Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri važna sporazuma, tri, možemo kazati, sporazuma koje zemlja potpisuje, odnosno potvrđuje sa tri, možemo slobodno reći, svetske sile.
Retka je prilika kada se istovremeno dešavaju ovakvi događaji, odnosno potpisuju ovakvi sporazumi i zapravo ovo predstavlja jedan od pokazatelja da ova zemlja uprkos činjenici da je iza sebe imala tri decenije veoma burne za svoj politički i svoj diplomatski život i kada prolazite tako burnim talasima i nemirnim morem, u regionalnom okruženju, ali isto tako i na međunarodnom planu, onda nije lako uspostaviti pravi kurs, pronaći se, prevazići sve izazove i opasnosti tih burnih talasa i nastaviti pravim putem.
Znate dobro, a može se to i jasno čuti i u političkom i u intelektualnom diskursu, svakodnevno poslednjih godina, zapravo svih ovih godina nekako na tim odnosima sa važnim međunarodnim faktorima, uglavnom svi osećaju da mogu biti ti koji će isplanirati kurs države zato što se oni koji možda nemaju dovoljno uvid u međunarodne odnose, oni koji možda dovoljno ne poznaju međunarodne odnose, nekada olako zauzimaju stavove i u pogledu uspostave i održanja odnosa sa pojedinim, a posebno najvažnijim međunarodnim faktorima. Vrlo često se olako zauzimaju i promovišu ti stavovi, čak nekako navijački, kao da imamo svetsko prvenstvo u fudbalu pa eto, meni je simpatična ova reprezentacija, ja sam za njih, a ove nešto ne volim iz nekog razloga pa sam protiv njih.
Može to tako i u fudbalu i u svim drugim sportovima, može i u politici kada su u pitanju oni koji nisu na prvoj liniji politike. Ljudi na sijelima, posjecima, kafanama, mogu da iznose svoje stavove kakve hoće i mogu da podržavaju zbližavanje sa bilo kojom zemljom ili da se protive tome, ali mi koji smo na prvoj liniji fronta, treba da znamo da naša reč nije obična reč, čak i kad mi mislimo da jeste.
Naša reč nas ovde u Narodnoj skupštini, a potom i svih drugih važnih faktora koji imaju prilike nastupati javno, pre svega na medijima, zapravo su reči koje imaju pravac kretanja, pre svega prema svojim građanima gde oblikujemo njihovu svest ili utičemo na oblikovanje njihove svesti, a osim toga te reči idu i van prema onim faktorima koji, kao što znate i kao što vidite, evo i kroz ove sporazume, da mogu da budu na našoj strani, a mogu i da budu protiv nas.
Istina, ovo nisu nove teme. Ovo nije nešto gde je moguće izgovoriti neke novine, neke genijalnosti, ali definitivno jesu toliko važne teme da ih ne možemo staviti po strani baš zato što smo ih previše potrošili, baš zato što se o njima previše govorilo.
Da, ova zemlja je odlučila da ima kurs neutralnosti. Inače, sa aspekta pravde i pravičnosti, sa etičkog, ljudskog aspekta uvek je neutralnost ili sredina nešto što je najbolje, nešto što se najbolje brani, nešto što je najlakše zastupati.
Čak i strateško-taktički uvek kada ste na sredini vi imate najlakšu ili najbolju priliku da nekad, ako zatreba, malo odete u desno ili levo, sa sredine vam je to najlakše.
Dakle, imajući te momente u vidu i taj etički i taj pragmatički, dakle Srbija je generalno ili načelno zauzelo dobar kurs.
Međutim, ovo je politika, ovo su međunarodni odnosi i pored toga što treba zastupati i etičke i ljudske stavove, svakako i pragmatičke, ali da bismo imali uspešan kurs u međunarodnim odnosima jako je važno imati izuzetno istančan osećaj i za ono što žele, što nameravaju, što kane, što hoće i što neće ti međunarodni faktori, odnosno pre svega te svetske međunarodne sile.
Dakle, tek tada, ukoliko uspostavimo balans između tih relacija, odnosno između tih momenata sa jedne strane, interes ove zemlje i kurs koga je ona generalno izabrala i koga generalno promoviše i zastupa, ali isto tako treba biti krajnje svestan da biste do kraja vodili tu suverenističku ili indenpendističku politiku, da biste do kraja mogli zastupati isključivo svoj interes i zastupati isključivo svoje stavove, pa i svoje principe. Onda to jedino možete ukoliko ste svetska sila ili barem regionalna sila u određenoj meri. Ukoliko to niste, a nismo, dakle ovo je jedna važna zemlja, ozbiljna zemlja, velika zemlja u regionalnom smislu, ali isto tako mala zemlja u međunarodnom pogledu, zato je izuzetno važno upravo uspostaviti svoj politički i međunarodni kurs, ali i diskurs upravo na tom konceptu, na konceptu ravnoteže između tih težnji koje imamo i suštinskih interesa i principa, ali isto tako i svih težnji koje tu postoje.
Zato upravo i ovu sednicu smatram važnom, odnosno ova tema čini ovu sednicu posebno važnom. Ne znam da li je to planirano, pretpostavljam da nije. Prosto u frekvenciji priprema aktivnosti koje Narodna skupština ima, gde smo, dakle, servisirani od strane Vlade, zapravo pretpostavljam da su ovo rutinske aktivnosti, da su ovo rezultati nečega što se mesecima ili godinama radi. Ali, zapravo potpisivati istovremeno, odnosno verifikovati sporazum sa SAD, sa Kinom i sa Francuskom zapravo pokazuje da polako ova zemlja uspeva da ispliva iz tog, kako rekoh, burnog mora koje, znate i sami, šta nam je donelo, šta se preživelo pune tri decenije.
Dakle, ukoliko imate disoluciju jedne države kakva je bila Jugoslavija po svim tim etapama koje su sada, hvala Bogu, iza nas, sa sve ratovima, sukobima, turbulencijama, sankcijama, sa svim tim cepanjima, slobodno mogu kazati, unutar državnog bića, unutar svih relacija u samoj zemlji, a potom i svih lomova koji su se dešavali na međunarodnom planu u odnosu na ovu zemlju, dakle pronaći pravi put nakon toga, a pravi put je stabilan put.
Šta je pravi put u međunarodnim odnosima za jednu zemlju? To je onaj put kojim će zemlja ostvariti najbolji mogući ambijent za svoju bezbednost, odnosno stabilnost, pre svega. Tu mislim na sveukupnu stabilnost, uključujući i ekonomsku stabilnost, uključujući i sve druge aspekte bezbednosti i stabilnosti, očuvanje svog integriteta, suvereniteta. Dakle, bezbednost, odnosno stabilnost je na prvom mestu, a potom i zdrav ambijent za razvoj, zdrav razvojni ambijent.
Dakle, to su dva ključna momenta, odnosno dve odrednice koje jasno govore o tome da li je zemlja uspostavila dobar kurs, odnosno da li je pronašla taj svoj pravi put u međunarodnim odnosima.
Svakako da mi, kada su u pitanju međunarodni odnosi, da kažem, tri su ključna nivoa gradnje međunarodnih odnosa. Prvi nivo je svakako regionalni nivo, odnos sa komšijama, odnos sa susedima, odnos sa zemljama i narodima oko nas ovde na Balkanu. O tome smo više puta govorili, a to je svako inspirativna tema. On je, zapravo, prvi nivo. To nije nikakvo naše otkriće, nije to nekakva, nikakva posebna lekcija u gradnji međunarodnih odnosa. To je nešto na čemu smo mi svi odgajani, to je nešto što je deo naše kulture i tradicije, nešto što smo mi kao deca slušali od naših roditelja, dedova i pametnih ljudi dok smo izrastali.
Dakle, bez dobrog komšijskog odnosa svi drugi odnosi neće dati prave rezultate. To potvrđuju u brojne narodne umotvorine, izreke. Između ostalog, u jednoj se kaže – da ti je bliži komšija nego daljni brat. Dakle, komšija je taj na koga si upućen. To je nešto što treba da zapravo dobije kontinuitet i još jači podsticaj u pogledu temeljnosti naše međunarodne politike, pre svega regionalne politike, odnosno daljeg jačanja i unapređenja odnosa sa komšijama. Istina, mi i u tom pogledu imamo, da kažem, dobar generalni stav, dobre načelne stavove, dobre proklamacije na nivou države, ali ono što fali jeste, i ne samo u ovom aspektu gradnje međunarodnih odnosa, odnosno gradnje komšijskih odnosa, nego vrlo često i u nekim drugim temama, fali nam da imamo dobru harmoniju između onog što su načelno proklamovani državni stavovi i onoga što se prati u prvoj, drugoj i trećoj liniji i politike i ostalih javnih nastupa i javnog diskursa.
Tu bi morali, kao zajednica, celokupna zajednica ili nacija u državi, u državotvornom smislu da se bolje uigravamo, da budemo svesniji da nije dovoljno samo ono što će predsednik Republike ili predsednik Skupštine ili Vlada izjaviti ili deklarisati, da je jako važno šta govorimo svim mi, šta govore političari, intelektualci prvog i drugog reda.
Naravno da ovo ne znači da treba ograničiti slobodu stava, slobodu mišljenja. Treba da imamo i polemičke stavove, odnosno razgovore i različite stavove i kritičke stavove i na temi međunarodnih odnosa i na svim drugim temama. Ali ukoliko odaberemo jedan kurs dobro bi bilo da bar imamo većinski stav i na političkom i na intelektualnom nivou koji će podržavati taj kurs i zapravo tim diskursom potvrđivati da smo u tome iskreni, jer ukoliko imamo taj raskorak gde imamo na najvišem državnom nivou određene stavove, dobre stavove, pacifističke stavove, razvojne stavove, koji podstiču dobru regionalnu, dobru međunarodnu saradnju, ukoliko to imamo, a onda odmah iza tog vrha države imamo drugačije stavove koji zapravo negiraju takvo opredeljenje verujte to ostavlja jedan neozbiljan utisak, to ostavlja da mi to radimo licemerno, taktički, da imamo nekog ko je zadužen da mazi i pazi nekoga, ko je zadužen da udara i ujeda itd. To je pogrešno. To je pogrešno, a evo mi to možemo da vidimo kroz Narodnu skupštinu, pogotovo kroz određena nadležna tela. Permanentno dobijamo, o čemu ste i obavešteni, određene izveštaje od strane međunarodnih institucija, evropskih i nekih drugih i onda se začudimo i neprijatno nam bude kada imamo određene, da kažem, negativne izveštaje. Neću naravno kazati da se sa tih pozicija prave uvek pravedni izveštaji.
Mi zapravo treba da učinimo sve što je do nas da budemo, neću reći da budemo dobri da se nekome dodvorimo, mi treba da budemo dobri zbog nas, ne zbog njih. Mi treba da pokažemo ono što je pre svega bazirano na našoj tradicionalnoj ljudskosti, da gradimo jednu iskrenu politiku i prema unutrašnjosti i prema vani, da budemo dosledni sa onim što proklamujemo načelno i sa onim što pratimo u svakodnevnim našim političkim nastupima i tumačenjima, barem primarno, barem većinski.
To ukoliko radimo, verujte, smanjićemo prostor za određena rovarenja, ako tako mogu kazati, na međunarodnom planu protiv ove zemlje. Dakle, mislim da tu moramo pojačati ozbiljnost, pojačati profesionalnost, pojačati doslednost i verujte da ćemo na taj način mnogo više doprineti ovoj zemlji.
Verujem, ja mislim da je 30 godina bilo dovoljno da ispraznimo sve te nacionalizme, sve te frustracije, sva ta naša nezadovoljstva, svo to što nam je bilo možda zabranjeno tokom 20. veka, posebno u tim vremenima jednoumlja da kažemo, previše je 30 godina tog pražnjenja.
Mislim da je došlo vreme da prosto, da podvučemo crtu na to da gradimo politiku ko će više ujesti, onaj tamo je rekao - sad ćemo mi još jače sa ove strane, verujte to ne donosi nikakvo dobro.
Nama treba da bude, dakle put gradnje, odnosno put naše afirmacije argument protiv svih koji pokušaju da nas isprovociraju, uvrede ili šta god drugo da urade negativno. Ne da se takmičimo sa njima u tome ko će koga više da oblati, jer ukoliko imamo poziciju da se već zemlja nametnula sa svim ovim ekonomskim inicijativama, sa svim ovim infrastrukturnim investicijama, sa evo vidite i ostalim da kažemo aktivnostima, uključujući borbu protiv kovida, imunizaciju, pomoć zemljama oko nas, otvorenost zemlje da se i strani državljani vakcinišu, vidite koliko su ta dobra dela. Verujte, ta dobra dela su toliko bila moćna i jaka, bez obzira što neki čak pokušali i to, pokušali su i to da omalovaže, pa ne znam to je iskreno, pa nije iskreno. Nebitno je to kako će ko, nebitno je kako će loši kvalificirati. Dobro delo je najjače oružje, to je najjače oružje u diplomatiji. Dakle, uvek će biti onih koji će i to probati da ospore, ali će njih biti jako malo. Drugo, neće imati efekta njihovo osporavanje.
Dakle, dobrim delom mi moramo da pobeđujemo, kao što smo ponudili vakcine, ponudili razne oblike pomoći, zapravo na tom kursu zemlja treba da nastavi. Verujte, ne postoje neprijatelji koji će uspeti to da opstrujiše i da to zaustavi. Na kraju krajeva, to je utemeljeno i u našim svetim knjigama, i u hrišćanskoj tradiciji, i nauku, i u islamskoj tradiciji nauku, ti etnički principi su jednaki. Znači, na loše uzvrati dobrim, pa će ti neprijatelj postati prijatelj. To je sveta proklamacija koja nikada ne može biti potrošena. Ona nikada neće potrošiti svoju snagu. U trenutku neko neće biti zahvalan, ali dubina našeg srca, snaga našeg bića, u tom dobrom delu će se zapravo potvrditi sa kontinuitetom. Ukoliko se odmah nakon toga naljutimo, jer nam neko nije zahvalio, to znači da je naše dobro delo plitko.
Dakle, to je kurs na koji želim da ukažem i koga će Stranka pravde i pomirenja i kroz svoje narodne poslanike, i kroz sve svoje druge aktivnosti podržavati taj pravac i to je zasigurno pravi put koji će ovoj zemlji doneti dobro. Sa velikima, sa velikim silama, što bi se reklo, pametno. Ne stajati šleperu na put, i kada je upravu i kada nije upravu sklonite mu se sa puta. Nije pametno fići da stoji pred šleperom, sto puta neka imaš prvenstvo prolaza, skloni se neka on prođe, pa ćemo mi kasnije raspraviti ko je bio upravu.
Dakle, to je jedini način i drago mi je i da možemo i sa istokom i sa zapadom, ali ja bih ipak poređao po snazi, po moći, po uticaju. Neka ide prvo najveći šleper, pa onda onaj manji polako. To je pravi put i to je jedino pametno i jedino što može da nam donese dobre efekte. Ovi sporazumi zapravo pokazuju da tim putem idemo, samo ga dalje treba brusiti, nijansirati pametno, oprezno, korektno, ljudski, pošteno, komšijski, bratski. To su vrednosti koje ne mogu nikada na nas izdaju i verujte na tom putu, sa tim kursom zasigurno možemo imati budućnost koja je bolja o prošlosti. Hvala vam.