Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 81 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 106 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika, te postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 277. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Zahvaljujem se, dr Orliću.

Uvažene kolege poslanici, građani Srbije, ja ću postaviti nekoliko pitanja bitnih za sve one ljude koji žive u teškoj situaciji, koji su socijalno ugroženi, koji koriste pomoć i Crvenog Krsta, a i države Srbije, u ovoj teškoj situaciji, kada je Korona, sada je najbitnije tim ljudima da pružimo pomoć.

Konkretno moje pitanje, jeste usmereno ka Ministarstvu finansija, a vezano je za mogućnost, pošto u Srbiji ima veliki broj firmi, kompanija koje rade trgovinske stvari. To su velike kompanije, kao što je Ideja, Deleze, Dis i još puno takvih, koji imaju svoje prodajne objekte u svakoj opštini, da ne kažem i u svakom gradu u Srbiji.

Kada dođe dva meseca do pre isteka roka robi, koju oni prodaju, a ta roba može da bude hrana, može da bude voda, mogu da budu sokovi, oni svu tu robu do dva meseca je spaljuju. Zato što imaju obaveze, jer ne smeju da je stave u funkciju, odnosno ne smeju da je stavljaju u prodaju.

Da bi je spalili, to je jedan veliki trošak za njih, a sa druge strane pravi se šteta životnoj sredini. Ima mogućnost, normalno da ta roba kojoj je ostalo još dva meseca do isteka roka, ta roba prehrambena, da li je to bilo koji proizvod, da li je hemija, oni tu robu bi mogli da daju, kao donaciju, kao pomoć socijalno ugroženom stanovništvu, ljudima kojima je to potrebno, a to bi normalno išlo preko organizacije.

Inače, kod nas u Srbiji, postoji federacija banaka hrane, koja već radi i pomaže ljudima koji su socijalno ugroženi, koji koriste pomoć Crvenog Krsta i socijalnih ustanova.

Tako da, moje pitanje jeste naklonjeno i usmereno ka Ministarstvu finansija, da li postoji mogućnost da se ukine PDV za takve firme, za takve kompanije, koje žele robu kojoj je ostalo još dva meseca do isteka roka, da je doniraju, da je daju preko ovakvih organizacija, kao što sam malo pre rekao, Federacija banaka hrane Srbije, da preko njih to dođe do korisnika, koji su socijalno ugroženi, koji koriste pomoć narodnih kuhinja, a ima i takvih?

Sa druge strane, to bi bila velika stvar, da ta roba se ne pali. Svi znamo kako je teško da se obezbedi bilo koji poljoprivredni proizvod. Svi mi, koji se bavimo poljoprivredom znamo kako može da se dođe do hleba, do bilo kog proizvoda koji se koristi za ishranu.

To je veoma težak posao, a sutra, kada dođe u situaciju da recimo to dođe u trgovinske radnje i dođe do dva meseca do pre isteka roka, ta roba se spaljuje.

Baš zbog toga, ja sam informisan, da je formirano i radno telo, od strane tih ljudi, kao što su, to su predstavnici Federacija banaka hrane i NALED - a, gde se već ušlo u postupak da se traži od nadležnog Ministarstva finansija, da se ukine PDV, za te kompanije koje su društveno odgovorne, koje sutra žele i koje sutra mogu da doniraju tu hranu, preko Federacija banaka hrane.

Inače, predsednik te federacije je Aleksandar Vidaković, koji su unazad nekoliko dana u Nišu, imali svoju prezentaciju, gde su obezbedili određenu robu, to su bili sokovi, to su bile vode, to su bili paketi za malu decu, koji su još u roku i oni su dostavljeni organizacijama, odnosno socijalnim centrima, centrima za socijalni rad, Crvenom Krstu i lokalnim samoupravama.

Ja mogu da kažem da veliki broj opština, na teritoriji i jugoistoka Srbije i u ostalim delovima Srbije, ima potrebe da se pomogne tim našim ljudima, koji su socijalno ugroženi, starijim ljudima, koji sutra imaju potrebe, a sada trenutno to njima ne može da se dostavi.

Mogu da kažem i to da su velike količine te robe, koja je dva meseca do isteka roka, koja može da se stavi u funkciju, to su preko 350 hiljada tona robe za godinu dana, to je mogućnost da svaka opština može da obezbedi tu robu za svoje stanovnike, za svoje ljude koji žive u selima, jer imamo veliki broj naših poljoprivrednih proizvođača, koji su stvarno u teškoj situaciji, ali oni ne žele da koriste sredstva, ni centra za socijalni rad, ni Crvenog Krsta.

Pa, tako bi mi svi, koji živimo u tim opštinama, u organizaciji sa Federacijom banaka hrane, zajedno sa njima obezbedimo mogućnost plasmana te robe, da ta roba se ne baca i da normalno sutra od toga ima interes, da u ovoj teškoj situaciji kada je Korona, kada je kovid da ti ljudi mogu lakše da egzistiraju, da žive i da sutra njima bude lakše.

Još jednom ja sam siguran da će se naći mogućnost da se ukine PDV, da se da mogućnost tim društveno odgovornim kompanijama, da tu robu, kojoj ostane još dva meseca do isteka roka, da je daju preko Federacije banaka hrane, da ta roba dođe do naših ljudi, u našim mestima i da to ne bude bačeno.

Ja sam siguran i verujem našoj Vladi, inače NALED je već u tome uključen i mislim da će to biti rešeno što pre, za dobrobit svakog građanina naše zemlje Srbije. Hvala još jednom.

Hvala, gospodine Miletiću.

Reč ima Sanja Jefić Branković.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Rozalija Ekres.

Poštovani potpredsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ispred poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara pitanja ću uputiti Ministarstvu finansija i Kancelariji za javne nabavke koja u okviru svojih nadležnosti predlaže mere za unapređenje sistema javnih nabavki, pruža stručnu pomoć naručiocima i ponuđačima, doprinosi stvaranju uslova za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih sredstava u postupku javne nabavke.

Javne nabavke su značajan instrument razvoja savremenih država, jer institucijama omogućavaju objektivno i transparentno pribavljanje dobara, usluga i radova uz podsticanje odgovornog trošenja budžetskih sredstava.

Obzirom da se značajan obim javne potrošnje vrši preko sistema javnih nabavki, samo funkcionalan sistem nabavki osigurava efikasno trošenje novca poreskih obveznika.

Najvažniji ključni principi od kojih zavisi efikasnost javnih nabavki su ekonomičnost i učinkovitost upotrebe javnih sredstava, obezbeđivanje konkurencije i transparentnost.

U današnjem vremenu javne nabavke su poprimile veliki značaj, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. U Evropskoj uniji predstavljaju značajno tržište. Prema procenama Evropske komisije ukupna vrednost javnih nabavki iznosi 14% BDP-a Unije.

U Republici Srbiji je prema podacima iz godišnjih Izveštaja Kancelarije za javne nabavke u 2019. godini po sprovedenim postupcima javnih nabavki zaključeno 122.066 ugovora ukupne vrednosti od 441 milijarde dinara, a u 2020. godini 135.022 ugovora ukupne vrednosti 376 milijardi dinara.

Učešće zaključenih ugovora u BDP-u u 2019. godini iznosilo je 8,14%, a u 2020. godini 6,88%. Pad učešća u 2020. godini obrazlaže se povećanjem broja izuzetaka od primene novog zakona koji je na snazi od 1. jula 2020. godine, kao i usled, nažalost, još uvek prisutne pandemije.

Istraživanja koja se sprovode u vezi sa javnim nabavkama su pokazala da u većini postupaka postoji samo jedna ponuda, u preko 55% slučajeva da je najniža ponuđena cena jedini kriterijum u 90% slučajeva, čime se što je vrlo verovatno kvalitet stavlja u drugi plan, dok u zemljama u okruženju nije takva praksa.

Takođe, izveštaji Državne revizorske institucije govore o brojnim nepravilnostima u vezi sa sprovedenim postupcima javnih nabavki.

Moje pitanje je kakvo je mišljenje Ministarstva finansija i Kancelarije za javne nabavke u vezi sa navedenim podacima i da li ima prostora i načina da se unapredi sistem javnih nabavki kako bi se dodatno podstakla konkurencija, efikasnost i ekonomično trošenje javnih sredstava i što je izuzetno važno, poboljšao kvalitet nabavljenih dobara usluga i radova, što su svakako proklamovani ciljevi koji bi trebali biti ostvareni primenom zakona o javnim nabavkama?

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine Stefan Krkobabić.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Poštovani potpredsednici, poštovani narodni poslanici, postavio bi poslaničko pitanje Ministarstvu za brigu o selu, Kancelariji za Kosovo i Metohiju i Vladi Republike Srbije.

Projekat „500 zadruga u 500 sela Srbije„ započet je 2017. godine, i postaje zamac razvoja sela, ali i celih agrarnih regiona širom Srbije, jer je probudio svest kod poljoprivrednika da samo udruženi možemo ići napred.

Ovaj program je pokazao da jačanje zadrugarstva uspešan model za napredak sitnih poljoprivrednih gazdinstava, koji udruženi lakše opstaju i imaju šansu da stignu do sigurnog plasmana proizvoda, subvencija povoljnih kredita za ulaganje u proizvodnju.

U prilog tom i u razvijenom svetu popularnom obliku organizovanja govori broj od čak 900 novoosnovanih zadruga u Srbiji od 2017. godine do danas, kao i činjenica da su do sada 152 zadruge dobile bespovratna sredstva iz budžeta Republike Srbije.

Uz punu podršku Nacionalnog tima za preporod sela Srbije predsednik Republike Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije u prethodne četiri godine uloženo je 2,2 milijarde dinara u razvoj zadrugarstva.

Zadruge postaju nosioci razvoja sela i regiona. Sve više se u okviru tih zadruga pokreće i finalna proizvodnja, što je veoma važno, jer putem produkcije gotovih proizvoda ne samo preko prodaje sirovina možemo stvarati uslove za ozbiljan profit i izvoz.

Oživljavanje i spas sela, pogotovo u rubnim slabije nastanjenim predelima Srbije jeste državni i svenacionalni prioritet opšte društveni, nadpolitički, nadstranački, nadnacionalni zadatak iza kojeg stoje najviše institucije i najveći autoriteti ove zemlje, pre svega predsednik Republike Aleksandar Vučić, Srpska akademija nauka i umetnosti, ali i sve najveće tradicionalne verske zajednice u Srbiji.

Na inicijativu Ministarstva za brigu o selu predloženo je da za ovogodišnji program za dodelu podsticaja zadrugama za koje iz budžeta države je izdvojeno do 7,5 miliona dinara za novoosnovane i 15 miliona dinara za zadruge koje duže postoje i rade, prijavi ih zadrugari sa KiM.

Državna pomoć ide, ići će, ali je nužno da učinimo sve što je do nas, da naš narod koji živi u južnoj srpskoj pokrajini postane samostalan i ekonomski nezavistan.

Dobar primer uspešnog projekta je zadruga Zubin Potok na KiM koji iz programa podrške „500 zadruge u 500 sela Srbije“ podržana sa 12,4 miliona dinara. Zadruga je dobijenim sredstvima nabavila opremu za preradu i pakovanje voća i zahvaljujući toj investiciji povećala prihod i zaradu u 2020. godini u odnosu na 2019. godinu za 40%. Osim u Austriji, sada izvoze poluproizvode i finalne proizvode u Italiji i Nemačkoj.

Više od 80% srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji živi u ruralnim područjima, što govori o tome koliko je selo značajno za opstanak tih građana Srbije na prostorima južne srpske pokrajine.

Ministarstvo za brigu o selu u saradnji sa Kancelarijom za KiM čini sve da posebnim namenskim programima pomogne srpskom seljaku na KiM.

Razmatrani su infrastrukturni programi sa zajedničkim ciljem opstanka stanovništva i povratka na KiM, a posebna pažnja biće poklonjena kulturnim manifestacijama i očuvanju kulturnpo-istorijske baštine, koji su nezaobilazni deo kulturnog identiteta našeg naroda.

Programi koje će Ministarstvo za brigu o selu sprovoditi u toku 2021. godine imaju za cilj konkretno poboljšanju uslova života i rada stanovnika u selima na čitavoj teritoriji Republike Srbije, uključujući i KiM sa naročitom pažnjom na pogranična, brdsko-planinska i razvijena područja.

Upravo zbog toga poslanički klub PUPS „Tri P“ postavlja dva pitanja Ministarstvu za brigu o selu, Kancelariji za KiM i Vladi Republike Srbije. Da li se planira otvaranje novih zadruga u srpskim sredinama na KiM i na koji način će država Srbija pomoći rad postojećih zadruga u južnoj srpskoj pokrajini? Da li će, osim zadruga na severu KiM, biti pomenute i zadruge u srpskim enklavama na celoj teritoriji KiM, pogotovo u sredinama koje imaju veliku vekovnu tradiciju zadrugarstva, poput, recimo, Velike Hoče u Metohiji, Kosovskog pomoravlja ili srednjovekovnih srpskih manastira na KiM, koji vekovima neguju i čuvaju tradiciju srpskog zadrugarstva?

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući gospodine Orliću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, naime, juče je prvi put u javnosti predočen jedan kompletan izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda na teritoriji srebreničke regije u periodu od 1992. do 1995. godine, koju je osnovala Vlada Republike Srpske 2018. godine, a na čijem čelu je bio gospodin Gideon Gajf, inače ugledni izraelski stručnjak za proučavanje Holokausta,

Komisija je sastavljena od stručnjaka izabranih na osnovu svojih profesionalnih ekspertiza i ličnog i profesionalnog integriteta.

Pročitaću sastav Komisije, jer zlonamerni bi mogli reći da su tu bili samo predstavnici Ruske Federacije i Republike Kine, ali nije tako i to ćete videti iz sastava Komisije.

Dakle, pored Gajfa, članovi Komisije za Srebrenicu su i Markus Godbah, advokat iz Nemačke i veštak za suđenje zločina Aušvica, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard, forenzičar iz Australije, Đuzepe Zakrija, publicista iz Italije, u međuvremenu, nažalost, preminuo, Lorens Armand Frenč iz SAD, Adenrele Šhinaba, ekspert za Boho Haram, ekstremistički i islamistički pokret iz Nigerije i prof. dr Marija Đurić, šef forenzičke laboratorije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veoma kompetentna i kvalifikovana Komisija.

Ova komisija je, nakon trogodišnjeg rada, sastavila izveštaj na preko 1.000 strana sa ozbiljnom stručnom i naučnom argumentacijom.

Ja ću pročitati deo zaključka komisije, a on glasi: „Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida, niti genocid uopšte.“

Dakle, nije bilo genocida i to ne tvrdimo mi, već ugledna grupa međunarodnih eksperata.

Činjenica je da ovaj Izveštaj govori suprotno od sramne presude Haškog suda generalu Mladiću, Radovanu Karadžiću. Izveštaj ove Komisije pokazuje da Haški sud, nažalost, nije radio profesionalno, nije se rukovodio pravom i pravdom, međunarodnim pravom, već je imao jedan selektivan pristup, nekome manje, a nekom više.

S druge strane, neke zemlje u regionu, želeći da se dodvore svojim mentorima, požurile su da brže bolje donesu svoje rezolucije kojima Srbe osuđuju za genocid u Srebrenici i na taj način unapred opredelile da je Srebrenica genocid, što naravno nije istina.

Očigledno je da se time služe kao političkom polugom. Čak je i bratska Crna Gora požurila da to učini pre Prištine i pre prištinske vlasti. Od Prištine se to moglo očekivati, jer Priština koristi svoj dobro uvežbani metod da je napad najbolja odbrana i da je bolje i politički isplativije druge optuživati.

Podsetiću, Srbija je jedina pre više od deset godina osudila zločine u Srebrenici i to je bila naša međunarodna i moralna obaveza, izrazili saučešće porodicama žrtava, nadu i veru da se takvi zločini više nikada neće ponoviti ni na jednoj strani i da ćemo sačuvati mir i stabilnost, ali i vrlo jasno rekli da zločin ne može biti nacionalni, da za zločin ne može odgovarati narod, ne može odgovarati država, mora odgovarati pojedinac, a svako ko je počinio zločin treba i mora da odgovara.

Dobro oni to znaju i kada već tako pravdoljubivo, zašto niko od njih nije osudio nijedan zločin počinjen prema Srbima u sukobu tokom raspada SFRJ? Zašto nije osuđen zločin nad Srbima u Podrinju, Bratuncu i srebreničkim selima, gde je stradalo preko tri hiljade Srba? Zašto nije osuđena „Oluja“ u kojoj je mučki ubijeno 1.869, a proterano 250.000 Srba? Zašto nisu osuđena brojna masovna ubistva i proterivanja preko 250.000 Srba sa prostora Kosova i Metohije? Na kraju, zašto nijedna zemlja regiona nije do sada donela rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima izvršenim u ustaškim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata na prostoru i na teritoriji NDH-a.

Očigledno je da se radi o orkestriranoj, o dobro osmišljenoj strategijskom napadu na Republiku Srbiju, o dobro osmišljenoj politici napada na Republiku Srbiju, pritisci na Republiku Srbiju i zato mi kažemo da u periodu pred nama je Srbija pred velikim iskušenjima i pred velikim izazovima. Zarad pravdanja sopstvenih zločina, pa i genocida nad Srbima, potrebno je upravo nas Srbe i jedino nas proglasiti genocidnim narodom, a nije to istorijska istina? Šta ćemo sada? Dokle više ovo ide? Šta je sa srpskim žrtvama? Ja postavljam samo jedno pitanje – da li Vlada ima mogućnost i planira da kada je reč o ovom izveštaju preduzme bilo šta povodom okrutne ratnohuškačke politike uperene protiv Srbije koja se svakodnevno u sve brutalnijim oblicima čuje u regionu i od Albanaca sa Kosova i Metohije, pri čemu se našem narodu stavlja pečat genocidnosti, kojim će biti obeležene i sve buduće generacije ukoliko mi kao država ne reagujemo adekvatno na ove gnusne optužbe.

Zahvaljujem, predsedavajući.