlin, istoričar, Nikola Samardžić. Šta reći o tome? Sonja Biserko, David Filip o kojem sam govorio, pisac, Svetislav Basara, pisac, Nataša Mičić, poslanica u Skupštini Srbije, Čedomir Jovanović, narodni poslanik i predsednik LDP, Nenad Čanak, narodni poslanik, predsednik LSV, Bojan Kostreš i mnogi drugi, a među njima i ovaj nazovi novinar Dinko Gruhonjić, Tomislav Marković, nakarada od novinara, Slaviša Lekić, evo ga, vidite, autora filma koji se našao.

Možete sad poštovani građani videti o kojima se ljudima radi, da sve ono što je srpsko njima je strano.

Gordana Suša, a ko bi drugi nego ona, nazovi novinarka, i Snežana Čongradi. To je ona koja je rekla da je u Srebrenici bio genocid i koja je rekla za Vojislava Šešelja da je „osuđeni ratni zločinac“, a za takvu presudu ne postoji dokumentacija, što je izmislila.

Uvaženi narodni poslanici, ja za sve njih sada, ove novinare, pisce koje sam pročitao i one koji nisam, ipak ću još jednom da kažem šta je DŽon Svinton, bivši šef osoblja u NJujorku, „NJujork Tajmsu“ na zdravici koju je održao ispred NJujork kluba daleke 1953. godine, samo deo citata ću pročitati, citiram: „Posao novinara, analitičara, pisca, tzv. pisaca, šarlatana, ja bi rekao je da uništavaju istinu, da otvoreno lažu, da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb. Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa. Naš talenat, naše mogućnosti i naš život vlasništvo su drugih ljudi“.

I na kraju, poštovani gospodine Lekiću i saradnici u filmovima, za vas posebno vredi ova zadnja rečenica DŽona Svintona: „Mi smo intelektualne prostitutke“, završen citat.

Poštovani građani, ja ću da završim ovaj deo, hajde nazovi patriotskog govora, parafraziraću u stvari Mihajla Jovića, pisca udžbenika istorije za četvrti razred osnovne škole u devetnaestom veku, čiji je udžbenik doživeo 52 izdanja sve do 1939. godine, parafraziraću i nešto dodati, obraća se đacima, citiram: „Ja bih voleo da uvek budete junaci kao Obilić i hajduk Veljko, pošteni kao Karađorđe, da se nikada ne otimate za vlast kao Jovan Kursula, da ne grabite samo sebi, već da pomažete i druge kao što je to hajduk Veljko radio, da činite dobro kao knez Ivan, da praštate i neprijatelju kao što je knez Mihajlo“, a ja dodajem – da branite Srbiju i oslobađate kao kralj Petar Oslobodilac i da gradite i da reformišete Srbiju kao što je Aleksandar Vučić. U to ime, hvala.

Hvala.
Reč ima Zoran Bojanić. Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Gospodo ministri, koleginice i kolege pred nama je set sporazuma i dva vrlo bitna zakona, zakoni o kojima i zborimo celoga dana.

Kad govorim o tom zakonu, Zakonu o borcima i pravima ljudi koji su učestvovali i njihovim naslednicima i porodicama u ratovima za ovu Srbiju, setim se Laze K. Lazarevića i onoga što smo svi u detinjstvu pročitali: „Sve će to narod pozlatiti“.

Svi ti naši ratnici imali su muke i u Balkanskim, odnosno posle Balkanskih ratova i posle Prvog svetskog rata i nakon Drugog svetskog rata i najzad se našao neko ko pokušava, a to je lepo danas i rekao ministar, ko pokušava i ovo je prvi dobar pokušaj da to sveobuhvatno reši. To je ova Vlada, to je ova skupštinska većina.

Mnogi možda neće biti i zadovoljni ovim predlogom zakona, tu smo da to popravimo. Važno je bilo doneti ovakav zakon i siguran sam i ubeđen sam da ćemo u danu za glasanje i prihvatiti ovo zakonsko rešenje, a vreme koje je pred nama i sve one primedbe, iako je ovde i rečeno koliko je bilo javnih slušanja, gde su bila organizovana javna slušanja, koje su organizacije učestvovale, boračke organizacije učestvovale u pripremi i izradi ovog zakona i ono vrlo dobro uvodno izlaganje gospodina ministra, koje je trajalo preko 60, odnosno preko 70 minuta, gde je do detalja obrazložio član po član.

Ko je hteo da sluša, čuo je i na kraju je čuo da je izjavio da smo otvoreni i da je ova Vlada i sledeća Vlada, da su otvorene za nove predloge za poboljšanje ovog zakonskog akta, ali ovo je početak. Žao mi je što ima ljudi koji kritikuju nešto kad se neko trudi, kad neko radi. Ispada da je u ovoj našoj zemlji nekada važnije ne raditi, bolje ne raditi ništa.

Drugi zakon o kome bih i kome bih posvetio određeno vreme, s obzirom da ima dosta naših kolega koji treba da diskutuju iza mene, to je Zakon o igrama na sreću. To je zakon koji definiše na jedan novi način i priređivače igara na sreću, raspodelu dobiti i ono što je najvažnije, sa ovim elektronskim nadzorom poboljšava ono što je vrlo važno i eliminiše siguran sam u velikom delu sivu ekonomiju, pre svega.

Ono što je za ponos, a o tome je danas govorila dosta i predsednica Odbora za finansije u našoj Skupštini, je što je Vlada i što je i skupštinski odbor prihvatio sugestiju i amandman onih kojih se u velikom delu tiču sredstava koja se na ovaj način ubiraju u budžet i kroz budžet Republike Srbije, a to su invalidi, kojih ima preko 800.000 i izvršili smo i promenili taj član zakona i dopunili kako i u kom procentu, koje određene organizacije treba da se iz toga finansiraju, jer to im je pre svega osnovni izvor finansiranja.

Takođe, jednim delom, a to je u procentu od pet procenata finansiraće se i deca za lečenje teško izlečivih bolesti, tj. za lečenje u inostranstvu. Opet napominjem, to je samo jedan delić, jer Ministarstvo je predvidelo i svojim budžetskim fondom i budžetom Republike Srbije veći deo sredstava koji je namenjen za tu svrhu.

Ovde bih završio, da ne dužim. U svakom slučaju, u danu za glasanje glasaću sa sva predložena zakonska akta.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović.
Izvolite.

Gospodo poslanici, koliko nas ima ovde u sali, ja sam očekivao od ministra resornog koji je zadužen za ove zakone da nekoliko puta reaguje, minimum, iz razloga što dok su čitani određeni referati poslanika vladajuće većine, govorilo se o vidno određenim stvarima koje su neistinite, od toga da su borci i razna udruženja prezadovoljni ovim Predlogom zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, gde verovatno, gledajući svoje referate, nisu znali ili nisu želeli da kažu i da se čuje da su upravo predstavnici onih ljudi koji još od oktobra meseca u Pionirskom parku protestvuju, od jutros od ranih jutarnjih sati, oni su svoj mirni protest napravili danas i nastavili ispred ulaza u Narodnu skupštinu i tražili da se povuče ovakav nakaradan zakon, jer im faktički ništa od onoga što je bilo najbitnije, za šta su se zalagali, nije ispunjeno. Znači, posle toga, oktobar, novembar, decembar, januar, februar, evo mart će mesec, šest meseci zimskih dana je provedenih u parku, u šatorima, a Vlada Republike Srbije nije imala sluha.

Onda sam se zapitao – zašto ministar nije reagovao i objasnio poslanicima da verovatno nisu pročitali Predlog zakona, jer govoriti u superlativu u ovom delu je zaista bilo nekorektno? Ovo je najmanja reč koja može da se upotrebi. I onda je bilo verovatno i razlog toga što nije uzimao reč i odgovarao tim poslanicima jeste činjenica da koliko je Vladi Republike Srbije ovaj zakon bitan govori i činjenica da ste u zajedničkom načelnom jedinstvenom pretresu danas, pored ovog zakona, koji jeste jedan od najbitnijih možda, stavili još 27, 28, 29 drugih zakona i onda ste Zakon o pravima boraca, da bi građani koji prate prenos znali, stavili zajedno sa Zakonom o igrama na sreću, o raznim konvencijama, o klimatskim uslovima, o oblasti održivog upravljanja prekograničnim vodama sa Rumunijom, itd, itd, sa mnogim drugim zakonima koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što je danas Srbiji bilo potrebno. I zato ministar nije reagovao, jer bi onda izašla na videlo ova istina.

Zašto je država, kao stožer društva, kao stožer sutra jedinstva svoje nacije, naroda, svih onih koji poštuju Ustav i zakone države Srbije, zašto mora da brine o borcima? Kada kažem borcima, tu ujedno mislim i na veterane i na ratne vojne invalide. Ne samo da bi se odužili onim borcima koji su branili svoju državu u prošlosti, već iz razloga da bi imao, na kraju krajeva, ko da nas brani u budućnosti.

Ovde se postavlja pitanje moralnog integriteta. Ukoliko ne izađete u susret onima koji su bili spremni da daju svoj život za otadžbinu u najtežem trenutku za zemlju, koji su dali, takođe, svoj život, koji su prolivali krv, koji su vodili najteže bitke u istoriji čovečanstva, jer nijedna zemlja se kao 1999. godine nije suočila, jedna tako mala zemlja, da ratuje sa najvećom svetskom vojnom silom, pritisnuta iznutra terorističkom organizacijom, zatim, regularnom vojskom Albanije i celim NATO paktom.

Da li se sećate istinitih priča kako su ih tepih bombama, kasetnim bombama danonoćno gađali? Da li se sećate tih jauka majki onih vojnika i boraca koji su poginuli? Da li su oni zaslužili danas da im se posle svega što su dali ovoj zemlji, posle 20 godina ćutanja, predlažu najminimalnija novčana sredstva?

Ja negde razumem da mi živimo u zemlji gde čak imamo i ministra vojnog koji je bio vojno nesposoban u vreme kada smo ratovali, ali to ne znači da ne treba da se odužimo onima koji su bili vojno sposobni i ostali invalidi i krvarili za ovu zemlju.

Pre neki dan predsednik države je izjavio, citiram :“Šiptari nikad više neće biti u sistemu Srbije“. Možda oni neće biti u sistemu Srbije, ali Kosovo i Metohija mora i hoće. Kakva je to izjava predsednika države pred nastavak pregovora, gde kaže – oni neće biti u sistemu. Oni ne moraju, ko od njih i traži da budu u sistemu? Mi tražimo poštovanje Ustava i zakona Republike Srbije.

Ono što je sramna činjenica, a nadam se da će se gospodin ministar Zoran Đorđević prisetiti, jeste samo jedan od heroja koji danas ovde živi sa nama i koji je spreman ponovo da ratuje za ovu Srbiju.

Govori se i radi se, čini mi se, o čoveku koga ste vi primili na jedan razgovor, o Albertu Andijevu koji je bio specijalac i starešina Vojske Ruske Federacije, koji je bio borac i mogu slobodno reći heroj sa Košara i Paštrika, koji je bio ranjen kod Suve reke, vrlo teško, ostao bez oka i posle samo 15 dana se vratio na ratište, tada bio u jedinicama MUP, Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koji je svojim umećem i ono za šta je postao specijalac, gospodin Đorđević to dobro zna ko je i šta je i kako je likvidirao i koliko je likvidirao, broj terorista koje je likvidirao, koji je u najtežem momentu podigao moral naše vojske svojim ophođenjem i svojom ljubavlju prema hrišćanstvu, pravoslavlju i Srbiji, koji je oženio Srpkinju sa kojom je zasnovao porodicu. Takav čovek od 2000. godine, tačno 20 godina, ima papire za privremeni samo boravak, a od naše države, iako je uredno poštujući zakone Republike Srbije podneo zahtev za državljanstvo, zatim nakon godinu dana podneo urgenciju, do dan danas nikakav pismeni odgovor nije dobio od institucija i predstavnika institucija države Srbije.

Ujedno, treba da znamo da je to čovek koji je ratni invalid druge kategorije 100% i to je čovek koji je prvih 10 godina živeo bez ikakvih sredstava. Da li taj čovek ima zasluge po vama ili nema? Da li ste imali makar moralnu obavezu da takvom čoveku odmah izdate državljanstvo? Šta je trebao još taj čovek da uradi za ovu zemlju? Šta je takav čovek trebao da uradi?

Da pogledamo drugi primer, gospodine ministre, pojavi se neki stranac i zaigra za naš neki košarkaški ili fudbalski klub, taj fudbalski ili košarkaški klub, nebitno je, sportski klub pošalje državi molbu, zahtev da se za stranca koji igra u tom klubu izda po hitnom postupku državljanstvo i čovek koji trči za loptom, koji pri tome nema veze sa Srbijom, koji pri tome zarađuje novac, jer naše klubove uglavnom pomaže država, dobije preko noći državljanstvo Republike Srbije.

Da li je to po vama problem ili nije? Time se postavlja pitanje kako uopšte tretirate borce?

Ono što je drugo interesantno, kada pogledamo, da bi jednostavno narod shvatio da su sve neistine, kada su borci u pitanju, danas ovde govorile, jeste član 33. Zakona koji kaže u stavu 4. „Za pravo na borački dodatak najniži iznos penzije u osiguranju zaposlenih u Republici Srbiji, prema propisima iz PIO“. Znači, najniži iznos penzije.

Hajde sada da vidimo gde ste stavili ljude koji su žrtvovali svoj život, gde ste stavili ljude koji su branili našu državu, gde stavljate unapred te ljude i pokolenja koja će trebati da brane. Da vidimo kako ste to regulisali…

Gospodine Markoviću, ovo nije šala, ja vas molim da ne dobacujete.

Ovako ste rešili pitanje boraca – najniža penzija. Hajde da vidimo kako ste rešili za sportiste i šta ste predložili.

Vlada Srbije je pre nekoliko godina donela rešenja o dodeli nacionalnih i sportskih priznanja državljanima Srbije u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja. Ove nacionalne penzije, kako se navodi u rešenju, dodeljuju se sportistima koji su osvojili medalje itd. u skladu sa odličjem posle navršene 40. godine života.

Prvo, sportistima nakon navršene 40. godine, borcima po zakonu koji ste predložili tek nakon 60, s tim da do 60. nema prava ni na kakva primanja.

Zatim, sportistima su namenjene penzije u iznosu od 111 do 166 hiljada dinara na mesečnom nivou, bez obzira na materijalno stanje.

Dalje se navodi da je u javnost, kaže, nedavno je u javnost dospela informacija da su ove penzije više od primanja istaknutih članova SANU. Najveća penzija u Srbiji koja može da se dobije na osnovu 45 godina radnog staža iznosi oko 100.000 dinara, dok sportisti koji su osvojili bronzu na olimpijskim igrama primaju mesečno najmanje 111.000 dinara a za zlato se taj iznos uvećava do 166.000. Tako je zlato vredno tri prosečne plate, srebro dve i po plate, meni gospodine ministre to ne bi bilo smešno kao vama sada, dok je bronza vredna dve prosečne plate.

Pošto prosečna plata u Srbiji skače, to znači da će naredne godine ovaj borac koji je izgubio nogu, oko, ne može da prehrani porodicu primati između 7.000 i 13.000 dinara, a zaslužni sportista koji, treba naravno odužiti se takvim ljudima, dobiće ni manje ni više nego 30 puta više. Ukoliko kažete da će prosečna plata i da je prosečna plata 60.000 dinara, to znači da se će oni na mesečnom nivou primati 180.000 dinara.

Građani Republike Srbije treba da znaju da ste ovim zakonom ponizili borce predloženim rešenjem i trebaju da znaju da, kada rešite da odete da branite državu i da date život, ako kojim slučajem ostanete živi, možete dobiti između 7.000 i 13.000 dinara, a ukoliko ste dobar sportista i osvojite jednu medalju, bez obzira koliko ste imali nastupa u reprezentaciji, bez obzira da posle i prestanete i ne želite da igrate za reprezentaciju, primaćete sredstava od više hiljada evra.

Pošto je bilo nekih dobacivanja od kolega, da neko ne pomisli da ja improvizujem, ja ću vam pročitati kako to izgleda kada je u pitanju član 86. i član 87.

Član 86. Prvo na šta mora da se stavi tačka jeste da za borce treba da bude nacionalno, a ne socijalna pomoć. Znači, vi ovamo dajete nacionalne penzije, a borce stavljate u socijalnu kategoriju.

Kada pogledamo član 86, da bi ispunio uslove, nakon navršene 60. godine, ako doživi 60 godina, on praktično mora biti beskućnik, da mu niko u porodici ništa ne radi da bi dobio određena sredstva.

Član 86. kaže, prvo i osnovno, pravo na borački dodatak samo ukoliko je stariji od 60 godina života i ukoliko on ili član njegove uže porodice, koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nije u radnom odnosu, nije korisnik penzije, ne obavlja poslove po osnovu ugovora van radnog odnosa, ne obavlja samostalnu delatnost, nije preduzetnik, nije član privrednog društva, nije obveznik doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, ne ostvaruje pravo na vlasništvo ili plodove uživanja na poljoprivrednom zemljištu površine više od pet hektara, nije korisnik prava na mesečna primanja po ovom zakonu, ne ostvaruje materijalnu podršku putem novčane socijalne pomoći i drugih prava po propisima iz oblasti socijalne zaštite i, po osnovu svojstva boraca za isti period učešća u ratu, odnosno oružanim akcijama preduzetim za vreme mira, ne ostvaruje mesečna novčana primanja od strane druge države.

Znači, treba biti beskućnik, prosjak da bi došao da mu vi udelite 7.000 do 13.000 dinara. Zašto govorim od 7.000 do 13.000 dinara, pa da i to bude jasno?

Član 87, dalje, kaže, borački dodatak iz člana 86. priznaje se u odgovarajućem mesečnom iznosu, i to borcu prve kategorije u iznosu od 100%, borcu druge kategorije u iznosu od 80% i borcu treće kategorije u iznosu od 60% od osnovice. Kažete najmanje penzije, i to izgleda ovako: borac prve kategorije, koji je sve izgubio, imaće mesečnu naknadu od čitavih 13.221 dinar, ukoliko ispunjava sve uslove beskućnika; borac druge kategorije u ovom trenutku će moći da računa na sredstva u neverovatnih 10.577 dinara, to je novac sa kojim u Srbiji može lepo da se živi; borac treće kategorije 7.933 dinara. Znači, lepo jednom odete do nekog većeg marketa i lepo sa tim novcem potrošite i kažete - to je to. Ovo je ukoliko uzmemo da je prosečna penzija 24.200 dinara, nešto preko.

Sve ste omanuli, namerno, i trebalo je u najmanju ruku dati prosečnu penziju ovakvim licima i, naravno, ono za šta su se borili, koliko je moguće u ovom trenutku, dozvoliti im i vratiti im deo poštovanja koji su, nećemo trošiti reči, zaslužili.

Koliko je u međuvremenu za ovih 20 godina tih boraca, invalida preminulo? Nažalost, kada mogu da kažem, koliko ste uštedeli na onim ljudima koji nisu dočekali penziju.

Hvala gospodine Damjanoviću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Po redosledu.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Da uozbiljimo malo ovu raspravu, takva je tema. Niko ovde nije rekao da je presrećan ili prezadovoljan kako je to pokušao da iskarikira prethodni govornik, ali je istina u tome da se država Srbija danas daleko odgovornije i daleko dostojanstvenije odnosi prema borcima, boračkim organizacijama, palim borcima, invalidima rata i ostalim kategorijama o kojima danas raspravljamo.

Uostalom, da je istina ono što ja sada govorim to potvrđuje i ovlašćeni predstavnik stranke čiji je prethodni govornik malopre govorio ovde. Dakle, ovlašćeni predstavnik stranke čiji je prethodni govornik malopre govorio je rekao – da smo dugo čekali na ovaj zakon, a da su ovim zakonom čak neke stvari urađene i više od očekivanja – citiram. Zatim, da je ovo prvi zakon u kome se borci pojavljuju i kojima su praktično data neka prava, to je rekao ovlašćeni predstavnik njegove stranke. Idemo dalje. Bolje da je slušao i bolje da je bio tu nego što je vreme provodio u kafićima, ali to je sada druga stvar.

Idemo dalje. Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti i tu imamo pohvalu kako smo to regulisali ovim Predlogom zakona, a ta pohvala stiže od ovlašćenog predstavnika njegove stranke. Kada je reč o ostalim kategorijama, ovde se kaže i da je dobro što se u članu 96. i 94. što je pomenuto pravo bora na stan. Dakle, i ovde imamo pohvalu od ovlašćenog predstavnika njegove stranke. Pa, imamo još nekih pohvala, a u pitanju je deo koji se odnosi na boračke spomenice koje se uvode ovim Predlogom zakona.

Idemo dalje. Ovde se pohvalno izražava o pravu na legitimaciju koja se uvodi ovim Predlogom zakona. Imamo i deo gde se tretira postraumatski sindrom, takođe se ovlašćeni predstavnik njegove stranke pohvalno izražava kada je reč o svim ovim kategorijama. Dakle, neko je ovde trebao da provede vreme tako što će slušati šta njegov ovlašćeni predstavnik stranke govori, umesto da sedi po kafićima ili šta je već radio.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo, zaista, o velikom broju važnih predloga zakona, sporazuma, ugovora ali svakako da je najveću pažnju javnosti, upravo izazvao ovaj Predlog zakona o kome raspravljamo, a u pitanju je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Mi smo čuli jutros, moram da kažem u iscrpnom izlaganja gospodina ministra, zbog čega je važno da usvojimo Predlog zakona. Kakvi će efekti biti ovog zakona, koje probleme ovaj zakon treba da reši i konačno koji će se ciljevi ovim zakonom postići.

Ono što je važno istaći, iako je to nekoliko govornika već istaklo, to je da se po prvi put jedinstveno za teritoriju Republike Srbije uređuje čitava oblast boračko-invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata, pogotovo ako znamo da je dosadašnju zaštitu boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata, kao i članova njihovih porodica uređivalo nekoliko različitih zakona i podzakonskih akata. Dakle, čak propisa različitih nivoa vlasti. Tu imamo ranije savezne propise, pa imamo republičke propise, pa imamo propise nekadašnjih autonomnih pokrajina Vojvodina i Kosovo i Metohija i imamo propise lokalne samouprave.

Kao što rekoh ovaj zakon će uticati na borce, vojne invalide, civilne invalide rata, članove porodica boraca vojnih invalida, civilnih žrtava rata i civilnih invalida rata, jer će oni moći potpuno da regulišu sva prava predviđena ovim zakonom.

Posebno bih istakao kategoriju korisnika koja do sada nije postojala, a to su borci koji su učestvovali u ratovima 90-ih godina i u ratu 1999. godine i nova prava koji se propisuju ovim zakonom. Pravo na borački dodatak o kome smo i malopre govorili, pravo na poseban penzijski staž, pravo na legitimaciju borca, pravo na boračko spomenicu, pravo borca na uniformu. Sva ona prava o kojima se pozitivno izrazio ovlašćeni predstavnik stranke prethodnog govornika, koji je ovde malopre pokušavao da ospori ovo.

Pored ovih prava, propisuju se i druga prava, pravo na rešavanje stambenih potreba, pravo na legitimaciju, osim, boraca i vojni invalidi, civilni invalidi rata, roditelj, supružnik i dete palog borca, vojnika umrlog ili poginulog u vojsci, palog borca, civilne žrtve rata, umrlog vojnog invalida i umrlog civilnog invalida rata.

Zatim, pravo na invalidski dodatak ratnog vojnog invalida koji je navršio 65 godina života, pravo na porodično invalidninu članova porodice umrlog civilnog invalida rata prve grupe, koji je koristio dodatak za negu i pomoć.

Pored svih ovih prava povećavaju se iznosi dosadašnjih prava i to lična invalidnina, porodična invalidnina, pravo na invalidski dodatak nezaposlenih ratnih vojnih invalida, pravo na besplatnu i povlašćenu vožnju.

Takođe, neka prava, osim pomenutih, se menjaju u odnosu na postojeće propise, borački dodatak, naknada za vreme nezaposlenosti za ratne vojne invalide, banjsko i klimatsko lečenje, pravo na putničko motorno vozilo, dodatak za negu i pomoć i mnoga druga prava da ne čitam baš sve ono što je predviđeno ovim predlogom zakona.

Dakle, predsedavajući, sve ovo govori da je predlagač zakona imao u vidu važnost da se zakonom obuhvate sve kategorije korisnika, da se iskaže poštovanje i oda priznanje borcima, palim borcima, invalidima rata i ostalim kategorijama koje tretira ovaj zakon ili da kažem koje su obuhvaćene ovim zakonom, jer su oni podneli najveću žrtvu i Srbija je dužna da to poštuje i ceni.

Poruka koju šaljemo usvajanjem ovog zakona je da visoko cenimo iskazani patriotizam, spremnost da se brani zemlja i državni suverenitet, kao i to da će država znati da brine i nagradi ljude koji su spremni da se odazovu na poziv otadžbine i da brane otadžbinu.

Iz svih ovih razloga želim da pozovem da usvojimo predlog zakona. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.
Troje poslanika se javilo za repliku.
Može da dobije jedan, meni je logično da to bude general Božidar Delić.
Izvolite, generale Deliću.

Sve što sam govorio kao ovlašćeni predstavnik apsolutno ništa tu nije sporno. Ja sam rekao da i dosadašnji Zakon o pravima boraca, ratnih invalida i porodica poginulih boraca je u delu koji se odnose na ratne invalide i na porodice poginulih boraca bio relativno dobar i imao je samo nekoliko problema koje je trebalo rešiti.

Ovim zakonom su ti problemi rešeni na jedan apsolutno kvalitetan način tako da kada je u pitanju ovaj zakon i taj deo koji se odnosi na ratne invalide i na porodice poginulih boraca, tu mi nemamo nikakvu primedbu i mi bi glasali za taj zakon.

Međutim, tačno je i to da se prava boraca praktično prvi put pojavljuju u ovome zakonu i da u svim nacrtima koji su bili pre ovoga, oni su bili u znatno manjoj meri. Međutim, ako govorimo o nacionalnom priznanju, ono što je nedopustivo je da se uzima najniža, zakonski najniža penzija i da se to uzima kao osnov i to posle napunjenih 60 godina uz vrlo restriktivne uslove koji, kada ovako razmišljam, možda će zadovoljiti nekoliko stotina ili baš da ne preteram, nekoliko hiljada boraca.

Ovde je rečeno – prihvatljivije bi bilo da je uzeta prosečna penzija u Srbiji, koja je negde oko 24.000 dinara.

Kada se govori o nacionalnom priznanju, i ovo sad što je govorio Miljan, o nacionalnom priznanju za sportiste, koji su inače u svojoj karijeri, jedan broj njih, zaradili ogroman novac, onda se stvarno može govoriti o tome da borci nisu ispoštovani onako kako je trebalo i da je država Srbija sigurno morala da nađe određena sredstva, znatno viša, i da to ne bude ovako baš ponižavajuće.

Ako ste čitali zakon, vi ste onda pročitali i podatak da za sprovođenje ovog zakona treba dodatnih dve milijarde 620 hiljada 175 dinara, a ako ste nekada čitali onaj zakon koji sam ja predložio pre tri godine, tamo je trebalo šest i po milijardi dinara. Verovatno da je taj zakon ili da su elementi tog zakona ušli u ovaj zakonski predlog, koji je u svim ostalim elementima apsolutno za nas prihvatljiv, ne bi došli u situaciju da ipak taj iznos bude manji od socijalne pomoći i da borci razmišljaju da li je bolje da imaju socijalnu pomoć ili da imaju borački dodatak.

(Predsedavajući: Hvala.)

Ali ono posebno, još samo jednu rečenicu, to je tih 60 godina. Znači, treba živeti bez ičega do 60. godine i onda dobiti taj borački dodatak ili tu crkavicu koja je od 7.000 do 13.000 dinara.

Hvala, generale Deliću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, povreda Poslovnika.
Izvolite.