Zahvaljujem.
Reč ima Vladan Glišić.

Poštovani gospodine ministre, dobar je pravac u kojem idete i vi i vaše ministarstvo. Dobra je izmena i dopuna ovog zakona.

Imao sam priliku da razgovaram sa gospođom Tatjanom Macurom koja je u ime Udruženja „Majke su zakon“ ovde uticala da se neke stvari iznesu kao primedbe na ove izmene i dopune tj. da se radi u susret izmenama i dopunama sa još nekim stvarima kako bi se izbegla diskriminacija nekih drugih kategorija majki porodilja i žena koje podižu decu, i uopšte roditelja.

Tako da u izlaganju mojih uvaženih prethodnika sam video da su i oni imali taj susret. Mislim da je to dobro. Nemam vremena da se sada bavim tim detaljima. Ona je dostavila to Skupštini pa mislim da će i vašem ministarstvu dostaviti. Jedino bih skrenuo pažnju još na to što je i uvažena prethodnica govorila da roditeljski dodatak davati samo do četvrtog deteta je diskriminatorno u odnosu na višededetne porodice koje imaju preko četvoro dece. Naravno, ima taj podatak da SZO smatra da to nije dobro za samo zdravlje žena. Međutim, SZO je pokazala neozbiljnost i u ovoj pandemiji i u svim drugim stvarima, tako da bih bio vrlo rezervisan prema njihovim stavovima.

Želim da pričam o nečem drugom. Nije tajna da ja kao i vi delim sličan idejni sistem vrednosti i da sa mnogim ljudima u ovoj sali bez obzira što ne pripadam istoj političkoj organizaciji delim sličan sistem vrednosti i u tom smislu i ovaj zakon i slični zakoni su dobri u da je cela Vlada koncipirana kao i vaše ministarstvo i da su svi ministri u vašem idejnom fonu ja bih najverovatnije glasao za tu Vladu.

Međutim, imam problem sa ovom Vladom, kao i sa SNS što ima ogromnu ambivalentnost u porukama koje šalje, a one su vrlo bitne po pitanju nataliteta iz razloga što kao što su istraživanja pokazala, finansijski razlog i finansijska podrška je bitna kod odlučivanja da se dobiju deca. Tada su ljudi najranjiviji i tada imaju problem da se upute u tu avanturu, još nemaju iskustva i kada to urade tada je potrebno dati finansijsku podršku.

U svim drugim situacijama već postaje ona druga tema, a to je psihološka cena deteta. Znači, dolazimo do onoga što ste i vi govorili, a to je pitanje svesti o tome koji nam je sistem vrednosti, za kakve se mi to vrednosti kao društvo i kao narod opredeljujemo.

Tu smo u problemu jer ista ova Vlada koja ima ovakve zakone koji se ne mogu osporiti, koji treba da budu podržani i da budu još intenzivniji i jači ima i Zakon o rodnoj ravnopravnosti i zabrani diskriminacije. Pričali smo o tome koliko to izvodi i u kakav haos je dovelo zapadna društva, koliko narušava ulogu i roditelja i muško-ženske uloge u društvu, koliko pravi haos i koliko dovodi do toga da se neko poigrava sa budućnošću naroda i ne samo našeg naroda, nego i evropskih naroda i mi već sada gledajući na zapad ka tim evropskim narodima možemo da vidimo u šta se pretvaraju ta društva i da ona ne liče ni na šta mnogo lepo.

Jedna od stvari koja se ne zna, a zanimljiva je, a posledica je agresivne feminističke ideologije koja tamo preovlađuje jeste da sada u Francuskoj jača pokret tzv. samostalnih muškaraca, tj. samaca. To nisu homoseksualci. To su ljudi koji ne žele da imaju ulogu ni oca, ni roditelja, ni muža iz prostog razloga što više ne mogu da snađu u tim ulogama.

Mi dolazimo u situaciju da kada Zakon o rodnoj ravnopravnosti usvojimo i otvorimo prostor za sve one haose koji će se dešavati doći ćemo na to da ćemo u jednom trenutku posle svih tih emancipacija koje su se navodno ženama podmetnule, a na kraju ih pretvorile u robove i rada i kapitala i porodice, dovele ih u nemoguću misiju da budu bolje od muškaraca u onoj ulozi gde su muškarci prirodno biološki spremni da odgovore, a u isto vreme od njih zahtevale da zadrže i žensku ulogu, dovodi ih u situaciju da učestvuju u ratu polova, što je na zapadu učinjeno. Ne postoji više ravnopravnost, već rat polova i onda shvatimo da ono što je cela istorija ljudske civilizacije bila je da prirodnu težnju muškarca da bude samac i da ne preuzme odgovornost za dete i ženu sada ruše i dovode u situaciju da će u takvom društvu porodice prestati da postoje kao zajednica, kao osnov bilo kakve društvene zajednice. Neće biti solidarnosti. Neće biti međusobnog povezivanja. Neće biti mogućnosti da se oslonite na jasne društvene uloge oca, majke, roditelja, učitelja i sve se to urušava.

Onda se vraćamo na to da posledica ovakve ambivalentnosti koju mi imamo u ovom trenutku, a posledica je vlasti SNS i njenog ne raščišćenog idejnog korpusa jeste to što se nastavlja politika EU nema alternativu, jer taj put znači odlazak u to, a to tamo ne znači 30-40% rasturenih brakova, nego uništavanje braka i porodice kao osnovne ćelije društva. Dok se to ne razreši u našim glavama, u SNS, u našoj Vladi mi možemo raditi ovakve zakone, a oni će biti, da izvinite na teškom izrazu, samo šminkanje mrtvaca.

Hvala, gospodine Glišiću.
Znači, ako sam dobro razumeo izjasnili ste kao da ste protiv zakona, zapravo niste, podržavate ovaj zakon, vi ste protiv nekog drugog zakona koji nema veze sa ovim, ali je kriva SNS. Dobro.
Reč ima ovlašćeni predstavnik PG Aleksandar Vučić – Za našu decu. Izvolite.

Zahvaljujem.

Hoću da istaknem da SNS ne šalje apsolutno nikakve protivrečne poruke građanima. Srpska napredna stranka i predsednik Aleksandar Vučić, ono što šalju građanima Srbije je istina i samo istina. Zahvaljujući istini koju predsednik Republike šalje svojim građanima, bez obzira kakva ona bila, a predsednik Republike Aleksandar Vučić izneo je upravo pre dva dana ovde u Narodnoj skupštini da su podaci koji se tiču prirodnog priraštaja poražavajući.

To jeste istina, istinu ne treba kriti od građana. Građani upravo zahvaljujući tome što im Aleksandar Vučić stalno govori istinu, na poslednjim izborima za predsednika Republike dali su mu dvomilionsku podršku.

Prema tome, nikakve kontradiktorne poruke prema građanima ne šaljemo, šaljemo jedino poruke istine. Sa istinom građani treba i moraju da se upoznaju i tu je Aleksandar Vučić kao državnik za koga je vrhovni sudija glas naroda i volja naroda, njima to uvek i govori. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Idemo dalje.
(Vladan Glišić: Replika.)
Ne znam šta radite gospodine Glišiću ali nemate osnov, niste pomenuti nijednom. Aleksandar Vučić je pomenut od strane predstavnika poslaničke grupe koja nosi ime Aleksandar Vučić, tako da nema veze sa vama.
Gospodine Laketiću, izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici javio sam se danas za reč zato što smatram da je tema izuzetno značajna. Drugi razlog je i taj što kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu smatram da treba da dam sud koji je vezan za današnji zakon.

Uvek je zadovoljstvo kada u ovom domu raspravljamo o zakonima koji se tiču regulisanja delatnosti koja je možda i najbitnija u našoj zemlji. Ono što je naročito bitno jeste da ovim zakonom država pokušava da pre svega reguliše oblast koja je izuzetno osetljiva.

Ono što želim reći jeste da ovim zakonom se pre svega pokušava da taj ekonomski i finansijski status porodilja koje su zaposlene ili koje imaju radni odnos, bude popravljen.

Naglasio bih, a o tome bih i rekao nešto više u kasnijem delu diskusije, da je posebno značajan taj efekat na porodilje koje su poljoprivredni osiguranici.

Osim toga, čitajući ovaj predlog zakona moram da priznam da je zakon temeljno urađen i da predstavlja jedan, rekao bih, prototip kvalitetno urađenog zakona.

Zašto ovo kažem? Zato što on nije plod samo rada, isključivo rada birokrata u ministarstvu, već je plod prihvatanja i implementiranja ideja onih organizacije koje brinu o deci i porodici i čiji rad se zasniva upravo na njima.

Pomenuo bih nekoliko njih kao što su „Mame su zakon“, „Roditelj“, „Bebac“, „Bravo za mame“, „Srbija u pokretu“, dakle, sve one organizacije koje smo i u ranijim sazivima pominjali kao vrlo značajne vezano za ovu problematiku. Zato danas zaista moramo otvoreno da govorimo o ovom problemu koji tišti ne samo Srbiju, već tišti većinu savremenog svega.

Nažalost, godišnje Republika Srbija izgubi grad veličine Kikinde, izgubi preko 40.000 stanovnika samo zato što je nivo rađanja značajno niži od potreba proste reprodukcije.

Mi imamo veliki problem. Dakle, taj problem je, kao što i gospodin ministar izjavio započeo posle Drugog svetskog rata, nastavio se sedamdesetih godina prošlog veka, doživeo, rekao bih, kulminaciju dvehiljaditih godina kada smo imali u jednom trenutku, mislim da je podatak iz 2006. godine, da je nivo rađanja bio 30% niži od osnovne potrebe za osnovnu reprodukciju. Dakle, to je nešto što je zaista dramatično.

Zato ovaj zakon sagledavam takvim očima da shvatam da je ovo samo jedan u nizu koraka da pokušamo da povećamo broj novorođene dece. Upravo zato naši koraci, govorim o koracima države, govorim o političkom odgovoru, mora da bude smislen, kontinuiran, intenzivan i plod jedne detaljno razrađene strategije. Ako govorimo o aspektu ekonomije, mislim da pre svega naša zemlja u ovim trenucima doživljava značajan ekonomski rast. Doživljavamo i tehnološki napredak, povećanje produktivnosti. To je samo jedan, ali ne mali i ne malo značajan parametar koji utiče na priraštaj, na rađanje dece.

Pomenuću i to da naša država predstavlja lidera u privlačenju stranih direktnih investicija. To je nešto što zaista treba da imponuje svima nama zajedno, a sa druge strane, predstavljamo ne samo regionalnog lidera zbog ozbiljnosti države, zbog veličine, već rekao bih i u evropskih okvirima imamo zaista dobre rezultate.

Ono što je veoma značajno i što bih posebno potencirao jeste da moramo kao država da podržimo majčinstvo i roditeljstvo. Nažalost, posmatrajući čitav ovaj problem kroz istoriju, kroz vreme, čini mi se da se majčinstvo negde izgubilo. Čini mi se da svaki mladi bračni par ima mnogo više tzv. bitnih tema, nego što je to roditeljstvo i čini mi se da se majčinstvo kao takvo gurnulo u neki drugi plan.

Takođe, probleme koje percipiram kao značajne u ovom našem zajedničkom problemu jesu moderan život, brzina života. To su pre svega problemi koji dovode do neusklađenosti i nesrazmere sa jedne strane poslovnih obaveza i profesionalnih zadataka, a sa druge strane do roditeljstva i tada dolazi do odlaganja formiranja porodice. Nažalost, dolazi i do toga da se neke porodice apsolutno i ne formiraju do kraja života pojedinca, a zapamtite gospodo narodni poslanici, porodica je srž društva. Porodica je suština i porodica je mesto, osnovna ćelija društva u kojoj nastaje i buja novi život.

Zato lično smatram da mi kao država i kao odgovorni pojedinci moramo da napravimo ambijent u kome će roditelji na sasvim drugačiji, na lakši način donositi odluke da imaju dete, bez obzira da li je reč o prvom, drugom, trećem ili više dece. Zato opet kažem da je država ta koja je odgovorna da nakon dobijanja dece, porodicama omogući da se dobijanjem dece ne uruši ekonomski i društveni status same porodice. To je ne sumnjivo najbitnija uloga države u ovom trenutku.

Upravo je donošenje ovog zakona, opet se vraćam na sam početak a to je ishodište, upravo donošenje ovog zakona vidim kao jedan značajan pokušaj države da poveća broj novorođene dece, kao značajan pokušaj države da omogući i porodicama sa decom da imaju koliko, toliko održiv, da kažem taj ekonomski segment, da ne desi ekonomsko, odnosno finansijsko urušavanje porodice koji imaju decu. Ovo je posebno bitno za one porodice koje žive na selu, za poljoprivredne osiguranike, odnosno porodilje koje su poljoprivredni osiguranici.

Ja, ne znam da li vi znate gospodo narodni poslanici, koliki je iznos poljoprivredne penzije? Kolika je osnovica poljoprivredne osiguranja, a kolika je bila naknada za porodilje koje su imale poljoprivredno osiguranje, a koliko će biti sada? Mislim da ovaj zakon donosi dobro. Zato ga apsolutno podržavam u ovom njegovom segmentu koji sam već naglasio.

Dakle, uvođenje donje granice naknade porodiljskog odsustvo u visini minimalne zarade je sjajna stvar. I to ću reći ovde i svuda. Reći ću isto tako da ovaj zakon nosi nekoliko vrlo bitnih zakonskih rešenja koja će ne samo pomoći finansijski porodicama već će olakšati različite procedure za koje svi zajedno znamo da su nekada jako složene i kompleksne.

Recimo, definisanje, brižljivo definisanje procedura koje se tiču dečije dodatka i olakšavanja dobijanja dečijeg dodatka za porodice koje imaju tzv. samoroditeljne porodice, gde postoji samo jedan roditelj. To je nešto što je zaista za pohvalu. Ovaj predlog, apsolutno podržavam.

Da ne bih dužio zbog sledećih govornika koji treba da se obrate u ovom domu moram da kažem da kada sumiram sve utiske vezano za ovaj zakon, moram da kažem da smatram da on predstavlja jedan vrlo značajan korak u najbitnijoj borbi, a to je borba da Srbija i dalje rađa i Teslu i Pupina i Milankovića. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Skupštine Marija Jevđić.

Zahvaljujem poštovani potpredsedniče, poštovani ministre sa saradnicima.

To što danas imamo novo ministarstvo koje se bavi brigom o porodici je jasan znak da Srbija želi da se bori za natalitet, da Srbija želi da se bori za očuvanje porodice. Iz današnjeg izlaganja predsednika JS Dragana Markovića Palme, vidi se spremnost Jedinstvene Srbije da podrži i uvek ćemo podržavati jačanje srpske porodice koju čine otac, majka i deca.

Jedinstva Srbija je mnogo puta u ovom visokom domu govorila o potrebi da se ojača i pomognu porodice, jer bez zdrave porodice ne možemo govoriti ni o jednom segmentu društva, nema smisla. Evo, juče smo imali, u ovom visokom domu smo raspravljali o setu zakona o obrazovanju i predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma je u svom izlaganju istakao da Jedinstvena Srbija i koliko Jedinstvena Srbija vodi računa o mladima i da u organizaciji Jedinstvene Srbije svake godine najmanje 700 studenata poseti Beč.

Tamo gde Jedinstvena Srbija ima mogućnost da odlučuje, mi se tu trudimo da se socijalni program Jedinstvene Srbije što više primenjuje. Mi uvek navodimo primer Jagodine, ali prosto moramo tako jer je to jedan dobar primer gde se vidi, mogu slobodno reći, jedinstvena politika, jedinstvo socijalne politike koje podrazumeva jednaku brigu o svim kategorijama stanovništva, a pogotovo je posvećena ta briga deci i mladima.

Ja dolazim iz Kraljeva i moram reći da mnoge lokalne samouprave, možda i treba da se ugledaju i da se same tako organizuju, da ne čekaju pomoć ni ministarstva ni Vlade. Ja dolazim iz Kraljeva, ta se pomoć ogleda za porodice sa više dece kroz karticu koja se zove „Tri plus“, koja porodicama sa troje i više dece omogućava olakšice prilikom plaćanja komunalnih usluga, voda, grejanje itd. Toj akciji su se pridružila mnoga preduzeća privatna koja su prepoznala koliko je bitno da vodimo računa o porodicama. Oni su u skladu sa svojim delatnostima kojima se bave obezbedile razne popuste i mogućnosti da te porodice što manje košta život u Kraljevu.

Ono što muči, ne samo Kraljevo, nego sam danas čula izlaganja mnogih kolega iz drugih gradova, je nedostatak vrtića. Ja ću vam reći samo jedan podatak, da je npr. u Kraljevu na snazi konkurs za upis dece u vrtić i da npr. za decu od dve do četiri godine za grad Kraljevu koji ima preko 120.000 stanovnika, ima samo 23 mesta.

Kraljevo je odgovorilo tako što je krenulo da subvencijama privatnih vrtića, ali nažalost za sada samo jedan privatni vrtić ispunjava te uslove, i grad svakako želi da pomogne da se što više dece upiše i da se majkama koje žele da rade i da finansijski osnaže svoje porodice, izađu u susret.

Takođe smo danas čuli koliko je bitna ta finansijska podrška, ali i finansije koje donose i otac i majka.

Ne bih se složila ovde, ne znam ko je od kolega rekao, da ste za ovaj zakon trebali samo da pitate majke. Mislim da za ovaj zakon trebamo da pitamo i majke i očeve, jer to su roditelji, to je partnerstvo. Bez tog partnerstva nema ni porodice.

Sve je ovo bitno, jer kada znamo da su na prostoru Srbije demografski problemi prisutni više decenija, oni su posledica raznih društvenih problema ekonomskih, političkih i znamo kroz kakve procese je naša zemlja prolazila zadnjih 50 godina, da ne idem mnogo godina unazad, i najveći demografski problemi su iseljavanje, pomeranje starosnih granica prilikom sklapanja prvog braka kod muškaraca i kod žena, pomeranje starosnih granica prilikom rađanja prvog deteta. Jer, mi imamo problem da roditelje ubedimo da rode drugo dete. Gledala sam neku statistiku, mnogo se lakše roditelji odlučuju da rode treće i četvrto dete, nego što naprave taj korak da rode drugo dete.

Tako da, slažem se da je ovo jedan težak proces i da nam treba vreme da sve ono što smo usvojili, odnosno Strategiju populacione politike 2018. godine, da ćemo tek u narednih nekih deset godina videti sve te mere.

Navela bih samo primer da prve godine posle usvajanja Strategije populacione politike 2018, odnosno 2019. godine, rođeno je 430 dece više. To je možda mali broj, ali značajan koji pokazuje da sve te mere, sve te podsticajne mere koje Republika Srbija daje imaju pozitivne rezultate, a da od 2019. godine jedino je Srbija od 10 zemalja u regionu zabeležila taj pozitivan porast prvorođene dece.

Kao što sam rekla, vidi se da je Srbija posvećena borbi za natalitet i da ništa ne može postići preko noći. Tako da vaše ministarstvo i ova Vlada svakako imaju punu podršku JS u daljoj borbi da sačuvamo našu porodicu, da nam se deca rađaju, da Srbija što više ekonomski osnaži, jer nema bolje podrške našoj porodici. Zahvaljujem.

Hvala.

Reč ima Uglješa Marković.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, kao predstavnik ili pripadnik mlađe generacije zaista se osećam i privilegovano da danas imam priliku da govorim na ovu temu koja se direktno tiče moje generacije, mojih prijatelja, mojih drugova i da iz njihove perspektive i svoje lične perspektive nekome ko je i ostvaren u ulozi roditelja govorim upravo na ovu temu i to upravo pred resornim ministrom.

U prethodnom periodu Republika Srbija je uložila veliki napor u pravcu promovisanja populacione politike i usvojen je Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Strategiji podsticaja rođenja iz 2018. godine, Akcioni plan strategije i Nacionalni program Srbije 2025.

Veliku zahvalnost za sve ove normativne, ali i konkretne mere podrške dugujemo i bivšoj ministarki bez portfelja sa svojim timom, prof. dr Slavici Đukić Dejanović, ali i celokupnoj bivšoj Vladi na čelu sa premijerkom.

Ono što danas imamo na dnevnom redu jeste upravo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i to vidim kao nastavak upravo kontinuiteta o kome sam u samom uvodu govorio.

Ono što jeste neka esencija ovih izmena i dopuna jeste upravo da su korak više da se izjednače porodilje koje žive na selu sa onima koje žive u gradu i da mogu da ostvare naknade po osnovu rođenja i nege deteta one žene koje su poljoprivredni osiguranici, takođe da porodilje neće moći da ostvaruju naknadu, odnosno porodiljsko, manje od iznosa koji u tom trenutku jeste minimalac, što i nije mali broj majki, koliko sam našao podatak, svaka treća majka je primala manji iznos od iznosa koji je predviđa minimalac.

Takođe, unapređuje se i podrška roditeljima koji imaju bolesno dete, tako što će moći istovremeno da koristi naknadu za zarade za vreme odsustva sa rada radi potrebne nege deteta i dodatak za negu i pomoć koju dete ima po osnovu invaliditeta.

Što se tiče samog značaja i ovog zakona i svih ovih izmena, iz nekog mog ličnog iskustva mogu da kažem da se mere pomoći koju mladi bračni parovi koji se ostvare u ulozi roditelja dobijaju mnogo znači i nisu samo finansijske prirode u pitanju. Ukupna podrška koju država, grad i lokalna samouprava obezbeđuju daju jednu dodatnu sigurnost bračnim parovima i pomažu im da, pogotovo u tim prvim danima i mesecima, donekle lakše savladavaju tu ulogu koju su ostvarili, a to jeste upravo uloga roditelja.

Slušao sam i svoje prethodnike pažljivo i ono što jeste donekle bilo reči, bilo je reči o životnom standardu, ekonomiji. Međutim, ministre, moram da se složim sa onim što ste vi rekli i tu sam se iznenadio, u prilog tome da jedino rešenje visoke stope mortaliteta koju mi imamo, odnosno negativnog nataliteta nije samo ekonomija, a u prilog tome govori i podatak da u Evropi ne postoji država koja ima veću stopu nataliteta od 2,1, što je neka nulta tačka o kojoj govorimo kada pričamo o tome da je natalitet u nekoj pozitivnoj tendenciji, odnosno pozitivnom smeru.

Takođe, u prilog tome, rekli ste rečenicu da je nekada porodica, velika i zdrava porodica, predstavljala čast i ugled u našem društvu i ja se pitam kako smo došli do toga da to više nije tako?

Takođe ste rekli i ja se i sa time slažem, da nije presudan novac nego svest. Kako smo kao društvo došli do tog nivoa svesti da osnovna jedinica svakog društva, a to je porodica, nama u poslednjih godinu, godinu i po dana, u uslovima pandemije, možda grešim ako iznesem podatak, ali imamo jako velik, ako ne i rekordan broj razvoda.

Kako je porodica na tako staklenim nogama, a mi mislim da imamo obavezu da i kao predstavnici naroda damo sve od sebe da to ne bude tako. Da li su donekle krivac za to i određene norme i vrednosti koje se predstavljaju mladim ljudima kao društveno prihvatljive? Vi ste govorili, citiraću vas, da mi ne zamerite, o avionima, kamionima i vilama. I jeste, to je istina, to jeste ono čemu mladi ljudi danas teže, ali što nam dolazi kao sadržaj takođe, kao oblici ponašanja koji se usvajaju, pa isto tako i u tim porodicama, kao načini komunikacije, a dolaze nam iz određenih televizijskih formata kojima su isto tako okupirani mladi ljudi, između ostalog, kao najosetljivija grupa.

Mislim da sve to treba da izazove kod nas mnogo veću pažnju i mnogo odgovorniji pristup šta ćemo u narednom periodu promovisati, sa ciljem da utičemo na kolektivnu svet kroz prizmu, kako je to pokojni Vladeta Jerotić govorio, menjanja svesti svakog individualnog čoveka.

Kada govorimo o svemu ovome, nije lak zadatak, pogotovo pred vama. Ja sam već govorio i iznosio ove podatke. Mladi, u principu, u svim anketama pokazuju da su im najvažnije stavke obrazovanje, pored obrazovanja jeste posao u struci, siguran krov nad glavom i ono što sve više dobija na značaju, to jeste upravo zdravstvo. Podaci govore da od izbijanja pandemije do danas, govorim podatke iz ankete koju je radio OEBS, u saradnji sa Krovnom organizacijom mladih Srbije, i već sam ih iznosio ovde, jeste da je 57,5% mladih iskazalo zabrinutost za porodicu i svoje prijatelje u ovom periodu, u periodu pandemije takođe, da se anksioznost pojavila kod 43%, zabrinutost za svoju ličnu budućnost kod 45% itd, da ne nabrajam sve podatke, ali su procenti takvi kakvi jesu, a pitanje je tek šta nas čeka kada izađemo iz pandemije u kojoj se nalazimo i na koji način ćemo prići i pristupiti tim mladim ljudima i na koji način ćemo ih ohrabriti. Ovde ne govorim samo o merama podsticaja koje su sjajne, koje su odlične i koje zaista želim da podržim, jer sam prvi bio korisnik tih mera i znam koliko su značajne i važne. Ovde upravo govorim o toj svesti na koji način prići tim mladim ljudima i na koji način im dati podršku i osloboditi ih straha koji se nalazi u njima.

Takođe, moram da kažem, time ću i završiti, pošto želim da ostavim prostora i mojim kolegama, možda treba razmisliti i o jednoj strategiji, dugoročnoj strategiji, ako postoji ja nemam tu informaciju, koju kao država treba da donesemo, koje neće biti ekonomska, koja će se upravo ticati postizanja i ostvarivanja određenih normi i svesti.

U izgradnju te strategije moj predlog bi bio da budu uključeni upravo pet osnovnih stubova svake države, da oni daju svoje mišljenje i način na koji oni vide rešenje ovog velikog problema sa kojim se mi suočavamo, a to jesu upravo crkva, akademija nauka, univerzitet, inteligencija i, naravno, političke partije, da svi zajedno sednu i donesu određene smernice koje će biti strategija dugoročne politike koja će se ticati našeg društva. Mislim da je to jedan od načina da 2050. godine ne budu isti podaci koji su, kako sam uspeo da vidim od 2007. do 2019, gde nas je manje za preko 450 hiljada, što znači da do 2050. godine, ako se taj trend nastavi, plašim se da će nas biti manje za više od milion i 200 hiljada ljudi.

Država Srbija, koleginica Snežana Paunović je već govorila o nekim gubicima koje smo ostvarivali u nekim borbama za slobodu, sada mislim da treba da se borimo za opstanak našeg naroda i da to mora i treba da nam bude jedan od najvažnijih prioriteta, a to nećemo uspeti da ostvarimo i da uradimo ne budemo li osnažili i ojačali porodicu. Hvala.