Zahvaljujem.
Prelazimo na kratku listu.
Prvi prijavljeni za reč je prof. dr Jahja Fehratović.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Jutros je ministar kulture kazala šta je spojnica između ova tri ministarstva – da imamo objedinjenu raspravu. Pored toga što je kazala da je hrabrost, ja sam zaključio da ima još jedna mnogo važnija stvar, a to je da su to tri ključna resursa koji teraju državu u napredak i prosperitet, jer bez ekonomije kao poluge koja potpomaže i kulturu i sport koji daju te vrhunske rezultate, ne bismo mogli imati ove rezultate u državi koje danas imamo.

Takođe, još jedna zaista pohvala za ministra kulture jeste ta da smo danas prvi put doživeli da jedan ministar temeljito sagledava sve manjkavosti u svome resoru i spreman je da sve to ispravlja kako bi tom resoru bilo što kvalitetnije i kako bi usluga koju on pruža i državi, ali i svim onima koji pripadaju tom spektru interesiranja bila što kvalitetnija.

Naravno da je kultura nešto što je iznad svih ostalih vrednosti na kojima se gradi naše društvo, a ja bih kazao da je ona i jedna od glavnih spojnica i različitosti koje sačinjavaju to naše društvo.

Navešću jedan primer koji se dogodio pre, čini mi se, 110 godina. Obljetnica tog događaja, tog spajanja kulturnog koje je značilo veliki prosperitet u državi, a primer je da je te 1911. godine, negde uoči ovog velikog pravoslavnog praznika, Bogdan Popović na poziv matice Hrvatske objavio prvu Antologiju novije srpske lirike, koja je izašla u Zagrebu, kako bi hrvatskim čitaocima prikazao sve one vrednosti i kvalitete srpske kulture i tradicije.

Ta obljetnica je predstavljala jednu prekretnicu u jugoslovenskim ili regionalnim okvirima iz razloga što je pored kvalitetnih pesnika, Popović jedan od najznačajnijih možda pregalaca u kulturi prve polovice posebno 20. stoleća u srbijanskom društvu utemeljio neke od osnovnih merila kvaliteta, pa je kazao da, recimo, kod kriterija pesme, pesme mora biti cela lepa, a ja bih to proširio na ovo da kultura mora biti cela lepa, jer je u stvari prava kultura koja spaja, koja prožima, koja vrednuje kvalitete drugih, ta koja je izgrađena na lepoti koja proizvodi dobrotu, a iz te dobrote se rađa plemenitost kod svih nas, odnosno svih generacija.

Nažalost, zbog svih ovih manjkavosti koje smo imali od devedesetih godina na ovamo, naša kultura na individualnom planu u individualnim pregnućima davala je vrhunske rezultate, ali u ovom sistemskom planu imala je tih nekih poružnjenja te lepote, a to govorim pre svega imajući u vidu razne lobije koji su uključili u sistem odlučivanja o tome da li neki projekat, da li neka kulturna manifestacija, da li neka institucija treba dobiti sistemsku podršku.

Mislim da su ove šupljine u zakonima upravo bile iz tih razloga, a ovim sadašnjim izmenama, čini mi se, da se kreće stati na put takvim lobijima, takvim interesnim grupama koje su zarobljavale razvoj kulture na našem prostoru i u našoj državi, a kulture bez slobode, kreacije bez slobode, misli bez slobode promišljanja, u stvari ne može ni biti.

Zato i ovo sistematiziranje Nacionalnog saveta kulture i posebno ovaj deo koji se odnosi na konkurse izuzetno su važni, kako bi svi oni ljudi koji su bili izvan tih lobija, izvan tih interesnih grupa vrhunski su talenti, posebno među mlađima, dobili priliku i šansu da ostvare svoje ideje o kreativnim dostignućima i pregnućima i da na najbolji način opet iznedruju one trajne vrednosti u kulturnom smislu koje će nadživeti i naše vreme i naš prostor, kao što je ova antologija i ova poezija, koju je u svojoj antologiji pre 110 godina Bogdan Popović odradio ili koje je odabrao, nadživela sve izazove vremena i ostala je jedna od ključnih knjiga za shvatanje i razumevanje, ne samo vremena ili srpske kulture već celokupnog tog prostora i postala jedna od posebnih, hajde da kažemo, motiva za dalje kreiranje identiteta kulture na tom zajedničkom prostoru a ubrzo i zajedničkoj državi.

Tako je to vreme spajanja, mislim, ključno i treba što više kroz kulturu raditi na tome da i ove ideje koje su provihorile u političkom diskursu o pomirenju, o dijalogu u stvari kroz kulturu i kulturne projekte mogu postići najkvalitetnije i najbolje i najdugoročnije rezultate, kao što su postizali u prošlosti našeg regiona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Atanasković.

Hvala.
Podržavam sve poslanike u diskusijama što se tiče kulture i shvatam važnost, jer je to stvarno identitet jednog naroda, ali moram na kraju da iskoristim ovo vreme, pošto je to već sada kraj svih diskusija, da vam pojasnim malo važnost zakona ovih koje mi predlažemo.
Morate da shvatite da su ovi zakoni koje mi sada predlažemo bitni toliko da privreda Srbije ne bi postojala ako ih ne usvojite. Jednostavno, 700 akreditovanih laboratorija postoji u Srbiji i bez ovih zakona nijedno privredno društvo, nijedan preduzetnik ne bi mogao ni da radi, ni da izvozi i ja Maji, verovatno, ne bih mogla da dam 300 miliona da bi ona mogla da radi dalje sa kulturom.
Tako da, morate da shvatite važnost zakona. Ja svaki zakon podržavam, svakog uvažavam, svakog ministra pogotovo i moje kolege, ali morate da shvatite i važnost kao poslanici koji su zakoni najbitniji za ovu zemlju. Kada budete glasali i kada budete razmišljali o tome imajte na umu da stvarno bez ovih zakona privrede Srbije nema. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.

Reč ima potpredsednica Skupštine, Marija Jevđić.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Poštovani ministri, na današnjem dnevnom redu, pored svih bitnih zakona iz privrede, iz kulture, imamo, po meni, kao sportisti, jedan od najbitnijih zakona, a to je Zakon o dopingu i znamo da neki sportisti pokleknu i nažalost koriste razna sredstva da bi postigli što bolje rezultate u sportu, ali meni ni dan danas nije jasno što pojedini tzv. političari koriste laž kao doping sredstvo da bi postigli što bolje rezultate u politici.

Na primer, ovih dana imamo Mariniku Tepić koja se dopinguje lažima, otvara razne afere bez svedoka, bez ikakvih dokaza, misleći da tako prikupi neki politički poen. Mora da se zna da se samo radom i iskrenim zalaganjem postižu rezultati, da ne možeš ni u ovaj visoki dom da dođeš tako što bacaš ljagu na drugog, tako što se vodiš onom starom poslovicom – dok nekom ne smrkne, meni ne svane. Upravo je to ono što ona radi ovih dana i želi da najsramnijim optužbama poništi sve ono što Dragan Marković Palma godinama radi, radio je i radi i za Jagodinu i za građane Srbije.

Sada se postavlja pitanje, s obzirom da oni kažu da nešto znaju već 11 godina, ali ćute, trenutak kada su počeli da pričaju, a to je onaj trenutak kada je gospodin Marković, kao narodni poslanik, ali i kao građanin ove zemlje, postavio jedno sasvim kulturno pitanje – da li Dragan Đilas ima te pare ili nema te pare, da li je platio porez ili nije platio taj porez? Svakodnevno čujemo i od drugih kolega o tom ogromnom bogatstvu Dragana Đilasa i pitanje je - kako je stekao to ogromno bogatstvo, da li je možda našao neko naftno polje, da li je iskopao ćup sa zlatom?

Da vam kažem, iz svega toga što sam navela hronološki se postavlja pitanje – koga štiti Marinika Tepić, da li ona brani izmišljene žrtve ili sa druge strane brani bogatstvo svog šefa Dragana Đilasa?

Protiv ovoga borićemo se samo istinom, jer verujemo da će vreme pokazati da je ona na našoj strani i da se vratim na sport i na uvaženog gospodina ministra, gospodina Udovičića.

Znam da vi, gospodine Udovičiću, kao i ja, kao neko ko dolazi iz sporta, kada kažemo doping, možemo da kažemo da je priča o dopingu stara otprilike koliko i sam sport. Na samo početku se manipulisalo hranom, raznim travama koje su navodno produžavale izdržljivost sportiste, čak i u antičkoj Grčkoj biti pobednik je značilo sve, jer nisu bila druga i treća mesta, već onoga ko je pobednik su gledali kao boga.

Kada pogledamo sada novije doba i kada kažemo doping, prva asocijacija za doping nam je sportista Lens Armstrong koji je od simbola običnog čoveka istrajao i pobedio sve ono što mu se našlo na putu, stiglo do najomraženijeg sportiste na planeti. Lens je inače bio najbolji i najuspešniji biciklista na svetu koji je pobedio jednu životnu borbu, pobedio je kancer i posle takve situacije krenuo da se takmiči, da postane simbol nove nade, da postane simbol pobede nad rakom. On je čak osnovao i fondaciju koja je skupljala novac i pomogla deci kojoj je otkriven rak. Sve dobro što je učinio u karijeri nije mu pomoglo da spere ljagu sa svog imena. Osvojio je i sedam titula Tur de Fransa, koje su mu oduzete. Godine 2005. se povukao iz sporta, pa se 2009. vratio u sport kada mu je otkriveno da je koristio doping.

Na pitanje novinara Svetskoj antidoping agenciji – kako sve te godine nisu otkrili da se dopingovao, oni su odgovorili da je to bio najprefinjeniji, najuspešniji doping program koji je svet sporta ikada video. On je inače koristio tablete koje se daju ljudima koji pate od anemije, da poveća broj krvnih zrnaca koje doprinose povećanju kiseonika u krvi, što je kod biciklista najvažnije, jer se odlaže bol i produžava se maksimalan napor.

Zašto sportisti pokleknu i krenu da se dopinguju? Da li je to zato što publika zahteva uvek više od sportiste ili je to zato što rukovodstvo koje vodi sport traži od sportista da daju svoj maksimum i onda kada ne mogu ili je to prekomerna ambicija sportista da bude najbolji, iako na jedan pošten način, treningom, odricanjem i sve ono što profesionalni sport iziskuje, može da postigne? Znači, praktično sportista bira da li želi teži ili lakši način.

Mogu da pričam iz svog ugla, kao sportista, da sam se uvek zalagala, da je rezultat samo tvoj, da sve ono što postigneš je poruka za sve mlade ljude koji žele da se bave sportom i da baš zbog toga ne smeš da lažiraš svoju sposobnost da budeš prvi, drugi, treći, peti. Nije bitno mesto, bitno je da se bavimo sportom.

Nekoliko puta smo u diskusiji, gospodine ministre, u Skupštini vi i ja upravo ukazivali na to koliko je bitno da se mladi ljudi bave sportom, počevši od školskog sporta, počevši od vrtića. Mi moramo deci da usadimo sport. Ne da svi budu najbolji sportisti, da se svi bave profesionalno sportom. Bitno je da se bavimo sportom. To je ono što moramo. Znači, od malih nogu, pa čak sportom od tri godine do 83 godine svi treba da se bave.

Vi kao ministar u poslednjih nekoliko godina, ovo je vaš drugi mandat, ste pristupili ovom problemu kao pravi sportista jer ste prošli kroz ceo sistem sporta i to se vidi.

Vidi se i ta podrška koju imate od Vlade, jer smo u rebalansu budžeta pre nekoliko meseci dobili milion dinara za pomoć sportskim savezima, što je svakako dobro. Završavaju se mnogi sportski infrastrukturni objekti. To je sve dobra poruka. LJudi bavite se sportom.

Kada pričamo o dopingu, moram da se dotaknem nečega što me kao sportistu isto jako uzburkalo, a to je da je Rusima zabranjeno da se kao nacionalna selekcija takmiče u Tokiju 2021. godine, kao i na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Kataru. Cela ta situacija sa ruskim sportistima ima neku svoju hronologiju.

Na primer, 2014. godine nemačka televizija je emitovala dokumentarac u kome su pričali da čak 99% ruskih sportista se dopinguje, pa do 2015. godine kada je ruskim sportistima bilo zabranjeno da se pod svojom zastavom takmiče na Svetskom prvenstvu u atletici.

Vi gospodine ministre, a i ja znam šta znači za jednog sportistu da nastupi sa svojom zastavom na nekom takmičenju i to je onaj pozitivan doping koji u vama rađa želju za pobedom bez ikakvih stimulansa, jer je najbolji stimulans kada na takmičenju čujete himnu svoje zemlje ili se ogrnete zastavom svoje zemlje.

Kada sam spomenula ruske sportiste, ne mogu da ne spomenem i kriterijume za američke sportiste, gde je npr. „Stejt department“ garantuje za njih da su čisti, da se ne dopinguju. E, sada ti dvostruki aršini su nažalost nama u Srbiji dobro poznati. Mi smo davnih dana osetili šta znače dvostruki aršini i u kulturi i u sportu i u politici.

Mislim da je olimpijski pokret možda izgubio ono što je smisao pravog olimpijzma i da je postao poligon za instruisanje političkih malverzacija. To meni kao sportisti jako smeta.

Htela bih da iznesem jednu jako zanimljivu situaciju koja će možda najbolje pokazati šta znači doping u sportu i koliko je to uzelo maha, a to je situacija iz 2010. godine kada je otkazana borba između dva svetska bokserska šampiona, Flojda Mejvedera i Manu Pakjau. Tu najpre može da se vidi ozbiljnost tog problema, kao što sam i rekla. Dvojica boksera je trebalo u januaru 2010. godine imaju meč. Obojica su trebali po meču da dobiju 40 miliona dolara. Sam organizator je trebao da dobije 200 miliona dolara.

Meč je otkazan jer borci nisu mogli da se dogovore oko načina doping kontrole. Naime, Mejveder je zahtevao olimpijski način kontrole, a to je podrazumevalo nasumičnu proveru krvi i urina tokom pripremnog procesa, dok je Pakja odbio rekavši da je sujeveran i da uzimanje krvi njega slabi i da želi da se kontroliše po pravilima državne komisije Nevade koja zahteva samo analizu urina pre i posle meča. Znači, oni su se dogovorili oko novca i oko svega, ali nisu mogli da se dogovore oko toga kako da sprovedu kontrolu dopinga.

Ja sam ukratko htela da vas pohvalim kao ministra i da ukažem na značaj bavljenja sportom, a sa druge strane i da kažem koliko je nažalost doping možda promenio stvarnu i realnu sliku sporta u svetu.

Svakako, Jedinstvena Srbija podržava rad Ministarstva sporta i rad i rezultate svih naših sportista i u Danu za glasanje glasaćemo za sve zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima Samira Ćosović.

Poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poznato je da su pojedini sportisti još od perioda starog veka pa do danas koristili stimulativna sredstva sa ciljem postizanja što boljih rezultata.

U današnje vreme u svetu sporta i pored rigoroznih mera sa ciljem sprečavanja dopinga u sportu, potresaju doping skandali koji uključuju neke od najvećih sportskih zvezda današnjice.

Doping ugrožava pre svega zdravlje sportiste, a u dobroj meri dovodi u pitanje i regularnost samog takmičenja. U tim činjenicama leži i puno opravdanje da se preduzmu mere u cilju sprečavanja dopinga u sportu.

Na tom planu, sankcionisanje koje može biti sportsko, krivično-pravno ili prekršajno-pravno igra značajnu ulogu. Komercijalizacija današnjeg sporta nameće zaključak da je iluzorno nadati se nestanku ili drastičnom smanjenju dopinga u sportu, prvenstveno zbog činjenice da su proizvođači i korisnici dopinga uvek korak ispred doping kontrola.

Zato bi sankcionisanje trebalo da igra sporednu ulogu, a da se glavna i odlučujuća borba protiv dopinga u sportu, kako definiše i svetski anti doping kodeks vodi na preventivnom planu, u kojem bi edukacija igrala glavnu ulogu.

Taj plan treba usmeriti prema trenerima, sportistima i medicinskim radnicima. Najvažniji razlog za razmatranje izmena i dopuna Zakona o sprečavanju dopinga u sportu leži u potrebi usaglašavanja ovog zakona sa osnovnim principima novog svetskog anti doping kodeksa i najvažnijim odredbama kojima se ti principi personalizuju.

Mi u SDPS tvrdo stojimo iza stava da sport mora biti oaza u kojoj su promocija zaštite i očuvanje ljudskog zdravlja imperativ, tako da ćemo sa zadovoljstvom podržati ovaj zakon.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o kulturi, one imaju za cilj unapređenje funkcionisanja javnih institucija kulture. Ja ću se odmah osvrnuti na član 1. Naime, već neko vreme je uvedena praksa usvajanja budžeta za sledeću godinu pre kraja tekuće fiskalne godine, što predstavlja sasvim dovoljno vremena da se osnivačima ostavi duži rok od 30 dana, tj. 60 dana za raspisivanje javnih konkursa. Na taj način će se stvoriti adekvatni uslovi za kvalitetniju pripremu kompletne dokumentacije za javne konkurse, što je u krajnjoj liniji od interesa za zainteresovane subjekte i učestvovanje na njima.

Mislim da ova dinamika nije loša, ali treba voditi računa da se veliki broj kulturnih manifestacija koje se projektno finansiraju održavaju u prvoj trećini godine. Navešću primer.

Festival amaterskih pozorišta zlatiborskog okruga se održava u aprilu. Zatim se u maju održava festival amaterskih pozorišta zapadne Srbije, a koji se održava u Prijepolju, a onda svi zajedno odlaze na festival amaterskih pozorišta u Kuli. Svi ovi festivali vezani su jedan za drugi, vezani su za datume i kao nekome ko dolazi iz opštine Prijepolje, jedne male sredine, mogu vam reći da nama izuzetno znači ovaj festival amaterskih pozorišta i da je to jedan kulturni događaj koli u toku nekoliko takmičarskih večeri okupi veliki broj poklonika ove umetnosti. Zato je važna podrška ministarstva kako bi festival nastavio da živi i bude još uspešniji.

Ovom prilikom želim da pohvalim i inicijativu Ministarstva kulture i informisanja da i manje sredine mogu da konkurišu za prestonicu kulture Srbije. Time ste ohrabrili manje sredine da osmisle projekte i konkurišu, a time da podignu kvalitet kulturnog života u svojoj lokalnoj samoupravi.

Tako i Prijepolje sa svojim kulturnim ustanovama, manifestacijama i kulturno-istorijskim spomenicima ima šansu da se možda nađe kao prestonica kulture Srbije.

Inače, Prijepolje je ušlo u uži krug u raspodeli sredstava na konkursu „Gradovi u fokusu“, što nam je jako značajno i očekujemo rezultate konkursa. Nadam se da je Ministarstvo prepoznalo želju i volju kulturnih institucija da učine pomak na polju kulturnog života u ovoj sredini.

U toku su i konkursi za sufinansiranje programa u okviru oblasti za pozorišnu, muzičku i likovnu delatnost. Nadam se da će rezultati konkursa omogućiti da i Prijepolje kao mala sredina ima bogat kulturni život, jer Prijepoljci i te kako umeju da cene kulturu i uživaju u njoj.

Posebno očekujemo podršku Ministarstva za umetničku koloniju „Mileševa“, jednu od najstarijih umetničkih kolonija u Srbiji, kao i podršku u oblasti negovanja bošnjačke kulture i tradicije.

Da ne bude, uvažena ministarko, da samo očekujemo podršku ministarstva, ja ovu priliku hoću da iskoristim da pozovem vas i vaše saradnike da posetite Prijepolje, upoznate se sa radom tri uspešne kulturne institucije kao što su dom kulture, muzej i biblioteka „Vuk Karadžić“, kao i sa kulturnim manifestacijama koje se tradicionalno održavaju. Zahvaljujem.

Hvala.

Pošto na listama više nema prijavljenih za reč, da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi da se obrati? (Ne.)

Zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 4. dnevnog reda.

Nastavljamo sa radom u 16,00 časova. Hvala.

(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici, pristupamo postavljanju poslaničkih pitanja u vremenu od 16.00 do 19.00 časova, saglasno članu 205. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas još jednom podsetim na odredbe Poslovnika koje se odnose na način postavljanja pitanja.
Izlaganje narodnog poslanika koji postavlja pitanje ne može da traje duže od tri minuta, posle datog odgovora na poslaničko pitanje narodni poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da u trajanju od najviše tri minuta komentariše odgovor na svoje pitanje ili da postavi dopunsko pitanje. Po dobijanju odgovora na dopunsko pitanje narodni poslanik ima pravo da izjasni odgovoru u trajanju od najviše dva minuta.
U toku trajanja postavljanja pitanja i davanja odgovora, shodno se primenjuju i odredbe Poslovnika s tim što nisu dozvoljene replike i ukazivanja na povredu Poslovnika.
U skladu sa tim, molim poslanike da podnesu prijave.
Želim da pozdravim predsednicu Vlade Anu Brnabić, sa članovima Vlade i prelazimo na postavljanje poslaničkih pitanja.
Reč ima Života Starčević. Izvolite.