Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, unazad nekoliko godina kad god je reč o demografiji, to jeste jedna jako opšta i osetljiva tema u našem društvu obzirom da imamo određene tokove koji nisu baš za pohvalu kada je u pitanju naša demografija. Činjenica jeste da u poslednjih nekoliko godina se primećuje jedan određen boljitak i svakako da donošenje ovog zakona treba da da podsticaj da se ti tokovi koji su unazad prisutni nekoliko decenija preokrenu i da Srbija po ovom pitanju postane daleko stabilnija zemlja.

O tome nam je i o demografiji i tome što planira kao predsednik Republike Srbije govorio i Aleksandar Vučić na sednici koja je bila posvećena Kosovu, pa je čak tada rekao da će da se založi da se finansijska podrška porodicama sa decom povećati, koliko god je to moguće u skladu sa našim mogućnostima, da bismo na taj način postavili Srbiju na daleko bolje mesto nego što je u ovom trenutku.

To što je rekao predsednik jeste za svaku pohvalu, ali ono što je bila reakcija jednog dela političke scene u Srbiji ne mogu nazvati nikako pohvalnom, a čini mi se da je bilo i dosta zamene teza u nekim određenim reakcijama, pa čak i određenih auto projekcija, mogu da kažem, gospodine ministre.

Naravno, prva se oglasila stranka Dragana Đilasa, po meni jednim sramotnim, u najmanju ruku vrhunski bezobraznim saopštenjem na izjavu predsednika Republike Srbije i verovatno će nekim sličnim saopštenjem da se obrati građanima Srbije i kada budemo usvojili ovaj zakon.

Znači, po održanoj sednici predsednik Srbije je to naveo ne zbog brige o tome kako teško žive ljudi u Srbiji zbog čega 60.000 godišnje pobegne u jednom pravcu, a više od 450 od kada je on na vlasti, nego zbog panike da će on ostati kratkih rukava u svojim kombinacijama sa investitorima. To je izjavio Dragan Đilas, da li on, da li njegova stranka, meni je potpuno svejedno.

Ne znam samo na kojih je to 60.000 ljudi mislio godišnje, na kojih to 450.000 ljudi? Mislim da je ovaj tekst koji je Dragan Đilas objavio zakasnio barem jedno desetak godina i o tome kakav je naš natalitet i o tome koliko su građani Srbije napuštali Srbiju, bežeći od neke vlasti.

Ne znam, gospodine ministre, šta je tačno mislio. Možda ćete vi moći da mi odgovorite, ali ja ću neke podatke da vam iznesem.

Ja dolazim, pre svega, iz Požarevca i znam da je za vreme Dragana Đilasa požarevačka privreda bukvalno skoro prestala da postoji. Za vreme vlasti Dragana Đilasa zatvorene su sledeće fabrike: „Rekord protektiranje“, Auto kuća „Šumadija“, Fabrika poljoprivrednih mašina „Morava“, Mlekara „Požarevac“, „Voćeprodukt“ Požarevac, MIP Požarevac, Fabrika šećera Požarevac, „Žitostig“ Požarevac, „Morava tekstil“ Požarevac, Građevinsko preduzeće „Stig“ Požarevac, „Požarevac promet“ i „Nova trgovina“.

Da li u tih 450.000 ljudi koji su napustili Srbiju ima 4.500 ljudi koji su ostali bez posla za vreme vlasti Dragana Đilasa? Da li je on na te moje sugrađane mislio kada je to saopštenje pisao i objavljivao? U Požarevcu je ostao da radi samo „Bambi“, ali ne zato što je ta privatizacija sprovedena po njihovim zakonima, nego po ranijem zakonu koji je tada predložilo Ministarstvo za privatizaciju, kada je ministar za privatizaciju bila današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković.

Od cele požarevačke privrede ostao je samo „Bambi“ i onda će stranka Dragana Đilasa da mi govori o tome ko je isterao Požarevljane iz Požarevca i iz Srbije. Pa, to je vrhunski bezobrazluk. To ne može da se opiše.

Dalje se navodi - takva vrsta uma, zabrinuta samo nad sobom, ceni ljude tako što propagira da se svi koji imaju ili žele decu u Srbiji odluče na roditeljstvo zbog „Zi Đina“, „Jure“, „Ling Longa“ i maštaju kako će im deca uživati u pelenama čak i kada kao odrasli ljudi na radnom mestu za privremenu mizernu platu nose te pelene u rangu socijalnog slučaja. To je saopštila stranka Dragana Đilasa.

Znate, mi se borimo, predsednik Srbije pre svega, Aleksandar Vučić, da se fabrike otvaraju u Srbiji, da naši građani ostanu u Srbiji, da naša deca ostanu u Srbiji, da tu zasnivaju svoje porodice. Ja ne znam da li je to sramota ili loše, ali znam da oni koji odu iz Srbije, a odlazili su prethodnih decenija, bežali su pre svega od toga da je Srbija pretila da postane dolina tuge i dolina plača, dok su oni koji su vršili vlast tada bili sve bogatiji i bogatiji i pljačkali su Srbiju nemilice i uništavali i sada ti isti koji su… Pa izračunajte koliko je to puta, 74.000 evra je imao kada je došao na vlast u džepu, a kada je odlazio sa vlasti 600 miliona, koliko je to puta neko bogatiji.

Pa im je i to malo što jedno ovakvo saopštenje daju kao jedan vrhunski bezobrazluk, nego uvek nađu nekog, izvesnu gospođu Aleksandru Ćurčić, koja je sve samo ne to za šta se predstavlja, politički neutralna, jako veliki aktivista i ljubitelj lika i dela Dragana Đilasa, koja sve ovo što je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa saopštila nastavlja u sledećem maniru: „Sada si se dublje spustio u mulj svojih kompleksa i beščašća u cirkuskoj šatri koja se nekada, pre nego što si je napunio svojim klovnovima, gutačima vatre i mačeva, krotiteljima pacova i smrdibuba, bizonima i magarcima…“.

Gospođa Aleksandra Ćurčić, i njoj i njenoj porodici želim sve najbolje i pored toga što je ove prideve dala za narodne poslanike.

Postoji autoprojekcija, početak njenog obraćanja, odnosno nastavak ovog saopštenja: „nije ti dosta što nas svaki dan pljačkaš, što se ljudi više boje novog dana nego smrti, nije ti dosta što si obezbedio praunuke i čukununuke, otimajući svakome ko diše sve što se može oteti, nije ti dosta što si nam prodao zemlju, vazduh i vodu, što će generacije skapavati u otrovima“, samo je zaboravila da kaže da je za to odgovoran Dragan Đilas i bivši režim.

Kako to može matematički, ekonomski, bilo kako da neko ko dođe u Srbiju sa 74.000 evra za pet godina zaradi 600 miliona evra? Koliko košta obraz te gospođe da ovako napiše nešto i koliko je dobila od tih 600 miliona evra, jer ovo što piše je čista mržnja?

Mržnja je, po pravilu, jeftina i ja sam uvek zabrinut za zdravlje ljudi koji mrze. Možete nekog da ne volite, možete nekog da volite, ali osećaj mržnje, koji je jako dubok, je ili odraz neke velike nepravde ili bolesti, ali o tome neka ona razmišlja i to je njen problem.

Imali smo prilike da vidimo kako je bivši režim brinuo o porodicama sa decom. Treba li da spominjem tužbe koje su građani Beograda pokretali protiv naknada za predškolske ustanove i cenovnika koji je donosio upravo Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda?

Pazite, nezakonito je povećavao tu naknadu. Koliko je to od te povećane naknade završilo u njegovom džepu i koliko se nalazi u tih 600 miliona evra koje ima kada je izgubio vlast?

Pa, ne brine se o našoj budućnosti tako što ćete da postajete bogatiji. Da li je otvorena neka državna predškolska ustanova za vreme njihove vlasti? Ja se ne sećam. Da li je otvorena neka škola? Ne sećam se. Da li je otvorena neka bolnica? Ne sećam se. Da li je otvoreno neko porodilište? Ne sećam se. Dvanaest godina su harali Srbijom i postajali sve bogatiji.

Šta motiviše prvorotku da rodi drugo ili treće dete? Ne samo onaj finansijski momenat, jedan od motiva jeste i to pod kakvim uslovima će da rodi to dete, u kakvoj zdravstvenoj ustanovi, kako će zdravstveni radnici da se brinu o njoj, kakve će uslove da ima, kakve ćemo predškolske ustanove da imamo, kakve ćemo škole da imamo, kakve ćemo fakultete da imamo.

Hoće li deca da nam završavaju fakultet da bi imala diplomu, a ne mogu nigde da rade ili će da beže iz Srbije, kao što su bežali ranijih godina i decenija?

Šta je urađeno za vreme bivše vlasti, bivšeg režima Dragana Đilasa u vezi svega ovoga? Podsmevali su se predsedniku Srbije, tada predsedniku Vlade, kada je obilazio škole i govorio da mora da se srede, na primer, i sanitarni čvorovi, pa su ga zvali premijer za toalete. Njima je to bilo smešno. Njima je bilo smešno pod kakvim uslovima se naša deca školuju, kakve su nam školske ustanove, kakve su nam predškolske ustanove. Bilo je samo važno da se dođe do novca.

Ja mislim da je i ovolika mržnja rezultat želje da se ponovo dođe na vlast u Srbiju samo da bi se ponovo pljačkala Srbija, zato što u njoj sada ima više novca nego što je to bilo pre 12, 13 ili 14 godina. Povlađuju kada su naši ljudi bežali iz Srbije.

Rekao sam da sam iz Požarevca. Požarevac je u Braničevskom okrugu, istočna Srbija. Imate sela koja više ne postoje. Za vreme njihove vlasti su prestala da postoje. Nemate u tom selu ni kuče da zalaje na vas. Takvu su nam Srbiju ostavili.

I onda oni pričaju kako mi treba da vodimo Srbiju. I onda oni imaju toliko morala da kažu da smo mi lopovi, da smo bizoni, bubašvabe, magarci, gutači vatre. Lopuže i lopine najobičnije. Ništa za Srbiju nisu uradili, samo za sebe i za svoj džep. I napašće i ovaj zakon. I kakav god dobar zakon da donesete, napašće. I što ga više napadaju, da znate gospodine ministre, zakon je sve bolji. Jer njih najviše ljuti to što će novac koji država ima na određen način da vrati građanima, neće moći da završi u njihovom džepu kao što je to bilo dok su vršili vlast. I zbog tih rezultata i zakona koje donosimo, Dragan Đilas neprestano napada i predsednika i njegovu porodicu i SNS i Vladu i sve pokušava da izvgne ruglu i da predstavi kako Srbijom ne vlada prava Srbija, nego krezuba, nepismena i ono što sam već rekao kakvi su nam narodni poslanici - magarci, bubašvabe, bizoni, itd.

Dragan Đilas još nije naučio da količina uvreda ne znači i količinu argumenata i da količina uvreda ne znači rezultat na izborima. Čak, štaviše, narod sigurno neće da glasa za takve ljude koji posle četiri ili pet godina postanu ni manje ni više nego deset hiljada puta bogatiji. Sa tom pričom su građani Srbije završili.

Gospodine ministre, nadam se da ćemo u skupštinskoj proceduri imati još zakona koji će ovaj problem koji zaista opterećuje Republiku Srbiju da počnemo da rešavamo na pravi način i što je god moguće brže.

Hvala.
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Đorđe Komlenski, Marijan Rističević, Bojan Torbica i Ana Karadžić.
Reč ima Adam Šukalo.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre Dmitroviću, uvaženi narodni poslanici, dugo vremena već čekam da se javim za diskusiju, s obzirom da smo imali prošle sedmice važnu sednicu i važne zakone i da nismo imali svi prostora da prošle sedmice govorimo o samim izmenama i dopunama zakona u načelu, pa evo danas o amandmanima da se nekako ta diskusija objedini.

Što se tiče amandmana, samo kratko da kažem, svi su izuzetno važni, o kojima treba da glasamo, a čini mi se da je najvažniji onaj da ove izmene i dopune u smislu širih prava koje će imati građani Srbije, roditelji, što je najvažnije, u svemu ovome da istaknemo, a samim tim i deca, da što pre stupi na snagu. To je ključna stvar današnje rasprave o ovim amandmanima.

Šta god mi ovde rekli, najvažnije je da mi sada proširujemo mogućnosti, da podržimo svaku porodicu i svako dete, svaku majku u Srbiji.

Ono što je ključno u samom Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom je ono što smo na samom početku u samom članu 1. definisali, a to su četiri stava koji kažu ovako: pod jedan - poboljšavanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece; pod dva - usklađivanje rada i roditeljstva; pod tri - posebno podsticaje podrške roditeljima da ostvare željeni broj dece i četiri - poboljšanje materijalnog položaja porodica sa decom.

Kada je ovaj zakon usvajan još 2017. godine, ja sam živeo tada u Republici Srpskoj i zaista sam pratio od prvog dana usvajanje ovog zakona i njegovu primenu od 2018. godine. Izuzetno sam bio i tada zadovoljan što je Republika Srbija ušla u ovako jedan sistemski važan zakon koji treba da upravo uradi nešto što je u nazivu vašeg ministarstva, poštovani ministre, a vi ste ministar za brigu o porodici i demografiji. Ja ne znam da li postoji teži i složeniji zadatak od naziva vašeg ministarstva, a samim tim i nadležnosti koju vi imate. I naravno da to nije u nadležnosti samo vašeg ministarstva, to je sublimacija praktično ukupnog rada svih ministarstava Vlade Srbije, politike Srbije, evo i predsednika Vučića, koji je primarno opredeljen i govorio je prošle sedmice, kada smo govorili o KiM, o problemu koji dole imamo, koliko je to važno pitanje. Ono je zaista i u ekspozeu Vlade Republike Srbije bilo jedno od najvažnijih pitanja. Kao što se sada vidi, mi idemo sa proširivanjem tih prava i u svakom slučaju da su to stvari koje će obradovati mnoge roditelje i mnogu decu u Srbiji.

Ne postoji komparacija u regionu sa ovakvim sistemskim zakonom. Apsolutno niko u regionu nema ovakav zakon. Ima drugi zakon, a ovako objedinjen sistemski zakon koji podržava porodicu koja ima decu, ohrabruje porodicu i podržava decu, što je najvažnije, ne postoji.

Ja ću vam reći, mislim da sam i pozvan i privilegovan, s obzirom da sam otac četvoro dece, da su mi se dva sina rodila u Banja Luci, jedan sin i jedna ćerka u Beogradu i da sam privilegovan i sa te strane što sam korisnik i ovih prava iz ovog zakona, jer mi se treći sin rodio ovde početkom 2019. godine i ćerka skoro pre dva meseca, pa, evo, upao sam i ja. S obzirom da je ovo sistemski zakon, da on podržava sve, nebitno na imovinski cenzus jer mi u svakom slučaju kao narodni poslanici jesmo privilegovani u odnosu na ostale građane Republike Srbije, ali smo posebno privilegovani u toj vrsti priče da možemo ovakve zakone danas da razmatramo, a ja sam privilegovan kao otac da mogu da i kroz ovu vrstu priče svojoj deci, kao i svaki drugi otac i svaka druga majka, da dodatnu podršku. To jeste i finansijska podrška u smislu svega ovoga kako smo to definisali, u smislu roditeljskog dodatka koji se definiše članom 23.

Zaista niko u regionu, sa punom odgovornošću i komparacijom koju sam napravio u smislu zakonske regulative, nema takvu podršku, ni ovu jednokratnu, za prvo dete, ni ovu za drugo dete, koja se ostvaruje za dve godine u iznosu od 10 hiljada dinara, za treće dete gde je iznos preko 100 evra i za četvrto dete, 18 hiljada dinara.

Naravno da bi trebalo početi razmišljati u kontekstu i za druge porodice, mnogi govore "višečlane", a ja mislim da je pravi izraz "mnogočlane" porodice, zato što je više i dvoje kad imate, a mnogočlana opet definiše da je tu malo više od dvoje dece u jednoj porodici.

Kad govorimo o tome, hoću nekoliko stvari da kažem. Iako je ovaj zakon uspeo u mnogome da postigne svoj cilj iz člana 1, gde smo definisali to u četiri stava, a to je da malo sada nakon svih reforme koje su sprovedene u Srbiji i koje su omogućile prvo da mi usvojimo ovakav zakon, a s druge strane na finansijskim stavkama, u budžetu Republike Srbije, sprečavajući razne zloupotrebe koje smo danas maltene od svih kolega mogli da čujemo kako je to bivša vlast radila, ja moram da kažem, kad slušam uopšte o tome, loše se osećam. Bar ću ovu diskusiju da pokušam da preskočim, da im ne spominjem imena na bilo koji način, jer očigledno da se mi i dan danas bavimo posledicama svega onoga što su oni radili.

Što se tiče ove teme, oni se ovom temom demografije, podrške porodica, nisu uopšte bavili, i to ne zato, ja to sad ne govorim ne zato što su oni naši politički protivnici, ne daj bože neprijatelji, politički protivnici je pravi izraz, već zaista kad pogledate podršku države, sistemsko zakonodavstvo koje je trebalo da bude podrška porodicama, deci, ne postoji takva regulativa.

Prema tome, oni se tom temom nisu bavili, a sada iskaču sa strane. Ne znam ni ja, neko je ovde i spominjao bubašvabe. Kod nas, u mom kraju to zovu žohari, kad one crne, velike bube iz mraka izlaze kada se upali svetlo. Sada se u Srbiji upalilo svetlo.

Mi smo doneli odluku da dižemo Republiku Srbiju, njen nacionalni ponos, sve njene simbole, da dižemo porodicu i sistemski podržavamo usvajanje ovakvih zakona, proširivanje mogućnosti koje nam opet daju nove finansijske stavke. Upravo zbog reformi mi imamo mogućnost da možemo usvojiti ovakve zakone.

Možemo mi usvojiti ovde deset puta veće finansijske iznose, ali ako nema u budžetu… Znači, mi smo ušli u tu fazu da kao Boris Tadić nekad ide sa demagoškim floskulama, izgovara u Republici Srbiji, njenim građanima ono što sedativno utiče, u tom smislu reči da ih smiruje, a ne postoji ni jedna stavka koja može to opravdati, u smislu toga da možemo nešto da isplatimo, bilo to penzija juče ili bilo šta drugo. Znate ono – biće dobro.

Biće dobro kad majka koja danas u „Narodnom frontu“ ili bilo kojem porodilištu u Srbiji rodi dete, pa sutradan kad malo dođe sebi popuni jedan formular i ništa više od toga ne uradi. Za mesec dana kad dođe kući, na bazi razvoja elektronske uprave, Kancelarije za IT Vlade Republike Srbije, portala „e-beba“, dođe na kućnu adresu rešenje, a na njen tekući račun koji je možda prvi put ostvarila neko primanje, recimo, neka žena u Negotinu, u Kragujevcu, u ruralnim područjima, i na njen račun legne 10.000, 12.000 dinara mesečno ili 18.000 ili 30.000 dinara, itd.

To je konkretna stvar, to je konkretno poboljšanje i to je konkretna podrška, ali bih želeo nekoliko stvari malo šire da kažem. Daću nekoliko primera na koji način smo mi to radili i radimo i dalje. Evo, daću primer Beograda, Novog Sada, Niša, u smislu podrške i u drugim segmentima koji nisu finansijski, a i oni koji jesu finansijski u smislu, evo da kažem, predškolskih ustanova.

Kolega Arsić je malopre govorio kako je bilo ranije, ajde sada da kažemo ovde u gradu Beogradu kako grad Beograd podržava sve one roditelje koji nisu dobili mogućnost da se upišu u javni vrtić, gradski vrtić i koliko grad Beograd finansira boravak svakog deteta koje ide u privatnu predškolsku ustanovu. Pa, da kažemo da za svako to dete grad Beograd plaća tu razliku između 5.500 dinara i da 22.500 dinara mesečno donira za svako dete u kontekstu priče njegovog boravka u privatnom vrtiću i da to svakom roditelju, imao jedno, dvoje, troje ili više dece, Bogu hvala, stigne na njihov račun. Dajte mi primer gde se to dešava još? To je prvi Novi Sad počeo, Beograd. Vidim da i Niš primenjuje i još mnoge lokalne samouprave da počinju sa tom pričom. Dajte mi primer grada u regionu koji daje takvu podršku.

Nemojte mi reći da to nije podrška kada roditelji znaju da je njihovo dete zbrinuto, a finansijski grad stane iza vas na taj način da vi možete to finansijski da izgurate na mesečnom nivou.

Znate, svaki roditelj koji ujutru ustane on brine, naravno, o svojoj deci, a mora da brine i o tome kako će neke stvari finansijski da iznese, kolike god bilo te potrebe.

Jedan aspekt o kojem bih želeo ministru da kažem, koji je izuzetno važan, koji nažalost nije normiran, nije samo u nadležnosti vašeg ministarstva, sigurno je u nadležnosti i Ministarstva za socijalna pitanja i Ministarstva za obrazovanje, a to je delatnost čuvanja dece, dadiljska delatnost koja nije normirana nažalost u Srbiji, praktično nije nigde ni u regionu normirana. Izuzetno je važna ta podršku u smislu toga, ako već pričamo o usklađivanju, u ovom slučaju posla, obaveza, radnih aktivnosti, karijera i svega ostalog, pogotovo u urbanim sredinama, ko će vašu decu kad baš morate, a ne kao neku pošast da sebi stičete tu naviku, jer najvažnije je da budete uz svoju decu stalno, ko će vam pričuvati tu decu? Ko je u Srbiji uopšte ovlašćen da može da bude dadilja, da čuva, recimo, četiri sata nečije dete? Nažalost, mi nemamo sertifikovane dadilje, bebisiterke, itd, to rade različite organizacije. Reklamiraju se na društvenim mrežama, itd. Osnovni princip je preporuka.

Zamislite, nažalost smo imali jako ružnih situacija koje su posledica svega onoga što su uzroci, možda i normativni u ovom smislu reči, koji podrazumeva… Vidite, vi poverite dete nekome, nemate pojma ko je to. Ili, da se nadovežem na tu vrstu priče. Podrška, ako pričamo o ovom zakonu koji nosi naziv „Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom“, primarni fokus i tog cilja i ovog zakona nije samo roditelj, već primarni cilj je podrška detetu. Dete je u fokusu.

Šta detetu danas osim ovih osnovnih stvari koje sam nabrojao za koje moraju svi teško da se izbore, ali, evo, ima i značajnu podršku države. Srbija sad brine o porodicama. Konkretno brine, gradovi brinu i ostaje sada vreme koje treba da se popuni u nekom drugom segmentu koje treba da bude kvalitetno u smislu podrške svakom detetu, pa makar to bio i aspekt čuvanja.

Podrška izuzetnosti u razvoju dece je nešto čemu takođe trebamo da posvetimo pažnju. Deca idu na različite sekcije, na različite edukacije. Mnogo ljudi pruža na tržištu te usluge, niko nije proverio, sertifikovao različite trenere, različite edukatore, nastavnike, profesore kod kojih deca odlaze, mnoga i ostale. Važno je izuzetno pitanje i trebalo bi ga sistemski rešavati u smislu podrške deci, ali primarno brinuti o njihovoj i sigurnosti i svemu ostalom.

Na kraju da kaže, od svega ovoga kada smo pričali o različitim podsticajnim merama kako i na koji način podsticati mlade bračne parove, da prvo, hajde da krenem od toga, iako je to jedan kružni tok, jer da uđu u brak, što bi trebalo izuzetno, kao bračna zajednica, da bude neki prvi korak, pa nakon toga da formiraju porodicu, odnosno da imaju decu, nakon toga da u svojoj karijeri, u svom životu radeći stvaraju preduslove da reše stambeno pitanje koje je izuzetno važno za stabilnost svake porodice, vaspitanje, podizanje dece, školovanje te dece, podrška. Sutra oni treba da se zaposle, da uđu u brak, da oni imaju porodicu. Jedan kružni tok koji nema vremensku razliku iako vreme između dve generacije se broji u decenijama.

Ono što je važno u ovoj vrsti priče istaknuti je da sada nakon ovih osnovnih stvari bazični, koji su finansijska podrška, država Srbija je ušla u poziciju da može da razmišlja o tome na koji način još u perspektivi da podrži svaku porodicu, odnosno da ohrabri pogotovo mlade bračne parove, pogotovo u urbanim sredinama da ne kalkulišu, već da ulaze u bračne zajednice i da stvaraju i rađaju decu.

Naravno, država Srbija je podržala sve one koji imaju problem u smislu dobijanja potomstva, u smislu vantelesne oplodnje, podrške u svemu tome i to je izuzetno važna stvar. Sve to čini jedan, da kažem, spektar sistemskih mera koje danas znače da je Srbija otišla mnogo, mada izazovi, brojke o kojima govorimo često, govore da moramo još, nažalost, mnogo više i više.

Iz tog razloga ministre, želim da podržim sve vaše napore da inicijative koje će dolaziti ovde iz ovog visokog doma budu u pravcu podrške svake porodice, svakog deteta. Jer, od svega čini mi se danas što nam nedostaje, svakoj normalnoj porodici, mislim da je najveći deficit vreme. Imate danas, Bogu hvala, u Srbiji koja se podigla sa kolena, uspravila se, mogućnost da radite, da zaradite, da stvarate, ali radno vreme, radni životni vek se produžio, radni dan traje mnogo duže, ostaje sve manje vremena za decu. To je ono što je izuzetno važno i važno je da u tom ostatku od možda dva do tri sata tokom jednog dana kada roditelj dođe sa posla uzmu svoju decu, to vreme upotpunimo što bolje, a da država sistemskim merama opet podrži roditelje koji imaju decu, u smislu podrške što kvalitetnijeg vremena, koje će provesti, obrazovanja i sve druge podrške koja ide u tom pravcu.

Iz tog razloga daću podršku, u svakom slučaju, za ove amandmane, za ovaj zakon i jako mi je važno da smo doneli odluku da Srbija ide napred i da je Srbija donela odluku da se njena deca rađaju i da im daje podršku u svakom smislu.

U to ime, živela Srbija, živela sva njena deca.

Zahvaljujem gospodinu Šukalu.
Reč ima Đorđe Dabić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, uvaženi ministre, pred nama su izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, kao i prateći amandmani, a mi ovim izmenama samo ispravljamo određene propuste kojih je ranije bilo, a tiču se naknada majkama za vreme porodiljskog odsustva, kao i pravima poljoprivrednih osiguranica, za koje članove zakona je Ustavni sud utvrdio da su neustavni. Mi na taj način pokazujemo da danas institucije slobodno mogu da rade svoj posao i da, bez obzira što Ustavni sud odredi da neke stvari koje mi ovde usvajamo nisu u skladu sa zakonom, mi postupamo upravo po svim tim instrukcijama iz Ustavnog suda, menjamo ove članove zakona koji nisu bili u skladu sa našim Ustavom.

Mi to, naravno, radimo, ne samo zbog toga što je Ustavni sud tako rekao, već zato što nam je interes majki na prvom mestu. Drago nam je da su udruženja koja su i kod Ustavnog suda inicirala ovakvu presudu, kao što je „Mame su zakon“, čini mi se da je reč o tom udruženju, koja su pozdravile upravo ovaj naš današnji dan kada ćemo izglasati sve ove izmene koje su oni tražili, zato što zaista jesu majke danas zakon za sve nas. Potrebno je da one imaju još bolji status u društvu, zato što je problem sa natalitetom boljka sa kojom se mi suočavamo već 30, 40 godina. To nije problem koji smo mi nasledili, to je problem koji postoji već nekoliko decenija ovde. To je svakako danas kada imamo odgovornu vlast jedan od prioriteta i ove Vlade i prethodne Vlade, kada je predsednik Aleksandar Vučić 2018. godine inicirao upravo donošenje onog jednog velikog paketa mera podrške našim majkama i roditeljima sa decom.

To, kažem još jednom, nije problem samo finansijske prirode, kao se često u medijima zna čuti. Da je to tako, imali biste situaciju da su najbogatije evropske države države sa najviše dece, a one najsiromašnije, afričke države i države Bliskog istoka, države sa najmanje dece. Upravo je, znamo i sami, situacija obrnuta, baš u najbogatijim evropskim državama imate najmanji broj dece. Taj slučaj možemo pogledati, ne moramo da idemo tako daleko, možemo da pogledamo i ovde kod nas. Dakle, u beogradskim opštinama Vračar, Stari Grad, Savski venac situacija je najgora, a u nekim manjim mestima imamo bolji natalitet.

Posebno je lepa vest čuti da je u srpskim sredinama na KiM baš najveći natalitet u našoj državi. Dakle, to je ono što nas posebno zanima i to jeste pokazatelj da to nema toliko veze sa finansijama, već sa nekim drugim aspektima.

Što se tiče tih nekih prognoza koje nisu tako dobre, danas je stopa deteta po majci 1,49, a to uopšte nije ni blizu one stope od 2,1 koja je potrebna za prostu reprodukciju. Znamo da godišnje nestane jedan grad veličine Vršca. Ali, ova Vlada i prethodna, kao što smo malopre i čuli, nije samo prosto konstatovala tu činjenicu kao što su radili mnogi pre nas, već se uhvatila u koštac sa rešavanjem ovog problema. Na takav način da smo doneli onaj jedan ozbiljan paket mera podrške roditeljima koji žele da se ostvare u ulozi roditelja. Adam Šukalo, moj kolega, upravo je o tome i govorio, da se sada ne ponavljamo.

Dakle, 100.000 dinara dajemo za prvo dete. Nadam se da će taj iznos biti povećan, čuli smo najave ranije da će biti na 350.000 dinara i iskreno se nadam da je to nešto o čemu se može razmatrati. Dajemo jedan veliki iznos i za drugo dete, 10.000 naredne dve godine, za treće dete imate 12.000 dinara, za četvrto 18.000 dinara. To je prosto jedan dobar okvir koji treba da bude motiv za sve one koji nemaju dovoljno sredstava da se opredele da se ostvare u ulozi roditelja.

Predsednik Aleksandar Vučić je baš pre neki dan ovde u Narodnoj skupštini podsetio da je ta mera dala dobre rezultate po najvišim opštinama na jugu Srbije, Toplici i tim južnim našim opštinama, jer se pokazalo da zaista ljudima ta mera znači. Kažem opet, i ovde u Beogradu gde je bolji standard ni ta mera ne daje toliko mnogo rezultata kao što se to vidi na primeru manjih mesta. Mi ćemo i dalje, nadam se, sprovoditi sve ove mere i truditi se da povećamo ove iznose. Iskreno se nadam da će do toga doći.

Međutim, ključ za rešavanje problema nataliteta mislim da je i u popravljanju položaja mladih ljudi u Srbiji. Treba podsetiti da danas Vlada Republike Srbije i onim planom Srbija 2025 opredelila ogroman iznos sredstava za mlade, 600 miliona evra je opredeljeno upravo za rešavanje problema zapošljavanja kod mladih ljudi. To je ono što zapravo pokreće mladog čoveka, kada ima stabilan posao, kada ima finansije, da se ostvari u ulozi roditelja. Zaista mislim da je naša Vlada, ova sadašnja vlast i prethodna Vlada dosta toga uradila po tom pitanju. Mislim da se o tome mnogo i ne govori u javnosti, trebalo bi više da se govori koliko danas dajemo preko Fonda za razvoj, za ostvarivanje, za pokretanje različitih vrsta samozapošljavanja, za pokretanje biznisa, koliko danas Ministarstvo poljoprivrede finansira mladih poljoprivrednika.

Zaista, imate situaciju da danas država mnogo više izdvaja novca i posvećuje pažnju mladima, ali negde mi se čini da oni nisu ni toliko dovoljno upućeni u sve te programe podrške koje danas država daje. Mislim da bi Ministarstvo na čijem ste čelu moglo da se posveti upravo tome da se mladima predoči šta je sve to što država danas njima daje. Imate i povoljne kredite, uskoro planiramo za mlade bračne parove, kada je reč o kupovini stana. Znamo da će biti kvadrat veoma pristupačan, po ceni od 500 evra po kvadratu. Znamo da i Ministarstvo za selo daje danas ogromna sredstva za kupovinu napuštenih seoskih kuća, 10.000 po bračnom paru.

Imate i preko Fonda za razvoj mnogo projekata da se mladi zaposle. Opet, čini mi se da je negde glavna stvar mladim ljudima i čini mi se da to nije baš najbolji put da se negde traži veza za javni sektor, jer znamo dobro da su u privatnom sektoru mnogo veće mogućnosti i obično najveći problem je taj početni kapital. Država danas ima novca da vam da početni kapital, tako da zaista smatram da treba više promovisati tu ideju o preduzetništvu kod mladih da bi se oni zaista osmelili da uđu u neke poduhvate i da na taj način obezbede sigurnost.

Danas država ima novca i želi da pomaže sve te dobre ideje, projekte, da prosto start-ap projektima daje veliki impuls svima da krenu da se bore za sebe i za svoje porodice, zato što je to način da kada hoćete nešto da radite zaista država može da vam da veliki impuls i da krenete da se ostvarujete i kao preduzetnik i u nekim drugim idejama.

Nadam se da će sve ove mere o kojima govorimo dati jedan pozitivan ishod, zato što ova borba nije borba koju mi možemo i imamo luksuz da izgubimo, borba je upravo usmerena ka tome da opstane naša država, da opstane naš narod na ovim prostorima. Mi ovu bitku ne smemo izgubiti, jer ukoliko bismo se predali ne bi nas bilo na ovim prostorima, a to se svakako neće dogoditi zato što je naš narod znao da izađe iz mnogo većih problema kao pobednik.

Kada ponekad tako i razmišljamo da je sve gotovo, da nema dovoljno mogućnosti da se popravi demografska slika, setimo se samo da je za vreme ustaničke Srbije, odnosno u vreme ustanka vožda Karađorđa svega u Srbiji bilo 300.000 ljudi. To neka nam bude na umu. Srbija je uspela da se oporavi u mnogo gorim situacijama, da ne pominjem Prvi i Drugi svetski rat kada nas je stradalo skoro tri miliona, pa smo opet uspeli da se oporavimo. I ova sadašnja trenutno loša, može se reći, situacija kada je reč o demografiji sigurno se može popraviti ako mi budemo dovoljno radili predano i ako se budemo zaista ovom problemu posvetili na pravi način, kako se danas i radi.

Još jednom, mi ćemo podržati u danu za glasanje i predloženi zakon i sve amandmane. Hvala.

Hvala.
Reč ima Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Poštovani ministre, poštovana predstavnice Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo rekli u načelnoj raspravi, Poslanička grupa SPS, naravno, podržaće ovaj zakonski predlog, posebno amandman koji obuhvata više kritičnih grupa. Neko je tokom rasprave o amandmanima jako dobro rekao da kada su deca u pitanju nema mesta razlikama i nema tu mesta za politizaciju i nema tu mesta za političke floskule.

Naravno da podržavamo, ministre, sve vaše napore, naravno da podržavamo sve vaše inicijative. Demografija svakako jeste jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije. To je jasno definisano i ekspozeom premijerke Vlade Republike Srbije Ane Brnabić i tako je od 2012. godine, ali ne treba zaboraviti to. Naprotiv, smatramo, bar mi iz Poslaničke grupe SPS, da na to uvek treba podsećati, upravo zarad onih koji su u tom trenutku bili protiv tih mera, a to je period 2014. godine, jer mi danas ne bi mogli da govorimo o finansijskoj podršci, konkretno finansijskoj podršci porodice sa decom, ne bi mogli od marta meseca do danas da imamo jedan sistem koji funkcione, i ne samo da funkcioniše, već ostvaruje veoma dobre rezultate, ne bi mogli da izdvojimo tri veoma značajna paketa mera, najpre dva paketa od 800 milijardi dinara, pa onda poslednji paket od 257,1 milijardi dinara, što je ukupno 17,2% BDP-a, dakle, ne bi mogli ovoliki teret krize kao država da prihvatimo na sebe i da izbegnemo onaj najcrnji scenario koji je nažalost bio u nekim državama, ne želim da pominjem kojim, da nije bilo te 2014. godine i da te 2014. godine nisu postavljeni temelji jednog reformskog kursa Vlade Republike Srbije.

To jeste bio hrabar, odlučan potez politički nepopularan u datom trenutku, ali nešto što je bilo nužnost, što je bilo neminovnost, jer Srbija je u tom trenutku bila na raskrsnici. Da li će odabrati put koji predstavlja u neku ruku spisak lepih želja, ono što bi građani želeli da čuju, ono što lepo zvuči, a ako bi se realno finansijski realizovalo došli bi do finansijskog kraha i finansijskog bankrota. Finansijski stručnjaci kažu negde do 2016. godine otprilike, a drugi put je ovaj put koji jeste bio težak i trnovit, ali smo došli do toga da imamo zdrav sistem koji je zasnovan na zdravim osnovama, koji nije zasnovan na politici i na politikanstvu, već je zasnovan na životu i na ekonomiji.

Kada je reč konkretno o zakonu, još jednom želim da navedem najpre razloge zbog kojih ćemo kao poslanička grupa SPS podržati ovaj zakonski predlog. Pre svega, minimalna naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva više ne može biti manja od minimalne zarade u Republici utvrđene na dan početka korišćenja prava. Mi smatramo da je to veoma važno. Zatim, utvrđen je gornji limit naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Tako će umesto dosadašnje tri prosečne zarade od 1. januara 2022. godine osnovica biti u visini do pet prosečnih zarada u Republici Srbiji. To je takođe još važnije, ne zna se šta je od čega važnije. Zatim, majkama koje su bile poljoprivrednici do 18 meseci pre rođenja deteta mogu da koriste zakonom predviđene ostale naknade po osnovu rođenja nege ili posebne nege deteta. Verujemo da će ova mera kojom se izjednačava majčinstvo svih majki gde god da rade biti još stimulativnija. Koliko je ovo važno za naše ruralne sredine koje su decenijama čuvale natalitet ne treba posebno naglašavati.

Predlogom zakona se preciznije definišu uslovi za definisanje pojma jednoroditeljske porodice što je veoma važno sa aspekta ostvarivanja prava roditelja i dece iz jednoroditeljskih porodica. Zatim, sagledati mogućnost boljeg zakonskog rešenja naplate alimentacije kako bi se upravo zaštitila deca. Više se posvetiti pitanju prevenciju i sprečavanju nasilja u porodici što nažalost postaje sve izraženiji problem to je naš apel posebno u vreme kovida, nažalost. Naš zadatak je kako da donosimo zakone kojima ćemo svakoj porodici koja se odluči da ima potomstvo, a to su mladi ljudi da obezbedimo afirmativne uslove tako i da ukazujemo na propust u sprovođenju propisa ovoga puta propisi koji se odnose na društvenu i finansijsku podršku svim porodicama sa decom u potpunosti imaju našu podršku.

E, sad to su razlozi zbog kojih će poslanička grupa SPS svakako u danu za glasanje podržati amandman koji je podržala Vlada Republike Srbije, jer smatramo da je potpuno opravdan, ali zakon u celini.

Sa druge strane, gospodin Bakarec mislim da je danas govorio o jednom političkom aspektu i političkom delu i želim veoma kratko da napravim jedan osvrt i na taj deo. Znate, iz svega onoga o čemu je govorio gospodin Bakarec a imao sam prilike da pročitam i njegovu kolumnu nedavno na sličnu temu može se zaključiti samo jedno. Manjak političke moći i manjak političkog uticaja dovodi nažalost do onog najprimitivnijeg ponašanja. To više nije ni, rekao bih, najprimitivnije ponašanje, to je nasilničko i siledžijsko ponašanje. To nije politika niti je to suština politike i to nikada ne sme i ne može da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji. To je nešto protiv čega moramo svi zajedno da se izborimo.

Ono što ste govorili, a pomenuli ste brojne pretnje koje mi svakako osuđujemo, ali želim da vas podsetim, tu matricu pominjanja porodica, pretnje, je upravo osmislio jedan deo kvazi opozicije. Onda kada građani prođu ispod prozora jednog lidera kvazi opozicije, nazovite lidera kvazi opozicije, i nazovu ga tamo nekim imenom, onda imamo onu montiranu režiju i onu montiranu scenu, ako se sećate i one krokodilske suze, verovatno im je trebalo mnogo dugo da to izmontiraju. Ja bih mu lično poverovao, znate, poverovao bih mu da je možda mnogo ranije pozvao svoje drugare, svoje pajtose i rekao im lepo – hej otiđite kod gospodina Martinovića i izvinite se za to što ste uradili na sednici Administrativnog odbora. Otiđite kod nekadašnje predsednice Narodne skupštine Republike Srbije i izvinite se za ono što ste upali u kabinet, nasilnički i fizički upali u kabinet predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.

To se nikada od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji nije desilo. Da je pozvao svoje političke pristalice i rekao – hej, sramno je to što ste uradili i što ste sa srpskom zastavom pokušali da probijete bez razloga i da uđete u Narodnu skupštinu, jer mi smo u tom trenutku poslanici. Mogli smo i bez toga, bilo kada i u bilo kojem trenutku da uđemo u prostorije i hol Narodne skupštine Republike Srbije, ali verovatno su na taj način njih desetak, petnaest, koliko ih je bilo, želeli da simbolizuju neku snagu i neku moć. Simbolizovali su samo primitivizam i to je jedino što su uspeli.

Znate, ne očekuju građani od političara sažaljenje, kako je to mislio taj lider kvazi opozicije, već očekuju rešenje. Pošto rešenja nema, ja ne mogu da mu verujem, kao što mu ne veruju ni građani Srbije. Onda je to samo politička magla. A u političku maglu građani Srbije su odavno prestali da veruju. Građani su veoma pragmatični kao birači i veruju samo u jedno, a to su rezultati. Rezultati su svakako na strani ove vladajuće koalicije od 2012. godine do danas. Ubeđen sam da će ti rezultati, znate, ma koliko oni govorili da je ova Skupština nelegalna i nelegitimna, pa ne vređaju oni nas, oni vređaju građane Srbije, degradiraju i vređaju građane Srbije koji su i u periodu kovida izašli na izbore i dali poverenje nekoj od političkih stranka.

Želim da vas podsetim da je 2020. godine izlaznost bila negde oko 50% ili iznad 50%, ispravite me ako grešim, a 2016. godine je bilo 56%. E, sad obzirom da je bio period kovida, pa čekajte, bar neka se saberu, pa taj strah od izlaska na izbore i kovid je daleko jači od njihove političke moći. Pa, to je prosto i jednostavno. Ako iole imaju političke zrelosti i ako iole imaju političke mudrosti, ali izgleda da nemaju. Dakle, takva vrsta političke magle više u Srbiji ne može proći.

O kakvoj hrabrosti, gospodine Bakarec oni govore? Pa, oni imaju hrabrosti taman toliko da zakažu konferenciju za novinare i da ne odgovore na pitanja novinara, već da prete novinarima, ili da pobegnu sa konferencije za novinare ili da se fizički i verbalno sukobljavaju sa novinarima. To je ta savremena demokratija i to je ta sloboda mišljenja, sloboda govora, sloboda izražavanja kako oni zamišljaju u Srbiji.

Da su imali hrabrosti, mogli su bar jedno, da izađu te 2020. godine na izbore pa da konačno vide koliko vrede, odnosno koliko ne vrede. Ali, ja se nadam da ćemo to videti već u aprilu 2022. godine ili krajem marta 2022. godine.

Ima ona kampanja koju vodi taj deo opozicije, oni kažu – dan posle. A, onda dan posle imate ovu njihovu družinu koja kaže – revanšizam i lustracija. E, to je jedini program. I nema drugog programa.

Dakle, jedini program za koji se zalažu i koji su uspeli da osmisle su pretnje, revanšizam, lustracija.

Što se tiče revanšizma, nismo ih se mi plašili ni od 2016. do 2020. godine, kada su bili ovde u sali. Nismo ih se mi plašili ni 5. oktobra 2000. godine, svi zajedno. Mnogo vas je bilo ovde 5. oktobra 2000. godine. Pa zar misle da ih se plašimo od 21 godinu nakon toga.

Kada postavljaju to pitanje, uvek treba sami sebi da postave pitanje – gde su danas oni, a gde smo mi?

Mi smo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, mi smo glas naroda, mi smo predstavnici građana, ne zato što smo to mi želeli, nego zato su to građani rekli na izborima, demokratskim izborima koji su održani 2020. godine i ja sam potpuno ubeđen da će to ogromno poverenje i podrška biti potvrđena i krajem marta ili početkom aprila 2022. godine.

A, što se tiče lustracije, ja nikako ne uspevam, pokušavao sam par puta, tim njihovim partijskim drugovima u nekim televizijskim duelima da objasnim da oni uopšte ne razumeju šta znači reč lustracija. A, da je do lustracije, oni treba da shvate da su odavno lustrirani.

Najbolje lustraciju sprovode građani i to na izborima. Građani vam kažu na izborima da li ste za lustraciju ili ne. Nekima čak nije mogao da pomogne ni onaj Brus Li, iz Hong Konga sa nekoliko miliona dolara, pa je lustriran i tako će biti, ubeđen sam i 2022. godine.

Da se ne bavimo previše njima, želeo sam samo da napravim kratak osvrt na ovo izlaganje gospodina Bakareca, nadam se da mi ne zamerate.

Gospodine ministre, još jednom podržaćemo svaki vaš napor, svaku vašu inicijativu, jer zaista smatramo da je pitanje demografije u ovom trenutku prioritet u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala gospodine Milićeviću.
Na član 14. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, prihvatio je amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče doktore Orliću, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, samo nekoliko rečenica pošto su moje koleginice i kolege dosta toga rekli da kažem da podržavam ovaj Predlog za izmenu i dopunu Zakona o porodici, i ovaj amandman koji je Vlada Republike Srbije prihvatila i da kažem da porodica nije samo osnovna ćelija društva. Ona jeste, ali ona je osnovna istorijska, osnovna ekonomska, osnovna duhovna ćelija društva.

Ja ću govoriti o porodici sa jednog drugog aspekta, kojeg vi danas ovde niste spomenuli iz razloga, poštovane dame i gospodo, zato što gospodin ministar Ratko Dmitrović se bavio pre nego što je bio ministar u Vladi Republike Srbije, baš sa ovog aspekta kojeg ću ja da kažem, a to je da je porodica i duhovna i nacionalna kategorija. Da porodica nije ugrožena, samo u ekonomskom mislu, nego i nacionalnom smislu. Ugrožena nam je srpska porodica u Crnoj Gori, srpska porodica u Hrvatskoj, srpska porodica u Severnoj Makedoniji.

Ja ću malo više danas o tom aspektu da kažem, a hvala vam gospodine Dmitrović i vama i Vladi Republike Srbije i predsedniku Republike što ste i na ovaj aspekt ukazali i što radite, a bivša vlast nije imala ni sluha, već je radila upravo sa onim koji su to činili na zatiranju naše porodice i u nacionalnom i u duhovnom smislu.

Poštovani narodni poslanici, u srpskoj, istorijskoj, ljudskoj i moralnoj vertikali u Crnoj Gori, bilo je više ljudskih moralnih nakaza i ništavila ili ti kako bi rekli braća Srbi u Crnoj Gori, ili „jada“.

Milo Đukanović spada u sami vrh te vertikale. Bivši Srbi, Milo Đukanović, u narodu zvani „milogorac“ prekraja srpsku istoriju u Crnoj Gori. Verovali ili ne, ali verujem da znate, ali zbog građana predlaže formiranje Pravoslavne crkve nacionalnih Crnogoraca. Gle čuda. To niko nije radio od srpskih državnika u prošlosti.

On kaže, citiram – mislim da je bolje da imamo Pravoslavnu crkvu koja će imati i svoje vernike. Dakle, ne Srpsku pravoslavnu, nego Pravoslavnu crkvu.

Za bivšeg Srbina Milu Đukanovića je važno da taj epitet se izbaci. Znate čija je to teza poštovani građani? Ante Pavelića. Pa i on je tu tezu izneo i tražio, da se iz autokefalne Srpske pravoslavne crkve u Crnog Gori izbaci epitet srpski, a da ostane samo Pravoslavna, kako on kaže – „crna nacionalnih Crnogoraca“. Ovo podvlačim pa da vidite šta ovaj nakaza, od bivšeg Srbina radi. Svesno ide i na formiranje nove nacionalnosti u Crnoj Gori i to crnogorske.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, takva nacionalnost nikada u Crnoj Gori nije postojala. Od 10. veka do danas, i posebno to znaju istoričari. Samo usput da kažem, u svim udžbenicima u 19. veku stoji u Crnoj Gori žive Srbi. Nigde ne stoji – Crnogorci.

I to bivši Srbi, Milo Đukanović, dobro zna. Ali, niko normalan neće dovoditi u pitanje državnost Crne Gore, još od 10. veka i to naši studenti vrlo dobro znaju. I dozvolite još nekoliko reči kada smo, da vidite kako se porodica naša u Crnoj Gori uništava.

Milo Đukanović uništava, ne samo državni identitet, nego i nacionalni identitet Crnogoraca. Dakle, kada se radi o državnom identitetu, pa Crna Gora je država. Kaže on obnavlja, pa bila je od 10. veka, nema šta on da obnavlja. Nacionalni narodni identitet, stariji vekovi, ajmo od 10. veka, pa to braća Crnogorci i Srbi znaju svaki ovako razmišlja i ne sme da kaže od njega. To je suština, e sada vidite, kako je nacionalni narodni identitet stvoren u Crnoj Gori i šta čini, a šta Milo Đukanović uništava i kako naše porodice u Crnoj Gori, preko SPC. Zatirao je korene, i to srpskog jezika, srpskog ćiriličnog pisma, srpske kulture i srpskih običaja, srpske ćirilice.

Staroslovenskim jezikom su govorili i Srbi, Hrvati, Crnogorci i sve do 10. veka, do 1925. godine, odnosno do 1928. godine, kada su napustili staroslovenski i Hrvati i ostali i uzeli za svoj tuđi jezik.

Koji je to tuđi jezik, rimski, latinski i nije tačno ono što smo danas ovde čuli.

Srpska ćirilica je srpsko nacionalno pismo i molim vas da čujemo to u ovom parlamentu. Ne mešajmo. Latinica nije srpsko nacionalno pismo Hrvata. Ona je srpska koliko i hrvatska, jer su Hrvati u X veku posudili latinsko pismo od Latina Rimljana i latinskim pisali u Saboru sve do 1835. godine, ja sam pratio dosta od 1837. službeno na zapisnicima.

Vi ako vam je dosadno, ne morate da slušate, ali bilo bi ipak dobro da čujete neke stvari koje možda i niste čuli.

Kako Đukanović misli da obezbedi vernike za Pravoslavnu crkvu nacionalnih Crnogoraca, evo ja ga pitam? Kako i gde su ti vernici? Samo da vas podsetim, ima jedna televizija pod kontrolom Dragana Đilasa koja kaže ima ko da pamti, ali 24 časa lažima. Kako vidite ja ovde nikada napamet ne pričam uvek citiram i činjenice iznosim i voleo bih i da me on demantuje i Đilas i Jeremić. Pa, evo Đilas na 30 pitanja još ni na jedno nije odgovorio, ponavljam i stalnu ću mu ponavljati.

Evo, da vas podsetim 2006. godine Đukanović je izdvojio Crnu Goru iz državne zajednice sa Srbijom. Suprotno većini Crne Gore referendumom, pa to svedoči Jovan Markuš tzv. belom knjigom na 290. strana svi dokumenti, pa to Amerikanci svedoče da ih ne nabrajam, njihovi autori. Bilo bi dobro da mi kao poslanici malo uđemo u te stvari, pa da vidimo šta se radilo, pa bi drugačije mogli odgovarati Draganu Šutanovcu jutros kad iznosi da smo upravo mi koji ovde sedimo danas da smo mi ratni huškači, a čuće me na kraju ko je ratni huškač.

Idemo dalje, 12. maja 2020. godine uhapsio je Milo Đukanović u narodnu zvani kao Milo milogorac bivši Srbin, nakon Svetovasilijske litije u Nikšiću, verovali ili ne, Vladiku Joanikija, sada mitropolita, i dobro zapamtite vi koji često komuniste kritikujete. Komunisti za vreme 45 godina vladavine nikada, nikada nisu uhapsili ni jednog vladiku, nek mi neko kaže.

Juče je moj uvaženi kolega rekao da je Milo Đukanović – pa, on nije komunista, on je bio. Pa, bio je i Stipe Mesić nekad, pa mu je i stric Marko učlanio se 1945. godine, itd, a bio ustaša. Dakle, ni jednoga vladiku i nisu se mešali u crkvene odnose. Mi koji smo iz tog perioda vrlo dobro znamo. Da ja ovo skratim.

Poštovani građani, poštovana slobodna Crna Goro, slobodna od kad je Đukanović izgubio većinu, mladi i stari su u Crnoj Gori konačno shvatili, mladi i stari ponavljam, da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori poslednja i najveća brana onoga što nas čini ljudima, to je poslednja brana verskog identiteta i kad to jednom narodu, u ovom slučaju srpskom, bilo kome gazite, onda se kosmička energija digne i ruši sve pred sobom. To vrlo dobro znaju oni koji se bave identitetom.

Idemo dalje. Ne uništavaju nam se porodice samo u Crnoj Gori, nego i u Hrvatskoj. Ali, dozvolite sada da kažem o Crnoj Gori jednu rečenicu i Srbima u Crnoj Gori. Emitovanje pesme hrvatskog pevača i deklarisanog ustaše Marka Perkovića Tompsona na Dan pobede, pazite na Dan pobede nad fašizmom, na crnogorskoj državnoj televiziji je reafirmacija aveti fašizma, koji Srbi u Crnoj Gori nikada nisu baštinili. Nikada.

Idemo dalje. Severna Makedonija štampala je Marku znak zahvalnosti Hrvatskoj u granicama bivše NDH. Kako nam se porodice osećaju u Makedoniji vrlo dobro znamo.

I tamo su nam preverili Crkvu, još 1963. godine, tada još nisu ni priznali. Predsednik Severne Makedonije Stevo Pandarovski, pored toga je izjavio da podržava državu kosovo. Zamislite čuda. Gospodine Pandarovski, kako bi bilo da ja sad ovde kažem da ne prihvatam Severnu Makedoniju u sadašnjim granicama? Vidite, mi ćutimo ovde. Ko se to meša u čije unutrašnje odnose? Da li smo se mi mešali u odnose sa Crnom Gorom? Da li smo se mešali u Makedoniji? Nismo. Nikada nismo.

Znate šta, nije fer da se mešaju u naše unutrašnje odnose. „Kosovo je sastavni deo Republike Srpske.“ Gospodine, Pandarovski, gospodine Milo Đukanoviću, vi ste upravo komšije. Problem ljudskih prava na Kosovu sa Zapadom i vašom štampom preorijentisali ljudska prava na teritorijalna prava. To nema nigde na svetu. Nađite mi primer na svetu, zajedno sa bivšom vlasti. Danas to izvlači Aleksandar Vučić kojeg satanizujete ovde u punih 24 časova, i ne samo njega, nego i njegove saradnike i narodne poslanike.

Idemo dalje, da vidite u okruženju šta se radi i šta se sprema u budućnosti. U Sarajevu je održana, u isto vreme mi sa ustaškim zločincima. Da li je tačno? Tačno je, gospodo. Gde su naši novinari? Da li su oni pisali o tome? Nisu. Većina tome daje podršku.

Mi se ne mešamo u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine, ali imamo jedan deo iz opozicije koji kaže da se mi mešamo. Mi nikada nismo govorili u ovom visokom Domu o tome. Među njima jeste i Milan Antonijević vodio nevladinu organizaciju i dao ostavku. Video je da ga je sramota, i gle čuda, otišao je u leglo svoje da doktorira na Filozofskom fakultetu, a ne pravo, etnologiju. Doktorant. Znate šta je on rekao? Citiram: „Srbija se na destruktivan način meša u probleme Bosne i Hercegovine.“

Neka kaže jednu rečenicu, citat, kad smo to učinili. Ima ko da pamti. Odgovaram onoj televiziji pod kontrolom Dragana Đilasa, u ovom Domu ima ko da pamti.

Idemo dalje, poznati lingvista Milo Đukanović odgovaram ti, Dalibor Brozović, inače poznati hrvatski lingvista i jedan od osnivača Hrvatske demografske zajednice i nekadašnji zamenik predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, svojevremeno je na pitanja…

Inače, da kažem, profesor na mom fakultetu, imao sam priliku da sam vodio Republičku zajednicu za nauku, bio mi je član predsedništva Republičke zajednice u Hrvatskoj za nauku, dakle, on je na pitanje – zašto prosečni iz Crne gore dobijaju priliku da brane doktorate u Zagrebu, odgovorio, citiram: „Da, sve je to istina. U pitanju su diletanti, ali su nam potrebni kao naša ekspozitura u Crnoj Gori, jer treba da rade na dokazivanju različitosti crnogorskog identiteta u odnosu na srpsko i približavanje Crne Gore Hrvatskoj, pa su im potrebna naučna zvanja kako bi njihove teze dobile privid naučnog istraživanja i … koja bi njihova reč imala bolji odjek i težinu crnogorskoj javnosti.“ Završen citat.

Da li ima nešto sporno? Da li vam je jasno sada šta rade to? Sekula Drljević čije je ideje prihvatio sadašnji crnogorski Milo Đukanović završio je studije u Zagrebu, a tokom saradnje sa Pavelićem lansirao je tezu, citiram – agresivna srpska politika je kriva za sve probleme na Balkanu. Završen citat.

Čije su ovo teze, poštovani građani? Da li vi prepoznajete? Čije su to teze u Hrvatskoj danas? Čije su to teze u Makedoniji? Čije su to teze u Srbiji ovde? Opozicije naše, ne sve, ali jednog dela opozicije.

Da ja dalje ne širim, ali da ipak neke stvari još kažem. Vidite, ovde ste spomenuli Vuka Jeremića, tog vođu međunarodne bande lopova i prevaranata, a gle čuda i ne samo to, dobio je od prekjuče novi epitet – batinaš, vođa batinaša u pokušaju, jer je došao izvršiti tuču u Predsedništvu.

Ja ga sada pitam po ko zna koji put, on vodi Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, evo, pitam - gospodine Vuče Jeremiću, izađite na TV pod kontrolom vašeg Đilasa i odgovorite mi na pitanje da li je tačno da ste dobili 200.000 dolara iz Mongolije za svoj Centar za međunarodnu politiku i održivi razvoj, a do danas niste objasnili, stalno pitamo, na osnovu kojih usluga ste to, Vuče, dobili?

Evo, samo još jedno pitanje ponavljam - da li je tačno da je u vremenu od 2013. do 2017. godine dobio čak 7,9 miliona dolara iz različitih sumnjivih izvora? Zato mu smeta Aleksandar Vučić, što ne može više da to radi. Prošlo vreme. Džabe ste krečili, gospodine Vuče.

Kada bi doživeo ono što ste doživeli od novinarke Miletić, pa ne bi i izlazio nikad među narod, sramio bi se sam sebe, ali ti nemaš obraz, jer ti je deblji od mog đona. E, to je suština.

Dalje, 4,5 miliona dolara uplatile su mu fantomske energetske kompanije koje posluju u Šangaju i Hong Kongu, je li tačno ili ne, gde su operisali njegovi bliski prijatelji i saradnici uhapšeni u SAD i osuđeni zbog korupcije i pranja novca, Patrik Ho i Šejk Tidijan Gadio.

Spomenuli ste Lozoju. To mu je brat sa Harvarda. Znate šta je Vuk na Harvardu, ja sam svojevremeno govorio, nije to taj fakultet sa Hardvarda, a o tome ćemo drugom prilikom, ali još samo jednu rečenicu. Vuk Jeremić je dobio 120.000 dolara od Katara, ambasade u Berlinu 200.000 dolara.

Evo, pozivam te, Vuče Jeremiću, da građanima Srbije objasniš na ime čega si dobio silan novac iz inostranstva, a ja znam i imam hrabrosti da ti kažem - prodao si Kosovo sa onim postavljenim pitanjem i slave te u tzv. državi Kosovo bolje nego Hašima Tačija.

Je li tačno Vuče Jeremiću? Evo i kad si prodao. Neću ništa napamet da pričam. Vuče Jeremiću, vi ste kao član balkanske i međunarodne bande lopova i prevaranata u razgovoru sa američkim kongresmenom Tedom Doom, decembra 2008. godine, izjavili: „Ulazak Kosova i Metohije u UN najbolje je čemu Srbija treba da dr nada.“ Time ste, Vuče Jeremiću, zabili nož u leđa sopstvenoj zemlji i svrstali se na čelo tima izdajnika i bitangi naše zemlje.

Ja dalje o Vuku Jeremiću neću da govorim, ali moram da kažem da je sramota ono što nam rade mediji pod kontrolom Dragana Đilasa. Znate šta rade? Snimaju filmove po sat, sat i po vremena, sve u svrhu satanizacije Aleksandra Vučića, kako bi ga zbacili sa vlasti i doveli Srbiju ponovo na ivicu bankrota. To rade u dosluhu sa ovima iz susednih zemalja o kojim sam govorio. Pa, gle čuda ko se pojavio, ko kritikuje - Dragan Šutanovac, zvani zgrabi novac. Pa, taj je pokrao za onaj softver, više platio na VMA kad je ministar bio za opravku, nego što tri softvera su onda nova koštala. A na Vračaru? Paša sa Vračara. I ima prst obraza, uništio vojsku, kaže da nije penzionisao, a 28 generala najboljih je penzionisao. Ima ko da pamti u ovom domu.

Idemo dalje. Što se tiče porodice u Hrvatskoj, gospodine ministre, vi to vrlo dobro znate, jer ste se i pre nego što ste ministar bavili, tamo su uništene srpske porodice, preverene, kao i u Crnoj Gori. Ja ću samo jedan citat zbog vremena.

Edo Murtić, koga vi sigurno znate kao slikara, 2003. godine, objavljeno u časopisu „Identitet“, broj 61 na stranici 8. do 11. kaže ovako, molim vas da vidite kako je Hrvatska uništavala srpske porodice duhovno. Bilo mi je strašno. Mučilo me je to što sam od Tuđmana čuo nekoliko meseci pre izbora 1990. godine. Došao je u moj atelijer, misleći da će od mene napraviti svog Augustinčića i oduševljeno počeo pričati o tome da Hrvatski narod mora krvlju dobiti svoju državu, da će mu on sa HDZ-om napraviti ono što Pavelić nije uspeo 1941. godine, da će 50% Srba morati spakovati kofere i odseliti. Tako su nam porodice, gospodine Marinkoviću, uništavali, a 50% ostalih ili postati Hrvati ili nestati. Tako su nam preveravali ne samo 1941. godine 320 hiljada Srba preveli u katoličku crkvu, nego u ovom ratu 34 hiljade, a od toga 12 hiljada srpske dece.

Da li hoćete da vam imena govorim, Dragane Đilas, Vuče Jeremiću i Dragane Šutanovac? Pa, neka vam naš patrijarh kaže. On je bio mitropolit i vršio popis. Samo u području bivše Mačvanske eparhije čitave porodice su preverene. Tako su duhovno ubijali našu porodicu u dosluhu sa ovim ovde unutra.

Kada smo već kod tog dela, još jednu rečenicu. Nikada vi, gospodo iz bivšeg režima, to radite sada sve jače i jače, da vas nisam čuo da ste rekli da smo mi krivi za rat devedesetih godina.

Ja ću samo jednog Hrvata da citiram, a to je Boljkovac, koji je rekao – Hrvati su napali protivtenkovskim oružjem Srbe u Borovu Selu da bi isprovocirali rat i iz tog razloga su srušili i most u Osijeku, 12.02.2009. godine.

Isto Boljkovac, citiram, tako 1991. godine prvi su napadnuti Srbi i Jugoslavija, a ne Hrvatski. Gojsko Sušak, Branimir Glavaš, Vice Vukojević, protivtenkovskim oružjem su napali Borovo Selo da bi isprovocirali rat, završen citat, „Slobodna Dalmacija“, Split, 13.02.2009. godine.

Pa, kako vas, bre, nije sramota, Šutanovac, reći da smo mi ratni huškači? Najlepše u našim biografijama jeste što smo bili na strani svog naroda i države. Nikakvi doktorati, nikakve knjige koje pišemo, nikakvi naučni radovi. To niko više ne tvrdi.

Čejs Beker sasvim drugačije kaže. Pa, on, državni sekretar SAD, 1992. godine kaže – Hrvati su poveli rat. Uveravao sam Tuđmana da da Srbima autonomiju, kaže – ne, neće nam dati Srbi državu, vodićemo taj rat. Završen citat.

Da ja privedem ovo kraju. Na kraju ipak moram, nemojte se ljutite, nekoliko rečenica još da kažem, da upitam ove iz opozicije, a vi odgovorite isto, poslanici i građani Srbije. Ja ću pitati, a neka građani odgovaraju.

Ko je prvi u Srbiji obeležio NATO agresiju na našu zemlju? Pa, Aleksandar Vučić. Pa, ovi nisu smeli da kažu „agresija“ nego „intervencija humanitarna“.

Ko je prvi rekao neću u NATO? Pa, Aleksandar Vučić.

Ko je prvi zapadu rekao – nećete me sprečiti da sarađujem sa Kinom? Pa, Aleksandar Vučić.

Ko je prvi rekao – neću uvesti sankcije Rusiji? Sprdali se sa tim. Pa, Aleksandar Vučić nije uveo.

Ko je prvi podigao Vojsku Srbije na zavidan nivo? Pa, Aleksandar Vućić. Tadić je rekao – šta će mi vojska 2008. godine, a juče sasvim drugačije kaže. Ima ko da pamti.

Ko je prvi posle 175 godina vratio 166. list Miroslavljevog jevanđelja iz Sankt Peterzburga u Srbiju? Pa, Aleksandar Vučić.

Ko je danas jedini i poslednji slobodni vladar u Evropi? Pa, Aleksandar Vučić. Navedite mi i jednog. Nema nijedan drugi.

Ko je prvi podigao spomenik ocu srpske srednjovekovne države posle 800 godina? Aleksandar Vučić. Predstavnici bivšeg režima sprdnju prave od toga. Ko je prvi posle 30 godina sproveo sveobuhvatne reforme u Srbiji? Aleksandar Vučić. Ko je prvi u poslednjih 30 godina najviše sagradio bolnica, domova zdravlja i kliničkih centara? Aleksandar Vučić. Ko je prvi u svom mandatu i ko je najviše sagradio auto puteva, ulica i mostova? Aleksandar Vučić. Evo ja ih pozivam da to demantuju. Ko je najzaslužniji od srpskih vladara da se sagradi hram Svetog Save na Vračaru, najlepše pravoslavno crkveno zdanje na svetu? Aleksandar Vučić. Nikada ga oni ne bi sagradili. Ima toga dosta. Da dalje ne nabrajam.

Da završim ovo rečenicom. Dok naš predsednik Vučić svakodnevno vraća međunarodni ugled naše zemlje, sprovodeći politiku mira, politiku bezbednosti, politiku solidarnosti, ne samo naših građana, nego i regiona, politiku prosperiteta ekonomskog i modernizacije Srbije, dotle Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boris Tadić pune svoje džepove po raznim destinacijama i ne samo to, nego blate svaki uspeh Srbije. Živela Srbija u to ime.

Hvala, profesore Atlagiću.
Reč ima Aleksandar Marković. Izvolite.