Zahvaljujem još jednom potpredsednici Vlade.
Reč ima predsednik Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, narodni poslanik Veroljub Arsić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega kada je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akreditaciji u pitanju smatramo da je ovim zakonom rešen jedan, da kažem, problem, odnosno povećana konkurentnost naše privrede u međunarodnoj saradnji i da je bilo neophodno da bismo olakšali našim privrednicima u budućnosti poslovanje da donesemo jedan ovakav zakon. Kasnije, u raspravi u načelu, ja bih malo više govorio o tom zakonu.

Takođe, smatram da je jako važan i zakon koji sad donosimo, a to je Predlog zakona o predmetima od dragocenih metala, svakako iz mnogo razloga. Vidi se u samom Predlogu zakona da u članu 2. stav 1. tačka 6. da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na investiciono zlato u smislu zakona kojim se uređuju porez na dodatu vrednost, kao i investiciono srebro, platinum i paladijum. Međutim, ako pogledamo obrazloženje ovog zakona i razloge za donošenje ovog zakona vidi se da se donošenjem ovog zakona izvršava obaveza utvrđena tačkom 48. stav 1. Akcionog plana za sprovođenje preporuka iz procene rizika za pranje novca koji je sastavni deo Zaključka Vlade Republike Srbije.

Zašto sam ovo rekao? Javnost već izvestan vremenski period raspravlja oko jako velike imovine koju ima jedan bivši političar i predstavnik bivšeg režima. Priča se o nekih 25 miliona evra u nekretninama, priča se o nekih sedamdesetak miliona evra u gotovom novcu koji se nalazi po raznim računima po bankama. Govorim o bivšem gradonačelniku Beograda, bivšem predsedniku DS, Draganu Đilasu, a razlog zašto ovo govorim jeste i taj da je u vreme kada je on najviše novca sticao, odnosno otimao novca od Srbije, od građana Srbije, da je to bilo u vreme svetske ekonomske krize 2008. godine.

Znajući kakav je Dragan Đilas njemu nije bilo dovoljno da obezbedi svoj kapital koji je stekao otimanjem od Republike Srbije i njenih građana samo na stranim računima. Nije ga čuvao samo u nekretninama, nego verujem da ga je čuvao baš i u ovom zlatu, jer pričamo o dragocenim metalima, pričamo o zlatu, srebru, platini, itd.

Tako da apelujem da Uprava za sprečavanje pranja novca se pozabavi i ovom problematikom, da vidimo da li tajkun Dragan Đilas ima i po našim bankama i po raznim svetskim destinacijama, po raznim poreskim rajevima i dragocene metale, kako ih je stekao, gde ih krije i u kom iznosu.

Zahvaljujem i gospodinu Arsiću.
Prelazimo na predsednike, odnosno ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa.
Prvi reč ima potpredsednik Narodne skupštine, dr Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kvalitet i snaga kulture jednog naroda leži i ogleda se u kvalitetu tog naroda, te zajednice i tog pojedinca.

Kult je ono u šta se veruje. Dakle, od snage vere ovisi snaga kulture. Od bogatstva vere i uverenja ovisi kvalitet i snaga kulture pojedinca, porodice, zajednice, naroda, nacije i čovečanstva.

Zato onaj narod, ona država, oni predstavnici naroda, elita jednog naroda, intelektualna elita, politička elita koji uspeju pronaći pravi put, pravi diskurs u kulturi to će značiti uspeh u uspostavi stožera, vertikale, svih ostalih vrednosti u društvu. Sa druge strane, dezorijentacija u kulturnom kursu i diskursu značiće dezorijentaciju u svim ostalim pravcima.

Ono što treba da bude fokus našeg interesovanja u svim našim kapacitetima, pre svega, intelektualnim i političkim potencijalima i kapacitetima, jeste dodatni fokus na kulturu u pogledu njenog značaja, pozicioniranja u državi i u društvu, i svakako preduzimanja svih potrebnih mera od traženja najboljeg zakonodavnog okvira do svih operativnih rešenja kako bismo mi ovde u ovoj zemlji, sa sve svojim duhovnim potencijalima, ali i balastima i problemima, uspeli što pre da pronađemo taj svoj put.

Zašto je bitno pronaći put i da li ga mi imamo, ili da li nam je sporan? Načelno ga imamo. Kada čujete ljude na raznim nivoima, kada se izjašnjavaju po ovom pitanju, šta misle, u šta veruju, šta su im vrednosti, generalno imamo načelno jasnu orijentaciju, ali s druge strane, nužno je suočiti se sa brojnim anomalijama, detektovati ih, definirati ih i tražiti im odgovore i rešenja. Sa anomalijama koje definitivno jesu nasleđe prošlog stoleća, pre svega, nasleđe nastalo iz ideoloških i drugih razloga koji su bili posledica tih ideoloških lutanja. Pola veka dominacije antiteističkih, bezbožničkih stavova, ne mogu reći vrednosti, definitivno je ostavilo duboke tragove na naš kulturni pravac, na naša kulturna uverenja i kulturna ponašanja.

Dakle, kultura uverenja prethodni kulturi mišljenja i u najznačajnijoj meri ga oblikuje, a potom na matrici kulture uverenja i mišljenja se granaju skoro sve ostale grane kulture življenja. Nemoj da čudi ta bliska veza između kulture i kulta, odnosno, između kulture i onoga u šta se veruje, jer zapravo svaki čovek svoj vrednosni sistem formira u svojoj glavi, u svojoj svesti shodno svojoj veri i svojim uverenjima.

Šta su osnovni postulati kulture svakog čoveka? To je lista životnih prioriteta. Svi mi imamo listu prioriteta u svom životu. Uvek ono najvažnije na toj listi nam je na vrhu, a potom dalje ispod, ono manje važno. Kada nismo u prilici da imamo sve ono što je na toj našoj listi, obično ćemo ono niže žrtvovati za ono visočije. Zapravo, ta lista prioriteta, naših životnih, bilo da su u pitanju duhovni prioriteti, etički, biološki, porodični, bilo koji, ona zapravo predstavlja sistemske postulate ili sistem postulata temeljnih odrednica celokupne naše kulture.

Mislim da nam u društvu, pa čak i u elitnim krugovima, nedostaje više govora, debate, pisanja o samoj suštini kulture. Kultura je jedan od pojmova koji nam izgleda svima jasno i da se ta jasnost podrazumeva i da preko toga prelazimo, a kada slušate sve javne nastupe ili čitate većinu tih tekstova, uglavnom kada se govori o kulturi, govori se o umetnosti, ili eventualno o spomeničkoj kulturi.

Međutim, to su samo neke margine kulture. Umetnost jeste veoma važna, ali ona je margina kulture. Da, ona je elitni deo kulture, ali elitnost uvek ima smisla kao i sve divne grančice i cvetovi na jednom drvetu, ukoliko imaju snažna stabla i snažne grane, pa to sve u toj kompoziciji ima smisla. Umetnost nema smisla, gubi smisao, čak gubi snagu i značaj, i obično nema ni vrednosti kada imamo prazninu u kulturi naroda, u kulturi svesti, u kulturi mišljenja, u kulturi uverenja, u kulturi ishrane, u kulturi komuniciranja, u kulturi življenja, u kulturi stanovanja, u kulturi zabave, u svim aspektima kulture.

Dakle, ono što bi trebalo da bude novi fokus i na temelju ovog zakona, i na temelju ostalih težnji ministarstva, i ono što me dodatno raduje, poznavajući i samu ministricu i njena opredeljenja, i drago mi je da imamo na čelu ovog ministarstva nekoga ko nije činovnik u kulturi, već neko ko, po mom da kažem sada ličnom uverenju, i neće mi ona zameriti što ovako to neposredno iznosim, ali nekoga ko veruje u ono što radi. Jer, nama na svim poljima treba više ljudi koji veruju u ono što rade, ali pogotovo kada je u pitanju segment kulture, tu se ne može biti birokrata, jer to se mora osetiti.

Kultura i duša su neodvojivi. Zato je potrebno uložiti deo duše u kulturu i sa pozicije ministra i sa pozicije njenoga tima i sa pozicije svih onih koji će dobiti određene šanse i prilike da u ovome sudeluju, jer duh i kultura su neodvojivi. Znači, snaga, slojevitost i bogatstvo kulture je zapravo direktni odraz bogatstva duha jednog naroda. Bogatstvo duha jednog naroda se suštinski ogleda u bogatstvu duga svakog pojedinca.

Da, dodatno je bogatstvo i kulturni spomenici. Da, dodatno su bogatstvo i pisani stari rukopisi. Da, dodatno su bogatstvo i razni oblici umetnosti i stare i nove itd. To su sve ukrasi naše kulture, ali suština kulture je bogatstvo duha svakog pojedinca nacije. Tu mi trebamo nužno da se vratimo tom fokusu. Naravno da tu otvaramo mnogo pitanja i da nije ovo prilika da baš sve pojasnimo.

Ovo jesu teme za parlament, ali su teme i za simpozijume koje bi trebalo omasoviti, pokrenuti i sa pozicije Ministarstva kulture i sa pozicije Ministarstva obrazovanja, jer mislim da, iako neću biti prvi ko to pominje, da je siromašenje naše kulture započelo ili krenulo u trenutku kada smo počeli da razdvajamo kulturu i obrazovanje.

Obrazovanje ništa drugo nije već davanje obraza detetu koje sutra treba da bude odrasli čovek. Dati obraz detetu, izgraditi mu obraz, znači kultivisati ga. Prema tome, znači kompletirati mu, usavršiti mu i unaprediti njegovu kulturu. Zato ova suštinska kultura naroda i nacije, ona se ne formira u ustanovama kulture, ona se u ustanovama kulture održava i dograđuje, a ona se formira u ustanovama obrazovanja, od dečijeg vrtića, preko osnovne škole, srednje škole, pa dalje univerziteta.

Zato ćemo mi morati, da kažem, ponovno raspakovati naše strategije, i strategiju obrazovanja, i strategiju kulture, i vratiti se dokazanom, ovo su dokazane matrice, dokazani programi koji su preživeli stoleća.

Nažalost, mi nekada pod najezdom određene modernosti, da tako kažem, ili izazova modernosti, nam se servira nekada i politički sa zapada, nekada i mi sami to kupimo da bismo popunili neke svoje praznine u biću, možda nekada i pod nekim kompleksima inferiornosti u odnosu na druge civilizacije, pokupimo ono što ne bi trebalo da pokupimo, ono poput usisivača. Znate, usisivač kupi sve ono što naiđe pred njim, a ne bi trebalo baš sve, nego trebalo bi da ponešto i zaobiđe.

Prema tome, morali bi biti oprezniji, pogotovo u obrazovnoj strategiji, u odgojno obrazovnoj strategiji i u strategiji razvoja i unapređenja kulture. Ne može se kultura formulisati, oblikovati, razvijati i štititi na tuđim matricama, molim vas, zapamtite ovo. Nije problem kad dobijamo domaće zadatke iz Brisela, ja sam za to, sve ono što su stvarni izazovi savremenosti, a oni su najčešće na polju ekonomije, na raznim drugim životnim poljima, tu sam za to da budemo veoma revnosni da to sve brže prihvatamo nego što prihvatamo, i ne samo zato što oni to od nas traže, već zato što je to dobro i što oni u tome jesu bolji od nas. Ali, jasno moramo razdvojiti to polje tema od onoga što je polje duhovnosti. Ne može se nama servirati iz Brisela standardi duhovnosti, standardi kulture i standardi etike. To je naše izvorno, personalno izvorno i kolektivno izvorno, naše domaće, naše balkansko.

Zato moja ruka nikad neće biti podignuta da podržim to, da podržim odricanje sebe od sebe, nas od nas, zato što nešto sija, izgleda savremeno, a znate, gospodo, dame i gospodo, da kič najviše sija.

Prema tome, tu bi mi morali da se zarovimo, da malo fokusiranije poradimo na ovoj suštini i da onda tu pokrenemo proces rekultivisanja, proces rekultivisanja nacije kroz proces vaspitanja i obrazovanja. Tu se formira naša celokupna kultura, ne samo svest o kulturi već postojećoj. Da, već sam rekao, ponovićemo – ogromnu energiju trošimo da skinemo prašinu sa kulturno-istorijskih spomenika i time se ponosimo. Ponosimo se, ali to je rezultat naših predaka, ne pitajući se šta li ćemo mi podići, izgraditi, napraviti i ostaviti u nasleđe? Drugim rečima, da li će naša unučad i paraunučad imati sa čega da skidaju prašinu?

To je ključno pitanje. A ovim redom, nisam siguran. Jer, mi smo sad razapeti između skidanja prašine sa spomenika, ne želeći da umanjim spomenike time, apsolutno, vrednost spomenika, i s druge strane, u ovoj konfuziji šta je to savremena kultura, gde smo se zapetljali u izazovima te savremene kulture koja čoveka, po mojim dubokim ubeđenjima, vraća u jedan niži stadijum razvoja misli, ideja, slike, kroz brzu sliku, kroz film, kroz zapravo jednu industriju, jedan biznis koji je vezan za umetnost. Opet neću da ga omalovažim, treba nam i film, treba nam i serija, treba nam i slika, brza, i sve ono što su neki savremeni oblici umetnosti, ali ono sa čim neću nikad da se saglasim, da to bude stožernost naše kulture. To neću da se saglasim. To je nešto što ide samo po sebi, koje je na ivici toga da li je umetnost, da li je biznis, da li je informativa, da li je pamflet, da li je ideologija, šta sve, svega ima. Nek to ima svoju traku, ali da mi sada postanemo taoci zapravo te inercije po kojoj je to sva naša kultura, ne pada mi na pamet.

Dakle, mi smo razapeti između prošlosti, ozbiljnog kulturnog nasleđa naših predaka koji nam prave neku senu i anesteziju da se mi nečim ponosimo, a to što se mi ponosimo nije naše delo. Dame i gospodo, šta je naše delo u kulturi - to treba da bude glavno i ključno pitanje.

Ja se izvinjavam i ministru sporta zbog toga što sam potrošio svo vreme na kulturi, ali kultura je moja omiljena tema, ja se u nju pogubim, potopim, plivam i onda bih voleo kao ono u toplom moru, da se brže vratim ali me pučina povuče, ali, evo, moraću da se vratim pre isteka od 20 minuta.

Pošto smo juče na Odboru dali punu podršku antidoping zakonu, to je definitivno jedan civilizacijski bitan zakon koji će unaprediti kontrolu dopinga i smanjiti ga na minimum, a isto tako se i usaglasiti sa zahtevima međunarodnim, s obzirom da je sport i te kako povezan sa međunarodnim relacijama i zato tom zakonu svakako treba dati punu podršku, da i to kažem, da ne ispadne da sam se samo utopio u kulturu a da ne damo podršku Zakonu o kulturi, dakle, i tom zakonu treba dati jasnu podršku, iako bih ovde bio malo rezervisan oko Nacionalnog saveta za kulturu.

Nije loša ideja da ima još neko mimo institucija. Institucije su najčešće birokratske i one obično drže monopole. Znate već kako akademije nauka drže monopole. Možete imati i Nikolu Teslu izvan akademije, ako nema većinu u akademiji on neće biti nikada primljen. Isto je tako i sa određenim drugim institucijama.

Zato postoji ogromna energije u kulturi izvan institucija. A zašto ne bi zakonom omogućili da, recimo, neke članove tog Nacionalnog saveta za kulturu predloži Odbor za kulturu skupštinski kao krovna institucija svih kulturnih ustanova i organizacija? Tako ćemo dati mogućnost da kroz parlament, kao najmeritorniju instituciju za biranje, koja će na kraju i birati taj nacionalni savet, zapravo da imamo i određene dokazane vredne pojedince koji neće biti isključivo u ime tih institucija, ali svakako da je ideja o nacionalnom savetu za kulturu veoma velika ideja i važna.

Pošto su mi minute otišle, zahvaljujem se na pažnji. Biće prilika da o ovome još razgovaramo. Hvala.

Zahvaljujem potpredsedniku Zukorliću.
Reč ima potpredsednica Vlade, Maja Gojković.

Očigledno, uvaženi poslaniče, da imate više sklonosti ka diskusijama u oblasti kulture, a manje ka privredi i sportu, ali meni to kao resornom ministru zaista prija, kada vidim da poslanici žele da raspravljaju o kulturi i to je potpuno druga neka slika prema javnosti, koja je smatrala da kultura nije bitna Srbiji. Smatram da je izuzetno bitna i Vlada Republike Srbije je samim tim što je prvi put u istoriji izabrala resornog ministra zaduženog za kulturu i informisanje i za potpredsednika pokazala šta joj je jedan od prioriteta u ovom mandatu.
Imaćemo prilike da razgovaramo još, jer upravo je u pripremi Zakon o kulturnom nasleđu, nacrt je napravljen i ide u javnu raspravu. Tu možemo da pričamo o temama koje ste vi načeli, sa kojima se delimično i slažem, iako apsolutno podržavam savremeno stvaralaštvo, ali bez one osnovne baze kulturnog stvaralaštva i one klasike o kojoj ste vi govorili nema ni savremenog stvaralaštva. Onda ne možemo da toliko prihvatamo neke moderne tendencije ako prvo od najranijih dana u životu, kroz zabavišta, jedno ste samo zaboravili, i predškolske ustanove i škole, sve ste rekli, omaškom ste zaboravili porodicu, da je porodica ključ svega.
Porodica rađa navike da volite kulturu, da idete u pozorište, da idete u muzeje, da idete u bioskop. Nije ovo sredstvo uz pomoć koga ćete zavoleti kulturu, nego samo jedno moderno pomoćno sredstvo, recimo, u doba korone kada nismo mogli da izlazimo iz naših kuća, da se informišete, ali ne da zavolite i ne da suštinski upoznate šta je to zaista kultura.
Zato mi je drago da smo jedna od retkih evropskih država, koje su uspele da otvore ustanove kulture i da u ova teška doba kod nas, mi smo jedna od šest ili sedam evropskih zemalja u kojima može slobodno da se ide u pozorište i pozorišta rade, mogu da se posećuju muzeji, galerije, delimično se održavaju i koncerti klasične muzike ili neke tradicionalne muzike. Kažem, imaćemo jednu veliku javnu raspravu o ovom zakonu o kulturom nasleđu i uskoro ćemo pričati o tome i ovde u parlamentu.
Nacionalni savet za kulturu, kažem nismo ga imali, pogrešila sam, 2015. godine su izabrali predsednika, a 2018. godine je bila poslednja sednica. Onda se ništa nije dešavalo. Imali smo zaista veliki spektar predlagača. Da li se nisu snašli, da li je to ono da se u našoj državi niko ne može da se složi, pa je svako svakog predlagao i time vezao ruke parlamentu da može da se izjasni o tome.
Probaćemo da vidimo tu svest, kod ovih ustanova kulture, nadam se da su dobro razumeli duh zakon, oni su predlagači, ali ne treba da predlažu sami sebe i da sada biraju od zaposlenih u tim ustanovama kulture, ko da bude u Nacionalnom savetu za kulturu. Nije to namera i u onom pismu koje treba, nakon usvajanja ovih izmena i dopuna da im pošaljem i da ih pozovem da pristupe kandidaturama, objasniću im da su oni predlagači, ali moraju da imaju širinu, svih ljudi koji se bave u određenim segmentima, u tim oblastima za koje su oni zaduženi, da ih i predlažu, a parlament će dati tu svoju poslednju reč.
Nije zaista bilo prostora za sada, ali to nije ideja za odbacivanje, da možda u nekoj budućnosti i Odbor za kulturu i informisanje bude jedan od tih. Ali, ovako sada ovim izmenama i dopunama i ovim amandmanom Vlade, kažem vratili smo da ipak Odbor za kulturu i informisanje i Skupština, na kraju daju svoju poslednju reč, prihvate ili ne prihvate nekog od članova Nacionalnog saveta za kulturu i vrate ponovo Ministarstvu da ponovi proceduru, ako neko od predloženih kandidata nije po meri, dakle ovde poslanika, zaslužio da bude član Nacionalnog saveta za kulturu. Ja mislim da je to san svakog čoveka, koji se u nekom segmentu svog života bavi kulturom, da jednoga dana bude u Nacionalnom savetu za kulturu. To je najveća čast koju može neko da dobije.
Gledala sam šta je i ko je koga predlagao u prošlim sazivima, kada nisu prošli predlozi. Prepoznala sam čak jednu osobu koja jeste završila akademiju, neću reći koju, jer će se odmah i prepoznati, ali koja u životu ništa nije uradila nakon toga. Našla se u predlozima da postane, vašom voljom i glasanjem, član Nacionalnog saveta za kulturu. To smo želeli da izbegnemo samo, a ne da sprečimo da neko nekog kandiduje. Videćemo kakvi su predlozi, i pravo vas je da te predloge prihvatite ili da ih ne prihvatite, i time će uloga skupštinska biti ključna uloga u izboru članova Nacionalnog saveta za kulturu.
Spremna sam da o svakom predlogu za unapređenje Zakona o kulturi razgovaramo, jer ovo su neke hitne intervencije, da bi uopšte mogli da radimo, a moje duboko ubeđenje je da nama treba novi Zakon o kulturi. Da je onaj Zakon o kulturi u potpuno prevaziđen, ne znam ko ga je pisao, ali evo primećujem i kod vas određene negativne reakcije, odnosno da se slažete sa mnom. To je jedan tekst zakona koji je, eto tako prošao, kao iz moranja, kao da je postojao neki rok, jer sada je sve moderno i morate stalno neke rokove da ispunjavate i da trčite za nekim uslovljavanjima. Čini mi se, kao da je neko dobio rok, shvatio da ništa nije uradio i onda svašta nešto pustio pred nas i to je tako prošlo. Glasali smo za Zakon o kulturi, ali došlo je vreme da se ozbiljno radi na novom zakonu o kulturi. Hvala.

Zahvaljujem potpredsednici Vlade.
Reč ima ministar Udovičić.

Želim da se zahvalim narodnom poslaniku, dr Zukorliću, na punoj podršci danas i na podršci u radu Odbora i pododbora za obrazovanje, gde je involviran i sport, imali smo priliku vrlo detaljno i sadržajno da razgovaramo u prethodna dva dana.
Moram da napomenem da vrlo znači podrška odbora i pododbora sistemu sporta i na tome vam hvala, a znam i ako dana niste uzeli mnogo vremena u priči o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju dopinga, znam kao bivši sportista ili vrlo aktivni rekreativni sportista, koliko podržavate celokupan sistem sporta i na tome hvala.

Hvala, gospodine ministre.
Pravo na repliku, dr Muamer Zukorlić. Izvolite.

Zahvaljujem, ministrima na svojim komentarima.

Što se tiče uloge porodice, nisam se kliznuo u govoru o tome, zato što bi mi uzelo novih dvadeset minuta, a dotakao sam relaciju kulture i obrazovanja iz razloga što je vaspitanje i obrazovanje u nadležnosti države, a ja se ovde obraćam pre svega državnim institucijama, prisutnim narodnim poslanicima, predstavnicima Vlade i državnim institucijama jer je to ono što je od neposredne odgovornosti nas ovde u Narodnoj skupštini.

Inače, van svake sumnje porodica jeste jedna od tri ključna subjekta profilisanja čoveka kroz vaspitanje i formiranje ličnosti i ne samo u pogledu neposrednog podizanje svesti o kulturi, već i o samom oblikovanju same svesti koja će zapravo predstavljati kulturni profil svakog pojedinca i svake ličnosti. Raduju me najave vezane i za novi zakon, dakle, gde ćemo definitivno moći i blagovremeno razmotriti sve ove ideje, kao i razumevanje potpredsednice Vlade za ideje koje smo ovde istakli, ponovili.

Svakako da želim podvući da smo imali odličnu saradnju sa ministrom sporta kroz odbor, kroz jedan raniji sastanak i raduje me da postoji ta otvorenost i da mogu kazati da je to i sa određenim drugim ministrima pre svega ministrom za obrazovanje i njegovim timom, značajno bolje nego u proteklom mandatu, naravno, da se ne kliznem u rizik da sada kudim one prošle, a hvalim ove nove, jer je to najlakše. Definitivno smo bolje krenuli u ovom mandatu sa saradnjom i to je veoma važno da bismo imali prave rezultate i obavili svoje odgovornosti. Hvala vam.