Hvala.

Kolega Marković malopre je govorio suprotno odredbi člana 107. Poslovnika i nekako vas je kratko držala demokratija.

Govorite o zakonu gde se uređuju prava boraca, a na dnevni red ste pored ovog zakona stavili, zamislite, igre na sreću i još 27 nekih sporazuma itd. Dakle, čim su vam ovi EU činovnici okrenuli leđa, vi se vratili na staro.

Ali, gospodin Božidar Delić je objasnio sve vezano za stavove naše, i u prethodnom javljanju i sada, vezano za ovaj zakon i za prava boraca. Uostalom, on je svakodnevno sa svojim saborcima, jer mnogi od njih koji sada tamo štrajkuju već danima u parku su njegovi saborci.

Vrlo je interesantno da se ovde govori, ovi poslanici iz vlasti, na njih mislim, da hvale toliko ovaj Predlog zakona. Što su onda borci ispred Skupštine? Što protestuju? Ne vidim da čekaju da izađu ovi iz vlasti da im aplaudiraju.

Još nešto, tri puta je kolega u toku svoje rasprave pomenuo da naš kolega nije sedeo ovde, već da umesto da sedi u Skupštini šeta po kafićima. To je nedopustivo.

Sad ja moram njemu da odgovorim i da kažem, da čuje javnost i da čuju borci koji nas slušaju, koji sad štrajkuju ispred i protestuju protiv vlasti ispred Narodne skupštine, da iz vlasti, iz kompletne koalicije, u ovom momentu sedi 26 narodnih poslanika. Evo, javljeno mi je malopre da su svi skoro mrtvi pijani, polupijani po kafićima u okolini Skupštine. Zaista nedopustivo.

Koleginice Radeta, da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, pravo na repliku.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Ponoviću svoj apel, da pokušamo da uozbiljimo malo ovu današnju raspravu, u skladu sa temom koja je na dnevnom redu.

Predsedavajući, ja samo želim da se zahvalim na korektnosti uvaženom generalu Deliću i na tome što ste rekli da se pitanje boraca prvi put, praktično, rešava upravo ovim Predlogom zakona, i to na sistematski način.

Važno je reći da su predstavnici raznih boračkih udruženja, invalidskih udruženja podržali ovaj zakon i kako oni sami kažu da je ovo značajno povećanje za njih. A vama svakako hvala što ste ocenili da je ovo i više od očekivanog, i tu se potpuno slažemo. Ja verujem da ćete i vi podržati ovaj Predlog zakona. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Markoviću.
Generale Deliću, izvolite. Želite repliku? Izvolite.

Gospodo, prvo trebate shvatiti da smo mi normalni ljudi i da nikad nećemo reći za nešto što je dobro da to nije dobro.

Znači, dosta toga što smo mi tražili je dato ovim zakonom. Mi smo tražili uniformu, u jednom članu se pominje da će ministar propisati kako izgleda ta uniforma. Ja znam da će verovatno u tom pravilniku biti o tome da će je borci nabavljati svojim sredstvima. Ni to nije sporno.

Gospodin Erić i ja smo razgovarali davno jednom prilikom o tome koliko je važna ta spomenica i gledao sam kakav je taj predlog i tu se apsolutno slažemo, to je u redu. Većina stvari o kojima smo nekad govorili na neki način je ušla u ovaj zakon, pominjan je i posttraumatski sindrom. Ja sam zadovoljan što smo se izborili, ja verujem da će samo nekoliko stotina boraca na osnovu toga dobiti status ratnog invalida i moći će da nastave kakav-takav život dalje. Nismo mi Amerikanci pa da posle borbenih dejstava 65% oboli od posttraumatskog sindroma. Na kraju krajeva, mi smo branili svoju zemlju, a oni napadaju na tuđe zemlje.

Ali, ono što je ključno da kažem, nekome je ovaj borački dodatak važan. LJudima koji nemaju druga sredstva da prežive. Jer videli ste kakvi su ti restriktivni uslovi nametnuti, i 60 godina. To 60 godina nije trebalo da postoji. To je trebalo, recimo, da se odmah po zahtevu ljudi koji ispunjavaju te uslove da se da i to ne bi bila neka mnogo velika sredstva, verovatno ne bi prevazišli ono što sam ja predvideo u onom zakonu od pre tri godine. Nama je cilj da se na taj način iskaže poštovanje prema borcima, da ne moraju borci da na nivou svojih opština traže socijalnu pomoć, a imamo ih ovde u parku koji žive od socijalne pomoći. Nedopustivo je, ako je to nacionalno priznanje, da imamo ljude koji žive od socijalne pomoći.

Hvala, generale Deliću.
Reč ima Miodrag Linta.
Izvolite.

Poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku da pre svega kažem posebnu činjenicu da smo konačno dočekali da je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica došao u skupštinsku proceduru, da ovaj Predlog zakona ima niz pozitivnih stvari, da se njim na jedan jedinstven, sistematski i sveobuhvatan način reguliše boračko-invalidska oblast, da ovaj zakon ne predviđa ukidanje nijednog prava koje je do sada stečeno i da se ovim Predlogom zakona uvodi niz novih prava, o čemu smo već čuli u današnjoj raspravi, i pravo na legitimaciju, pravo na boračku spomenicu, pravo na uniformu, zatim regulisanje pitanja posttraumatskog stresa, jedan aktivan pristup rešavanju stambenih pitanja boračke populacije.

Međutim, na moju žalost, ovim predlogom zakona nije obuhvaćena jedna kategorija boraca, radi se o preko 50.000 pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine, koji nisu priznati od 27. aprila 1992. godine, pa sve do reintegracije istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, u državni okvir Hrvatske.

Govorio sam o tome u Skupštini Srbije osam ili devet puta u prethodnom periodu. Imao sam mnogo razgovora sa krajiškim borcima i moram da prenesem njihovo nezadovoljstvo i ogorčenje što u ovom predlogu zakona, pored sedam kategorija boraca, nisu i oni uvršteni kao osma kategorija.

Radi se o pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine koji su se časno i ponosno borili za svoj narod, koji su bili časni borci, koji su branili svoj narod i branili se za slobodu. Duboko su uvereni da nisu vodili nikakav privatni rat, nego da su to radili iz nacionalnih pobuda i borili se, pre svega, protiv ustaškog režima Franje Tuđmana čiji je cilj bio stvaranja etički čiste Hrvatske države, na načelima ustaškog pokreta i nezavisne države Hrvatske.

Krajiški borci nisu krivi što su Krajišnici doživeli katastrofu 1995. godine u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. Za to krivicu snose pre svega zapadni centri moći i njihova politika dvostrukih standarda s jedne strane, ali moram da kažem i nedovoljna briga i nedovoljno odgovoran odnos tadašnje vlasti u Srbiji. Navešću nekoliko razloga zbog kojih smatram da bi krajiški borci morali da budu priznati ovim zakonom.

Prvo, dobro je poznato da su svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i sada se postavlja pitanje – s kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali, kad je njima priznat ratni staž čitavo vreme rata, a njihovim borcima samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Takođe, ratni staž je priznat za čitavo vreme rata i civilnim licima koji su služili Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

Drugi razlog, poznato je da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana i kako oni kažu branitelja, krajem 2018. godine, priznala pripadnike hrvatskog veća odbrane iz komšijske BiH, odnosno sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz zapadne Hercegovine, središnje Bosne i drugih delova BiH i u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i pri tom nije nikoga pitala da li to treba da učini ili ne treba.

Treće, poznato je da je Hrvatska 1993. godine donela izmene i dopune Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, kojima je omogućila da pripadnici oružanih snaga nezavisne države Hrvatske, dakle ustaše i domobrani, budu priznati odnosno da im se prizna njihovo učešće u oružanim snaga NDH od 17. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine u dvostrukom trajanju. Dakle, ustaše i domobrani su 1993. godine pomenutim izmenama Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, u potpunosti priznati. Dobili su penzije za ono što su činili. Šta su činili? Izvršili su brutalan nezapamćen genocid nad srpskim narodom, nad Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata.

Prema podacima koje je izneo „Jutarnji list“ iz 2013. godine, tada je oko 13.000 preživelih ustaša i domobrana i članova njihovih porodica primalo penzije a Hrvatske je te godine i narednih godina u svom budžetu izdvojila blizu 50 miliona evra.

Dakle, Hrvatska svake godine izdvaja blizu 50 miliona evra da isplaćuje penzije ustašama i domobranima, a pošto postoji mogućnost nakon njihove smrti da tu penziju naslede njihove supruge.

Takođe, priznato ustašama i domobranima je priznat kao dvostruke ratni staž, znači, period koji su proveli u zarobljeništvu posle 16. maja 1945. godine. Takođe, treba znati da bi ostvarili ova prava ustaše i domobrani nisu morali da imaju bilo kakve pisane dokaze. Znači, mogli su ili da donesu fotografiju gde su se slikali u svojim jedinicama ili prilikom klanje i ubijanja Srba ili što je bilo omogućeno da dva udruženja, a to su Društvo hrvatskih veterana hrvatski domobran i Društvo bivših vojnika regularne hrvatske vojske, su mogli, odnosno mogu da izdaju uverenja ili potvrde o učešću preživelih ustaša i domobrana u oružanim snagama NDH. Na osnovu tih potvrda i uverenja ta dva udruženja i potvrda i uverenja Hrvatskog državnog arhiva, hrvatski penzioni fond, odnosno zavod je donosio rešenja da oni mogu da ostvare penzije.

Četvrta stvar, odnosno četvrti argument u prilog mojoj tezi zašto smatram da bi svi krajiški borcima trebalo priznati ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Takođe je poznato da je Nemačka svega šest godina posle završetka Drugog svetskog rata, dakle, 1951. godine svojim zakonom omogućila da svi bivši pripadnici nemačkog Vermarhta, nemačke vojske i bivši nacisti, za koje nije utvrđeno da su učinili ratne zločine, da su stekli pravo na penzije. Prema podacima iz februara prošle godine, van Nemačke ima dve hiljade i 33 osobe kojima Nemačka iz svog budžeta isplaćuje penzije jer su se borili u nemačkom Vermahtu u SS jedinicama, na istočnom frontu, na Balkanu i širom sveta. Od tih preko dve hiljade osoba koje primaju penzije iz nemačkog budžeta imamo i dan danas 71 lice iz Hrvatske. Te su penzije u rasponu od 500 do 1300 evra.

Dakle, Nemačka se nije libila, Nemačka koja je poražena, koja je izazvala Drugi svetski rat, čiji je režim uradio nezapamćeni Holokaust i genocid, jer svega šest godina posle završetka Drugog svetskog rata donela zakon kojim je svojim pripadnicima omogućila da primaju penzije do današnjeg dana. Dakle, neko ko je 1951. godine imao 30 ili 35 godina sada ima preko devedeset, on više od šest decenija prima penziju iz nemačkog budžeta.

Iz tih razloga, što smatram da je nepravda i diskriminacija, prema krajiškim borcima, da se oni priznaju samo do 27. aprila, 1992. godine, ja sam podneo amandman koji ću sada da pročitam.

Smatram da bi u članu 5. koji reguliše kategorije boraca stav 1. posle tačke 5. treba da se doda tačka 5a. koja bi glasila, - dakle, kao borac se priznaje pripadnik srpske vojske Krajine i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija koji je učestvovao u oružanim akcijama posle 27. aprila 1992. godine do 12. novembra 1997. godine na području pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 743 od 27. februara 1992. godine, Vensov plan i Zakona o važenju pravnog sistema na delu teritorije SFRJ, koja je bila pod posebnom zaštitom Ujedinjenih nacija, službeni list SFRJ od 20. marta 1992. godine.

Upravo je donošenje ovoga zakona od 20. marta 1992. godine, u tadašnjoj Skupštini SFRJ o važenju pravnog sistema SFRJ na krajiško područje je bio jedan od uslova da je Skupština Republike Srpske Krajine donela odluku o prihvatanju Vensovog plana.

Mislim da bi sa ovim amandmanom mi ispravili ovu višedecenijsku nepravdu i poslali poruku krajiškim borcima i krajišnicima da su oni priznati zajedno sa svim ostalim kategorijama boraca koji se navode u zakonu.

Druga stvar, članom 7. reguliše se pitanje razvrstavanja boraca u tri kategorije. Kaže se, borac prve kategorije je borac sa angažovanjem preko 200 dana ovog zakona, a borac iz člana 5. tačka 7. misli se na agresiju NATO pakta na SRJ, borac koji je angažovan najmanje 60 dana na teritoriji AP Kosovo i Metohija i borac, kome je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, bez obzira na dužinu njegovog angažovanja.

Druga kategorija je borac sa angažovanjem od 46 do 200 dana. I treća kategorija je borac sa angažovanjem do 45 dana.

Moje mišljenje je da bi trebalo da se razmisli o ovoj kategorizaciji i da je ona na određeni način diskriminatorska i nepravedna. Zbog čega?

To sam čuo u razgovoru sa krajiškim borcima. Naime, po ovome, po ovoj kategorizaciji ispada da jedan dan ratovanja na KiM vredi nešto više od tri dana ratovanja u Krajini.

Takođe, imamo još jednu kategoriju boraca. Naime u leto, jesen 1991. godine, mobilisan je veliki broj građana Srbije, koji su se borili na području tadašnje Socijalističke republike Hrvatske protiv ustaškog režima Franje Tuđmana, i najveći broj tih boraca bio je angažovan u vremenskom periodu od 60 do 80 dana, do najduže 4,5 meseca. Dakle, najduže 135 dana.

Sada ispada da svi ti borci, a njih je bilo preko 140 hiljada, prema informacijama o kojima ja raspolažem, od toga preko 80 hiljada sa područja AP Vojvodina, su isključivo borci druge kategorije. Znači, oni ne mogu biti borci prve kategorije.

Mislim da je to dvostruka diskriminacija u ovoj kategorizaciji.

Moj je predlog da imamo dve kategorije, znači, prva kategorija su borci koji su bili angažovani najmanje 60 dana i više, i time ćemo izjednačiti i borce iz perioda Republike Srpske Krajine i time ćemo izjednačiti i borce koji su bili mobilisani u leto, jesen 1991. godine u Srbiji, a posebno na području AP Vojvodina i time ćemo poslati jasnu poruku da su svi borci, bez obzira da li su ratovali 1991,1992. i 1993. godine u Krajini, ili na KiM 1999. godine, potpuno jednaki.

Druga kategorija bi bili borci koji su bili angažovani manje od 60 dana.

Treća stvar o kojoj želim da govorim, posebno poglavlje je posvećeno u ovom Predlogu zakona, o dokazivanju statusa borca invalida. To obuhvata članove od 141. do 154. Kaže se u ovim članovima, da se dokaznim sredstvima smatraju samo dokumenti posebno vojni, policijski i pravosudni, i medicinska dokumentacija.

Dakle, traži se originalni pismeni dokazi iz vremena učešća u ratu. Za porodice palih boraca, traže se pismeni dokazi iz perioda kada je lice poginulo, umrlo ili nestalo. Za invalide, traže se pismeni dokazi iz vremena kada je lice zadobilo ranu, ozledu ili je doživelo neku bolest.

Ja sada želim da kažem kakva je bila realnost u Krajini. Treba znati da je dobar deo komandi dao nalog da se unište dokazi vezano za formacije, brojnost, imena i prezimena boraca, da ne bi ti dokazi i ta dokumentacija pala u ruke neprijatelju.

Takođe, treba imati u vidu činjenicu da je prilikom zločinačkih, hrvatskih, vojnih akcija, dakle od onih iz 1991. godine u Zapadnoj Slavoniji, „Orkan“, „Papuk 91“, „Otkos“, zatim "Miljevački plato", "Maslenica", "Medački džep", pa do "Bljeska" i "Oluje", da su krajiški borci ostavili dokumentaciju u svojim kućama ili su bili prinuđeni da tu dokumentaciju bace, uključujući vojne knjižice ili su prosto tokom tih borbi nestale.

Dobar deo krajiških boraca nema tu dokumentaciju. Sada kada bi se čak i desilo da se ovim zakonom priznaju krajiški borci, za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, pojavio bi se taj problem dokaznih sredstava.

U tom smislu mislim da bi bilo dobro da se jednim članom ovog poglavlja od 141. do 154. posvećeno dokaznim sredstvima da se kaže da je jedan od dokaznih sredstava mogu da budu i dva kvalifikovana svedoka.

U članu 150. Predloga zakona se apsolutno ubacuje bilo kakva mogućnost da se izjave svedoka date u sudskim postupcima, smatraju dokaznim sredstvom. Mislim da bi na tome trebalo razmišljati.

Videli smo iz mog prethodnog izlaganja kako je Hrvatska omogućila penzije preživelim ustašama i domobranima, jer su čak dva pomenuta udruženja izdavala uverenje i potvrde o njihovom učešću u ustaškim i domobranskim jedinicama.

Tako da njih 2013. godine je preko 13 hiljada primalo penzije od Hrvatskog penzionog fonda.

Četvrta stvar o kojoj želim da govorim rekao sam i to ponovo želim da istaknem, da je veoma pozitivno da ovim Predlogom zakona na jedan celovit i sistematski i veoma dobar način, regulisano pitanje invalida i pitanje porodica palih boraca.

Ima jedna mala kategorija civilnih žrtava rata o kojima ću govoriti nešto malo kasnije, međutim šta ima u praksi. Pošto sam dosta na terenu razgovaram sa dosta ljudi imao jednu činjenicu da jedan, to nije veliki broj, jedan mali broj krajiških boraca koji su ranjeni na ratištima i porodica palih boraca nisu ostvarili pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Zašto nisu? Propustili su zakonske rokove. LJudi su bili rasejani, živeli su u raznim mestima. Mnogi o tome nisu tada razmišljali.

Moj apel i molba jeste da li možemo, znači i ministru Đorđeviću i vama gospodine Neriću, da imamo jedan stav, jedan od članova ovog Predloga zakona, da se otvori rok, šest meseci do 12 meseci, da svi oni koji nisu svi oni krajiški borci, i svi drugi borci, koji nisu ostvarili pravo na ličnu i porodičnu invalidninu, da im se omogući da mogu podneti zahtev.

To ne znači automatski da će oni ostvariti pravo na ličnu porodičnu invalidninu, ali o tome će odlučiti nadležna lekarska komisija, da im se to pravo omogući da ne ostanu diskriminisani i da se kaže, vi više nemate pravo da to ostvarite do kraja života.

Peta stvar o kojoj želim da govorim jeste pitanje finansiranja odbrane optuženih lica za ratne zločine.

Želim da podsetim koleginice i kolege narodne poslanike i javnost da je Hrvatska svojim Zakonom o pravima hrvatskih veterana koji je usvojen krajem 2017. godine, jednim članom obezbedila da se iz budžeta finansira odbrana svih pripadnika hrvatske vojske i hrvatskog veća odbrane koji su optuženi za ratne zločine.

Želim da posetim, da recimo, Kanton Sarajevo u svom budžetu za prošlu godinu, dakle, za 2019. godinu je izdvojio 358.000 evra za finansiranje odbrane optuženih pripadnika tzv. Armije BiH za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Deo tih sredstava ide za plaćanje advokata, a deo sredstava ide za udruženja koja se bave pružanje besplatne pravne pomoći.

Dakle, svi smo svesni činjenice da se većina boraca nalazi u teškoj socijalnoj ekonomskoj situaciji i da nisu u stanju da sami finansiraju svoje odbrane.

S druge strane, takođe znamo da tužilaštvo Hrvatske, da tužilaštvo BiH, nisu nezavisna i ne pristrasna tužilaštva, da su to etnički motivisana tužilaštva koja pokreću istrage, koja podižu optužnice protiv Srba bez ikakvih dokaza samo da bi opravdali lažnu, besmislenu i apsurdnu tezu da su Srbija, JNA i srpski narodi izvršili tobože agresiju na Hrvatsku i na BiH.

Dakle, upravo im treba što više istraga, što više optužnica, što više presuda da bi jednog dana rekli 2030, 2040. i 2050. godine, pa šta hoćete vi Srbi? Pogledajte, protiv vas je hiljade presuda, vi ste zaista zločinački narod. Dakle, ovo je veoma važna stvar. Vidimo kako Zagreb i Sarajevo izdvajaju ogromna sredstva da finansiraju odbrane svojih boraca. Moramo da razmislimo da li ovim zakonom ili neki drugi način da pomognemo našim ljudima i krajiškim borcima i svim drugim borcima u finansiranju odbrane, pogotovo kad znamo ovu činjenicu, ponavljam, da su to etnički motivisana pravosuđa, etnički motivisana suđenja i da je cilj ne utvrđivanje istine, ne zadovoljenje pravde, nego verifikacija ove lažne i besmislene teze o srpskoj agresiji.

Još bih na kraju pomenuo nekoliko činjenica.

Pored ovoga prvog amandmana o kome sam govorio da se svim pripadnicima Vojske Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata o dvostrukom trajanju, podneo je još tri amandmana.

Drugi amandman se tiče civilnih žrtava rata. Znači, ovo pitanje, ponavljam je predlogom zakona jako dobro regulisano, ali imamo 12 civilnih žrtava rata Krajišnika, koji ovim predlogom zakona nisu obuhvaćeni.

O čemu se radi? Naime, uredbom bivše Savezne države 12 civilnih invalida rata iz Krajine, znači, koji su stradali za vreme zločinačke akcije „Oluja“ su od 2000. godine do 2012. godine primali ličnu invalidninu.

Ta odredba je ukinuta 2013. godine, ostalih preko 1.000 civilnih invalida rata je nastavilo po republičkom propisu da prima ličnu invalidninu, ali ovih 12 civilnih invalida rata iz Krajine, to pravo je osporeno i on je faktički od 2012. i 2013. godine ne primaju ličnu invalidninu.

Ja ću dati primer Jelene Vukovojac iz Vrhovina, koja je rođena 1973. godine, dakle, za vreme zločinačke akcije „Oluje“ imala je 22 godine. Znači, ona je stradala u Plitvičkom LJeskovcu, ranjena je u nogu i kuk i ona je invalid četvrte kategorije, 24 časa je putovala tako ranjena do Banjaluke kada je bila pružena medicinska pomoć.

Imamo čak među ovih 12 krajiških civilnih invalida rata i invalida prve kategorije, dakle, svi su invalidi od prve do četvrte kategorije. Znači, zamolio bih ministra Đorđevića i državnog sekretara Nerića da vidimo danas, sutra, kako da to pitanje rešimo da se i ovih 12 civilnih žrtava rata iz Krajine obuhvati da ne budu diskriminisani, evo, već to traje punih sedam, osam godina.

Treći amandman se odnosi na krajišnike koji su primali ličnu i porodičnu invalidninu, međutim, u međuvremenu su otišli u inostranstvo. Jednom delom tih lica je ukinuta lična ili porodična invalidnina.

Molim vas, gospodine Eriću, da vidimo način kako da se tim ljudima omogući da ponovo podnesu zahtev i da ostvare pravo na ličnu i porodičnu invalidninu. Znači, nije fer i nije pravedno samo iz razloga što su otišli u Australiju ili su se vratili u Hrvatsku ili neku evropsku zemlju, ili Ameriku, da im se ukine pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Četvrti amandman se tiče jedne kategorije lica o kojima ću govoriti više kada bude rasprava u pojedinostima, a tiče se vanbračne zajednice.

Dakle, na kraju da rezimiram, pozdravljam ovaj veliki napor Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da pripremi ovako sveobuhvatan i celovit Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, samo apelujem i tražim da se ovih pet, šest stvari, o kojima sam vam govorio, a vezana su za krajišnike, za krajiške borce, za krajišku polaciju, da se dopune i korporiraju ovaj Predlog zakona i mislim da bi na taj način Srbija poslala jednu snažnu poruku da je u potpunosti priznala krajiške borce, njihovu pravednu borbu za slobodu protiv ustaškog režima Franje Tuđmana. Hvala.

Hvala, gospodine Linta.
Nemamo više prijavljenih za reč u skladu sa članom 98.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa u skladu sa članom 96? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milanka Jeftović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, na kraju ove sednice moram da kažem da patriotizam i rodoljublje su jedne od najviših vrednosti koje baštini SNS, za razliku od Đilasa, Tadića, Jeremića, koji su se stideli naših vojnika iz devedesetih godina, koji su se stideli vojnika sa Košara i sa Paštrika, mi se ne stidimo tih vojnika, mi se ponosimo tim borcima i kao što je Aleksandar Vučić rekao, ti borci su najbolji deo Srbije.

Trebalo je da se čeka 27 godina da bi se jedan zakon ovakav kakav je Predlog zakona o borcima, vojnim invalidima, civilnim invalidima i žrtvama našao na dnevnom redu i mi o njemu raspravljali.

Na kraju moram da dodam da žuto tajkunsko preduzeće učinilo je sve ne samo ne poštujući i stideći se oni koji su branili našu otadžbinu, već je učinilo sve da postavi granicu između Srba i Srba na Jarinju. To nije uradio Aleksandar Vučić, to su uradili oni. Oni su takođe i najvažnije pitanje, kosovsko pitanje izmestili UN u EU, za sve to treba da ih bude stid.

Građani će prepoznati prave vrednosti, prave patriotske vrednosti, prave vrednosti odgovornosti i nadam se da 26. aprila na izborima neće imati dilemu. Srbija koja pobeđuje je Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Jevtović Vukojičić.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da zaključim zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 4, 5, 7, 8. od 10. do 28. i od 30. do 35 dnevnog reda.
Zahvaljujem se svim narodnim poslanicima na učešću u radu i naravno ministrima Siniši Malom i Zoranu Đorđeviću, takođe, gospodinu Neriću i gospođi Savičić.
Hvala.
Nastavljamo sa radom sutra u 10.00 časova.