Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SVM, narodni poslanik Arpad Fremond.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na početku izlaganja potvrdim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati Predlog zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda. Razlog ću navesti u jednoj rečenici. Ovaj predlog zakona daje odgovor na pitanje kako poljoprivredne potencijale prevesti u konkurentnost, u bolju zaradu i kvalitetniji životni standard, u povećanje poljoprivredne proizvodnje i stabilizaciju poljoprivrednih tržišta.

Nema dileme da smo svesni naših potencijala, ali i slabosti. Sami smo napisali zaključke u Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije od 2014. do 2024. godine. Našu poljoprivredu karakterišu neefikasnost, neorganizovanost i fragmentiranost poljoprivredno-prehrambenog lanca. Da bismo potencijale preveli u politiku poljoprivrednog, ekološkog i ruralnog razvoja, a ove strateške politike u boljitak celog društva, potrebno je uskladiti naš zakonodavni okvir sa propisima koji regulišu zajedničku poljoprivrednu politiku EU, a posebno sa propisima prvog stuba zajedničke poljoprivredne politike EU sa politikom održivog i ravnomernog regionalnog razvoja i sa politikama održivog upravljanja prirodnim resursima.

Za poslaničku grupu SVM je važno da Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda uređuje konkretne segmente pobrojanih strateških politika, da uređuje ključna pitanja u oblasti organizacije poljoprivrednih tržišta i lanca vrednosti poljoprivrednih proizvoda, a među kojima je uređenje ugovorenih odnosa, kao i razvoj udruživanja u poljoprivredu.

Ne smemo zanemariti činjenicu da se polovina propisa koje Srbija mora da usvoji u procesu pristupanja EU odnosi na poljoprivredu, odnosno Poglavlja 11 – poljoprivreda i ruralni razvoj, Poglavlje 12 – bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika i Poglavlje 13 – ribarstvo. Tri poglavlja iz klastera pet – resursi, poljoprivreda i koheziona politika, poglavlja 11, 12 i 22 – regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata još uvek nisu otvoreni i zato je važno da zakonskim uređenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda ispunimo standarde u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja kako bi se uz već otvorena poglavlja 13 i 33 obezbedilo otvaranje klastera pet.

O važnosti tržišta EU govore podaci. Izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije je više nego udvostručen u poslednjoj deceniji, beležeći rast od 640 miliona evra u 2009. godini na 1,3 milijarde evra u 2018. godini. Istovremeno, uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU je takođe udvostručen sa 440 miliona evra u 2009. godini na oko 1,1 milijardu u 2018. godini. Od ukupnog izvoza voća i povrća iz Republike Srbije 58% se plasira na tržištu EU.

Brojni su razlozi zbog kojih je važan predlog zakona, ali mislim da dugoročno, iz perspektive budućnosti, očuvanja zdravlja stanovništva, moramo posebno ukazati na član 29. predloga kojim će se uspostaviti sistem poboljšanja prehrambenih navika dece i omladine, tzv. šeme školskog voća i povrća i mleka i mlečnih proizvoda. Podizanje svesti javnosti o značaju zdrave ishrane u razvoju dece i omladine dobija posebno značenje kada se analiziraju podaci koji pokazuju da je kod nas gojaznost najzastupljenije stanje ili oboljenje, a po istraživanja Instituta za javno zdravlje Srbije iz 2017. godine 40% stanovništva ima normalnu težinu, trećina stanovništva ima prekomernu telesnu težinu, a svaka peta odrasla osoba je gojazna.

U populaciji dece osnovnog školskog uzrasta 23% dece je prekomerno uhranjeno, dok se gojaznost registruje kod 7% dece ovog uzrasta. Zato je važno posvetiti pažnju na MOTO projekat "Podrška školskom razvojnom planiranju u oblasti kulture, ishrane učenika u osnovnim školama, zdrava hrana u školi za zdrave građane u životu".

Savez vojvođanskih Mađara je posebnu pažnju posvetio delu Predloga zakona koji ima za cilj jačanje pregovaračke snage malih poljoprivrednika u odnosu na prerađivačku industriju i maloprodajne trgovinske lance. Naime, zbog malog obima proizvodnje, odnosno usitnjene ponude, nestabilnog snabdevanja i niske specijalizacije, mali proizvođači su najslabija karika u tom lancu.

Takođe, nedovoljno je razvijen sistem otkupa i plaćanja na osnovu klasifikacije poljoprivrednih proizvoda prema kvalitetnim klasama. Na primer, stoka se kupuje i plaća po kilogramu, bez utvrđivanja mesnatosti i drugih proizvodnih karakteristika, male mlekare plaćaju mleko na osnovu mlečne masti.

Nedovoljne su i aktivnosti proizvođača na planu uvođenja i sertifikacije sistema bezbednosti kvaliteta hrane, organskih proizvoda i proizvoda sa oznakom geografskog porekla.

U javnosti se dosta govorilo o jednom rešenju predloga. Naime, očekuje se da će zakon obezbediti bolje uslove, kako bi se proizvodi malih poljoprivrednih proizvođača našli na policama velikih supermarketa.

Ne čudi pažnja po tom pitanju, jer su još uvek u sećanju iskustva od pre nekoliko godina, da kažem, u vreme tzv. "supermarket revolucije", koja je dovela do toga da trgovinski lanci prodaju poljoprivredne proizvode krajnjem potrošaču po ceni nižoj od bilo koje nabavne u nabavnom lancu tog proizvoda. Ispostavilo se da su naši poljoprivrednici godinama bili najveći kreditori trgovinskih lanaca, jer se na plaćanje za isporučenu robu čekalo i do 180 dana bez kamate.

Ništa bolje ne prolaze ni stočari. Svedočimo kartelskom udruživanju klaničara i velikih trgovina, pa su stočari izloženi ucenama i pri otkupu i pri pokušaju da uđu u velike trgovinske lance. Ucenjeni su da plate ulaz u megamarkete određenom količinom mesa, što povećava troškove i smanjuje dobit ponuđača.

Dobra je vest da je Predlogom zakona predviđeno da se pravilnicima o načinu obavljanja klasiranja svinjskih polutki na liniji klanja u uslovima za klasifikatora o klasama i cenama preciziraju uslovi plaćanja po procentu mesnatosti, jer u uslovima kada se cena žive vage svinja kreće od 120 do 130 dinara, kada ni za svinje ni za junad nema stalnosti u otkupu, nema cenovne sigurnosti i kontinuiranog izvoza, kada nema rešenja za probleme koji mogu doneti gubitke u odgajanju stoke na kraju ciklusa, izgleda da je skoro nemoguće istisnuti prekupce iz tog lanca.

Osim pobrojanim nepoštenim praksama naši poljoprivrednici su izloženi i tzv. faktoru straha. Slabija strana u poslovnom odnosnom lancu snabdevanja često se plaši da bi pokretanje sudskog spora moglo navesti snažniju stranu na raskid poslovnog odnosa i zato ništa ne preduzimaju.

Važno je razmišljati o iskustvima država članica EU, na primer Hrvatske koja je ovaj problem rešila donošenjem Zakona o zabrani nepoštenih trgovinskih praksi u lancu snabdevanja hranom.

Jedan od ciljeva Predloga zakona je jačanje pregovaračke pozicije proizvođača u lancu snabdevanja i zato su važne odredbe koje predviđaju podršku u formiranju proizvođačkih organizacija i jačanju njihove uloge i ovlašćenja u postupku kolektivnog pregovaranja u ugovaranju uslova i cene isporuka.

Na primeru otkupa mleka vidimo šta znači i nepoštena praksa i faktor straha i važnosti udruživanja. Naime, prošle nedelje Savez udruženja odgajivača goveda u Srbiji ukazao je na alarmantno stanje među proizvođačima mleka jer je otkupljivači šest godina plaćaju istu otkupnu cenu mleka. Prosečna proizvođačka cena litre mleka je 56 dinara, a prosečna otkupna cena je 30 dinara. Odgajivači su se zadužili kreditima u nadi da će se postići neki dogovor sa otkupljivačima o povećanju otkupne cene mleka, ali dogovora nema.

Dodatni udar na proizvođače mleka je i poskupljenje žitarica i uljarica od 50 do 80%, kao i činjenica da se na policama hiper marketa nalazi velika ponuda mlečnih proizvoda iz uvoza.

Organizovanje i udruživanje malih poljoprivrednika je važno, posebno imajući u vidu da je u poslednjoj deceniji došlo do ekspanzije maloprodajnih lanaca, super marketa, hiper marketa i diskontnih prodavnica, a uz pad učešća malih prodavnica iz komšiluka.

Problemi su brojni i dugo se čeka na ovaj Predlog zakona, pa iako je revidiranim nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU iz 2014. godine, usvajanje Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda bilo planirano za prvi kvartal 2016. godine tek danas razgovaramo o tekstu predloga, ali treba biti realan. Zajednička poljoprivredna politika EU se razvija i usklađuje skoro 60 godina nakon što je počela da se primenjuje 1962. godine. Već tokom prve dekade počele su analize pozitivnih i negativnih efekata.

U tom smislu reforma zajedničke poljoprivredne politike iz 2013. godine predstavlja verovatno najznačajniju reformu od šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od rezultata te reforme je Uredba 1.308/2013, a cilj donošenja Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda je usklađivanje upravo sa ovom Uredbom EU.

Uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda je kompleksa oblast. Možemo u ovom trenutku pobrojati najmanje desetak zakona sa kojima se usklađuje ovaj Predlog - od Zakona o opštem upravnom postupku, inspekcijskom nadzoru, Carinski zakon, Zakon o carinskim tarifama, Zakon o trgovini, o bezbednosti hrane, veterinarstvu, o organskoj proizvodnji, o poljoprivredi i ruralnom razvoju, o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Dodatno na primenu ovog zakona potrebno je preduzeti odgovarajuće regulatorne aktivnosti koje se pre svega zasnivaju na donošenju podzakonskih akata i Predlog zakona predviđa ukupno 41 uredbu, pravilnik, odluku i naredbu.

Da usklađivanje sa zajedničkom poljoprivrednom politikom EU zaista omogućava prevođenje kapaciteta u bolji životni standard i uravnotežen teritorijalni razvoj pokazuje i analiza poljoprivrede Republike Poljske, s tim da ne smemo zaboraviti da su upravo poljoprivrednici bili najskeptičniji deo poljskog društva pre pristupanja EU.

Statistike pokazuju da se razvoj poljskih ruralnih područja ubrzao nakon pristupanja, posebno korišćenjem fondova EU, namenjenih za ruralni i poljoprivredni razvoj. Rast bogatstva među stanovnicima ruralnog područja u Poljskoj je dinamičniji nego u slučaju urbanih stanovnika. Od pristupanja EU 2004. godine nominalni prihod po glavi stanovnika iz ruralnih područja povećan je za skoro 80%. Prema centralnom zavodu za statistiku 80% poljskog poljoprivrednog izvoza hrane u 2019. godini prodato je na tržište EU, dok je oko 20% proizvodnje izvezeno u treće zemlje.

Da bi se stiglo do tržišta EU važna je standardizacija i sertifikacija proizvoda, ali bez obzira na činjenicu da su nacionalnim programom ruralnog razvoja od 2018. godine do 2020. godine predviđeni podsticaji za uvođenje i sertifikaciju sistema bezbednosti i kvaliteta hrane, organskih proizvoda i proizvoda sa oznakom geografskog porekla u Srbiji je i dalje broj sertifikovanih farmi i primarnih poljoprivrednih proizvoda izuzetno nizak.

Godine 2019. 6.261 proizvođač je bio uključen u sertifikovanu organsku proizvodnju, od čega 534 nosilaca sertifikata, a 5.727 kooperanata u sistemu grupne sertifikacije. Poređenja radi, 2015. godine Srbija je imala 334 sertifikovana organska proizvođača, a na dan 11. jun 2021. godine ukupan broj izdatih sertifikata u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji je bio 178.

Jedan od razloga za mali broj sertifikacija je verovatno i dugotrajnost postupka. Na primer, tek nakon osam godina postupka Udruženje poljoprivrednika "Gozdakon" iz Feketića je 2013. godine dobilo sertifikat o posebnoj sorti višnje iz Feketića. Osam godina je trajao postupak utvrđivanja kvaliteta i geografskog porekla, da bi se donela odluka da se feketića višnja prizna kao posebna sorta prima.

Pitanje standardizacije je i pitanje organizovanja sistema klasiranja trupova u klanicama. Dobra je vest da su klanice koje će biti uključene u ovaj sistem već u prethodnom periodu investirale u nabavku neophodne opreme i edukaciju zaposlenih pa se očekuje da je za proces klasirana trupova spremno 14 klanica za goveda i 40 klanica za svinje.

Međutim, uz dobru vest idu i one koje ukazuju na teško stanje u našem stočarstvu. Republika Srbija raspolaže prerađivačkim kapacitetima u stočarskoj proizvodnji - 1.176 objekata za klanje goveda, svinja, ovaca, koza i živine i rasvrstavanje i preradu mesa goveda, svinja, živine i ribe, ali i njihov stepen iskorišćenosti je znatno ispod projektovanih.

Mali broj objekata je registrovano za izvoz, samo 114 objekata. Dozvolu za izvoz na tržište u zemlje EU ima devet objekata za klanje, kao i osam objekata za preradu mesa.

Tešku situaciju u stočarstvu potvrđuje i činjenica da Srbija može da ispuni tek 10% od referencione kvote od 8.700 kilograma za izvoz junećeg mesa bez carine na tržište EU, kako je utvrđeno Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Da bi se ostvario izvoz od 8.700 kilograma junećeg mesa potrebno je 100.000 junadi u tovi, a u Srbiji je trenutnu u tovi između 12.000 i 15.000 grla.

Odredbe Predloga zakona o standardizaciji, plasiranju i sertifikaciji su važne, jer će omogućiti da se pokrene i tov svinja. Domaća potrošnja svinjskog mesa je na niskih 14 kilograma po stanovniku, a u Evropi je 30 kilograma.

Za Vojvodinu je važna najava da nakon 30 godina postoji mogućnost izvoza svinja u EU i da Predlog zakona uređuje organizovanja sistema plasiranja trupova u klanicama za svinje, jer se svinje u najvećem procentu gaje u Vojvodini, oko 42%.

Nakon što je obaveza vakcinacije svinja protiv svinjske kuge prestala u decembru 2019. godine stekli su se uslovi da se tov svinja organizuje u skladu sa standardima EU, jer tovljenici u Srbiji imaju 20 dana duži tov, neujednačenog su kvaliteta sa prosečno 55,5% procenta mesa u polutki.

Ukazujući samo na deo problema sa kojima se suočavaju mali poljoprivredni proizvođači, a za čije rešavanje Predlog zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda nudi mehanizme - usklađenje sa standardima EU, Savez vojvođanskih Mađara će glasati za Predlog zakona, jer će uređenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda Srbija u trenutku pristupanja EU imati izgrađen zakonodavni i institucionalni okvir neophodan za implementaciju EU mehanizama i biće delimično usklađen sa Uredbom EU 1308/2013 o uspostavljanju zajedničke organizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Budući da se potpuna usklađenost sa ovom Uredbom očekuje nakon sticanja članstva Republike Srbije u EU nadamo se da će se potpuna usklađenost desiti u doglednoj budućnosti.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Pre nego što ministru dam reč, pošto se javio, jedno obaveštenje.
Saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima ministar Nedimović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, pošto sad trenutno nema prenosa, ne mogu da kažem da bih zbog javnosti hteo nešto da kažem, ali važno je zbog rasprave koju vodimo jedni sa drugima. Neću se javljati posle svakog, nego ću pokušati da sublimiram sve.
Gledajte, pre zore ne može da svane, niti je ikad moglo, niti će ikad moći. Tako i priče o Zakonu o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, ono malopre što ste pomenuli, gospodine Fremond, vezano za prvi kvartal 2016. godine. Voleo bih da je to bilo tad doneto. Ovaj tekst zakona, pritom je već dve godine, međutim, ova korona je uzela stvar pod svoje i nije jednostavno bilo prilike za to. Mislim da je bolje doneti ovakav propis bilo kad, nego nikad.
Ono što je nesumnjivo i što ste vi malopre rekli i što su rekli vaši prethodnici, gospodin Marković i gospođa pre toga, mi ovaj zakon donosimo zbog Srbije. Slažem se, nama je put EU, nama je to cilj i nije to sporno. Njima sam ja zahvalan i na IPARD-u, na sredstvima koje dobijamo i na svoj ostaloj podršci koju nam daju, ali mi ovo menjamo da bi promenili Srbiju, da bi promenili tržište poljoprivrednih proizvoda Srbije i da bismo zaštitili, što bi rekao gospodin Palma, male poljoprivredne proizvođače od tržišta. Oni su nekad bili upućeni na zadruge. Sve što god proizvede uzme mu zadruga, pa da li to bila prva klasa, druga klasa, devetnaesta klasa. Tako je bilo, ali toga više nema i moramo da se prilagodimo vremenu u kom živimo.
Apsolutno se slažem sa vašim tvrdnjama vezano za Poljsku i vezano za Mađarsku, skepticizam, evroskepticizam koji je postojao među poljoprivrednim proizvođačima u EU, ali najveći evrofanatizam je postojao upravo među poljoprivrednim proizvođačima od trenutka ulaska u EU, vezano za sprovođenje poljoprivredne politike. Zamislite vi kakav bi ja bio ministar poljoprivrede kada bih imao pet puta veći budžet. Bilo ko, kada imaš 450 miliona, još ti neko da iz evropskih fondova milijardu i šesto miliona. Znate, IPARD je 175 miliona evra za pet godina, a ovo dobijete milijardu i 600 miliona, i za hektare i za kile i za litre i za sve živo. Opet, ima jedna druga stvar. Mi ovo sve moramo da radimo zbog budućnosti i da bismo rešili i zaštitili naše male poljoprivredne proizvođače.
Malopre ste spomenuli jednu stvar vezano za standarde o klasiranju trupova, plaćanje po kvalitetu i mleka i mesa. Samo ću se ukratko osvrnuti na to. To je najbolji način plaćanja. Ko ima dobru robu on dobije veće pare. Ko ima mleko da je belo on dobije manju subvenciju i manje pare. Pri tome moramo voditi računa iz kog prostora to dolazi, a ne da se svede samo na to. To je gospodin Palma potpuno u pravu, mi moramo da zaštitimo kroz ovaj ...(ne razume se) projekat sa dve, tri, četiri krave, jer je najveći broj njih sa tim brojnim stanjem na svojoj farmi.
Opet, sa druge strane, moramo i ove koje vuku ceo sistem, kako bih rekao, da ih pošpajcujemo. Zato smo napravili laboratoriju za kontrolu kvaliteta mleka da može da se plaća mleko po kvalitetu. Tome treba težiti. Nije to proces za jednu noć, od danas odlučujemo, samo kvalitet plaćamo, ostalo nas ne interesuje. Na šta bi to ličilo?
Isto tako je i oko klasiranja trupova. Mi već imamo takve stvari koje se dešavaju u nekim klanicama, ali nema tela koje je ovlašćeno od strane države koje kontroliše tu ispravnost. Na primer, ja znam sticajem okolnosti, „Mitros“, već tri godine plaća meso po kvalitetu, bukvalno kao da je stupio na snagu klasiranje trupova, a nije, tek će sada. Neki poljoprivredni proizvođači koji imaju bolju mesnatost, to im odgovara i nose tamo. Onda on ne dobije po kilogramu žive vage, kako mi to računamo, ne dobije 160 dinara, nego dobije 167, 168 dinara. Ako mu je meso kvalitetnije ili 156 ako je mesnatost manja.
To je stvar kojoj mi moramo težiti i to je prosto tako. Ako želite da učestvujete na jednom globalnom tržištu, a svi smo se opredelili za to, onda to mora tako da bude.
Moram samo jednu stvar još da kažem na kraju. Ovaj zakon će jako koristiti onome ko bude sprovodio poljoprivrednu politiku u godinama ispred nas, narednih četiri, pet godina. Imaće alat da kada dođe do krize da reaguje, a mi do sada taj alat nismo imali u punom kapacitetu te reči. Imali smo neke priručne metode koje ne mogu da reše sve situacije, a ovde za 20 roba, uključujući i svo voće i povrće, svo meso, samo nismo antilope i gnue stavili unutra, jer toga nema kod nas, ali sve, šta god vam padne napamet, nalazi se u obuhvatu mera intervencija koje može država da sprovede.
Videćete, dao Bog, ko god bude sprovodio ovo i ako bude imao volju za tim, koliko će potražnja za srpskom robom, kažem namerno robom iz cele Srbije, skočiti kada implementiramo ovaj zakon, kada obeležimo u svakom rafu robu koja je iz Srbije, pa ti kupi ako hoćeš šta hoćeš, ali imaš mogućnost izbora. Kada čovek ima mogućnost izbora onda uvek može da napreduje.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, narodna poslanica Dijana Radović. Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre gospodine Nedimoviću, uvaženi gospodine Kataniću, koleginice i kolege narodni poslanici, kao što su kolege pre mene rekle, pred nama je danas zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, izuzetno važan, kojim se unapređuje naš pravni okvir u oblasti poljoprivrede. Stav poslaničke grupe SPS jeste da ovaj predlog zakona predstavlja značajan korak i značajan napredak, jer se prvi put zakonom regulišu pravila na tržištu poljoprivrednih proizvoda.

Za našu državu koja ima ogroman poljoprivredni potencijal ovo je izuzetno važno i zato kada god govorimo o aspektu poljoprivredne proizvodnje krećemo od toga da je poljoprivreda jedan od razvojnih prioriteta naše države. Narodski rečeno, u Srbiji ne rodi samo ono što se ne posadi, i to je zaista tako. Znamo da je zemlja koja proizvodi svoju hranu sigurna zemlja i za našu državu predstavlja strateški sektor oblast poljoprivrede.

Ukoliko posmatramo globalne procene o nedostatku hrane, u narednim decenijama naša težnja i naš interes za unapređenje poljoprivredne proizvodnje biće na sve značajnijem mestu, što se tiče naših razvojnih prioriteta. To se ogleda i u afirmativnom vođenju naše poljoprivredne politike, u odgovornom odnosu države prema poljoprivrednim resursima, ali i prema svim onim merama koje Ministarstvo poljoprivrede sprovodi kako bi podstaklo naše poljoprivredne proizvođače da što više ulažu i da što više proizvode.

Važnost poljoprivrede i njen prioritet u našoj državi imali smo priliku da vidimo i 2014. godine, kada je tadašnje Ministarstvo za poljoprivredu i zaštitu životne sredine izradilo Strategiju razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja, i to za desetogodišnji period, od 2014. do 2024. godine. Ovom strategijom sagledani su svi razvojni potencijali naše poljoprivredne proizvodnje, ali i ruralnog razvoja i predložene su sistemske mere za jačanje ovog sektora, naravno, pri čemu značajno mesto zauzima i ruralni razvoj, ali i razvoj sela, kao nosioca celokupnog poljoprivrednog razvoja.

Strategija naglašava multisektorski pristup, o čemu smo i malopre govorili, odnosno o međusektorskoj uslovljenosti poljoprivrednog razvoja, sa fokusom na održivom razvoju, ali pre svega, zaštitu životne sredine. Takođe, ona je zasnovana na približavanju međunarodnim standardima i zahtevima Evropske unije.

Upravo ovom strategijom, kao jednom od pet polaznih osnova za planiranje nove poljoprivredne politike u ovom periodu, definisano je i ono o čemu danas govorimo – neophodnost povećanja efikasnosti prehrambenog lanca, ali i konkurentnosti poljoprivredno-prehrambenog sektora. Dakle, u središtu same ove strategije jeste i povezivanje proizvodnje sa preradom, kako bi se postigao strateški cilj, a to je prodaja gotovih proizvoda umesto sirovina, jednostavnije rečeno, da prodajemo naše gotove proizvode, proizvode većeg stepena prerade, nego da prodajemo sirovine.

Ono na čemu treba da nastavimo da insistiramo jeste da poljoprivredna proizvodnja ima akcenat na razvoju poljoprivredne, odnosno prehrambene industrije, koja bi u mnogo većoj meri prerađivala poljoprivredne proizvode. Takođe, smatram da je ovo izuzetno važno jer imamo priliku da motivišemo naše poljoprivredne proizvođače da više prerađuju svoje poljoprivredne proizvode, ali takođe da ih motivišemo da ne razmišljaju isključivo kao poljoprivrednici, već da razmišljaju i kao privrednici.

Dakle, formiranje i prodaja finalnog proizvoda umesto sirovog proizvoda jeste nešto što će pomoći da se transformišemo od izvoznika sirovina do izvoznika gotovih proizvoda, odnosno svih onih proizvoda i hrane koji se baziraju na poljoprivrednim resursima.

Upravo zbog toga regulisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda i uvođenje novih mehanizama uređenja tržišta jeste neophodno kako bi naša poljoprivreda nastavila da se razvija i mogla da odgovori evropskim standardima. Takođe, smatram da je izuzetno dobro što se Srbija odlučila da donese Zakon o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, kako bi država mogla da reguliše, odnosno da u slučaju poremećaja na tržištu interventnim merama zaštiti domaću poljoprivrednu proizvodnju.

Ovaj zakon i jeste predstavljanje i upravljanje rizicima u poljoprivredi, kako bi se u svim tržišnim okolnostima sačuvale komponente poljoprivrede. Preskupo je za našu državu da dozvoli proizvodne i tržišne oscilacije koje bi značile gubitak, propadanje, ali i zastoj određenih sektora poljoprivrede.

Predlog ovog zakona upravo nam to i omogućava, da se sistemski utiče na poziciju svakog učesnika, odnosno da se utiče na ceo lanac od proizvođača, otkupljivača, trgovine i potrošača, naravno, ukoliko za to postoji potreba.

Ono što imamo priliku da vidimo u ovom predlogu zakona jeste da je upravo Uprava za agrarna plaćanja ovim zakonom dobila jedno novo ovlašćenje, odnosno da ima posebno telo koje će se baviti utvrđivanjem proizvođačkih cena, praćenjem cena, regulisanjem stanja, ukoliko dođe do nekih poremećaja na tržištu. Ovim zakonom za mene posebno važno jeste što se reguliše i položaj otkupljivača, a to znači da će otkupljivači morati da imaju određene garancije, odnosno da ukoliko žele da otkupljuju svoje proizvode moraju da ulažu i određen depozit kako bi proizvođači imali sigurnost da onu robu koju prodaju mogu i da naplate.

Malopre, ministre, pomenuli ste i 2017. godinu, sezonu maline, koja je, verujem, i te kako ostala u lošem sećanju svim proizvođačima malina, naročito u okrugu iz kojeg ja dolazim, Zlatiborskom okrugu, posebno u opštinama Priboj i Prijepolje, gde smo imali možda i najdrastičnije primere te negativne situacije gde su određeni poljoprivredni proizvođači ne samo imali nisku cenu, već uopšte nisu naplatili celokupan rod za tu godinu.

Ovo je izuzetno važno ne samo sa aspekta finansijskog gubitka za te poljoprivredne proizvođače, već od jednog šireg uticaja koji je imalo na taj naš kraj, imajući u vidu da poznajem neke poljoprivredne proizvođače koji su imali takvo iskustvo i oni se, nažalost, više ne bave poljoprivredom. Zapustili su svoje malinjake, obeshrabrili su se da u tome dalje nastave da učestvuju i to jeste nešto što ćemo upravo ovim zakonom da predupredimo ovakve situacije, odnosno da našim poljoprivrednim proizvođačima omogućimo sigurnost da povratimo to poverenje u sistem, koji je tih godina upravo bio doveden u pitanje.

Ovim zakonom uvodimo jasne standarde kako bi plasman bio što jednostavniji, transparentniji i sigurniji, jer ako je nešto važno u ovom procesu od njive do trpeze jeste upravo predvidljivost te poljoprivredne proizvodnje i odgovornost svih učesnika koji učestvuju na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Najvažnija, po mom mišljenju, komponenta ovog zakona je da zaštitimo naše poljoprivredne proizvođače od potencijalnih malverzacija kojima, imali smo priliku da vidimo, jesu izloženi.

Da bi ovaj zakon mogao što bolje da se primenjuje biće neophodno, naravno, u narednom periodu da se donesu i odgovarajući podzakonski akti, kako bi se što bolje uredili, a ono što je važno jeste i da je u određenoj meri usklađen sa elementima primarnog i sekundarnog prava Evropske unije, što je uslov da naši poljoprivredni proizvodi budu i te kako zastupljeniji na evropskom tržištu koje broji preko 500 miliona stanovnika.

U tom smislu, ovaj zakon je pravni osnov za sve oblike standardizacije našeg poljoprivrednog proizvoda, kako bismo ih stavili u promet. Zakon tretira sve faze proizvodnje i obrade, koji treba da obezbedi traženi kvalitet, od načina proizvodnje, preko razvrstavanja, sortiranja, odnosno klasifikacije, načina obrade, na kraju do skladištenja te robe i do plasmana poljoprivrednog proizvoda.

Uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda obuhvata proizvode u sektoru žitarica, svih vrsta mesa, zatim mleka, duvana, pčelinjih proizvoda i drugih, a tržišni standardi koji su propisani, naravno, variraju od vrste poljoprivrednih proizvoda.

Smatram da će se upravo usvajanjem zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda uspostaviti i jedinstven pravni okvir koji će omogućiti dalje unapređenje i razvoj sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije, radi prikupljanja, obrade i korišćenja podataka o cenama na malo, veliko, bilo da je to količina poljoprivrednih proizvoda u ponudi ili nekim drugim inputima.

Suština ove razmene podataka jeste da na domaćem nivou putem davanja informacija od strana učesnika na domaćem tržištu dobiju relevantne domaće institucije, ali takođe i da do tih informacija dođu i druge države koje jesu zainteresovane za kupovinu naših poljoprivrednih proizvoda.

Govorili ste ministre malopre i o Poglavlju 11. kao našem pristupanju EU, a to je da je ono izuzetno značajno za našu državu, ali takođe da jedno od najzahtevnijih poglavlja. Vrlo je važno da ono što prethodi tom procesu jeste postepeno prilagođavanje proizvodnim i tržišnim pravilima kroz primenu predvidivog carinskog režima o kom ste malopre govorili, borbe protiv monopola, uvođenje pravila za kontrolu državne pomoći, itd. a deo tog procesa svakako jeste uvođenje u zakonodavni okvir delovanja tržišta poljoprivrede što ćemo postići upravo implementacijom ovog zakona.

Osnovni ciljevi koje treba da očekujemo a koje ćemo ostvariti donošenjem ovog zakona jeste uspostavljanjem mehanizama uređenje tržišta, njihovo međusobno povezivanje u jedinstven pravni okvir, zatim povećanje sposobnosti poljoprivrednih gazdinstava kako bi se uključili u globalne trgovinske lance, unapređenje naših izvoznih potencijala, smanjenje sive ekonomije što je izuzetno važno, jačanje vidljivosti, ali i prepoznatljivosti domaćih proizvoda na tržištu.

Ovo poslednje pošto sam pomenula jeste posebno važno jer poljoprivredni proizvodi sa oznakom geografskog porekla predstavljaju svojevrsno brendiranje naše zemlje i daju srpskoj poljoprivredi dodatni impuls, jer je to najviši nivo kvaliteta proizvoda samim tim najbolja prilika da valorizujemo našu poljoprivredu.

Tako po podacima do kojih sam došla s kraja 2019. godine od 53 proizvoda sa oznakom geografskog porekla 47 pripada kategoriji poljoprivredno-prehrambene industrije.

Ovo je vrlo važno jer mnogi srpski poljoprivredni proizvodi jesu naš brend, poznati na međunarodnom tržištu, a s obzirom da dolazim kao što sam malopre rekla iz Zlatiborskog okruga pa mogu da pomenem da je verovatno najzastupljenija naša Ariljska malina, Užička pršuta, Zlatarski i Sjenički sir, po tome smo prepoznatljivi, ali ništa manje nisu važni ni neki drugi prepoznatljivi brendovi koji dolaze iz drugih delova Srbije kao što je Leskovački ajvar, Futoški kupus, Pirotski kačkavalj, Fruškogorska i Vršačka vina, itd.

Naš zadatak jeste da spisak ovih brendova bude što duži, da naši poljoprivredni proizvođači budu zaštićeni od bilo kakvih rizika, ali takođe da dostignemo kvalitet koji će nas najbolje preporučiti probirljivom i zahtevnom tržištu.

Na kraju u celini posmatrano, da rezimiramo ovaj zakon ima dva suštinska cilja, jedan je zaštita i unapređenje naše domaće poljoprivredne proizvodnje i drugi koji nam pomaže da postignemo kvalitet koji će nam omogućiti ravnopravnu utakmicu kako na evropskom tako i na svetskom tržištu.

Zbog toga ovaj Predlog zakona poslanička grupa SPS, vidi kao značajan korak ka tom našem cilju, ostvarivanje poljoprivredne politike i sa zadovoljstvom ćemo ga u danu za glasanje podržati. Zahvaljujem.

Hvala.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS, Tri „P“.

Gospodin Hadži Milorad Stošić.

Zahvaljujem predsedavajući, uz izvinjenje da sam narušio malo redosled liste obzirom da sam imao sastanak sa delegatima u srpsko-ženskog preduzetništva Privredne komore Srbije.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije.

Na današnjoj raspravi imamo Predlog zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda koji je podnela Vlada kao jedan veoma bitan zakon za širu populaciju naših građana.

Na samom početku, hteo bih da istaknem da će poslanička grupa PUPS, Tri „P“ u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovog zakona.

Poljoprivreda u Republici Srbiji je specifičan sektor, koji ujedinjuje odnosno uvezuje sve od proizvođača do kupca i potrošača. Važnost poljoprivrede ogleda se u proizvodnji hrane i upravo zato, poljoprivreda treba da bude prepoznata kao jedan od strateških pravaca razvoja i na republičkom nivou, ali svakako i na nivoima lokalnih samouprava.

Potreba za ovom vrstom zakona proizilazi i zato da bi se uredilo tržište poljoprivrednih proizvoda, i stvorili uslovi za aktiviranje zahteva i mera uređenja tržišta sa ciljem da u trenutku pristupa EU, postoje zakonodavni i institucionalni okvir za organizaciju zajedničkog tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Donošenje zakona o uređenju tržišta poljoprivrednoj prodaji je jedna od naših glavnih obaveza, kada je reč o procesu pridruživanja EU u oblasti poljoprivrede i njime bi trebalo da se sprovede više mera za kvalitetnije praćenje stanja i tendencija na tržištu poljoprivrednih proizvoda.

Ovim zakonskim okvirom biće mogućnosti trgovine, da se između proizvođača i otkupljivača reguliše ugovorom i da se na taj način izbegnu zloupotrebe i štete za same proizvođače. U dosadašnjoj praksi proizvođači, neposredni proizvođači imali su razne neprijatnosti, upravo sa raznim nakupcima, prekupcima i ostalim koji su bili zainteresovani za njihovu robu.

Tu su najpre propisane obaveze otkupljivača nekih karakterističnih poljoprivrednih sirovina, kao što su mleko, šećer, duvan, hmelj i drugo, da dostavljaju podatke o ugovorenoj proizvodnji, prodaji o zalihama ovih proizvoda kako bi se dobili pravi pokazatelji u ovim proizvodnjama i njihovom tržišnom kretanju.

Želim da naglasim da mi u praksi već imamo jedan sistem prikupljanja tržišnih informacija iz oblasti poljoprivrede koji se obavlja pri nadležno ministarstvo, ali sada će se postaviti i određene zakonske osnove za njegovo funkcionisanje, pošto on trenutno funkcioniše, pre svega na osnovu podzakonskih akata.

Novim zakonom, posebno se stavlja akcenat na povećanje sposobnosti poljoprivrednih gazdinstava, zaključivanje u velike tržišne lance, putem međusobnog povezivanja i uspostavljanja tržišnih standarda. Jačanje motivacije proizvođača za razne oblike udruživanja, kao i povećanje vidljivosti i prepoznatljivosti domaćih proizvoda na tržištu.

Sad se vidi puni značaj, pokretanje projekta u 500 zadruga, 500 sela, koje je prevazišao sva očekivanja umesto 500 mi sada imamo blizu 1000 novoosnovanih zadruga plus raspoložive zadruge koje će omogućiti bolju povezanost poljoprivrednog proizvođača sa tržištem.

Na drugoj strani, ovim zakonom se u članu 25. uvodi mogućnost javne intervencije na tržištu određenih proizvoda od žita, mesa, mleka, na način da će se ovi proizvodi otkupljivati i skladištiti od proizvođača, u slučajevima kada se dogodi na tržištu cena bude pala ispod referentne cene za te proizvode, koje će određivati Vlada.

Njihova kasnija prodaja ne sme se vršiti na način koji bi eventualno pravio poremećaje na tržištu i prouzrokovao do novog pada cena.

Takođe, pored javnog, sada je kao posebna kategorija, prepoznato i privatno uskladištenje ovih proizvoda, pa će i potencijalni privatni skladištari ući u sistem skladištenja poljoprivrednih proizvoda i moći da koriste programe podrške od strane države, a to treba da podstakne i druge preduzetnike da se i sami uključuju u ovu oblast poslovanja.

Mi smo imali neke slučajeve da u pojedinim krajevima ponekad dolazi da protesta poljoprivrednih proizvođača, između ostalog upravo iz tog razloga što se desi da nemaju odgovarajući prostore za skladištenje svojih proizvoda u nekim, pre svega u rodnim godinama.

Skoro svake godine smo imali i imamo protest malinara, odgajivača višnje, kupusa, krompira, proizvođača mleka, ali i drugih poljoprivrednih proizvoda.

Smatram da je veoma pozitivno i to što je u ovom zakonu u članu 29. prvi put prepoznata potreba promocija zdrave ishrane naše dece i unučadi, pa se ovim zakonom nalaže Vladi da propiše posebne programe u ove svrhe i u okviru njih konkretne mere poboljšanja ishrane u predškolskim i školskim ustanovama.

S obzirom da se u čitavom zakonu jasno naglašava da se on odnosi na domaće poljoprivredne proizvode, mislim da ovde leži jedan dobar potencijal, da se domaći proizvođači povežu sa ovim ustanovama i time stvori višestruko korisna saradnja za sve strane, a naročito za organizovan i siguran otkup domaćeg voća i povrća.

Ono što je ipak najvažnija novina u ovom zakonu to je da su prepoznate i proizvodne organizacije kao novi oblik povezivanja poljoprivrednih proizvođača u okviru njihovih poslova, prerade, distribucije, pakovanja, kontrole i organizovanja skladištenja poljoprivrednih proizvoda.

Mi danas imamo specijalizovane zadruge koje se mogu prepoznati kao proizvodne organizacije, ali svakako složene zadruge koje mogu biti u punom kapacitetu i kao proizvodne i kao subjekti za tržišno poslovanje.

Posebno je značajno to što u članu 18. predloženog zakona predviđeno da će one u obavljanju svojih delatnosti moći da dobiju i finansijsku podršku od strane države u trajanju od pet godina gde će u prvoj godini ona iznositi, čak 100% pokrivanja troškova, sa postepenim smanjivanjem do 80% naknade u petoj godini, dok će se korisnicima takve vrste pomoći postavljati elementarni zahtev za racionalno trošenje sredstava i informacije o proizvodnji.

Ove organizacije će imati pravo na udruživanje koje će se registrovati pri ministarstvu, pa će tako moći da sa viši stepenom sigurnosti imati ozbiljnije nastupe ka državi, bankarskom sektoru i drugim učesnicima na tržištu.

Ako imamo u vidu ove mere, one bi trebalo da daju značajne rezultate na stvaranju znatno povoljnijeg poslovnog ambijenta u poljoprivredi na stabilniji položaj naših poljoprivrednika na tržištu, a time u krajnjoj liniji na očuvanju života u našim selima.

Ministarstvo za brigu o selu pokrenulo je niz projekata kojima se ostvaruju uslovi za bolji i poželjniji život na selu, a samim tim i obnova i oživljavanje sela Srbije.

Ovim zakonom se dodatno ostvaruju bolji uslovi za život i rad na selu, i time ostanak mladih ljudi na selu, na svojim imanjima i na svome.

Mi smo svedoci da je najveći problem poljoprivrednih proizvođača nesigurne cene za njihove proizvode koji se mogu rešiti samo kroz garanciju države za sigurne cene strateških poljoprivrednih proizvoda. Da se svake godine unapred utvrdi cena za određene proizvode i ukoliko tržišna cena za određene proizvode, iz bilo kog razloga bude niža od utvrđene da poljoprivredniku bude isplaćena razlika.

To se može rešavati ako se obezbede određena finansijska sredstva u skladu sa predlogom akademskog odbora za selo Srpska akademije nauka i umetnosti i Ministarstva za brigu o selu, a to je osnivanjem Nacionalnog garantnog fonda, koji bi proizvođačima obezbeđivao garantnu cenu za određene strateški važne poljoprivredne proizvode.

Na Vladi će po usvajanju ovog zakona biti vrlo odgovoran zadatak da ove odredbe kroz odgovarajuće podzakonske akte sprovedu u praksi na pravi način, što će nadamo se, biti vrlo brzo urađeno.

Imajući u vidu da je ovaj zakon, sa ovim benefitima prema poljoprivrednim proizvođačima, smatramo da se radi o veoma dobrim zakonskim predlozima, i zbog toga će poslanička grupa PUPS - „Tri P“, u danu za glasanje dati svoju podršku za njegovo usvajanje.

Takođe, poslanička grupa PUPS – „Tri P“, će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja razmatrana na ovoj sednici i glasati za.

Poštovani prijatelji i uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, gospodin Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne postoji zemlja, ne postoji država u Evropi koja poljoprivredu surovo pušta na tržište. Takva država ne postoji.

Ako neko misli da zakon na određen način uređuje tržište u Srbiji, to nije tačno. Ne uređuje ovaj zakon tržište, nego uređuje tržište poljoprivrednih proizvoda. Dakle, uvodi neki red u cene na jednoj pijaci, na jednoj velikoj pijaci koja se zove Republika Srbija, a Boga mi, na nekoj većoj pijaci koja se zove regionalno tržište, koje je nama dostupnije nego neka evropska i ruska tržišta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poljoprivreda je retka grana. Proizvodnja u njoj se dinar obrne jednom u toku godine, a nekada, recimo u stočarstvu, proizvodnji mleka, treba vam i tri godine da steknete prvi neki novac u proizvodnji mleka, ukoliko krenete od umatičenog ženskog teleta.

Takva vrsta proizvodnje iziskuje državnu podršku i nema ekonomski razvijene zemlje u Evropi, bez obzira što su im privreda i industrija veoma jake, ko ne vodi brigu o poljoprivredi, takva zemlja u Evropi jednostavno ne postoji.

Često naši ljudi pogrešno tumače evropsku zajedničku poljoprivrednu politiku, ona se pre svega vodi zbog interesa zemalja EU, odnosno ranije Evropske zajednice.

Retki su oni koji znaju da je rimskim ugovorima Evropska zajednica, sem uglja i čelika kao treću stvar uzela poljoprivredu. Dakle, oni su smatrali da razvoj poljoprivrede, tada u Evropskoj zajednici, sada Evropskoj uniji je od strateške važnosti za Evropsku zajednicu, odnosno sada EU.

Ja, kao predsednik Narodne seljačke stranke sam 1999. godine znao da mi nećemo nikada samostalno vršiti vlast, ali smo hrabro uneli u program, kao naš cilj, ulazak u Evropsku zajednicu, koja je sada prerasla u Evropsku uniju, upravo zbog poljoprivredne politike.

Najveća dobit od ulaska u EU će biti za našu poljoprivredu. Trenutno Bugarska koja ima nekih 100.000 - 200.000 hektara manje obradivog zemljišta nego Srbija od EU samo za direktna plaćanja dobija 789 miliona evra, plus ruralni razvoj od preko 300 i nešto miliona Bugarska dobija preko 1,2 milijarde za podsticaj u poljoprivredi samo zato što je članica EU.

Za očekivati je da jedanog dana kada mi budemo članovi EU, a već sam rekao ranije, ne po cenu žrtvovanja naših teritorija da srpski poljoprivrednici dobiju oko 1,3 milijarde iz fondova EU zato što je 45% evropskog budžeta opredeljeno za poljoprivredu u njihovoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici.

Moram reći da zahvaljujući tom ogromnom novcu njihova poljoprivredna politika je predvidiva i dugoročna. Ona se menja svakih sedam godina, odnosno samo se blago dopunjuje zato što u osnovi oni nemaju neku naglu promenu od prvih sedam godina za koliko zacrtaju svoju poljoprivrednu politiku.

U ovom trenutku za sedam godina u narednom periodu EU će izdvojiti 385 milijardi evra. To vam je na 104 miliona hektara koliko oni obrađuju, to vam je preko 500 evra po hektaru ukoliko uzmete hektar kao neku meru. To je zahvaljujući snažnoj njihovoj industriji i bogatom budžetu iz koga oni mogu da izdvoje.

U ovom trenutku mi smo podsticaja povećali za dva i više puta u odnosu na 2012. godinu i ukupni naši podsticaji za ovu godinu će biti negde na nivou 400 miliona evra, što je tri puta manje nego da smo članovi EU.

Taj novac koji bi od njih dobijali je novac ne samo naših poreskih obveznika, nego i poreskih obveznika cele EU, dok ovih 400 miliona evra mi dobijamo iz našeg budžeta od naših poreskih obveznika.

Moram poljoprivrednicima da kažem kada budu gledali ovaj odloženi prenos da treba više da se angažuju oko IPARD projekta, zato što u ovom trenutku želja EU i naša želja je da se naša poljoprivreda prilagodi evropskoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zato sledi IPARD 3, sledeća mera, a još IPARD 2 ima još jednu turu konkursa.

Tako da je moja molba usmerena njima da se što više njih prijavi i da konkuriše za ta evropska sredstva, jer u ovom trenutku pare koje dobijamo od EU su isključivo od poreskih obveznika EU, dakle mi ništa ne izdvajamo.

Ono što mene na određen način frapira jeste da nacionalne mere iskoristimo sa 130% i koristimo naša sredstva koja izdvajaju naši poreski obveznici, a da, recimo, ono što izdvaja EU, da nas pripremi kroz IPARD projekte, da smo tu iskoristili i do sada isplatili, recimo, 10-15 procenata od onih 175 miliona evra, koliko možemo da povučemo u skladu sa konkursima za IPARD II.

Ova godina je završna godina za konkurse IPARD-a. Možemo posle samo da koristimo sredstva koja nam se odobre ove godine, a u narednom periodu, ali sada moraju da konkurišu što više da bi ispunili tih 175 miliona evra, jer ako ne ispunimo to, EU neće žaliti zato što nije plasirala ta sredstva koja su nama bila namenjena, već mogu da nam zahvale što smo bili toliko naivni kao poljoprivredni proizvođači, što nismo konkurisali u dovoljnoj meri za ta sredstva i što ih nismo iskoristili.

Mislim da je poslednji trenutak da to učinimo, s obzirom da su kontrole malo tvrđe, a rigoroznije kod sredstava IPARD-a. Verujem da zbog toga određeni broj poljoprivrednika nije koristio ova sredstva koja su nam u ovom trenutku dostupna.

Samo da upozorim one kritičare koji tvrde da zbog veličine poseda mi ne možemo da vodimo zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku, da im kažem da je u EU 70% poseda manje od pet hektara, a čini mi se da je negde 30% manje od dva hektara. Dakle, oni su samo specijalizirali na određen način svoju poljoprivrednu proizvodnju i bogatim, izdašnim podrškama EU kroz subvencije, podsticaje, regrese i tako dalje, došli do toga da njihovi poljoprivrednici budu u ovom trenutku zadovoljniji od nas.

Ono što mi treba da uradimo, ne samo ovim zakonom, da nam poljoprivredna politika bude predvidiva, da nam pravilnici budu stalni i da subvencije budu isplaćene blagovremeno, što do sada nije bio slučaj, zato što nam se uvek pojavljivalo više poljoprivrednih proizvođača na konkursu od onoga što smo projektovali na osnovu ranijih i prethodnih godina.

Zato bi bilo dobro da i Ministarstvo finansija zna da seljaci neće odneti pare na belosvetska mora, Mauricijus, Kukova i druga ostrva, nego da svaka ta isplata poljoprivrednicima je blagorodna za poljoprivredu i ekonomiju Srbije, zato što poljoprivrednici neće te pare odneti na more, 95% i nije videlo more, onih 5% je služilo mornaricu. Oni će to uložiti u poljoprivrednu proizvodnju. Dakle, to će otići za kvalitetnija semena, sadni materijal, protivgradne mreže, kvalitetniju stoku i tako dalje i na takav način će podići BDP. Svaki dinar uložen u poljoprivredu kao krompir on izbaci. Ako ga posejete, izbaci 10 dinara više nego što si uložio i zato moj apel na Ministarstvo finansija da posebnu pažnju posveti poljoprivrednoj proizvodnji.

Šta mi još treba da uradimo? Da posebnu pažnju posvetimo malim farmerima, zato što su oni i te kako važni, poput malih preduzeća i srednjih preduzeća za industriju i privredu. Tako su i mali farmeri pravo bogatstvo i veoma su značajni za razvoj poljoprivrede, zato što ih puno ima i što većina malih farmera ipak nešto imaju od stoke, tako da u ovom trenutku, zahvaljujući malim farmerima, mi sa stočarstvom nemamo ozbiljniji problem, nego što bi imali ukoliko se njima proizvodnja ugasi. Zato treba subvencije, regrese i sva druga primanja da pokušamo da usmerimo u nešto većoj meri za male farmere, jer su oni veoma bitni za održivu, dugoročnu i organsku poljoprivrednu proizvodnju i na takav način ih držimo vezanih za zemlju.

To nije više samo poljoprivredno pitanje, to je sada i demografsko pitanje. Ukoliko podržimo male farmere, oni su većinom uzduž naših granica i uzduž naše pokrajine, administrativne linije, većina tih malih farmera živi u tim područjima. Ukoliko im na određen način platimo što se bave poljoprivredom i što žive na tim područjima, u tom slučaju demografski pozitivno utičemo, jer ukoliko se te teritorije isprazne zbog tendencije metropolizacije, jer bez obzira što je natalitet u Beogradu takođe slab, on ne gubi stanovništvo i postoji opasnost da se preselimo u nekoliko velikih gradova i da nam teritorije ostanu puste. Može se desiti da živimo u 80-90 posto slučajeva u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Kruševcu, Kraljevu, a da nam teritorije uzduž granice i administrativne linije ostanu ispražnjene i u takvim situacijama, ukoliko ispraznimo teritorije svojim stanovništvom, postoji opasnost da jednoga dana neki drugi narodi nasele te teritorije i zato je to izuzetno demografsko pitanje pitanje, da vežemo kroz male farme te ljude za zemlju, odnosno da na takav način čuvamo i suverenitet zemlje.

Prehrambeni suverenitet zemlje je, takođe, veoma značajan da zemlja koja ima viškove hrane u ovom regionu, a to se pokazalo u vreme pandemije, ima određenu političku prednost u regionu zato što ima višak hrane u odnosu na one koji nemaju dovoljno hrane i nemaju dovoljno pijaće vode. Na takav način se kroz poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju, kroz te viškove, može steći neka politička moć u regionu i najbolji svedoci su bili naši građani koji nisu imali nikakav problem u snabdevanju, a snabdeli smo i tržište okolnih zemalja u regionu i najveći suficit u poljoprivredi i prehrambenoj industriji ostvarujemo upravo u zemljama oko nas.

Takođe, ovim ultranacionalistima, ja spadam u nacionaliste, da kažem da su nam bitne i EU i Rusija i tu ću navesti primer maline i jabuke. Dakle, 95% naših jabuka ide u Rusiju, a 95% malina i borovnica odlazi na tržište EU, tako da su nam iz poljoprivrede veoma jasni tržišni vidici, da nam je bitna i Rusija, ali i da nam je bitna i EU zbog tržišta za određene poljoprivredne i prehrambene proizvode.

Ja uvek navodim primer Danske i Holandije, koje u poljoprivredi treba da budu neki primer kako mi to treba da gledamo. Recimo, Holandija koja ima dva puta manje zemljišta nego Srbija, daleko lošiju klimu, je vodeći, recimo, proizvođač u povrću. Oni specijalnim ogledalima nadoknađuju to što nemaju dovoljno sunca, za razliku od Srbije. Recimo, Holandija ima izvoz iz poljoprivrede i prehrambene industrije 87 milijardi evra i druga je po snazi u svetu. Ispred njih nešto malo su SAD, koje imaju nekoliko stotina puta veću teritoriju.

Takođe, za primer treba uzeti Dansku. Dakle, treba videti njihovu kooperativu i kako oni obezbeđuju to da nema sukoba između proizvođača i prerađivača iz prostog razloga što oni imaju kooperativu ili zadruge koje nisu samo proizvođačke, već i prerađivačke. Ujedno su vlasnici farmi, a sa druge strane su u određenom procentu vlasnici prerađivačkih kapaciteta i danas, recimo, Danska izvozi 28 miliona svinja, što je deset puta više od nas, iako Danska ima nešto manje poljoprivrednog zemljišta.

Da li znate koliko Danska izveze svojih poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica, koje proizvodi takođe u milionima tona, slično kao i mi? Njihov izvoz je nula. Sve upotrebe za svoje stočarstvo i zato je moj apel uvek da biljnu proizvodnju kroz stočarstvu i preradu mesa, mleka, jaja, da na takav način uvećamo prihod po jednom hektaru, jer mi sada u Vojvodini možemo da dostignemo prihod od 1.500, pa maksimalno kroz repu 2.000 evra po hektaru, ali ukoliko bi naša biljna proizvodnja bila iskorišćena za naše stočarstvo, u takvoj situaciji bi po hektaru umesto 1.500 evra zarađivali 4.000 kroz proizvodnju mesa, mleka i jaja. Prerađeno, ne baš finalno, to bi donelo negde oko pet do šest milijardi ovoj zemlji dodatno prihoda, a taj bi novac na neki način došao do svih nas, tako i do narodnih poslanika. Svi bi imali veće plate.

Da bi imali veće plate i da bi imali veće i stabilne penzije, mi to moramo da zaradimo. Ne možemo, za razliku od prethodnih režima, da živimo od zaduženog samo, već otprilike sada živimo od zarađenog i vraćamo onaj deo duga kada oni nisu dizali privredu nego su plate i penzije bile naslonjene samo na kreditima koji su bili veoma skupi.

Mi kao zemlja trebamo da proizvedemo dobar prehrambeni proizvod, poput Danaca. Danci nemaju seljake na drumovima iz prosto razloga što, sa jedne strane, proizvođači ukoliko nešto izgube u primarnoj proizvodnji i stočarstvu, to zarade kroz preradu, jer su tamo vlasnici određenih klanica i srazmerno isporučenim poljoprivrednim proizvodima, srazmerno tome dele dobit, tako da im nije bitno ni najbitnije ono što je kod nas bitno, otkupna cena. Kod nas poljoprivredni proizvođači, naravno, žele da otkupna cena bude što veća, pa kada su svinje 230 dinara oni se ne bune, ali kada padne na 120 dinara, onda imamo pobunu da drumovima.

To kod Danaca nije bitno zato što imaju tu predvidivu dugoročnu poljoprivrednu politiku koju mi tek treba da stvaramo i ovaj zakon je prilika, ne znam da li ćemo imati dovoljno novca, da napravimo tu dugoročniju, stabilniju, predvidivu poljoprivrednu politiku.

Ja apelujem da osnujemo jedan fond koji će biti poput RFZO, da Ministarstvo poljoprivrede vrši nadzor, a da ga pune svi potrošači, da uvedemo jedan dinar po artiklu, jedan dinar po artiklu. Znači, na tri obroka koliko koristite tri artikla, otprilike bi prehrambena poljoprivreda ili prehrambena naplatili tri dinara. Danas se proda u Srbiji 20 miliona prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, što sokova, jaja, voća, povrća itd, hleba. Ukoliko samo jedan dinar dignemo, imamo dnevno 20 miliona. Tih 20 miliona puta 365 dana, to bi bilo sedam miliona i 300. To bi bio fond koji bi se punio, a praznio samo po potrebi da poljoprivrednici preko onih prerađivačkih organizacija zaključe da je potrebna ta intervencija, da Ministarstvo da saglasnost da ne bi došlo do zloupotreba i da se na takav način interveniše, a da to nije klasična državna pomoć i na takav način napravimo još stabilnije cene, odnosno da se seljacima proizvodnja isplati, da potrošači budu sigurni u dobru snabdevenost, a država da bude sigurna, strateški sigurna od mogućih ekonomskih pritisaka, vojnih, nekih sankcija itd.

Da zaključim, da završim diskusiju sa dve izreke. Jedna od Kisindžera – ko kontroliše hranu taj kontroliše ljude. Druga izreka – čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Hvala.