Gospodine Orliću, hvala vam što ste mi dali reč.
Podržaću ove predloge amandmana na Predlog zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa kada su u pitanju Sremski Karlovci, a koje je podneo naš Odbor za kulturu i informisanje i na kome smo imali prilike pre dva dana da čujemo i zaista jednu izuzetno široko i bogato i sadržajno izlaganje gospodina Igora Mirovića. Žao mi je što mi nismo stigli, mnogobrojni prijavljeni koji su želeli po ovoj tački dnevnog reda da diskutuju. Pokušaću bar ukratko da nešto ponovim i obnovim sećanje na sve ono što je važno kada govorimo o Sremskim Karlovcima.
Meni je posebno drago i mislim da je veoma važno da podvučem ovaj drugi deo Predloga zakona, a koji se odnosi i na podsticaj razvoju Sremskih Karlovaca, jer mi se čini da na taj jedinstven način danas, u našem vremenu, na savremen način, mi pristupamo svemu onome što je naša obaveza koja se odnosi na zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa. Dakle, zaštita, briga, revitalizacija onoga što je naša obaveza, ali s druge strane i sve ono što možemo danas da učinimo, što smo čuli ovde u diskusiji, a što je već recimo i pokrenuto, kao što je pristan na Dunavu, kao što je u planu izgradnja brzih železnica od Beograda do Novog Sada.
Vidim da ekipa ljudi koja je radila na ovom Predlogu zakona zaista ništa nije prepuštala slučaju i da je to u jednom širokom luku osmišljeno, iskreno, istinski sa dubokom svešću, ne politikanski, nego sa dubokom svešću koliko je ovaj istorijski grad - Sremski Karlovci važan za našu istoriju.
Pokušavam da sažmem sve ono što sam htela da kažem i da dam prostora i drugima da se obrate, ali kada se kaže Sremski Karlovci, ta bogata riznica našeg kulturno-istorijskog nasleđa, možemo minimum deset rečenica početi sa prvi.
U Sremskim Karlovcima prva, prvi. Dakle, ne samo gimnazija, ne samo štamparija, ne samo prva slikarska škola, ne samo ako hoćete instaliranje prvog rendgena na Balkanu, zahvaljujući doktoru Lazi Popoviću, već ono što bih volela da kažem i što je važno za nas umetnike i za naše pozorište i za našu pozorišnu istoriju i prva pozorišna predstava koja je bila 1734. godine. Godinu dana ranije je Emanuel Kozačinski došao u Sremske Karlovce da bude profesor i rektor tadašnjih tzv. Slavjansko-latinskih škola i on je inicirao sa đacima i profesorima tu prvu predstavu, dakle školsku priredbu praktično, sa veoma zanimljivim nazivom „Traedokomedija“. Kažu da u svakoj komediji ima i tragedije, a da i u svakoj tragediji ima i zrnce komedije.
Ovo je nešto što je važno za nas umetnike i dozvolite mi, preskočiću niz stvari, ali ovde sam dužna i kao muzičar i kao umetnik da obavestim javnost da i ono što se odnosi na nematerijalno kulturno nasleđe, kada su u pitanju Sremski Karlovci, i te kako ima značaj u delovanju našeg prvog obrazovanog muzičara Kornelija Stankovića, koji se školovao u Beču i koji je za kratak život svoj, dakle 33 godine života, dve godine života posvetio radu u Sremskim Karlovcima, od 1855. do 1857. godine. Dakle, dve godine rada na kapitalnom delu kada je muzička umetnost u pitanju i koje se odnosi na srpsko narodno crkveno pojenje koje se do tada prenosilo usmenim putem, a upravo je Kornelije Stanković, radeći dve godine na tome, prvi put savremenim notnim zapisom zabeležio ovo jednoglasno pojenje i otišao korak dalje. Dakle, harmonizovao ovo jednoglasno pevanje u 17 rukopisa zbirki horskog pevanja i ostavio nam nemerljivo nematerijalno nasleđe koje se dogodilo u Sremskim Karlovcima, koje je baza za sve ono što je bio razvitak naše muzičke kulture.
Naravno, to su kasnije nastavili i Stevan Mokranjac, i Nenad Barački, i Branko Cvejić, ali ja sam u neformalnom razgovoru gospodina Mirovića zamolila da možda i neko kulturno-istorijsko obeležje koje se tiče Kornelija Stankovića zaslužuje danas u savremenom našem svetu prostor u okviru ovog zakona i da se odužimo i Korneliju Stankoviću na ovaj način u Sremskim Karlovcima.
Dozvolite mi samo da odam i počast akademiku Dejanu Medakoviću koji je pre 30 godina inicirao upravo donošenje ovog zakona, tako važnog, a u okviru obeležavanja stogodišnjice njegovog rođenja, gospodin Medaković je zdušno podržavao mlade umetnike. Skoro da ne pamtim nastup na kome nisam i njega videla, kada sam bila početnica. Možda i zato što je i njegov sin naš eminentni dirigent, Pavle Medaković, moj dragi kolega, takođe počinjao kada i ja. Dužna sam da iz Doma Narodne skupštine odam veliku počast ovom našem akademiku.
Sremski Karlovci svetle i blistaju kao grad za koji bih volela da dobije epitet grad muzej, podsećajući nas na to ko smo, odakle smo i od kada smo i čini nam mogućnost da budemo ponosni na sve to, ali isto tako nas obavezuje da krenemo putem naših predaka i da održimo sve ono što su nam oni ostavili u amanet. Hvala vam.
