Hvala, gospodine Šešelj.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Nije tu.

Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.

Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije koji pratite televizijski prenos sednice Narodne skupštine Republike Srbije, pa ne samo danas, hajde da se ne pravimo ni blesavi ni naivni, od 2000. godine, bez obzira ko je gde bio, svedoci smo svi svega, živimo u istoj zemlji, u istom gradu, ti ljudi imaju isti metod za dolazak na vlast. Istom metodom su vladali 12 godina, pa bi hteli istim ili još gorim metodima da se vrate na vlast nakon pada sa vlasti 2012. godine.

Jedva se ceo taj njihov sistem srušio, jedva se Srbija izborila protiv korupcije, protiv kriminala. Počeli su da padaju masovno narko dileri. Počele su tone narkotika da se zaplenjuju od njihovih prijatelja, kumova, saboraca. Počela je da se diže srpska ekonomija, počela su da se otvaraju radna mesta, počeli su ljudi da zarađuju, da planiraju život, da planiraju decu, kupovinu stanova, počeli da planiraju putovanja, školovanja, a onda se osnovao ili pokrenuo nekakav savez, oni kažu Savez za Srbiju, a rekao bih pre savez za dilovanje, savez za silovanje, za nešto slično. Nisu oni za Srbiju. Oni su samo zlo za Srbiju.

Oni su jedan virus koji ne može da se primi u ovom narodu, jer je ovaj narod stekao imunitet na takav ološ kao što su Boško Obradović, Dragan Đilas, Šolak, N1, „Danas“ i ostali koji sebe nazivaju medijima, a zapravo to nisu. Oni koji sebe nazivaju elitom samo zato što su na nekakav, kakav god način došli do neke diplome, pa su oni zaboga zbog toga elita?

Nisu elita i na takav način ne mogu da postanu elita, tako što čupaju zastavu države u kojoj žive, tako što to istom zastavom pokušavaju da razbiju vrata Narodne skupštine Republike Srbije. Ne može da se postane na taj način elita. Elita ste onda kada za svoj narod nešto uradite, ali nešto konkretno, onda kad ostavite puteve iza sebe, onda kad možete da kažete ponosno - ako i odem sa vlasti na izborima, jer se na izborima ide sa vlasti, iza sebe ću da ostavim puteve, muzeje, radna mesta, fabrike, dramatično povećan standard svih građana Srbije, iza sebe ću da ostavim nešto zbog čega ću biti ponosan što sam bio deo jedne većine koja je vodila Srbiju u jednom vremenskom periodu, ali to neće biti prošli period, to će biti budućnost ove zemlje, a ta budućnost je garantovana rezultatima koje je ova Vlada postigla predvođena, pre svega, predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, onom politikom koja Srbiji garantuje razvoj, onom politikom koja je zaustavila prodaju droge našoj deci po školama.

Nemaju naši političari, naši prijatelji slike i druženja sa narko dilerima, ali ima Dragan Đilas, ima Marinika Tepić, ona kojoj se predviđaju kokoške u vojnim objektima, pa se pitam kako čovek može iole… Pričam sa ljudima. Danas me je zvala jedna žena iz jednog udruženja penzionera, Slavica, i kaže – ja ne znam taj ludak, šta se njemu dešava? Ma, rekoh – Slavice, on je ili pod dejstvom nekih opijata ili mu zahvalilo, pa krizira ili su debele pare ušle u džepove...

(Marko Atlagić: Pare, pare.)

Evo, kao što kolega Atlagić kaže – pare. Naravno, kod njih pare najbolje rade. Njima adrenalin novac diže, pa pošto je zahvalilo državnih para, jer je najslađe da se nakače na državne pare, na državni budžet i da uzimaju novac građana Srbije, a nervoza raste. Kako se 21. jun približava, raste nervoza, jer znaju da neće biti deo parlamenta Republike Srbije, neće biti plate narodnog poslanika, a da na posao ne dolazite i u svoj toj nervozi, panici, ludilu koje ih je obuhvatilo, nedostatku droge i svega ostalog, oni onda kidišu na narodne poslanike. Više ne znaju na koga da udare, pa inspirišu nekakve ludake da pišu preteće poruke predsedniku Republike po društvenim mrežama, pa onda kažu – jadan čovek. Pa, kod tog jadnog čoveka našli metke u pisaćem stolu. Pa, kakav je to jadan čovek? Kakvi to jadni ljudi čuvaju oružje, prete predsednicima republika, ministrima, poslanicima? Kakvi to jadni ljudi čine takve nenormalne stvari? To čine bolesnici, a te bolesnike neko inspiriše.

Nervozni su zbog toga što sinoć nije uspeo onaj njihov performans na Andrićevom vencu. Skupilo se manje od 300 ljudi. Bile bušne šerpe juče, pa se nisu čule u Beogradu. Sergej im nije došao, verovatno mu bila preča crta ili pljoska vinjaka, pa je pao pod sto. Nije uspeo da se digne, da ode sa njima. Šta će čovek, tako je to kada se preteruje.

Građani Srbije sve to vide. Nemojte da ih zaluđuju pričama, lažima. Svakodnevno se ljudima… Pa, koja priča? O kakvom medijskom ratu? Pa, protiv Aleksandra Vučića toliko naslovnih stranica i tekstova je objavljivano u Srbiji prethodnih 10-20 godina, da ja nisam video toliko tekstova i toliko… Nikad niko nije pretio u ovoj zemlji ološu kakav je Dragan Đilas. Jednu ružnu reč neko nije smeo da napiše o njemu za vreme njihove vlasti. Nije bilo medija u kome ste mogli slobodno da govorite o problemima u zemlji. Ljudi se snalazili.

Srpska napredna stranka kada je bila opozicija nikada se nije koristila metodima kojima se koristi danas Dragan Đilas kao deo te opozicije. Nikada se nije udaralo na decu. Samo idiot može nečiju decu da razvlači po novinama, da razvlači po „Tviteru“, pa se pokazalo da i ta slika koju su objavili da nije prava, nego fotomontaža. Kod njih je sve laž i fotomontaža. Sve je fatamorgana. Sve priče su izmišljene kod njih i kada se otkrije da je laž, onda krene da se nasrće na Skupštinu.

Kada su videli da su prazne šerpe, hajde da vidimo koga ćemo da prebijemo sutradan, da to bude tema, da se ne čuje da su šerpe bile prazne i da se nije čulo u Beogradu.

Njima smeta „Marš na Drinu“. Njima smeta „Đilase, lopove“, ali im ne smeta ubite ovo ili ono dete. Ne smeta im – ubite decu Aleksandra Vučića. To im ne smeta? To je veliki izraz strašnih umova, strašne te intelektualne elite okupljene oko đubreta Dragana Đilasa.

Neko će mi poslati poruku – nije to rečnik narodnog poslanika. Ne, to je rečnik naroda. Tako narod govori o onima koji su ga pljačkali, o onima koji su ostavili 400 miliona dug prema trudnicama, porodiljama u Beogradu, onima koji su zadužili taj grad za milijardu i 200 miliona. E tako narod govori za njih. Tako narod kaže – Dragan Đilas je đubre, smeće srpske politike, i kao čovek i kao političar. Ide tamo da glumi da plače. Pa, prijemni za FDU nije u maju, nego u junu, pa se prijavi za FDU ako hoćeš da konkurišeš, a teško da će i tamo da ga prime, loš je glumac, svi su provalili. Svi u Srbiji znaju da ne zna ni da glumi. Ne vrede veštačke suze.

Šta, majke sve ove dece koje su ostavili bez budućnosti kroz 12 godina svoje vlasti, nisu roditelji plakali kada su ostajali na ulici, kada su im gasili fabrike, radna mesta? Ljudi su sekli prste svoje, da li je tako? Vešali se, izvršavali samoubistva. Šta nisu sve činili? Bežali su odavde.

U ovoj krizi su ljudi znali gde je sigurno. Kada je najteže bilo, sigurnost su osetili u svojoj zemlji.

Srbija je pokazala u ovoj krizi da je sigurna, da svakom svom građaninu može da omogući sigurnost, pre sveg,a i stabilnost i pokazujemo to i ekonomskim merama koje je Vlada Republike Srbije predložila za naredni period za oporavak privrede, kroz pomoć građanima. Pokazujemo i kroz tu zahvalnost koju imamo, poštovanje prema medicinskim radnicima.

Ja bih voleo da u narednom periodu saznamo imena svih tih heroja koji su učestvovali u ovoj borbi i učestvuju i dalje. Da ne saznajemo imena heroja kada tih ljudi nema više, nego da postanu heroji za života. Zato je i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, rekao – nagradiće se ti ljudi odlikovanjima.

Ovi su davali odlikovanja samo posthumno. Za života u Srbiji niko od njih ništa nije dobio, osim oni sami, i to milione građana Srbije. Sa tom politikom mislio sam da smo jednom završili, a ne, oni stalno najavljuju nekakve nove proteste, nova ludila, novi haos. Dosta je sa tim.

Jedva čekamo svi 21. jun. Građani Srbije, pozivam vas 21. juna, nemojte da propustite šansu, idealna je prilika da izađete na izbore, da jednom za svagda kažemo - doviđenja onima koji su vas pljačkali, uzimali vaš novac, oni koji vam nude samo fašizam, ubistva, haos i ludilo. Sada je vreme, tu priliku ne smemo da propustimo, zbog Srbije i zbog naše dece. Hvala.

Hvala, gospodine Filipoviću.

Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.

Nije prisutan.

Narodni poslanik prof. Ljubiša Stojmirović nije prisutan.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

Izvolite, gospodine Mirčiću.

Zbog čega je SRS insistirala da se mnogo ranije razgovara o ovim pitanjima koja su sada predmet naše rasprave? Iz prostog razloga što smo znali da donošenjem zakona koji je predviđao minimum 10 hiljada sudski overenih potpisa omogućava političkim partijama, odnosno koalicijama učešće u republičkim izborima. To na neki način doprinosi da se napravi selekcija na političkoj sceni Srbije, selekcija u pozitivnom smislu reči, jer smo nošeni razmišljanjem ko može da skupi toliki broj potpisa, taj u svakom slučaju čini ozbiljan politički faktor u Srbiji.

Deset hiljada overenih potpisa smatram mogu skupiti političke partije ili koalicije koje imaju infrastrukturu, koje imaju mesne odbore, koje imaju opštinske odbore, okružne odbore i tako dalje. Zašto? Zato što iza svakog potpisa stoji ime i prezime čoveka ili građanina Srbije koji ima poverenje u političku partiju ili političku koaliciju kojoj je dao taj potpis. A, infrastruktura za svaku ozbiljniju političku opciju je bitna, jer u situaciji kada se dolazi na vlast i preuzima odgovornost vlasti, onda iz sopstvene infrastrukture morate da imate kadrove koji će preuzimati određene funkcije u vlasti. A, mi već od 2000. godine po ko zna koji put prisustvujemo improvizaciji.

Prvo, 2000. godine, 5. oktobra, podsećanja radi, došla je jedna bagra na vlast, buldožer revolucijom, uz podršku zapada, pre svega Amerike. Kada je trebalo imenovati ljude na određene funkcije, videli smo, imenovali su čoveka za energetiku koji se bavio prodajom voća i povrća u Americi. Zabavljao se sa nekom rođakom od Milana Panića, dosetio se promena vlasti u Srbiji, iskoristio tu povoljnost poznanstva sa Milanom Panićem i bio ministar za energetiku. Uzeo ogromne pare, digla se prašina, on se pokupio, niko više ne zna ni gde je, ni šta je. Ko odgovornost nosi? Niko. Ko ga je predložio? Nagađanje je da je to bila Demokratska stranka ili neka u okviru koalicije DOS-a koja je bukvalno pučem došla na vlast.

Mislili smo, hajde, krajnje je vreme da se razgovara o tome, da se ne samo malo, uslovno rečeno, pooštre kriterijumi kada su u pitanju lokalni nivoi, nego da se razgovara najozbiljnije oko statusa mandata koji je Ustavni sud nekim svojim tumačenjem prilagodio tadašnjoj političkoj volji ili raspoloženju vladajuće koalicije na čijem čelu je bila Demokratska stranka, a razlog je bio da se pokuša na svaki način uništiti SRS, ponavljam uništiti SRS i jedan od metoda je da se mandati dodele pojedincima, nema veze što Ustav jasno kaže da poslanik svoj mandat može da poveri političkoj partiji, koaliciji i listi na kojoj je izabran.

To je Ustavni sud jednostavno poništio. One ostavke koje su bile potpisane, te ostavke su na volšeban način nestale i, kako je to neko rekao, zaboravio gde je ostavio. I šta je to? Vraća se kao bumerang. I danas imamo posledice takvog načina razmišljanja i ponašanja, tako što pojedini poslanici koji su izabrani na određenim listama političkih partija i koalicija prisvojili su taj mandata. Sa tim mandatom bukvalno trguju, trguju ne iz razloga da bi ostvarili korist Srbiji ili političkoj partiji, nego ličnu korist kad treba neku političku opciju razbiti. Kad treba uništiti na političkoj sceni, onda se angažuju takvi poslanici koji su spremni da svoj mandat ponesu, da ga prodaju i napravi se bukvalno pijačarina od Narodne skupštine Republike Srbije.

Na početku ovog saziva mi srpski radikali smo vas upozoravali da je velika opasnost to što ste uveli koaliciju koju je promovisao američki ambasador Skot, u kojoj se nalazila DSS, u kojoj su se nalazili Dveri i različiti, uslovno rečeno, predstavnici nacionalnih manjina. Među njima su i oni koji vračaju, gledaju u kugle i na taj način prave analizu biračkog tela u Srbiji.

Vi ste to mislili jednog trenutka da ćete moći da iskoristite tako što ćete sa njima manipulisati ili Bog te pita kakva je bila ideja, ne vas koji ovde sedite, nego onih koji su daleko od Skupštine, ali rukovode određenim političkim partijama. I šta se desilo? Danas se desilo upravo na najgori mogući način da se to vratilo, to što se gledalo kroz prste Bošku Obradoviću, koji je ušao u parlament zahvaljujući Skotu, pa su se on i ostali zvali Skotovi, mislim poslanici, to danas je, nažalost, osetio kolega Marijan Rističević.

Kad mi srpski radikali danas kažemo ko je kriv za to, pre svega ministar unutrašnjih poslova, vi kao kiša oko Kragujevca, umesto da tražite i sami odgovornost ministra unutrašnjih poslova, vi krećete sa pričom – krivo je obezbeđenje. Ne, kriv je ministar unutrašnjih poslova. Ima i u drugim evropskim i svetskim zemljama protesti ispred parlamenta, ali tačno se zna na kom mestu, na kom odstojanju. Ne može niko da zabrani ulazak u parlament. Ne može niko da zabrani onome za koga je u proseku glasalo 17.000 građana Srbije da dođe na svoje radno mesto. To je zabrana tim građanima da vrše svoju funkciju, a ne pojedincu.

Marijan Rističević, kao i svi mi, nije ovde zato što je on Marijan Rističević, nego zato što se nalazio na listi i što je broj glasova koje je dobila ta lista otprilike 17.000 u proseku građana koji su dali poverenje. I umesto da policija reaguje, da rastera te koji su se skupili na stepeništu, vi ste to pre nekoliko dana napravili probu tako što ste pustili ljude koji su posle 18.00 časova sedeli na stepeništu ove Skupštine i hvalili se kako vi imate demokratsku širinu, kako nećete da intervenišete.

Zakon i uredba su bili na snazi, ali vi imate neke posebne principe. Imate, u stvari, selektivnu primenu zakona i uredbi. Takav način primene uvek se vraća, ali nažalost, vraća se u negativnom smislu.

Mi srpski radikali danas insistiramo na tome. U redu je, bila je vanredna situacija zbog pandemije, nije moguće više očekivati da će tako brzo da se overavaju potpisi kada su u pitanju notari, ali imaju tu i sudski overivači, kada su u pitanju republički izbori, ali vi ste to spustili jednostavno na nivo lokalne samouprave da bi u republičkim izborima mogli da učestvuju sada svi oni koji imaju naklonost vlasti, odnosno vladajuće koalicije, a mi koji smo po zakonu uz overu notara priložili 10.000 potpisa mi smo sad u nekom podređenom položaju. Sada ćemo imati dve vrste poslanika, odnosno učesnika u izbornoj kampanji.

Isto tako kandidovali smo pitanje da se razgovara, zbog pandemije zabranjena su javna okupljanja, da se razgovara o tome, da se promocije vrše, odnosno nastupi da budu na televizijama, na medijama, pogotovo na nacionalnoj televiziji, kako to kažu javni servis, i šta se dešava ovih dana, umesto da se krene polako uvođenjem u izbornu kampanju, da se spuste te tenzije, da se stvori normalna atmosfera, vi na Prvi program RTS dovedete analitičare.

Analitičari pričaju šta političari treba da rade, kako da razmišljaju i šta političke stranke treba da rade po njihovom mišljenju. Nisu izlazili nikad na izbore, nemaju blage veze sa izbornim procesima, ali iza njih stoje strane ambasade, oni su eksponenti stranih vlada. Uostalom, CESID je i dalje na spisku, samo da vas podsetim, stranih obaveštajnih službi u Ruskoj Federaciji i „Otpor“ i CESID, ali CESID je ovde sa svim mogućim ovlašćenjima. Oni unapred projektuju koliko će ko imati glasova, kako ko stoji kada je u pitanju rejting. Na taj način najdirektnije utiču na biračko telo. To vas ne interesuje.

Vas interesuje kako da što više političkih partija učestvuje i na lokalnim i na republičkom da bi se dodvorili EU i, umesto da odlučno osudite, da postupite, da preduzimate mere, da sprečavate vandalizam, vi počeli da plačete, da kukate, pozivate EU. Evropska unija je doprinela svemu ovome. Emisari EU utiču na ove koji bojkotuju izbore. Oni indirektno daju instrukcije. Videli ste, evropski parlamentarci, koji su već odavno u penziji, dolaze ovde da vam dele lekcije, vi svi ponosni utrkujete se ko će s njima da razgovara. Šta vas boli briga?

Pitanje izbora je unutrašnje pitanje svake države. Ne može niko suverenoj državi da se meša kada su u pitanju izbori, a mi ovde čekamo, poslednji, konačan rezultat objavljuje američka ambasada, gde to ima, ili engleska ambasada. Gde to ima? Nema nigde. Mi smo doživeli najveću sramotu. Nama je, predsedničkim izborima, EU, Evropski parlament u 17.00 časova čestitao izbor Tomislava Nikolića. Vi se ne ograđujete od toga. U 17.00 časova još ljudi idu na biračka mesta. Hoće i ovde da unapred čestitaju? Kako to reče jedan od kolega - oni će da proglase da su bili demokratski izbori. Kad samo, koje pitanje je vremena. Da li će to biti u 17.00 časova ili možda će sat vremena ranije u 16.00 časova. Jel vi shvatate da Srbija na taj način dolazi u poziciju da je pitanje da li će uopšte u narednom periodu biti izbora i ako ih budu kakvi će biti?

Kakva je priroda tih izbora? Šta je cilj tih izbora? Da dođe neki ambasador i da kaže – toliko će biti iz ove političke opcije, a ovi ne mogu uopšte. Da li je to politika koju vodi vladajuća koalicija? Da li je to cilj te politike? Ne verujem da većina u vladajućoj koaliciji misli na taj način, ali oduprite se tome, dajte jednom da se poštuje zakon.

Tolerantniji smo kada su u pitanju lokalni izbori zato što je mogućnost kontrole mnogo veća, ali kada su u pitanju republički, pravite nešto što će se i te kako negativno odraziti na politički život. Vi uvodite u politički život one ljude koji nemaju političku partiju, a kamoli da imaju infrastrukturu. Oni imaju na papiru i ništa više, ali vi po zadatku promovišete te da budu protivteža aktuelnoj vlasti. Vi promovišete Đilasa kako bi podelili Srbiju. Zar vi ne shvatate da ne možete jednu te istu podelu više puta da primenite građanima Srbije? Mnogo su politički pismeniji građani Srbije, nego što to vi iz vladajuće koalicije mislite. Nemojte zanemarivati stepen inteligencije običnog građanina Srbije, već je prolazio kroz takvu golgotu, već su mu 5. oktobra primenili takvu jednu prevaru, govoreći biće mnogo bolje, milijarde čekaju. Evo, čekaju preko 20 godina, nikad to bolje da dođe.

Na nama srpskim radikalima je da snosimo jedan deo političke odgovornosti, jer učestvujemo u parlamentarnom životu stranke i ne možemo da stojimo po strani, moramo da vam kažemo. Danas umesto da odmah postupite onako kako vam je SRS rekla, da tražite odgovornost ministra unutrašnjih poslova, vi to ne radite iz nama jasnih razloga, jer i dalje se politički kotira Nebojša Stefanović veoma dobro unutar političke partije. Kakve to veze ima sa premlaćenim poslanikom koji se zove Marijan Rističević? Baš njega boli briga kako se kotira ministar policije politički, da li dobro ili loše, unutar jedne političke opcije. Nije uradio svoj posao, mora da podnese ostavku.

Hvala, gospodine Mirčiću.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da kažem da Ustavni sud po Ustavu koji je iz 2007. godine nikada nije vratio ni jednom narodnom poslaniku mandat. Znači, o tome možemo da pričamo šta god hoćemo, ali poslednji put Ustavni sud je postupao, kada su mandati u pitanju, 2004. godine kada je Borisu Karaičiću i još četvoro, petoro narodnih poslanika vraćen mandat, i to je bilo po Ustavu iz 1990. godine, a objavljen u „Službenom glasniku“ 14/2004. Toliko o tome.

Ono što se čitav dan danas provlači kroz zasedanje Narodne skupštine jeste onaj incident koji se desio neposredno pred početak zasedanja, a neki od kolega poslanika, ne znam iz kojih razloga, odvažili su se čak da kažu kako je sramota Boška Obradovića nazivati fašistom jer se time vređaju žrtve fašizma. Mislim da bi bila sramota ne predstaviti fašistu u njegovom pravom svetlu, da se, ne daj Bože, na bilo koji način, bilo kako jedna takva ideologija ponovo pojavi, i to baš u Srbiji.

Da li ima svih mogućih obeležja fašizma? Ima. Evo, ko ne zna, neka postavi sebi pitanje – kako je to čuveni vođa nacističke Nemačke Adolf Hitler došao na vlast? Dobio je specijalan zakon da vlada dekretima, a za to mu je bila potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, ali ne od ukupnog broja poslanika, nego od onih koji učestvuju u glasanju. Nju nije imao, ali su SA odredi se pobrinuli za to, pohapsili poslanike opozicionih stranaka i on je tako namakao vladajuću većinu, dvotrećinsku većinu.

Šta je radio danas Boško Obradović? Isto to što su radili Hitlerovi sledbenici u SA odredima – sprečavao narodne poslanike i ministre da dođu u Narodnu skupštinu, pribegavao nasilju, tukao nam kolegu, a veliki vođa je valjda Dragan Đilas, jer se tako i ponaša, gleda sve nekako sa strane, nekako je nadmen, sve je nekako nadobudan, kada treba u određenim trenucima i emotivan, kako mu neko napada decu koju niko nikada nije spomenuo.

Da li su to ideologije koje oni mogu da ponude Srbiji? Kako da vladaju? Preko ulice i nasiljem? Tako su fašisti došli na vlast u Nemačkoj 1933. godine.

Onda su osnovali, čini mi se, oktobar ili novembar mesec 1993. godine, prvi koncentracioni logor. Tamo su bili uhapšeni i odvedeni pripadnici opozicije njihovom režimu.

Jel nam takvu Srbiju nude Boško Obradović i Dragan Đilas? Koncentracione logore ponovo da prave po Srbiji? Pa, tako su se isto ponašali nacisti 1933. godine. Kasnije kad su to razradili počeli su i sa Jevrejima. Hoćemo li i mi naše nacionalne manjine tako isto, kako oni dođu na vlast, tako isto da se ponašaju? To je sramota što je ovo bilo danas. Pogotovo što dolazi od jednog narodnog poslanika.

Čujem razne diskusije oko toga i oko datuma kada treba izbore održati. Evo, postignut je neki konsenzus i dogovor da u okviru sa, u rokovima koje predviđa Ustav Republike Srbije to bude 21. jun. Neko traži da to bude septembar ili oktobar mesec. Da smo to kojim slučajem prihvatili, znate šta bi bilo sledeće? Plaše se izbora. Produžavaju svoju diktaturu i svoj režim. I šta god da uradimo oni će da nađu načina da budu protiv i da pokušavaju u Srbiji da naprave političku krizu.

Imali smo i diskusije oko toga da Srbija živi pod nečijim diktatom. To nije tačno i to smo više puta dokazali. Mi samo želimo da onu volju koju građani Srbije budu iskazali na izborima ta njihova volja bude i međunarodno priznata.

Ja ne znam je li Rusija banana država? Ja smatram da nije, da je to jedna ozbiljna velika zemlja super sila, stalna članica Saveta bezbednosti, nuklearna sila, ima pravo veta u Ujedinjenim nacijama. Pa, ne znam onda što je takva jedna zemlja prihvatila kada su izbori za Dumu, za Savet Federacije, za predsednika Ruske Federacije da tamo budu posmatrači, čak iz Srbije. Čak su neke i kolege bile, baš iz te poslaničke grupe koja kaže da smo mi banana država koja prihvata diktat Evropske unije bili na posmatranju tih izbora. Bili su iz EU, bili su iz OEBS-a, iz svih mogućih međunarodnih organizacija koje se bave praćenjem izbora. Ne znam zašto to nekome smeta?

Dalje diskusije su bile oko toga zašto se ne smanjuje broj potpisa? Sledeća diskusija je bila da sad i opštinske, odnosno uprave jedinica lokalnih samouprava mogu da overavaju potpise. Jedni kažu ne mogu da se kandiduju, drugi kažu mogu više njih da se kandiduje. Ama, ljudi, opredelite se. Je li lakše ili teže? Ili je bolje ili gore, ne može i jedno i drugo.

Ovde sad imamo kolege koji političke stranke naziva partokratijom. Je li tako? E, pa, dobro. Šta je nosilac jednog demokratskog sistema u jednom društvu? Jesu li to grupe građana? Koji politički program imaju grupe građana? Nemaju nikakav. Često interesni, kao ovaj Saša Radulović. Došao da uzme neki mandat pa da trguje i da formira vlast. Ali, evo, postoji zakonska mogućnost da se oni kandiduju.

Da li oni treba da budu povlašćeni u odnosu na druge? Ne mogu. Prvo je protivustavno. Ne postoji način da se zakonom ostvari jedna takva diskriminacija. Ili da to potpuno prepustimo stihiji kao što je bilo devedesetih godina, pa da imamo kandidate za predsednika Republike Srbije kao što je bio onaj Šećerovski, koji se kandidovao samo zato da bi uzimao pare od RIK.

Nemojte. Hajde da stvari postavimo kao što jeste. Da bi neko učestvovao na izborima za Republike Srbiju mora da ima neki legitimitet, neku probu. Ta proba je tih 10.000 potpisa. Dolazim iz Braničevskog upravnog okruga, koji ima tačno 3% od ukupnog broja birača, znači, na 190.000 birača vama treba 300 potpisa iz osam opština, samo 300 potpisa. Ako niste u stanju da sakupite 320, 330 potpisa na 200.000 birača skoro, pa, koga ćete vi da predstavljate na tim izborima? Samog sebe? Pa, niste vi ti koji treba da predstavljate samog sebe nego svoj politički program.

Zato postoje političke stranke i vi, svaki put, svaki udarac na političke stranke je udar na demokratiju u jednoj državi, zato što političke stranke imaju kontinuitet. Evo ovi sada što se rasturaju, klonovi i mutanti DS imaju kontinuitet da su lopožu, a sada je ispalo da su i fašisti, ali to rade u kontinuitetu. Nemojte da mešate babe i žabe.

Zašto sada bivšem režimu, baš tako ću da ih zovem, ne odgovara raspisivanje izbora? Ima dva razloga. Prvi je, u šta su se oni dobro nadali, dobro su se nadali toj pomoći da Srbija kao država neće biti u mogućnosti da ima dobre rezultate u borbi protiv ove pandemije i da sačuva veliki broj života naših građana. Ljudi, to je bolesno, da vi priželjkujete da što više ljudi umre da biste vi došli na vlast. To je bolesno. O čijim sudbinama, vi ako dođete takvi na vlast, o kome ćete da brinete?

Znamo kako je to bilo do 2012. godine, sami o sebi. Evo jedno prosto pitanje – čemu su lupali u 20 sati i pet minuta? U šerpe neke i uredu, to znamo, duvali u pištaljke, urlali, kome? Šta su radili? Jel su to možda žalili što nije više građana Republike Srbije preminulo tog dana? Ili su se radovali što je preminulo i toliko koliko je preminulo, samo da neko premine da bi oni došli na vlast.

Kako se pokazivalo da je država sposobna da se izbori sa pandemijom tako se pritisak, hajde na Vladu u redu, u Vladi su političari, na parlament, i tu su političari, ali pritisak je išao i ka kriznom štabu gde su ljudi koji nemaju a ma baš nikakve veze sa politikom, baš nikakve.

Vršio se pritisak na njih da urade nešto pod tim pritiskom da bi država donosila loše odluke u sprovođenju borbe protiv Koronavirusa. Između ostalog i to lupanje u šerpe. Ima snimak i Đilas lupa, kome lupa? Raduje se što je tog dana preminulo osam ili devet, ili tuguje što nije pedeset ili sto preminulo?

O čemu pričamo? Ovde sada neko spominje promenu izbornog sistema. Izborni sistem se ne menja, samo se menja način prikupljanja potpisa. Šta su notari? Privatna lica kome je država zakonom poverila neko javno ovlašćenje, overu potpisa. Privatna lica. Šta su radnici uprava jedinica lokalnih samouprava? Državni službenici kome je opet država na osnovu nekog zakona poverila javna ovlašćenja i sada neko ko se ne razume ni malo ili se pravi da se ne razume kaže – to je da bi bilo više lista podneto. Nije.

To je da bi manje rizikovali zdravlje naših građana, da se manja koncentracija pravi po jednom mestu prilikom sakupljanja potpisa, ali uvek ćete naći neki način da nešto zamerite, makar to nemalo nikakve argumente. Znači, nama je, prvenstveno da budemo jasni cilj da rezultati koje daju naši građani na našim izborima budu predstavljeni i prihvaćeni na prvom mestu od njih samih, a na drugom mestu od ostatka sveta ili međunarodne zajednice.

Ne želimo da se vraćamo u 90-te godine, ali takođe ne želim ni da se vraćam 2001, 2002, 2003, 2004. godinu jer smo spominjali oko toga kako su oni vršili vlast na prethodnoj sednici, kako su nam zavodili vanredno stanje i kako su nam ubijali građane. Koliki god da su kriminalci imaju pravo na suđenje. Likvidirani su bez prava na suđenje. I sada oni pričaju o demokratiji. To što su radili dok su na vlasti, to što su jutros radili ispred Skupštine, nije ništa drugo nego povampiren fašizam u predvodniku SA odreda Bošku Obradoviću i velikom vođi Draganu Đilasu. Bez obzira na sve to neće im to biti dovoljno da pobede Aleksandra Vučića i SNS na predstojećim izborima.

Hvala kolega Arsiću.

Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević.

Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije.

Promene Izbornog zakona koji uvodimo, odnosno o kome danas debatujemo i pričamo evo skoro ceo dan, upravo na prvi pogled izgledale male, ali verujte da svaka promena koja doprinosi boljim uslovima i koja doprinosi tome da birači imaju veću mogućnost da se kandiduju i veću mogućnost da biraju svakako doprinosi demokratiji.

Jedan od razloga je svakako i razgovor onih koji su voljni da idu u budućnost demokratskim putem, onih koji su voljni da izađu na izbore, razgovor sa predsednikom Srbije i sve ovo što danas razmatramo, dogovoreno je upravo na jednom takvom sastanku.

Sloboda medija o kojoj se stalno priča nije sloboda da neko laže i da iznosi neistine, upravo je suprotno od toga. Podsetiću 2012. godine SNS nije imala niti jedan televizijski medij, nije imala ni „N1“, ni „Novu“, nije imala ni NIN, ni „Danas“, ali ono što je 2012. godine imala SNS, nije imala danas, ali je imala sutra, imala je budućnost i ta budućnost je nešto što živimo od 2012. godine pa sve do današnjeg dana.

Pokazali smo da može, opravdali smo poverenje građana i ono što svakako mora biti poruka svima, to je da u vlasti može biti samo onaj ko ima podršku građana i bez obzira na ove, ovo je u suštini promena izbornih uslova, ne u smislu samih uslova za izlazak na izbore nego za prikupljanje glasova upravo izazvanom vanrednom situacijom i da ne bi bilo ko bio oštećen zbog vanredne situacije, promena da se brže i lakše skupe i prikupe glasovi podrške za one koji žele da demokratskim putem dođu na vlast. Ponovo je život na prvom mestu, kao i sve ovo vreme vanredne situacije, život na prvom mestu.

Podsetiću, svaki život nema cenu. I upravo u ovom teškom vanrednom stanju, u ovoj teškoj vanrednoj situaciji svaki život je sačuvan koliko je to bilo u mogućnosti i na žalost 209 života je izgubljeno, ali to je 209 velikih gubitaka jer za porodice onih koji su imali gubitak to je najveći mogući gubitak. Zaista, saučešće svima njima. S druge strane ozbiljno ponašanje i države, ali sa druge strane i građana doprinelo je upravo da ta brojka bude ovako, uslovno rečeno mala.

Kao i u svakoj drugoj teškoj situaciji, u ratu, u vanrednom stanju i u ovom vanrednom stanju, vanrednoj situaciji imali smo i heroje, imali smo junake, ali smo na žalost imali i izdajnike i neprijatelje i svako iz svog ugla iz svoje kuće, iz svoje porodice imao je mogućnost da vidi ko je i šta činio u ovom vanrednom stanju.

Prava je prilika da se po sto prvi put zahvalimo belim mantilima, kako su popularno nazvani u ovom vanrednom stanju, svim doktorima, svim onima koji su uz te doktore bili, a to su medicinsko osoblje, medicinske sestre, ali i vozači i čistačice i oni koji su kuvali hranu. Između ostalog da se zahvalimo i svima onima koji su volontirali, koji su pomagali koliko su u ovoj situaciji mogli.

Imamo i posebnu pohvalu, ali sve ove priče vezane sa jedne strane za školstvo, sa druge strane za zdravstvo, za sve one rezultate koji su postignuti u ovim teškim uslovima, to što je Ministarstvo prosvete moglo jako brzo da organizuje na najbolji mogući način nastavak školovanja je posledica jednog sistemskog delovanja koje je upravo 2012. godine pa do današnjeg dana bilo na sceni.

Nemoguće je da u celoj ovoj priči svakako zaobiđem i ono što se desilo jutros, a desilo se nešto što zaista nije za pohvalu, ne služi na čast nikome, pa ni ovim koji su to uradili. Žrtva je nažalost bio naš kolega, a mogao je biti bilo koji drugi poslanik, jer ovi ljudi koji su jutros blokirali ulaz u Narodnu skupštinu, blokirali su ulaz u demokratiju, blokirali su ulaz u budućnost Srbije.

Za svaku je osudu svakako i ono što će pokazati naravno sledeći izbori, to je da upravo Boško Obradović i svi oni koji nasilnim putem pokušavaju da urade nešto u Srbiji neće dobiti podršku.

Ono što bih zamolio ministra da poruči svima u Vladi, pa i naravno premijerki, to je da ni jedan izborni zakon neće pomoći onima koji rade protiv Srbije i oni koji rade protiv interesa građana, mrzitelji Srbije ne mogu dobiti izbore, ne mogu dobiti glasove, ni za pare, ni za ucenu, ni za pretnje ni pod jednim uslovima.

Ono što se dešava kada neko iz Đilasove opozicije, jer tako se mogu nazvati svi oni koji su pod njegovim patronatom i one koje on finansira, i videli smo kada je lupao u šerpe, a u pozadini mu je bila firerova knjiga, da li je iz te firerove knjige upravo savetovao Boška Obradovića kako da jutros blokira i kako da napada poštene poslanike koji samo hoće da rade svoj posao.

Ono što je problem ove opozicije, Đilasove opozicije, čast ljudima koji se pošteno i demokratskim putem bore da uđu u ovu Skupštinu i da predstavljaju građane, ali problem Đilasove opozicije je kada se ujutru probude oni imaju tri pitanja. Prvo moraju da pitaju u kojoj se oni stranci to jutro nalaze, drugo je pitanje da li tog dana izlaze ili ne izlaze na izbore i treće je pitanje na koji način će da pokažu mržnju prema Vučiću. Mržnja prema Vučiću je mržnja prema svima onima koji ga podržavaju, a to je većinska Srbija.

Očekujem da kao SNS i svi oni drugi koji misle dobro ovoj Srbiji i misle da demokratskim putem vrše promene i da demokratskim putem idemo dalje, upravo u nedelju dođu u ovu Skupštinu i glasaju za ove zakone. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Birmančeviću.
Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, za SNS život i zdravlje svakog građanina Republike Srbije je prioritet broj jedan i tu nemamo nikakvu dilemu.

Ovi zakoni koji su danas na dnevnom redu upravo su zakoni koji doprinose očuvanju javnog zdravlja i života i zdravlja ljudi, jer znamo da smo bili suočeni sa pandemijom svetskih razmera, vanredno stanje je ukinuto, ali neke vanredne mere su ublažene i ostale, virus Kovid-19, taj smrtonosni virus nije nestao.

U cilju očuvanja javnog zdravlja građana i, naravno, u svrhu da sve političke partije koje nameravaju da izađu na izbore, sakupe potpise građana koji ih podržavaju, zakonom je omogućeno da to sem javnih beležnika mogu da vrše i organi gradske, odnosno opštinske uprave kojima je država poverila te poslove.

Na taj način, direktno se štiti javno zdravlje građana, sprečavaju se gužve pred kancelarijama javnih izvršitelja, a izlazi se u susret, naravno, i političkim partijama.

Sem očuvanja života i zdravlja građana Republike Srbije, za Srpsku naprednu stranku Srbija je demokratska zemlja, Srbija je zemlja u kojoj važe demokratski principi, a u vreme ovog vanrednog stanja, u vreme svetske pandemije, Srbija je pokazala da i te kako zna da vodi računa o onome što je najvažnije, a to je život i zdravlje svakog građanina.

Takođe, želim da kažem da se jutros ispred Narodne skupštine, hrama demokratije, hrama najvišeg zakonodavnog tela Republike Srbije, dogodio se fašistički napad na našeg kolegu Marijana Rističevića, fašistički napad od strane ljotićevca Boška Obradovića i na taj način Marijanu Rističeviću direktno su bila ugrožena najmanje tri ljudska prava, i to pravo na život, jer je zadobio telesne povrede, pravo na rad i pravo na slobodno kretanje.

Ali, šta očekivati od Boška Obradovića, koji baštini politiku Ljotića, onog Ljotića koji je 21. oktobra 1941. godine pomogao da se u Kragujevcu strelja više hiljada đaka? Šta reći za Boška Obradovića, koji baštini hitlerovsku i politiku ustaške pavelićke države, na čijoj teritoriji za vreme Drugog svetskog rata bio jedini koncentracioni logor smrti za decu? O njemu nema šta da se kaže. Njegova politika jeste politika nasilja. Ali, nasilje nije politika. On verovatno ne zna, jel u Skupštinu nije ni dolazio, sem za svoju platu, da je nasilje prekršajno i krivično delo. On takođe ne zna da mržnja, da poziv na ubistvo, pretnja predsedniku države, da pretnja deci, nije nikakva politika. To je jedno patološko stanje uma, bolesno, to je nešto što pripada političkom ludilu, a nikako politici i nikako demokratskoj Srbiji.

Ono što želim takođe da kažem, da Boško Obradović, koji baštini ljotićevsku politiku i pljačkaši i tajkuni Đilas, Jeremić i drugi, nikada se i nisu borili za interese naroda. Oni su se uvek borili za sopstvene džepove, jer Đilas za vreme vršenja vlasti nije prezao ni od pljačkanja dece ometene u razvoju, pa je tako u svoje privatne džepove strpao i obogatio se na račun građana Srbije za 619 miliona evra. Bilo, ne povratilo se.

Pozivam građane da 21. juna izađu na izbore, da glasaju po svojoj savesti i volji. Za Srpsku naprednu stranku glas naroda je zakon, ali ih pozivam da glasaju za naprednu, za uspešnu, za mirnu i stabilnu Srbiju, zarad budućnosti i zarad naše dece. Hvala.