Zahvaljujem.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici dr Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Zoltan Pek, Rozalija Ekres, Akoš Ujhelji, Daniel Đivanović, dr Emeše Uri i Nandor Kiš.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč?
Poštovane kolege, obrisaću listu, jer predlagač amandmana želi reč, a po pravilu ima prednost, tako da ću zamoliti dr Emeše Uri da se prijavi, a da vi sačekate.
Izvolite.

Poštovana potpredsednice, poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi, prvo, da čestitam praznik srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a istovremeno da potvrdim da će SVM podržati Predlog zakona o kojem se glasa.

Kao što je moj kolega, predsednik poslaničke grupe dr Balint Pastor, rekao pri podnošenju amandmana na Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, korišćenje jezika je vrlo bitno za funkcionisanje ljudske civilizacije i bez jezika nema ljudske civilizacije i da jezik ima, pored svojih lingvističkih, socioloških, antropoloških, pravnih, politikoloških vrednosti, i političke aspekte.

Da ponovim i da potvrdim, nesporno je i to da je jezik svakako deo ne samo izražavanja, već i nacionalnog identiteta jednog naroda i mi iz SVM smatramo da je prirodno da svaki narod ima pravo, pa čak i obavezu da štiti, čuva svoj jezik, pa i svoje pismo, a naročito ako je osobenost tog jezika, kao što je ćirilica, osobenost srpskog jezika.

Za nas je vrlo bitno da ovaj Predlog zakona se ne tiče upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina upravo zbog toga što to nije i ne može da bude predmet ovog zakona. Pravo službene upotrebe, istovremene, ravnopravne upotrebe jezika nacionalnih manjina reguliše Ustav, kao najviši pravni akt Republike Srbije. Zatim, reguliše Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a reguliše ga i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Amandmani koje je SVM uputio na Predlog zakona su imali nameru da otklone neke nedoumice i to prvi amandman da odmah u članu 1. predloga zakona piše da sve šta će ovaj zakon regulisati nema uticaj na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, jer to proističe iz samog Ustava, proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i proističe iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Drugi naš amandman se odnosi na određene i eventualne poreske olakšice koje bi dalje regulisali poreski zakoni i da ta odredba ne bi bila diskriminatorna, mi smo predložili jedan amandman po analogiji na stav 1. tog člana, koji govori o tome da privredna društva koja koriste ćirilično pismo mogu u skladu sa poreskim zakonima da računaju na neke eventualne poreske olakšice.

Po istom tom principu mi smo predvideli kao mogućnost da privredna društva, koja po prirodi stvari, ne mogu u svom poslovanju da koriste srpski jezik i ćirilično pismo, jer na primer, bave se izdavaštvom knjiga, časopisa na jezicima nacionalnih manjina imaju isto to pravo.

Treći amandman se odnosi na logo manifestacija, predviđeno je predlogom zakona da one manifestacije koje se finansiraju iz javnih izvora moraju da imaju logo na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Mi smo predvideli da u slučaju manifestacija koje imaju za cilj očuvanje, negovanje identiteta nacionalne manjine, logo tih manifestacija možda bude i na jeziku nacionalnih manjina.

Znači, to su bila naša tri amandmana koja su imali za cilj da poboljšaju ovaj Predlog zakona, a apsolutno da ne dovode u pitanje osnovnu nameru iz tog.

Ovom prilikom bih se zahvalila ispred SVM i Vladi i ministarki Gojković, što su imali sluha i prihvatili naše amandmane u znak partnerstva i poštovanje raznolikosti.

Ja bih takođe istakla značaj upotrebe latiničnog pisma u srpskom jeziku. Dozvolite mi da ponovim ono što je moj kolega, dr Balint Pastor, istakao da u svetu postoji, i nekoliko kolega poslanika je takođe ponovilo, da u svetu postoji samo 10 jezika koji imaju dva pisma. Jedan od njih je srpski jezik, koji je jedini na teritoriji Evrope i mislim da ovo bogatstvo treba negovati isto kao samo ćirilično pismo i treba ga čuvati.

Istakla bih da je naročito ta digrafija važna i vrlo praktična i značajna u profesijama kao što je moja, znači u zdravstvu, gde su dijagnoze na latinskom jeziku, skraćenice koje su uobičajene, prihvaćene opšte poznate, gube svoje slikovito značenje ako se pretvore i pišu ćiriličnim slovima i mogu, ono što je najbitnije, mogu dovesti do zabune.

Slično je to i sa informatičarskom strukom, gde je zbog internacionalne upotrebe skraćenica vrlo nezahvalno i ja smatram da je kontraproduktivno forsirati pretvaranje istih skraćenica u ćirilične akronime skraćenice, odnosno jer se one urezuju u pamćenje baš kao slike i zbog toga praktično se mnogo lakše koriste ako su stalno u istom obliku.

Kao pripadnica etničkoj grupi mađarske nacionalnosti, smatram da uz mogućnost, naglašavam, ravnopravno korišćenje svog maternjeg govornog i pisanog jezika nismo ugroženi ovim zakonom. Čak šta više, mi smo bogatiji, jer vladamo i koristimo i svoj maternji jezik, pišemo na njemu, ali poznajemo, vladamo i koristimo jezik većine, i jedno i drugo pismo. Kamo sreće kada bi svako od nas bio svestan da svaki jezik koji govorimo, koji poznajemo, koji razumemo, koji čitamo i pišemo, otvara nam nove mogućnosti i nove vidike.

Ja potičem iz sredine gde je multilingvalnost bila uobičajenost, svakodnevnica običnog čoveka. Svaki Mađar, Rumun, Slovak, Nemac, Srbin, Makedonac i ostali govorili su međusobno jezike svojih komšija, pozdravljali se iz poštovanja jedni prema drugima na jezicima svojih komšija, a to mesto, verovali ili ne, nije daleko od Beograda. To je u opštini Plandište gde su poliglote bile svakodnevnica.

Znači, bilo je u svakom selu i dan danas ih ima, naročito među starijim življem. Ono što je bitno je da je svako od njih uspeo da sačuva svoj identitet, svoj jezik, svoje pismo, ali poštovanje i drugih i to zahvaljujući prvenstveno svom radu, svom poštenju i zalaganju.

Na kraju, želim samo još jednom da potvrdim da Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ovaj Predlog zakona, jer nakon prihvatanja amandmana, smatramo da zakon ne umanjuje prava pripadnika nacionalnih manjina. Hvala.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici, dr Emeši Uri.
Reč ima narodni poslanik Ivan Ribać.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, poštovani građani Srbije, pismo predstavlja izraz autentičnosti jednog jezika, način na koji taj jezik se obraća, ne samo onima koji ga slušaju, već i široj zajednici, zato treba uvek imati u vidu taj specifičan odnos između jezika i pisma.

Izražavajući duh nekog jezika, pismo u tom smislu nije samo sistem komunikacije, već specifičan način izražavanja nekog jezika, izraz onoga što nam taj jezik govori.

U tom smislu, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, poštujući ranija zakonska rešenja koja uređuju službenu upotrebu pisma, ima intenciju da u vremenu kada sve manje osluškujemo jezik skrene pažnju na njegov autentičan izraz i na pisanu ćiriličnu tradiciju i njene korene.

Ne mislim da bilo kome, osim na dobronamernima bi bilo sporno i da ćemo se svi složiti sa tim da je sasvim prirodno da ćirilično pismo bude obavezno za sve državne organe ili pravne subjekte u kojima je dominantan državni kapital.

To se odnosi i na obrazovne ustanove na svim nivoima. Verovatno smo bili svi u prilici da se suočimo sa ignorisanjem ćirilice na zvaničnim dokumentima ili zvaničnim sajtovima visokoobrazovnih ustanova.

U tom smislu, ovaj zakon će omogućiti doslednu upotrebu ćirilice koja je posebno značajna upravo u prosvetnim ustanovama, jer one imaju naročit značaj u očuvanju tradicije.

Razume se, ni ovaj zakon ne treba da zadire u upotrebu drugih pisama u naučne ili istraživačke svrhe, niti u pravo nacionalnih manjina da se služe svojim pismom i da neguju sopstvenu tradiciju.

Sa druge strane, ovaj zakon dopušta da bude stimulisana upotreba ćirilice kada je reč o privatnim organizacijama i preduzećima, kao i privatnim medijima.

Mi smo kao zakonodavni dom stalno izloženi kritikama. Naravno, kritike su dobre ukoliko su konstruktivne, ukoliko su dobronamerne, ali ja već evo godinu i po dana skoro sedim u ovom visokom domu i nisam čuo takvu neku kritiku. Mi, naime, moramo zbog mogućih zluradih komentara da jasno naglasimo da ovim zakonom neće biti ugrožena prava nacionalnih manjina, niti na upotrebu svoga pisma, niti na negovanje svog nacionalnog identiteta i tradicije.

Srbija je, u ostalom, u svojoj novijoj istoriji uvek poštovala veru i tradiciju drugih naroda koji su se nalazili i živeli u okvirima njenih granica. Sa druge strane, zatiranje srpske tradicije i zabrana ćiriličnog pisma često su bili zloslutna najava pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog identiteta, od zabrane ćiriličnog pisma u austrijskom carstvu i to u dva navrata, za vreme Marije Terezije i za vreme Franca Jozefa, kada se zabranilo da se u školama išta piše osim latinice. Naravno, vrlo brzo su odustali od toga zbog buna SPC i srpskog naroda, zatim, tokom austrougarske okupacije, tokom velikog rata, kada je u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pa i Srbiji, bila zabranjena ćirilica, kao i u NDH u toku Drugog svetskog rata kada je zabrana upotreba ćiriličnog pisma bila izglasana posebnim zakonom od 21. aprila 1941. godine koji se zvao Zakonska odredba o zabrani ćirilice i bila je uvod u nasilna pokrštavanja, a potom i pogrom srpskog naroda.

Borba za očuvanje ćirilice prema tome utemeljuje ista ona istrajnost koja je u korenu srpskog opstajanja uprkos pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog bića.

S druge strane, treba biti iskren pa reći da vitalnost neke nacije pretpostavlja očuvanost njenog nacionalnog identiteta.

Danas, u vreme globalističkog povezivanja i brisanja granica u svrhu slobodnog protoka ljudi, usluga, kapitala i roba, opasnost po nacionalni identitet dobija novo ruho koje zahteva i nove vidove borbe za njegovo očuvanje. Tekst zakona, koji je danas pred nama, predstavlja oblik takvog nastojanja da uključujući se u savremene svetske tokove ne izgubimo nacionalni identitet, da u poplavi svetskih jezika i najnovijih sredstava komuniciranja ne zaboravimo na bogatstvo i na lepotu našeg jezika, na njegove posebne izražajne mogućnosti koje su udelovljene upravo na stanicama pisanim ćiriličnim pismom. U tom smislu ovaj zakon je obziran kako prema slobodi preduzetništva, koja njime nije ugrožena, tako i prema očuvanju pisma na kojem je nastala naša nacionalna književnost.

U demokratskom i liberalnom duhu ovaj zakon neće ni na koji način primoravati one organizacije koje nisu pod direktnim državnim finansiranjem iako se upravo u nekim nedržavnim medijima do monopola ukorenilo ne samo ignorisanje ćirilice, nego i prezir prema našem pismu, prema kulturi i prema tradiciji, a sve to uprkos jednom od najviših načela liberalno demokratskog duha, poštovanju različitosti. To potvrđuje da je činjenica i činjenica da je donošenje ovog zakona u potpunosti u skladu sa međunarodnim konvencijama, propisima, sporazumima, kao i usvojenim dokumentima javnih politika. Pa ipak ne sumnjam da će pojedini mediji u vlasništvu opozicije, koja ne mari ni za tradiciju, ni za kulturu, ni za dobrobit ovog naroda i posle donošenja ovog zakona nastaviti sa praksom ignoracije naše tradicije, naše kulture, ali i prezentovanje jedne iskrivljene slike slobode i jednakosti koja počiva na uverenju da upravo oni i niko drugi treba da budu slobodniji, jednakiji od drugih.

Taj se manir, ako ništa drugo, jasno očitava u pregovorima o izbornim uslovima gde se pod plaštom tobožnje ugroženosti zahteva povlašćen status, veće slobode i posebne startne pozicije kako bi gospoda iz opozicije nas udostojila da izađu na izbore.

Oni traže, da se figurativno izrazim, da trče trku na 100 metara, a da imaju 90 metara prednosti i da pritom njihovi protivnici politički, u ovom slučaju mi, skakućemo na jednoj nozi što je nerealno.

Sada napadaju iz svih oružja i predstavnike, evroparlamentarce koji su se na njihov poziv odazvali da učestvuju u dijalogu ne bi li se čudom načudili kad su videli šta gospoda opozicionari žele i traže i jedino što im odgovara to je da ih nekim posebnim ukazom, da li iz EU, da li iz NATO pakta ili bilo koje druge nacionalne organizacije direktno kao namesnike postave u državne fotelje ne bi li, kako to reče Šekspir u svom sonetu - stomaka punih masnih petlova nastavili da arče državno dobro.

Da se ne zavaravamo nema tih izbornih uslova kojima bi bili zadovoljni, odnosno nema tog povlašćenog statusa koji bi im obezbedio pobedu na sledećim izborima zato što se narod dobro seća kako je bilo dok su oni bili na vlasti.

Takođe, valja primetiti da su glavne perjanice opozicije svesne da ne mogu dobiti apsolutno ni glasa maltene ni u zgradi u kojoj žive, sada isturaju u prvi plan neke koji bi na neko izigravanje poverenja građana, da ne kažem prevaru, možda mogli da dobiju neki glas kao na primer gospođu Mariniku Tepić, koja je ipak dama, koja je ipak pripadnica slabijeg pola, mislim fizički, koja sad razmišlja kako će dobiti neki glas ne bi li se neko sažalio na njene jadikovke tipa da ljudi iz vlasti prizivaju na prolivanje krvi na ulicama ukoliko oni odustanu od izbora, da ona tobože ne bi mogla da preživi da neko ostane bez oca, bez majke, bez brata, naravno optužujući sada i poslanike evroparlamenta naši saučesnici u svemu tome, a ne da su došli ovde da pregovaraju na njihovoj strani.

Gospođo Tepić, ajmo ovako, ako je ova vlast koja je pristala na saradnju sa evroparlamentarcima, koja je spustila cenzus sa pet na 3%, ako je ponudila vama drastično bolje uslove nego što je ona imala kada se borila da dođe na vlast, ako poziva na demokratske načine borbe za osvajanje vlasti, kako će onda ova vlast biti odgovorna za prolivanje krvi, a vi i vaši istomišljenici koji pozivate na bojkot, na neposlušnost, na rušilačke nerede i nemire uz saradnju sa nekima koji sebe zovu intelektualnom i kulturnom elitom, koji kažu da ne može da se ova vlast sruši ukoliko ne budu puške se koristile, onda vam postavljam jedno pitanje – vladate li, poštovana gospođo i svi vaši inspiratori, vašom svešću i vašim razumom?

Meni ništa nije jasno. Mi koji ukazujemo na poštovanje demokratije, ukazujemo i pozivamo na mir, mi smo znači za prolivanje krvi, a vi koji pozivate ne nelegalna, neustavna i protivzakonita sredstva za osvajanje vlasti, vi želite mir? Svašta čuh, a mislio sam u ovim godinama sve čuo.

Još nešto, ako se toliko bojite da neko ne ostane bez brata, sestre, majke ili oca, kako ste to naveli u vašim skorašnjim intervjuima, kako ste onda optuživali ovu vlast da je diktatorska i pozivali na one rušilačke nemire ispred Skupštine kada su pokušavana ubistva naših policajaca od strane vaših pristalica? Da li je život onih koji rade za našu državu ili ogromnog broja građana koji poklanjaju poverenje SNS i njenoj politici, da li je manje vredan od života od onih za koje se vi sada tobože bojite? Ne bojite se vi, gospođo, ni za jedan život. Vi se isključivo bojite za fotelju u firmi u kojoj radite.

Isto valja pomenuti i gospodina kome je nadima Ćuta, koji se sad odjedared kao životni borac za zdravu prirodu se sada bori ne bi li on dobio parče vlasti. Prvo je bio u saradnji i obostranim simpatijama i sa Vukom Jeremićem i sa Draganom Đilasom i ostalima, ali racionalno je procenio da oni ne mogu da pređu cenzus zato što se prosto vidi koliko ih naš narod voli i poštuje i koliko su ga svojom brigom prema njemu zadužili i sada odjednom nastupa kao solistički apostrofirajući sebe kao lidera, a meni, poštovani građani Srbije, gospodin Ćuta više liči na onog ustašoidnog Sekulu Drljevića koji je 1906. godine, da napomenemo, jako veliki i izražen Srbin.

Naime, glasao je da se promeni ime crnogorske školske skupštine u srpska skupština, koji je bio veliki poštovalac dinastije Karađorđević, koji je nakon što je izvisio za neko ministarsko mesto ili neku funkciju koju mu je u neformalnim krugovima neko obećao, zbog lične sujete i poraza postao jedan od ideologa crnogorske nacije, govorio je da potiče od crvenih Hrvata i bio jedan od najvećih mrzitelja svega srpskog naravno do pojave gospodina Mila Đukanovića i to onog novijeg Mila Đukanovića pošto se on kao u „Matriksu“ seli iz vremenskog perioda u vremenski period.

Naime, onaj raniji je ljubio krst kao ateista u ruci Amfilohija Radovića, molio za blagoslov, ponosio se na svoju srpsku istoriju i tradiciju, a ovaj novi taman tako kao Sekula Drljević trudi se da satre sve srpsko, i jezik i kulturu i naciju, a napokon i crkvu. Ali nema ništa od toga, poštovani gospodine Đukanoviću. Preživeo je srpski narod i Srbi su preživeli Tatare i sultane i Franca Jozefa, preživeli su i Hitlera, pa čak i NATO pakt. Preživećemo i nećemo pokleći i to što nam predsednika nazivate Hitlerom, a našu crkvu nazivate krvavom i to ni manje ni više nego u hrvatskim medijima. Neka vam služi na čast ako uopšte znate znanje te reči.

Da se vratim na gospodina Ćutu. Kako rekoh on kao Sekula, kada mu nisu dozvoli da sam otvori mini hidrocentralu, zašta smo imali prilike da vidimo dokaze u svim našim novinama, on odjednom postade borac za reke i prirodna bogatstva, organizujući razne ekološke ustanke, proteste koji svakako mogu da eskaliraju u nemire i nerede, na kojima se govori, apsolutno o svemu osim o ekologiji. I to je u redu.

Menjaju se ljudi i menjaju im se stavovi, ali budite fer i pošteni napravite stranku, izađite na izbore, ponudite svojim građanima program, džentlmenski dobite njihovo poverenje, ukoliko imate šta da ponudite. Ovako nemojte. Jeftino je i vređa inteligenciju naših građana.

Još da kažem da je po njihovom i po gospođi Tepić i po gospodinu Ćuti, njihovim inspiratorima koji su oličeni u domaćem stranom tajkunskom lobiju i agenturnim mrežama, na ovo drugo što sam rekao treba posebno obratiti pažnju, ako uzmemo u obzir sinoćni intervju Saše Jankovića. Posebna pravila izborna bi važila za njih, a posebna za narod jer su oni i oni koji su im naklonjeni tzv. elita, a mi svi ostali, ogromna većina našega naroda smo paćenici, mi smo sendvičari, Kaligulini konji kako nas neretko nazivaju.

Vlada Srbije, a posebno SNS kao njen pokretački duh, predlogom ovog zakona pokazuje da je u turbulentnom vremenu borbe za ekonomski razvitak u uslovima pandemije, u sred velikih međunarodnih izazova ne zaboravlja kulturni identitet i negovanje tradicije. Odgovornost i svestranost, uostalom, su glavna obeležja ove vlasti i ono po čemu se ona razlikuje od ljudi bez korena, identiteta i obraza, kojima je jedina vrednost besprizorna pljačka sopstvenog naroda.

I u duhu tačke dnevnog reda, citiraću reči Svetoga Nikolaja Velimirovića i s time ću završiti. „Ne ako Boga znate gospodo srpska, ako ste učeni, budite i pametni, čuvajmo ćirilicu u vekovima prošlim, ona je sačuvala nas.“ Slava Srbiji.

Poštovani narodni poslanici, kako ne bi blokirali sistem i kako biste mogli da se organizujete, sada ću prozvati narednih troje narodnih poslanika, da znaju.
Znači, prvo će govoriti narodni poslanik Viktor Jevtović, pa narodni poslanik Srbislav Filipović, a nakon njega neka se pripremi narodni poslanik Milan Jugović.
Reč ima narodni poslanik Viktor Jevtović.
Molim vas da ne pritiskate, ne prijavljujete. Blokiraćete sistem. Imaćemo pauzu od sat vremena i kasnije ćemo glasati.

Poštovana ministarka, poštovane saradnice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije.

Ćirilica je neotuđivi deo srpskog integriteta. Nemački oftamolog dr Verner Veber nazvao je srpsku ćirilicu prvom azbukom sveta. On je odbranio doktorsku disertaciju u Lajpcigu 1937. godine na temu „Azbuka sveta“. Kada je ustanovio da je srpska ćirilica odmor za oči.

Ime je dobila po Ćirilu, jednom od Solunske braće koji su širili hrišćanstvo među Slovenima. Smatra se da je tvorac ćirilice Klimet Ohridsdki, jedan od učenika Ćirila i Metodija. Postoje neki istraživači koji tvrde da je njen tvorac Konstantin preslavski, odnosno car Simeon Veliki.

Vuk Stefanović Karadžić otišao je iz Srbije tokom srpske revolucije 1813. godine u Beč. Tu se sreće sa Jernejem Kopitarom, lingvistom, koji je bavio slavistikom. Kopitar i Sava Mrkalj pomogli su Vuku da reformiše srpski jezik i njegov pravopis. Vuk je svoju reformu ćirilice izveo prilikom objavljivanja srpskog rečnika 1818. godine. Vukova reforma srpskog jezika i standardizacija srpske ćirilice zvanično i priznata 1868. godine, četiri godine nakon njegove smrti.

Kada su udarili na srpski identitet, zabranjivali su nam naše pismo. U Drugom svetskom ratu u nezavisnoj državi Hrvatskoj ćirilica je bila zabranjena jednim od prvih zakona koji je doneo ustaški režim u Zagrebu 21. aprila 1941. godine. Objavljena je zakonska odredba o zabrani ćirilice koji je potpisao Ante Pavelić. Nisu bolje prošli ni simboli našeg identiteta.

Danas, sudeći po izjavama i političkom programu Marinike Tepić i njenog gazde Dragana Đilasa svi smo mi kolektivno okarakterisani kao genocidni, od strane tih zlikovaca, čije se ruganje srpskoj himni i zastavi, kao i crkvi ne razlikuje mnogo od nekadašnjeg dekreta nametanih kako bi se satrlo svako pravo na postojanje srpskog naroda i njegovog identiteta.

Ovim zakonom o ćirilici saopštavamo da na to ne pristajemo. Pokazujemo doslednost i odgovornost prema svojoj državi, svojoj tradiciji, crkvi, junačkim precima i budućim generacijama. To je politika koju vodi Aleksandar Vučić, gde je Srbija na prvom mestu.

Donošenje zakona je motivisano prvenstveno potrebom za očuvanje ćiriličnog pisma. Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se ustanovi dodatna mera čiji je cilj negovanje srpskog jezika, a samim tim i tradicionalnih vrednosti i pospeši šira upotreba ćirilice u javnom životu. Obzirom na istorijski, kulturni, identitetski značaj našeg pisma, mere koje predviđaju očuvanje i zaštitu ćiriličnog pisma imaju dvojaki karakter. Prvo su obavezujuće. Prema predloženim rešenjima gde bi svi subjekti koji posluju ili obavljaju delatnosti sa većinskim učešćem javnog kapitala bili u obavezi da koriste ćirilično pismo. Iako je to zakonom već predviđeno, u službenoj upotrebi jezika i pisma za državne, pokrajinske i lokalne organe vlasti, javna preduzeća, javne službe, nastojimo da se ta ovlašćenja poštuju i sa ponosom implementiraju kroz celokupan javni sektor.

Takođe postoji skup mera stimulativne prirode, usmeren na privatni sektor pre svega, na sredstva javnog informisanja, iz razloga njihovog značaja za javni život. Takođe značajna mera je i osnivanje posebnog savete Vlade za srpski jezik koji će sa stručnog stanovišta analizirati stanje u oblasti upotrebe ćiriličnog pisma kao matičnog pisma srpskog jezika. To je patriotska i dosledna suverena politika koju sprovodi Republika Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem, gde u amanet budućim generacijama ostavljamo čuvanje tradicije i zavet da ne zaboravljamo istoriju, a činjenica je da ako ne poštujemo, ne poznajemo i ne cenimo svoju istoriju, ne možemo se orijentisati, planirati i raditi na svojoj budućnosti.

Poučeni i ne tako davnom prošlošću i devastirajućom politikom žutog tajkunskog preduzeća, predvođenog Draganom Đilasom, Marinikom Tepić, Aleksićem, Jeremićem i ostalim propalim politikantima, čija imena trajno nose žig lopova, hohštaplera i prevaranata koji su doveli Srbiju na rub propasti, rešeni smo da pamtimo baš sve. Srbija i narod su im bili poslednja rupa na svirali, dok su njihovi lični interesi afirmisani u pljačkanju narodnog novca koji su bezobzirno upumpavali na svoje privatne račune širom Mauricijusa, Švajcarske i raznih egzotičnih destinacija, raskalašno uživali u bezobzirnom rasipanju i bili su velemajstori u tome. Dostojanstvo naroda umeli su samo da gaze.

Sada kada je Srbija lider u ekonomiji, stranim investicijama, stotinama novih fabrika i podignute glave suverena i jaka, zahvaljujući nezaustavljujućoj borbi Aleksandra Vučića koji se lavovski nosi sa svim izazovima i bestijalnim napadima dokazujemo da imamo snage da uzdignemo i nacionalni ponos i obnovimo identitet, učvrstimo u prošlosti narušeno dostojanstvo, vaskrsnemo naše simbole.

To je legat politike Aleksandra Vučića. To ostavlja Srbima, uzdigavši Srbiju iz pepela bivšeg režima, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag najvećeg lidera u novijoj srpskoj istoriji, čoveka za koga su Srbija i narod svetinja.

Znamo šta smeta mnogima. Pojavljuju se i neke organizacije, predvođene i plaćene od strane onih koji žele da Srbiju opet vide poniženu i na kolenima, pod izgovorom da štite životnu sredinu, uzdižu glupost na nivo besmisla, tvrde da je vakcina koja spašava svet samo laž u rukama režima, a sami lažu da su oni, tobože, spasitelji Srbije. Samo ne znam od čega? Od novih fabrika, bolnica, većih plata i penzija, standarda dostojnih čoveka? Još nas ubeđuju da sve što je urađeno treba zatvoriti i uništiti, dok bi narod po njihovom idejnom projektu jeo travu sa zelenih površina koje navodno štite, a zapravo brinu o zelenoj boji dolara, koji samo niču po njihovim računima.

Za koje to projekte tačno rade? One koji se ponovo plaćaju nacionalnim dostojanstvom? To nude Srbiji. E, to im neće moći, to su samo pusti snovi, jer Srbija predvođena Aleksandrom Vučićem, uvek uz snažnu podršku naroda, donosiće odluke koje su najbolje za državu i sve njene građane. Neće ovde više nikada odlučivati strane ambasade ni kriminalne organizacije, plaćenici tajkuna. Naš pravac biće isključivo odluka naroda. A narod je jedini pravi sudija i narod vidi sve, a reč naroda za Aleksandra Vučića i SNS su svetinja. I taj narod je rekao - želimo da sa ponosom kažemo svetu ko smo i šta nam pripada. Naš odgovor na to glasi - obezbedićemo da se vaš glas dobro čuje, da ga svi razumeju i da ga poštuju, da znaju da on govori svojim srpskim jezikom, da se zapisuje svojim ćiriličnim pismom, da se od njegove siline vijori njegova, naša, srpska trobojka, da to svi razumeju i da to svi poštuju.

Uspeli smo da se izborimo. Današnji dan je dokaz. Srpski narode, neka ti je srećan praznik i živela Srbija!

Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, srećan vam ovaj naš današnji praznik, koji drugu godinu za redom slavimo i obeležavamo u Republici Srbiji i to jeste ono što je dobro, ali je sramota što tek drugu godinu zaredom. Trebalo je to da slavimo vekovima unazad, da se vekovima, svake godine, na određeni dan setimo i svojih simbola i svojih junaka koji su se borili za slobodu i onih momenata da kada smo bili jedinstveni, kada smo bili složni, smo mogli da uradimo i ono što su mnogi mislili da je za srpski narod nemoguće.

Često sam pre nego što smo ustanovili ovaj praznik i pre nego što je počeo da se obeležava sretao mlade ljude po Srbiji koji su na raznim odevnim predmetima nosili simbole nekih drugih država. Kada bih video nekoga ko nosi simbole sopstvene države, Srbije ili Kraljevine Srbije iz onog slavnog vremena srpskog herojstva Prvog i Drugog svetskog rata, takav čovek bi bio u vremenu nakon 2000. godine ismejavan. Njega su gledali kao, oprostiće mi gledaoci, građani i kolege, gledali su ga kao budalu, kao nekog ludaka, kao nekog koga treba izvrnuti ruglu.

To je bio deo te nesrećne politike koja je u ovoj zemlji vođena od 2000. godine, da svako ko je nacionalno svestan, da svako ko voli svoju državu, ko voli svoju naciju, voli svoje simbole, svoju istoriju, da od njega napravite idiota, da od njega napravite zlikovca, zločinca i ne znam ni ja šta sve. Pa po cenu toga da pljujete po sopstvenoj istoriji, po sopstvenim simbolima, pa kažete - to je četnik, vidi ga, prljavi, masni, odvratni.

Tako to danas prenose i njihovi portali, i to vidimo da jeste bila njihova politika od 2000. godine. Danas ni jedan istinski ne čestita praznik građanima Srbije. Niko od njih nije rekao zbog čega je ovaj praznik značajan danas. Niko od njih se nije setio junaka sa Solunskog fronta. Niko od njih se nije setio onih naših mučenika i stradalnika sa albanske golgote, kada su na stotine hiljada ljudi, našeg naroda i vojnika izgubili svoje živote prelazeći preko strašnih planina Albanije, gde su tražili izlaz i putokaz kako da se jednog dana vrate u svoju otadžbinu i oslobode porobljenu zemlju. Neki su se tih junaka stideli, i simbola i naše državne zastave i himne i svega što je srpsko.

Ova država je napokon na svom čelu dobila državnika kakav je Aleksandar Vučić i od toga momenta u Srbiji kreće potpuni preokret kada je u pitanju pogled na našu nacionalnu istoriju, na naše simbole, na našu tradiciju, na srpske junake, na one ljude koji su ostavljali svoje kosti ne tražeći ništa a dajući sve za svoju državu.

Ništa oni nisu tražili. Nisu pitali kolika mi je plata, kolika mi je dnevnica, da li ću da dobijem pomoć, da li ću da dobijem ovu ili onu hranu, da li imam tople čizme ili ne, da li imam zimsko odelo ili ne, da li imam dve ili tri uniforme, da li imam pušku ili ne? Borili su se onim čime su imali, jer su znali da brane ono najsvetije što im je ostalo i što su im ostavili njihovi preci.

Mnoge generacije posle njih su prema tim junacima bile nepravedne. Nisu u dovoljnoj meri svojoj deci skretali pažnju ni na naš jezik, ni na naše pismo, na ćirilicu, ni na naše simbole, ni na istoriju. Sve je to nekako u komunističkom 1945. godine pa do kasnih devedesetih, mogu slobodno da kažem, potiskivano u stranu. Nemoj da se sećamo Jasenovca, nemoj da se sećamo Solunskog fronta, nemoj da se sećamo onih hrabrih pilota koji su 1941. godine uzleteli i branili Beograd od nacističkog bombardovanja, iako su znali da će živi teško da se vrate svojim kućama, jer je nemačka avijacija bila daleko jača nego što je naša avijacija tada bila.

Sve te heroje smo zaboravili, potisnuli, sklonili u stranu i slavili neke druge koji su uništavali srpstvo i Srbiju 50, 60 godina unazad. Onda su njihovi naslednici, naravno, 2000. godine dobro utabanim stazama od 1945. godine na ovamo nastavili taj projekat uništavanja Srbije u svakom smislu i rasprodaju Srbije i cepanje njenog, i onda je taj proces uništavanja Srbije konačno zaustavljen 2012. godine i Srbija kreće da se menja na bolje.

Danas sam doneo ovde, mnogi su dolazili ovde, pravili u Narodnoj skupštini razni cirkus, ja sam doneo našu zastavu kojom trebamo svi da se ponosimo. Siguran sam da se Đilas nje ne ponosi, ali se nje stidi. On stavlja zastavu verovatno na kojoj se nalazi neka novčanica, zastavu na kojoj se nalaze slike uništenih naših fabrika, gradova, preduzeća, građana koji plaču, jer nemaju svom detetu užinu da daju. To su slike koje bi on da vidi na zastavi Srbije. To je zastava kakvu bi Srbija imala kada bi Dragan Đilas ponovo došao na vlast u ovoj zemlji.

Pozivam vas da oni koji još nisu u svojim kućama nabavili ovakve zastave, građani Srbije, kupite, sašijte ovakvu zastavu, stavite na svoje prozore, na balkone, na kuće, na dvorišta, gde imate, ponosite se svojim simbolima, jer ako se budete stideli svojih simbola, teško da ćemo ovde i neku svetliju budućnost da imamo.

Ne može narod samo da se nahrani ekonomijom, potrebna mu je istorija i tradicija. U tom smislu, sve ono što radi danas predsednik Republike Aleksandar Vučić jeste podsticaj građanima da čuvaju svoju istoriju, svoju tradiciju, da se njome ponose, da ono što je zaboravljeno se setimo. Zato ćemo opet danas svi da budemo na Savskom trgu, zajedno, ujedinjeni, za slobodnu, uspešnu Srbiju.

Doneo sam još jednu stvar koju moram da vam pokažem, a to se odnosi na one najhrabrije među hrabrima. To je knjiga „Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima“. Mnogi su, preko milion i 400 hiljada naših ljudi je izgubilo, a vidim da je to nekim kolegama smešno, pa ako im je smešno neka idu u bife na kafu. Milion i 400 hiljada ljudi je izgubilo svoje živote u Prvom svetskom ratu i onaj kome je to smešno ja sa njim nemam šta da razgovaram. Meni nije to smešno, jer je tada cela Srbija plakala.

Kada se svaki taj junak vratio kući, neki bez ruke, bez noge, bez oka, a mnogi od njih ostali na raznim stratištima bitaka Prvog svetskog rata, mi danas njih treba da se sećamo sa ponosom. Mnogi od nas imaju svoje pretke koji su u ovoj knjizi i tekstovi koji su o njima pisani ovde, koje su pisali njihovi komandanti. Nije pisala to komunistička partija, niti bilo koja stranka pre Drugog svetskog rata, nije pisala politika, političari, ovo su pisali junaci o junacima, preživeli o onima koji se nisu vratili i o onima koji su se vratili.

Mi, ponovo kažem za kraj, ako želimo da budemo uspešni i jaki, onda treba da se setimo nas kakvi smo bili kada smo bili najslavniji u svojoj prošlosti, kakvi smo bili kad smo bili najuspešniji. Pisali smo ćirilicom, ponosili se svojom trobojkom, ponosili se svojim grbom, svojom zastavom, svojim junacima, svojim kraljevima, svojim carevima, svojim hajducima, knezovima i svima onima koji su ovu zemlju učinili tako velikom i slavnom kakva ona jeste bila, a kakvom je danas za budućnost stvara predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Hvala vam.

Hvala.

Reč ima Dunja Simonović Bratić.

Zahvaljujem.

Što se tiče naših amandmana, tj. amandmana koje je i Vlada prihvatila, ovde ne bih previše o njima pričala, budući da su prihvaćeni, ali bih želela da se osvrnem na ove teme, u stvari suštinski na službenu upotrebu našeg jezika, tj. u našim najvažnijim institucijama.

Naime, u raspravi u načelu u ponedeljak ja sam navela primer šta se dešava u Odeljenju za tužilaštvo Višeg suda u Beogradu, ratno tužilaštvo, i primer odnosa naših sudija i sudijskih saradnika prema našim herojima. Konkretno, u predmetu pružanja međunarodne pravne pomoći uručenjem rešenja o sprovođenju istrage Županijskog državnog odvetništva u Zagrebu protiv naših generala i pilota zbog sumnje da su izvršili bombardovanje Banskog dvora u Zagrebu 7.10.1991. godine, u nameri da ubiju Franju Tuđmana, komandanta pobunjeničkih snaga, i njihovog saslušanja u Beogradu.

Takođe, međunarodna pravna pomoć se pružala u vidu uručenja rešenja o sprovođenju istrage i kada pročitaju saslušanje na navode optužbi iz tog rešenja. Nikada im to nije uručeno, nikada nisu pročitali jer su odbili, pošto nije bila na njihovom jeziku, na ćiriličkom pismu, nego na novohrvatskom, a dotični sudija Dilparić ih je ipak saslušao jer im je prepričao šta tu piše. Znači, naši vojni piloti

se brane od takve optužbe, a time brane od takvih optužbi i Republiku Srbiju, a da suštinski ni nemaju rešenje o istrazi zato što im nije prevedeno na njihovo pismo, na ćirilicu, na srpski jezik sa novohrvatskog.

Trenutno je i u Hrvatskom saboru velika hajka na nas i predsednika Srbije zbog isticanja naše zastave. U celom tom kontekstu mi zaista ovim zakonom treba da konačno napravimo jednu distancu u odnosu sa prošlim vremenom, ali s obzirom na to kako se oni ponašaju prema nama, mi prvenstveno moramo da poštujemo sami sebe u našim institucijama. Znači, ne možemo da dozvolimo da se u Višem sudu u Beogradu nalaze sudije i da sutra takve sudijske pripravnike koji trenutno to i rade nagrađujemo u ovom svetom domu izborom u zvanje sudija. Znači, mora da postoji zaista jedna odgovornost i odnosi se na službenu upotrebu našeg jezika.

Moram da se nadovežem na ono što sam rekla u ponedeljak u kontekstu osnivanja leksikografskog zavoda Srbije. Znači, to nije nova priča. Uvaženi profesor Ljušić i uvaženi pravnik Balinovac o tome mogu mnogo više da kažu, budući da je i u „Službenom glasniku“ postojala velika inicijativa da se leksikografski zavod Srbije osnuje, doduše, ruku na srce, da budemo pošteni, moramo reći da je ta inicijativa postojala, ali od prethodnog rukovodstva u „Službenom glasniku“, ali 2013. i 2014. godine nismo bili dovoljno ekonomski jaki kao što smo sada, zahvaljujući ovim izvanrednim rezultatima naše Vlade i našeg predsednika.

Prema tome, sada je možda pravi trenutak da mi, ako zaista želimo da sačuvamo naš jezik i da vratimo tu jednu vrstu samopoštovanja, onda moramo da to ispratimo i institucionalno, a leksikografski zavod Srbije bi bio prava adresa za takvu stvar, budući da bi svaki leksikon bio ispoštovan maksimalno, da su to sve moguće teme koje naše intelektualci mogu da pruže i da imamo jedan korak sa vremenom, a da ne kažem što u Republici Hrvatskoj postoji Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Mi treba da pamtimo našeg prvog leksikografa, čuvenog akademika Stanoja Stanojevića. Znači, to su ljudi koji su mnogo pre svih njih takve stvari ovde i radili i pravili, na naš ponos. A inače zvanje Leksikografskog zavoda u Zagrebu „Miroslav Krleža“ zaslužio je Miroslav Krleža. On je dolazio ovde, bio je veliki idol našim intelektualcima i naši intelektualci su njemu davali delove koje su oni puštali u njihovu enciklopediju. Inače, čisto ovako kao istorijski podatak, i Franjo Tuđman je radio u Leksikografskom zavodu.

Prema tome, moj apel odavde ponovo jeste da se razmotri i da naše rukovodstvo razmotri osnivanje ovakvog jednog zavoda koji bi bio stvarno na ponos svih nas i naših intelektualaca koji bi tu našli svoju šansu i mladih istraživača da mogu da doprinesu našoj kulturi i istoriji i očuvanju svega onoga što mi jesmo. Toliko o tome.

Ja se nadam da ćemo svi glasati za ovaj zakon i zaista se radujem što ćemo u isto vreme imati tu jaku simboliku da će i u Republici Srpskoj, u Banjaluci, u isto vreme da se glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem.