Hvala.
Po amandmanu Nataša Mihailović Vacić.

Zahvaljujem predsedavajući.

Hvala i ministarki Čomić na objašnjenju.

Postoji još jedan zanimljiv aspekt ovog istog člana 9. Dakle, u stavu 2. zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta.

Ono što je zanimljiv aspekt i takođe navodi na određeni oprez u onome što će biti podzakonska akta i razumevanje šire javnosti tog člana, odnosi se naime na politiku Vlade o porastu nataliteta i može se na prvi pogled učiniti da bi mera koja zabranjuje pozitivnu diskriminaciju bila u direktnoj suprotnosti sa onim što jeste intencija Vlade da svojim merama upravo podstiče pozitivnu diskriminaciju kako bismo povećali natalitet koji je već kao što znamo duži niz decenija u stravičnom i drastičnom opadanju, pa bi samo želela da skrenem pažnju i na taj aspekt i da ako možete objasnite dodatno zašto nije ili u kojoj meri jeste u suprotnosti sa politikom Vlade i šta ćete i kako ćete to preduprediti. Hvala.

Hvala.
Reč i ima ministarka Čomić.

Nije u suprotnosti, jer imamo posebne mere koje se ne smatraju definisanim u ovom članu, ali je vaše izlaganje ključno za, nadam se, jednu široku raspravu u Narodnoj skupštini, a to je kako zajedno raditi da se stvori prijateljsko okruženje za rađanje dece.
Kod nas u zemlji je jako dugo bila zabluda jedna zato što smo siromašna zemlja bili, zato nema dece. Ja sam vodila duge bitke pokazujući na Sub-saharu, na Pakistan, na Bangladeš, nekada čak i na Albaniju i oni su pomerili, vidi siromašno, nema BDP, nema ništa, deca se rađaju. Pogledajte ekonomski razvijene zemlje, deca se ne rađaju. Naravno da je novac važan, ali nećete vi roditi dete zato što su kolica jeftina. Da biste osetili, kako da vam kažem, sigurnost da će to dete rasti u dobroj atmosferi važno je da svi mi pokažemo prijateljsko lice svakoj mladoj ženi i muškarcu koji žele da imaju decu. Da to znači da rade urbanisti u naseljima i gradovima, da gradovi, da naselja budu prijateljska prema porodicama sa decom, da imamo naravno finansijske mere koje Srbija ima, da ih popravljamo tamo gde ne valjaju, ali najvažnije od svega je da izradimo i dijalogom o tome koliko će nas biti 2030. godine.
U Strategiji održivog razvoja, koju imamo nameru da inter sektorski u otvorenoj grupi radimo, koliko smatramo da može da nas bude? Isto koliko sada? Sedam miliona, devet miliona, koliko? Onda, ako se složimo o nekom broju ljudi koji žele da žive u Srbiji da onda idete unatrag, pa da kažete da bi se to dogodilo onda 2029. godine treba ovo da se uradi, 2028. godine ovo, 2027. godine ovo, itd.
U tom smislu posebne mere su definisane ako bude volje za detaljno, narodni poslanici su više nego dobro došli na dijaloge o održivom razvoju, jer volja za rađanje podrazumeva da je atmosfera u društvu pozitivna. Ako niste društvo, u kojem žene nemaju nikakva prava i niko ih ne pita da li hoće da rađaju, kao što svaki recidiv toga da se ženama objasni da one moraju da slušaju i da kad im se kaže da rađaju da onda rađaju, prosto će stvoriti mnogo veći otpor prema imanju dece, nego što je to poželjno.
Porodice 21. veka neće biti ni nalik na porodice 20. ili 19. veka, ali je važno da porodica bude i da mi i u ovakvom zakonu zabranom diskriminacije omogućimo ugodnije okruženje za porodice koje još nemaju decu. To je jedini odgovor koji imam. Dakle, vodili smo računa o tome i hvala vam, obe narodne poslanice su pogodile i nadam se budućoj saradnji u definisanju onoga što će biti posebne mere.

Po amandmanu, Nataša Mihailović Vacić.

Zahvaljujem se ministarka na iscrpnom odgovoru.

Nema sumnje da i jedan i drugi zakon o kojima raspravljamo svakako vode i jačanju vladavine prava i institucija i ljudskih prava uopšte i SDPS i poslanička grupa SDPS unapred se raduje novim dijalozima i temama koje ćete otvoriti, kao što je tema o održivom razvoju, jer kao što znamo nema održivog razvoja bez mira, niti bez konsenzusa o onome šta će biti prioriteti društva u nekom narednom periodu i svakako hvala unapred na pozivu i mi se radujemo budućoj saradnji. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 15. amandman je podneo Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova.
Predstavnik predlagača je na sednici Odbora prihvatio amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 16. amandman, sa ispravkom, je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Primili ste izveštaje Odbora, kao i mišljenje Vlade.
Reč ima Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moja intervencija vezana za član 16, odnosi se na jednu apsolutnu nelogičnost i suprotnost svim pravničkim i logičnim razmišljanjima.

Naime, predlagač zakona predlaže da se na kraju stava 3. u članu 35. doda rečenica koja glasi – udruženje ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može podneti pritužbu u ime grupe lica čije je pravo povređeno i bez saglasnosti pojedinaca koji čine tu grupu ukoliko se povreda odnosi na neodređeni broj lica društvene grupe koje povezuje neko lično svojstvo iz člana 2. stav 1. tačka 1) ovog zakona.

U sledećem stavu predlagač kaže – stav 4. menja se i glasi – u ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno pritužbu može podneti inspekcija u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast inspekcijskog nadzora.

Ne postoji nikakva pravnička logika da udruženje ili organizacija mogu nešto što državni organ ne može. Ili je morao biti isti aršin, da je neophodna saglasnost što je potpuno logično i udruženja i organizacije, kao i inspekciji, ili onda ni inspekciji ne treba da bude potrebna saglasnost.

Ovakva kontradiktornost je nedopustiva i ja moram samo da kažem da otvara prostor ozbiljnim sumnjama da neko želi da vlast ili deo vlasti prepusti nevladinim organizacijama pre nego da državni organi taj posao za koji su stručni i osposobljeni mogu da rade bar na jednak način onako kako se to nevladinom sektoru ovim želi pružiti. Iz tog razloga i ovakva amandmanska reakcija.

Zahvaljujem.
Reč ima Gordana Čomić.
Izvolite.

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći je jedan od osnova, a drugi je posebno definisane nadležnosti uloga Poverenika za ravnopravnost i civilnog društva.
Ovo je jedan od novih odredbi kojima uvažavate život. Postoje grupe diskriminisanih lica u Srbiji koje neće istupiti same i koje će živeti u diskriminaciji i u nesreći, jer samo žrtva kaže ne i onda nasilje prestaje.
Pošto imaju strah, nesigurnost, stigmu, šta god da bio razlog diskriminacije, onda mi kažemo – ako se jasno prepozna i dokaže da je grupa lica diskriminisana, onda možete to da iznesete kao slučaj. Time ćete pomoći ne samo licima koja su diskriminisana i žrtve diskriminacije, nego i mnogim drugima za koje ne znate da su diskriminisana. Radi se o jednoj odredbi koja je duboko i dobrota i pravda, čak ima i tu lepu dimenziju da dozvoljava da nikad ne bude primenjena. To znači da će oni koji biraju diskriminaciju i nasilje nad nekim grupama sami prestati to da biraju.
Znate, da se bude diskriminator i da se diskriminiše to je slobodna volja, to se bira, ne morate, kao što se mržnja bira. Pa, je onda društvo u obavezi da osmisli članove zakona koji ljudima koji tako biraju kažu – nemoj, ne valja se. Pa, ako žrtva bilo kojeg ličnog svojstva nad kojom se vrši diskriminacija ne istupi lično kod Poverenice za ravnopravnost, onda mi kažemo – izvolite, uradite nešto dobro za ta lica, odnosno za tu grupu. To je bio osnov i ostajemo kod odredbe.
Mislimo da će mnoga dobra učiniti, naprotiv i da nema nikakvog govora o oduzimanju nadležnosti bilo kom državnom organu, naprotiv, ima možda partnerskog odnosa u partnerskom delu, ali ima jasnih obaveza na profesionalnu primenu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći.