Zahvaljujem na vašem govoru, da ne ispadne to zato što ste me hvalili nego zato što ste govorili istinu o tome koliko je Vlada Republike Srbije od kada je SNS došla na vlast voljom građana, naravno u našoj državi, koliko je obratila pažnju i stavila kulturu kao jedan od najvažnijih nacionalnih prioriteta. O tome treba što češće govoriti jer mi često misleći da se nešto podrazumeva ćutimo, trpimo udarce i uvrede i mislimo da će neko drugi prestati da to radi samo zato što smo mi vredni i marljivi i što većina građana Srbije prepoznaje to u nama.
Ne čudi me da su ta vaša lična istraživanja pokazala toliko poverenje građana Srbije u delu Srbije u kome vi živite i da oni tačno znaju koliko mi ulažemo u segment kulture. Kada se nešto dobro uradi, to je manir tog dela našeg društva koji samo nešto kritikuje. Kritikuje, nema snage da neki put nešto i pohvali. Kada bi oni neki pun nešto pohvalili možda im građani Srbije verovali više od dva, tri posto koliko danas imaju na političkom tržištu.
Očekivala sam da, recimo, primete i da kažu koliko je dobro što je u ovom teškom dobu kada vlada pandemija, kada smo svi izolovani, kada čitav svet ima problem i sa ekonomijom njihovih država ne samo sa pitanjem zdravlje i opstanka zdravstvenog sistema, da smo mi u takvoj godini doneli budžet u kome imamo do sada najveći budžet u novijoj istoriji Srbije se čitavih 0,97% izdvajanja za kulturu, odnosno zajedno sa oblašću informisanja 1,10% ukupnog budžeta naše države i to je ogroman skok od one prošle godine, početak 2020. godine, kada smo imali 0,77% ili 0,78%.
Svi to znaju i onda nemaju hrabrosti da kažu, da recimo, to je jedna izuzetna stvar koja je omogućila da država ove godine poveća izuzetno, iznos sredstava koje će izdvojiti u konkursu gradovi u fokusu koji je, možda i jedan od najvažnijih konkursa koje raspisuje Ministarstvo kulture, a koji omogućava lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama, većim i manjim u našoj državi da učestvuju na tom konkursu sa različitim projektima i na taj način izgrade ili poboljšaju kulturnu infrastrukturu u svojim mestima.
To je razlog zašto sam bila u Kniću da vidim njihov prelepi Dom kulture i da utvrdim koliko im još treba iznosa sredstava da bi završili. To je jedno malo mesto, ali to malo mesto gravitira 31 ili 33 sela, koliko je tu ljudi kojima životno znači da imaju lep Dom kulture u kojima postoji biblioteka, malo pozorište, bioskop i time se daje šansa za život u takvom malom mestu. Onda sam otišla u Aleksandrovac, pa sam otišla u Paraćin da vidim kako je to fantastična ideja, da se u fabričkom krugu napravi od jednog njihovog skladišta, muzej stakla i koliko to prati moderne trendove, a to je činjenica da je UNESKO odredio iduću godinu za godinu stakla, na svetskom nivou i kako će se ta ideja i izgradnja tog muzeja uklopiti u ove savremene tendencije.
Za sve te ideje biće dovoljno novca ove godine i ja uživam što će u svakom mestu, svaki grad u Srbiji imati neku svoju kulturnu oazu, gde će talentovani ljudi iz čitave naše države, moći da rade ili da razmenjuju ideje i da im dolaze kolege iz većih gradova kao što su Beograd i Novi Sad, kao već dokazane prestonice kulture, koji eto, imaju tu privilegiju da su veliki, da se dosta ulaže u te gradove.
Na nedavnom sastanku, kada smo razgovarali o nekim projektima, koji ulaze u onu kategoriju uzimanja kredita 20 miliona evra od strane Razvojne banke SE, vi ste to nedavno ratifikovali taj sporazum, predsednik je primetio da dosta toga ima što je planirano da se uradi u Beogradu. Apsolutno, delim njegovu ideju da se taj novac, pre svega, orjentiše za gradove i mesta, koja nisu glavni grad. Time ćemo postići izuzetno mnogo, tako da ćemo se opredeliti za izgradnju male scene pozorišta u Nišu i za mnoge druge projekte, naravno, važno je da lokalne samouprave budu spremne, moraju imati odmah dokumentaciju, jer samo za takve projekte i kredite možemo da uzimamo.
Ne treba da zaboravimo. Moramo stalno da ponavljamo, 15 godina su bila zatvorena dva najveća muzeja u našoj državi, Narodni muzej. Dakle, Narodni muzej koji po ovom zakonu je centralna muzejska ustanova. Izračunajte koliko je to generacija u ovoj državi odrastalo bez mogućnosti da ode u narodni muzej jedne države.
U kojoj državi je to postojalo? Eto to je uradio režim u kome su bili ikone demokratije, kako oni sami sebe nazivaju, Boris Tadić, Dragan Đilas i podsetite me vi da nekoga ne zaboravim, da ne ispadne da sam nepravedno nekoga izostavila, moj sugrađanin Bojan Pajtić i mnogi drugi i svi oni koji su bili u senci i za njih, jer oni moraju da primaju najveće udarce, jer su oni bili glavni ti lideri. Iza njih je bilo toliko ljudi koji nas danas kritikuju, a da vi i ne znate da su oni svi bili mali ili malo veći šrafovi u toj vlasti, izuzetno mnogo ih je bilo u oblasti kulture.
Danas kada nešto kažu, ja samo pitam, evo profesor Atlagić je ekspert za to da analizira i da nalazi te članke, molim vas da za jednu od sednica, vidite koliko puta su se oni oglasili i protestvovali što su nam dva muzeja zatvorena u 15 godina.
Znači, ne tražim neko veliko istraživanje, u 15 godina šta nađemo, da vidimo, baš oni koji sada govore o nama, da je neko od njih protestvovao, zbog toga što je Narodni muzej zatvoren, što je imao takve afere, zbog raznoraznih javnih nabavki i nisu mogli da rade, a da ne kažem, Muzej savremene umetnosti.
Dosta njih, najviše naših kritičara je okrenuto prema savremenom stvaralaštvu i da vidim koliko im je to smetalo i kada su to oni izašli na ulice i protestvovali, vikali na ministra kulture, dolazili na javne rasprave da pokvare javnu raspravu.
Kada bi tako nešto videla, onda bi ih mnogo ozbiljnije shvatala, onda bi bili oni konstantni borci za demokratiju, a ne kad mi se neko dopada politički, onda ću ćutati, bez obzira kakvu nacionalnu tragediju napravi, a mislim da je zatvaranje muzeja nacionalna tragedija.
Nacionalne tragedije su zatvaranje muzeja, pozorišta. Sada možemo da budemo ponosni, da smo jedna od retkih država u svetu koja je odlučila da otvori galerije, bioskope, da otvori pozorišta, da omogućimo čak i u doba pandemije, da ustanove kulture rade i da građani Srbije barem tu mogu da nađu neku oazu spasa i da malo uživaju u ovim teškim vremenima.
Moramo da naglasimo, Istorijski muzej Srbije, da vidim ko je kritikovao i ko je kukao, da Istorijski muzej Srbije nikada nije imao svoju zgradu. Pazite, istorijski muzej Srbije. Odnedavno je doneta odluka od Vlade Republike Srbije, Istorijski muzej Srbije dobija svoju zgradu, u staroj zgradi Železničke stanice na prelepom Savskom trgu, a da ne kažem da planiramo i dalje, velike projekte, nadam se da ćemo ih završiti, a ako ne, mi ćemo ih započeti, ostavićemo nekom drugom da završi, ali recimo, premeštanje Muzeja „Nikole Tesle“ u jedan veliki prostor koji je ogroman, 6.800 kvadratnih metara, koje dobro treba razmisliti, promisliti, raspisati konkurse za arhitektonska rešenja, uvažiti sva mišljenja i izabrati ono što je najbolje, ali stalno jedan veliki znak pitanja, zašto to nisu uradili oni, kada im je toliko stalo do kulture, zašto to nisu kritikovali oni koji danas kritikuju predsednika Aleksandra Vučića, kritikuju rad Vlade Republike Srbije, kad god nešto hoćemo da uradimo.
Kad god imamo neku ideju, kad god hoćemo nešto da promenimo, tu su da kritikuju i to je dobro, ako je dobronamerna kritika i ako je kritika da bi uradili nešto bolje.
Svaki dan pratim sve i svakoga ko nešto kaže iz oblasti koju pokrivam ja kao ministar ili kao potpredsednik Vlade i trudim se da se sutradan odmah raspitam zašto neko kritikuje ovo ili ono i da li tu nešto može da se uradi.
Ne verujem da je tako rađeno u njihovo vreme, ne verujem da je Branislava Lečića interesovalo bilo čija kritika, ako je uopšte bila, što je promenio čitav sistem rada zaštite spomenika u našoj državi, jednim faksom.
Ja to nisam videla. Mislim da sam ja prava osoba koja je to rekla u javnosti danas, da je napravljen haos 2002. godine, jednim običnim faksom. Ja nikada nisam čula da je nekada neko kritikovao.
Nikada nisam čula da je neko kritikovao ministra Kojadinovića, zbog ove katastrofe od ugovora. Znate šta znači 1,8 miliona evra bez kamate.
Kamate treba neko da izračuna. Ova vlast je morala da plati to što nam je u amanet ostavila prethodna vlast.
Kako se niko nije setio, ima toliko tih advokata i pravnika koji svaki dan govore na televizijama šta bi mi trebali da uradimo, šta mi propuštamo, šta bi ovako i onako trebalo da im nisu dobronamerno rekli oni su i članovi njihovih stranaka u njihovim su rukovodstvima, da kažu – što ne raskinete taj ugovor. To je moglo da se raskine 2005. ili 2004. godine, čim se videlo da ne može da se drže depoi, vredne slike u blatu.
Da ne kažem stvarno da li im je neko nešto ikada, ikada spomenuo, što nemamo zgrade, što Muzej „Nikola Tesla“ je u tako malom prostoru, a Nikola Tesla je brend Srbije kojim treba da se ponosimo. Treba kad kaže neko „Srbija“ da im je jedna od prvih asocijacija bude Nikola Tesla. Da znate koliko hiljada i hiljada, desetina hiljada godišnje stranaca dolazi da vidi dela i eksponate u Muzeju „Nikola Tesla“ i to ih je baš bilo briga.
Sve im je bilo odlično samo da oni u nekim svojim nepomerenim klanovima vladaju svetom kulture, a u kritikama tu su dobri, tu su odlični, ali da nešto kažu kako je to bilo dok su njihovi ministri bili, stavljali su glumce, evo stavili su i Voju Brajevića, našeg uvaženog glumca, ali ja ne vidim konkretan rezultat toga kada je on bio ministar. Šta je on uradio? Ako nije ništa pokvario, hvala mu, ali da je nešto konkretno uradio da krenemo napred nije, a mogao je da se bavi zakonom u pozorištu.
Mi nemamo zakon o pozorištu. Nešto samo da su uradili, e onda kritika ima na važnosti, ovako samo zato što preko puta njih sedi politička opcija, politička stranka, SNS, oni lamentiraju nad onim vremenima kada su bili na vlasti, kada su im ljudi onako u onom naletu 5. oktobra 2000. godine, iz opšteg očaja zbog svega što smo proživeli doveli njih, verovali im, i oni lamentiraju nad tom prošlošću misleći da će se ikada vratiti na vlast, poverenje građana nemaju, a sa druge strane nemaju ni snage. To imaju samo veliki ljudi, da nekad nešto i pohvale što je uradila ova država i što je uradila ova vlast, što je uradio predsednik Aleksandar Vučić i onda bi im svi mnogo verovali. Mnogo više verovali.
Ovako, u nekom drugom životu kada nas ne bude bilo možda im neko i poveruje, ali neće biti više ni njih, a iza nas će ostati konkretna ideja. Ostaće pozorišta, ostaće muzeji, ostaće taj Muzej staklarstva u Paraćinu, ostaće domovi kulture, ostaće ovi dobri zakoni i ostaćemo upamćeni u istoriji da smo suštinski promenili Srbiju na bolje i da smo je reformisali i da smo je modernizovali na jedan pravi način. Hvala.