Zahvaljujem, potpredsedniče.
Član 4. stav 5. posle reči: „Nasilje zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu ili promeni pola“, dodaju se reči: „Nasilje prema ženama“. Važan član, zbog, nažalost, važne pojave.
Iskoristiću priliku govoreći o ovom amandmanu i da skrenem pažnju na ovaj vid nasilja, koji se ispoljava u različitim oblicima. Mi ga imamo od nasilja u porodici, preko partnerskog nasilja, zlostavljanja na poslu, da ne navodim, pričali smo o tome, različitih pojava ima, kada je u pitanju nasilje prema ženama.
Pre svega, zahvaljujem se što ste zaista imali sluha za promenu termina nasilje nad ženama i uvažili amandman moje koleginice Sandre Božić, jer smo i na konferenciji Ženske parlamentarne mreže o tome razgovarali i tada vas molili. Potpuno ste bili u pravu, i Sandra u svom obrazloženju i vi koji ste dodatno objasnili zašto ste to prihvatili.
Činjenica je da u poslednjih 10 godina, i govorili smo o tome, ubijeno je 320 žena, i to je negde, ako se ne varam, prosek od 30 žena na godišnjem nivou. Neću ni pokušati, a kamoli reći da nasilje ne postoji i nad muškarcima, jer ne bih bila niti dovoljno iskrena, niti dovoljno ja, ako ne bih stavila akcenat na to, ali je činjenica da statistički podaci govore, nažalost, u prilog tome da su žrtve isključivo žene, možda ili u većem broju žene, možda i zbog toga što su fizički slabije. No, bilo kako bilo, mi kao društvo moramo da prepoznamo da tu moramo uraditi više, da moramo zaštiti.
Sa treće strane, takođe, moramo imati svest o tome i o tome opet moramo govoriti, da ovakva zakonska rešenja često umeju da inspirišu i one koji improvizuju, koji lažno predstave nasilje koje su doživeli ili preživeli, pokušavajući da se na bazi neke izmišljene ili spinovane priče sakriju i pokupe benefite koje misle da će imati pravo, ukoliko se na taj način oglase.
Sve to moramo da prepoznamo kao društvo. Ali, da bismo uopšte došli do faze da možemo da prepoznamo da li postoji zloupotreba zakona, moramo da ga donesemo i da pustimo njegovu primenu da bismo videli kako će to izgledati.
Treće i najvažnije, ne mogu da ostanem imuna na priču o tradiciji. Tradicija, ne samo srpskog naroda, nego živog čoveka je da kod svoje reprodukcije nekada dobije sina, a nekada ćerku. Svaki zakon, naročito Zakon o rodnoj ravnopravnosti, moramo da pogledamo kroz prizmu našeg deteta. Znate, jer ako tu prepoznamo da za našu ćerku možda ovim zakonom postavljamo temelj za neko njeno bolje prekosutra, ona će svakako sutra nadograditi ovo naše, biće pametnija nego mi, imaće neko drugo vreme, ako to tako budemo sagledali, lakše ćemo ga podneti.
Isto mislim i za sve one koji to trebaju da sagledaju sa pozicije mog sina. To je negde jedino što je izostalo, jedino što nismo uspeli da sami sebi objasnimo, nego nam je lakše da se ogradimo, pozivajući se na divnu našu tradiciju. Divna je ona bila i u ono vreme o kome ste, ministarka, govorili, kada se razgovaralo o tome da li se može u školu ili se ne može. Možda bi neko s nostalgijom i na to gledao. Možda to sa ove distance možemo da razumemo, ali ono što primarno moramo da shvatimo i zbog čega sam, pre svega, bavila se ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, jeste da živimo u 21. veku, jednom modernom društvu koje rapidno samo sebe modernizuje.
Sigurna sam da će ovaj zakon pretrpeti svoju promenu na bolje već za godinu dana. Što bismo se libili da danas napravimo prvi korak, ako nas prekosutra očekuje drugi. Hvala.