Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS – „Tri P“, narodni poslanik Hadži Milorad Stošić.

Poštovana predsedavajuća, uvažena potpredsednice Vlade i ministre Popoviću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice nalazi se Predlog zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar, koji je podnela Vlada.

Na samom početku istakao bih da će poslanička grupa PUPS – „Tri P“ u danu za glasanje podržati ovaj zakon i ostale predloge sa ovog zasedanja i glasati za.

Mi smo na prethodnom zasedanju razmatrali i jednoglasno usvojili Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu, zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Ovim Predlogom zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar mi konačno posvećujemo punu pažnju duhovnosti srpskog naroda.

Kada govorimo o manastiru Hilandar, svako od nas, pravoslavnih vernika, ali i građana ostalih veroispovesti agnostika, ateista, odmah pomisle na pojam koji je neraskidivo vezan za ceo srpski narod i predstavlja jednu od njegovih najvećih simboličkih identifikacija.

Već i sam predlagač je u članu 2. Predloga zakona dao jednu duhom pravničku, ali emotivnu definiciju Svetog manastira Hilandar, kao manastira koji je od svog osnivanja 1198. godine neprekidno postoji kao samoupravna monaška ustanova koja predstavlja jedinstven centar srpske duhovnosti, kulture, obrazovanja i tradicije, i predstavlja neprocenjivu vrednost za srpsko kulturno i istorijsko nasleđe i upisan je zajedno sa celokupnom baštinom Svete Gore Atonske u Listu Svetske kulturne i prirodne baštine UNESK-a.

Mislim da se ovoj definiciji nema šta ni dodati, ni oduzeti. Ako je to tako, onda je valjda najprirodnija dužnost ove države i naroda da se o takvoj svetinji stara na najbolji mogući način, u granicama svojih objektivnih mogućnosti.

Nažalost, kada se osvrnemo kroz prošlost mi moramo sebi priznati da to nije bilo uvek tako i da je u nekoliko navrata malo nedostajalo, pa da naš narod izgubi ovu jednu od svojih najvećih svetinja. Navešću ukratko samo dva interesantna poučna primera kada je krajem 19. veka zapretila mogućnost da Hilandar bude izgubljen zbog velikih dugova koje je manastir imao, kralj Aleksandar Obrenović dao je pozamašnu sumu novca iz svoje lične apanaže kako bi isplatio manastirske dugove i osigurao srpsku upravu nad manastirom, za uzvrat je od monaha dobio na poklon čuveno Miroslavljevo jevanđelje.

Kada se pola veka kasnije, po završetku Drugog svetskog rata, nad Hilandarom nadvila nova opasnost, ovoga puta da ostane bez srpskih monaha usled spoljno-političkih sporenja ondašnje Jugoslavije i Grčke, kao i sve prisutne komunističke ateizacije u našoj zemlji na poziv Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, brojni politički emigranti su se zamonašili u Hilandar i time spasili i očuvali našu monašku zajednicu i njeno srpske ime i korene.

Iz ovih primera vidimo da su čak i oni, koje su u protok vremena istorije oslikali u našem sećanju i nauci pretežno negativnim bojama, ipak imali u sebi taj osećaj o svesti, veličini i značaju Hilandara za ceo naš narod, za ceo srpski narod, i bili spremni da mu prilože i pomognu na način na koji su najbolje mogli i umeli.

Baš zato, da nam se ovakve priče jednoga dana u budućnosti ne bi ponavljale, a naši potomci nas, nas sadašnje generacije pominjali po nebrizi, mi sada donosimo ovaj predlog zakona uz zahvalnost Ministarstvu kulture koje je ovaj zakon iniciralo i predložilo.

Njime će se po prvi put stvoriti osnove za sistematsko i kontinuirano očuvanje, zaštitu i unapređenje kulturnog i istorijskog nasleđa Hilandara.

Iako je srazmerno kratak, zakon u članovima 3. i 4. iscrpno navodi brojne delatnosti na kojima će se raditi u skladu sa zakonom, postavljenim ciljem, kao i poslove koji će se vršiti u cilju obavljanja tih delatnosti. Oni će obuhvatiti očuvanje tradicije, pratnje stanja i istraživanje, interpretaciju pokretnog i nepokretnog nasleđa, konzervaciju, zaštitu i restauraciju postojećeg nasleđa, podizanje ukupne svesti o značaju Hilandara.

Ono što je u ovom zakonu ključno je odredba u članu 6. stavovi 2. i 3. kojima se predviđa da će se obnova, rekonstrukcija i očuvanje Hilandara sprovoditi uz finansijsku podršku iz budžetskih sredstava Republike Srbije i da će ona ubuduće opredeljivati u skladu sa usvojenim planovima i izveštajima o realizaciji prethodnih radova koje će zajednički pripremati i rukovoditi sam manastir, njegova zadužbina u Srbiji i posebna Vladina komisija za Hilandar.

Dakle, tu se radi o ubuduće stalnim prihodima koji će se obavezno izdvajati u ove svrhe i time će se izbeći svaki budući voluntarizam ili oslanjanje na nečiju dobru volju u vezi finansiranja ovih delatnosti.

Naposletku, predviđa se da naziv, ime i lik manastira i njegovog nasleđa u komercijalne svrhe mogu koristiti samo manastir i njegova zadužbina, a druga lica samo po posebnom odobrenju.

Ovde bih samo morao da primetim da ovako ispravnoj pravnoj normi nedostaje sankcija za njeno eventualno kršenje u praksi, a mislim da se tu nalazi određena nedorečenost samog zakonskog teksta, koji bi mogli da korigujemo dok još imamo vremena za to.

Poštovane kolege, Hilandar postoji još od 1198. godine, što znači da se ove godine navršava 823 godine njegovog postojanja. Kao jedan od najstarijih srpskih pametnika, čuva istoriju srpskog naroda, uvek predstavljajući siguran putokaz kojim treba ići, čak i kada ga ponekad nismo videli.

Čuvajući pravoslavnu duhovnost i srpsko ime, kroz Sveti manastir Hilandar, kroz njegove svodove prošlo je mnogo monaha i u njih utkalo deo sebe koji mi danas možemo da vidimo i da mu se divimo.

Sveti manastir Hilandar bio je i ostao rasadnik izuzetnih crkvenih velikodostojnika. Za vreme svog postojanja, manastir je do sada dao stotine igumana, na desetine vladika, 12 arhiepiskopa i tri patrijarha, kao i 16 svetitelja.

Treba imati u vidu da je Autonomna monaška Republika Sveta Gora pod direktnom zaštitom Republike Grčke, da u PROTAT-u, odnosno monaškoj vladi uvek sedi predstavnik Republike Grčke u svojstvu guvernera Svete Gore.

Na Svetoj Gori postoji desetak policijskih stanica radi sigurne bezbednosti, imajući u vidu veliki protok ljudi vernika ovim prostorom, odnosno Svetom Gorom.

S druge strane, nad Svetom Gorom duhovno vođstvo ima Cdžarigradski patrijarh Vartolomej. Takođe, u monaškoj vladi, koja ima pet članova, Sveti manastir Hilandar uvek daje svog predstavnika. Često puta je naš predstavnik bio prot, tj. predsedavajući PROTAT-a, odnosno monaške vlade. Ovakvu specifičnost treba imati u vidu, pa bi trebalo da jedan član zakona izrazi želju za tesnom saradnjom naše komisije Vlade sa Svetim manastirom Hilandar kao državnog tela, sa PROTAT-om guvernerom Svete Gore i Carigradskom patrijaršijom, naravno, pre svega sa upravom Svetog manastira Hilandar.

Mi obični ljudi koji sada sedimo u ovim klupama ćemo neminovno jednog dana biti bivši, ali usvajanjem ovog zakona ćemo makar delić sebe ugraditi u budućnost Hilandara i pamćenje naših potomaka. Stoga ću ja lično kao iskreni pravoslavni vernik, a verujem i svi ostali poslanici, sa velikim zadovoljstvom glasati za usvajanje ovog zakonskog predloga.

Poštovani narodni poslanici, raspravom o ovom Zakonu o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar sigurno smo dobili nove informacije, ne samo o fizičkom postojanju ove naše svetinje, već i njegov duhovni značaj za srpski narod i srpsku državu, što smo u prethodnim izlaganjima kolega poslanika i čuli.

Sve ovo se može višestruko upotpuniti ličnom posetom svetoj zemlji, autonomnoj monaškoj republici Sveta gora Atonska i Svetom manastiru Hilandar. Daću vam jednu informaciju, a za sve one koji su zainteresovani i žele da prodube svest o značaju ove naše svetinje. Profesor dr Hadži Jovan Živković, inače član gradskog veća grada Niša, zadužen za obnovu i oživljavanje sela Niša i Niškog okruga, uz blagoslov Niške eparhije, organizuje višednevnu posetu Svetoj gori i Svetom manastiru Hilandar. Inače, prof. dr Hadži Jovan Živković je svojevremeno izvesno vreme proveo na Hilandaru, radeći kao lekar u ambulanti na Hilandaru. Ako ima zainteresovanih poslanika, možemo se organizovati i posetiti ove, pre svega, duhovne svetinje i time promovisati i ovaj zakon. Nije uzalud Sveti Sava zapisao da ne podiže Hilandar zbog sebe, nego radi svog naroda i pozvao sve predstavnike srpskog naroda, sve muške glave srpskog naroda, da bar jednom u svom životu posete Sveti manastir Hilandar.

Poštovane kolege i poštovani prijatelji, pošto smatramo da se radi o dobrim zakonskim predlozima poslanička grupa PUPS Tri-P će u danu za glasanje dati sa zadovoljstvom svoju podršku za usvajanje ovog zakona i glasati za njegovo usvajanje.

Takođe, poslanička grupa PUPS Tri-P će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja, razmatrana na ovoj sednici i glasati za. Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima zamenica predsednika poslaničke grupe SPS, narodna poslanica Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege, građani Srbije, danas je pred nama, narodnim poslanicima, tema koja nas čini ponosnima, jer govorimo o našem trajanju, o temeljima i duhovnosti, o neprekidnosti i misiji. I ne bih da počnem onim uobičajenim rečima - danas je na dnevnom redu, jer Sveti manastir Hilandar nije tema za jedan dnevni red. Hilandar je duhovna kuća našeg naroda, kuća koja nas podseća da se naši slavni Nemanjići nisu borili samo za državnost Srbije, već su temeljili našu veru, zahvaljujući kojom smo kasnije kroz vekove provedene pod osmanlijskim ropstvom mogli da se sačuvamo i opstanemo kao narod. To vreme utemeljenja srpske srednjovekovne države imalo je dva stuba - svetovnu vlast i versku vlast, crkvu koja je okupljala narod pod jednu kapu i sve do danas je tako.

Nekako mi se čini, uvažena ministarko Gojković, ili mi se bar činilo u jednom trenutku da će se među najvećim što ste uradili kao poslanik i predsednica Skupštine meriti onaj zakon o 40% žena u parlamentu. Međutim, današnji dnevni red će malo promeniti bar taj moj stav. Ovo je upisano kao još jedno od vaših remek dela i drago mi je da je tako i drago mi je da se nalazi pred nama.

Teško je o ovome govoriti bez da napravite grešku, ona je nedopustiva. Ja sam imala pomoć moje drage Verice Mihajlović iz stručne službe poslaničke grupe SPS, a koja se inače bavi ovom temom, pa ću pročitati svoje današnje izlaganje da ne bih napravila, ne dao Bog, neku grešku na ovu važnu temu.

Danas govorimo o Hilandaru, kao najvećoj srpskoj svetinji van granica naše otadžbine, o Hilandaru kao duhovnoj sponi naše prošlosti i budućnosti, o Hilandaru kao čuvaru neprocenjivo vredne kulturne baštine, o Hilandaru kao jednom od temelja pravoslavlja koji se čuva na Svetoj gori Atonskoj.

Ono što je za nas, za Srbiju, danas važno jeste da po prvi put u novijoj istoriji donosimo Zakon o Svetom manastiru Hilandaru i njegovoj zaštiti, čime kao država pokazujemo da Hilandar zaista jeste jedan od najsnažnijih duhovnih temelja našeg naroda, ali i neprocenjiva riznica kulturno-istorijske baštine, kakvom se ne mogu ponositi mnogi drugi narodi.

Ovim zakonom se i zvanično odužujemo Hilandaru za misiju koja je tokom 8. vekova svog postojanja imao za naš narod, za misiju koju i danas ima, a to je očuvanje naše duhovnosti koja nas je činila jakim narodom, koja nas je okupljala uvek kada je bilo teško, a teško je bilo i teško je i danas.

Mi smo srećan narod koji je imao Svetog Savu i Stefana Nemanju, a koje bismo današnjim rečnikom mogli nazvati velikim vizionarima. Niko sigurno nije ni slutio da će odlazak princa Rastka Nemanjića na Svetu goru bez znanja roditelja i uz pomoć jednog ruskog monaha i njegovo odricanje od plemićke titule i vlasti postati istorijska odrednica budućnosti srpskog naroda i njegove države. Niko nije očekivao da će njegov otac Stefan Nemanja, utemeljivač srednjovekovne srpske države koju je osnažio i proširio okupivši narod i učinio međunarodno priznatim, odlučiti da pođe stopama svog najmlađeg sina. Njih dvojica pre tačno 823 godine, 1198. godine, postavili su temelje i izgradili Hilandar na Svetoj gori koja je još u to vreme bila i do danas ostala posebna pravoslavna autonomna monaška republika u okviru Republike Grčke.

Nažalost, Nemanja se već 1199. godine upokojio u Hilandaru ne dočekavši završetak manastira, ali je tu misiju nastavio Sveti Sava koji je napisavši Karejski i Hilandarski tipik, kanonski uredio monaški život Hilandara, njegovih metoha i isposnica.

I ostali vladari loze Nemanjića dograđivali su i čuvali Hilandar i dragoceno kulturno blago u njemu. Hilandar je na sreću bio pošteđen najvećih pljački i stradanja koja su zadesila većinu ostalih svetogorskih manastira, a uglavnom su Svetu goru pljačkali gusari iz Sredozemnog mora. Hilandar sa svojim grandioznim zidovima i monumentalnim izgledom predstavlja neosvojivu tvrđavu u svakom smislu, odoleo je i gusarima i vremenu. On traje i danas uprkos svemu i podseća na vreme njegovih ktitora, naših velikih zadužbinara Stefana Nemanje i Svetog Save.

Danas je Hilandar čuvar bogate kulturne baštine srpskog naroda i pravoslavlja. Poseduje kolekciju dobro očuvanih artefekata, retkih knjiga, drevnih dokumenata i umetničkih predmeta ogromne istorijske vrednosti.

Za nas su veoma važna pisana dela Svetog Save nastala tokom njegovog boravka na Svetoj gori. U Hilandaru se čuva najstariji sačuvani originalni dokument na srpskom jeziku, staroslovenski, a to je Karejski tipik koga je napisao 1199. godine u svojoj isposnici u Kareji.

Takođe, na Hilandaru se nalazi i Hilandarski tipik. Nastao je odmah nakon Karejskog, oko 1200. godine, a kojim je Sveti Sava uredio monaški život Hilandara. Čuva se najraniji prepis ovog tipika.

Malo je poznato da je u Hilandaru tipikom ustanovljena i medicinska nega bolesnih monaha, pa se hilandarska bolnica može smatrati prvom srpskom bolnicom. Kasnije je Sveti Sava, kada je postao iguman manastira Studenica, osnovao prvu pravu srpsku bolnicu u kojoj su mogli da se leče i siromašni.

Hilandarska biblioteka je najvrednija, sačuvana stara srpska biblioteka. Osnovana je iste godine kada i manastir, 1198. godine. Tokom osam vekova postojanja postala je duhovno središte srpskog naroda, književni i prepisivački centar u kome su nastala najznačajnija dela srednjovekovne srpske književnosti. Danas je u njoj ogroman broj srpskih rukopisa, a posebnu vrednost čini preko 200 rukopisa ukrašenih minijaturama, te je ujedno to i najbogatija zbirka srpskog minijaturnog slikarstva.

U riznici Hilandara čuva se danas preko 500 vrednih ikona, a među kojima antologijsku vrednost imaju Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala još u 8. veku i čuva se u Sabornoj crkvi Hilandara. Mozaička Bogorodica Odigitrija nastala je 1200. godine i ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira. Bogorodica Odigitrija iz treće četvrtine 13. veka predstavlja remek delo evropskog slikarstva 13. veka. Zatim, Hristos Pantokrator iz treće četvrtine 13. veka, Vavedenje Bogorodice iz 1320. godine velike je umetničke vrednosti i još je mnogo neprocenjivo vrednih ikona i drugih umetničkih i sakralnih predmeta, bogoslužbenih sasuda.

Mogli bismo reći da je Hilandar naša istorija, naša kultura, naša umetnost i naša pismenost. Hilandar je slikao nama i našoj duhovnosti kroz vekove.

Kako su i Nemanja i Sava bili uticajne ličnosti svoga doba tako i Hilandar bio uticajna duhovna ustanova na čitavoj Svetoj gori. Uticao je ne razvoj kanonskog prava i bio primer drugima monaškim zajednicama. Zato je Hilandar u hijerarhiji svetogorskih manastira rangiran veoma visoko, četvrti je u rangu.

Od 1988. godine se Sveta gora kao posebna monaška zajednica sa svojih 20 manastira, među kojima je i Hilandar, nalazi na listi svetske kulturne baštine UNESKO, jer kao što Hilandar čuva našu bogatu kulturnu baštinu, istorijsko nasleđe, tako su i ostali manastiri čuvari baštine svojih naroda - grčkog, ruskog, rumunskog, bugarskog i ostalih koji su ih gradili. I sve to deo je svetske kulturne baštine.

Neki istoričari smatraju Hilandar svojevrsnim prethodnikom prvih univerziteta, a time i prvim srpskim univerzitetom. Hilandarski monasi bili su izuzetno obrazovani i pismeni, a Sveti Sava je kodifikovao kanonsko pravo, tako da se smatra i njegovim pravnim utemeljivačem.

O ulozi Svetog Save, Stefana Nemanje za našu državu i crkvu moglo bi se još mnogo toga reći. I uvek bi za to bilo malo vremena, jer Sveti Sava je bio ne samo utemeljivač naše crkve, već i sa Stefanom Nemanjom pravno utemeljio i našu državu.

„Zakonopravilo“ Svetog Save smatra se prvim Ustavom srpskog naroda. On je bio i diplomata i pravnik, književnik i prosvetitelj i prvi arhiepiskop na čelu naše crkve, čiju je autokefalnost sam izdejstvovao 1219. godine, veliki zadužbinar i vizionar, kao i njegov otac Stefan Nemanja.

I zato u zahvalnost njima i uz veliku obavezu prema njihovom delu i životima koje su posvetili srpstvu i srpskoj državi mi moramo da sačuvamo svetinju Hilandara. Istina, bivalo je perioda kada država nije mogla u nekim razdobljima i nije htela da se posveti očuvanju Hilandara koji je bio i do danas ostao duhovni svetionik srpskog naroda.

I zato je zakon koji je pred nama, odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo da se odreknemo onoga što su bili Stefan Nemanja i Sveti Sava i što je bilo njihovo delo.

Mi ovim zakonom potvrđujemo i dajemo obećanje našim precima da je Hilandar ovde i da ćemo ga čuvati, obnavljati kao središte naše duhovnosti i kao najdragoceniju identitetsku relikviju koja nema cenu.

Ovaj zakon je potvrda našoj Vladi i svih nas da ćemo pratiti puteve naših predaka, da ćemo ispraviti greške mnogih naših prethodnika koji su radije ulagali u tuđe vrednosti nego u očuvanje sopstvene duhovnosti, tradicije, istorije i bogatog kulturnog nasleđa koje su nam preci ostavili.

Ponosna sam kao neko ko dolazi iz srca Srbije, sa Kosova i Metohije gde je Sveti Sava udario temelje Pećkoj patrijaršiji, a potonji Nemanjići gradili Dečane, Gračanicu, Ljevišku, Svete Arhangele, zato što se vraćamo svojim nacionalnim i duhovnim korenima i što ćemo čuvati svoje svetinje. Neki bi danas da nam otmu i svetinje i istoriju, ali oteto je prokleto i ne bih im savetovala da se igraju sa moštima naših predaka.

Naše zaveštanje našim precima koji su tada kada svet nije izgledao ovako, mogli da dođu do Svete Gore i svete zemlje i ostave tragove kojima se i mi danas ponosimo, mogli bi biti samo dve reči – čuvajmo svetinje, a Hilandar je svetinja.

I na kraju,pošto mi je zdušno pomogla moja draga Verica sa svim podacima o kojima sam danas govorila, ja ću pročitati stihove iz poeme koju je Verica napisala o Svetom Savi, kome dugujemo to što je i dan danas Hilandar naše duhovno sedište.

„Svetionik si naš gde god da smo rasejani. Oltar i ikona koja nas je čuvala dok su nam palili ognjišta i duše, pred tvojim moštima tražimo pomilovanje za mnoge nesmotrene puteve i reči. Molimo te da nas ponovo daruješ slogom. Tebi se zaklinjemo, tebe slavimo, amanet tvoj je da bratsku ljubav čuvamo, a srca ponosom naših krsnih svetinja ispunimo, da razumemo vapaje zemlje i stišamo vetrove što su nam čupali korenje, da obnovimo vatru na ugašenim ognjištima i tako ugrejemo dušu Srbiji koja je večna.“

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – „Za našu decu“, narodni poslanik Bratislav Jugović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, braćo i sestre narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poštovani pravoslavni hrišćani, pre nego što krenem na ovu temu dnevnog reda, želim da se zahvalim svima koji su govorili o ovom zakonu, a posebno želim da se zahvalim gospodinu Zukorliću i gospodinu Životi Starčeviću koji je zaista imao jedan sadržajan govor, koji je približio najveću srpsku svetinju građanima Republike Srbije i poslanicima u ovom parlamentu koji nikada nisu bili na Svetoj gori.

Zahvalan sam predsedniku, odnosno šefu poslaničke grupe koji mi je dao tu čast da u ime naše poslaničke grupe govorim o ovom zakonu i zahvalan sam igumanu manastira Hilandar, ocu Metodiju, koji me je blagoslovio da vam se obratim.

Hilandar se nalazi na Svetoj gori. Sveta gora je prostor koji je posvećen presvetoj Bogorodici. U manastiru Hilandar stoluje ikona presvete Bogorodice Trojeručice, a mi smo ovu tačku dnevnog reda izglasali na Malu Gospojinu, juče, kada proslavljamo rođenje presvete Bogorodice.

Patrijarh srpski, gospodin Pavle, blaženopočivši patrijarh srpski, gospodin Pavle, je rekao: „Budimo ljudi, a ne neljudi“. Šta to znači budimo ljudi? Budimo uz Boga, budimo verujući. Samo ljudi koji su uz Boga i koji su verujući, oni su ljudi, a ovi bezbožnici, oni su neljudi.

Moram da vam priznam da sam na ovu temu dugo razgovarao pripremajući se za današnji nastup sa uvaženim kolegom, Muamerom Zukorlićem, koji je druge vere i druge nacije, ali ću vas i podsetiti da je Hilandar dao 12 arhiepiskopa, od kojih je jedan bio rođeni brat Mehmet-paše Sokolovića. To je bio Makarije Sokolović. On je obnavljao Pećku patrijaršiju i on je uz pomoć svog brata, koji je bio u islamu Mehmeda-paše Sokolovića, obnovio Pećku patrijaršiju. Ovim vam želim reći da samo ako smo u veri, ako nismo bezbožnici, mi na ovim prostorima možemo da živimo u ljubavi, miru i slozi.

Od uvođenja višestranačkog sistema, od devedesetih godina pa na ovamo, od raspada SFRJ pa do ovog Saziva, u svim sazivima imali smo bezbožnike u parlamentu. Bilo ih je nekada nekoliko, bilo ih je nekada i nekoliko desetina. Uvek su bili u manjini, ali su postojali. Ovo je prvi saziv u kome nemamo ni jednog jedinog bezbožnika.

Dakle, primećujete li da je presveta Bogorodica uredila da ovaj zakon stavimo na dnevni red na Malu Gospojinu i da ovaj zakon izglasamo u onom sazivu u kome nema ni jednog jedinog bezbožnika.

Budite ponosni što smo upravo mi ta generacija. Govornici pre mene su rekli da je Hilandar jedina institucija u Srba koja nema prekid. Dakle, već stotinama i stotinama godina monasi na Hilandaru se mole za narod srpski i za vaskrsenje i spasenje naroda srpskog, za sve pravoslavne. Mole se za mir, ljubav i slogu, jer nam je Sveti Sava poručio da samo sloga Srbina spasava.

Dakle, mi danas u nekim eparhijama imamo po tri-četiri monaha, a na Hilandaru imamo bratstvo, trenutno bratstvo Hilandara broji skoro 50 monaha i to je zaista veliko bratstvo.

Gde god se čuju zvona Srpske pravoslavne crkve odatle nam dolaze monasi, pa nam otac Hariton dolazi iz Mostara, otac Milutin nam dolazi iz Crne Gore, otac Teodor nam dolazi i Slavonije, otac Nikolaj nam dolazi iz Valjeva, a iguman nam je iz srca Srbije, iz Čačka, otac Metodije. Zbog toga sam ja kao Čačanin naravno najviše ponosan.

Vi se sećate pogroma 2004. godine. To je bilo 17. marta 2004. godine na našoj svetoj zemlji KiM. Pogromu je prethodio požar u manastiru Hilandar u noći između 3. i 4. marta 2004. godine. Kad god je bila nevolja na Hilandaru bila je i nevolja u Srbiji. Kad god se Hilandar obnavljao i Srbija se obnavljala. Pogledajte, posle tog požara zaista bilo je pomoći u vreme manjinske vlade Vojislava Koštunice. Bilo je pomoći, ali to su bila privremena rešenja. Manastir su pomagali i drugi srpski vladari, i Obrenovići i Karađorđevići, ali sve to su bila privremena rešenja.

Obnova manastira posle požara je intenzivirana, kako je to kolega Starčević rekao, novcem Srba a ne novcem EU. Da li su to bili privrednici, među kojima je i ministar Popović, da li su to bili neki poslanici, ovde među nama ih ima, da li to bili obični vernici. Uglavnom, to su bile, što bismo rekli, srpske pare srpskim znojem zarađene.

Najintenzivnija obnova je poslednjih nekoliko godina i pogledajte Srbiju poslednjih nekoliko godina kako se obnavlja, kako je jača i snažnija, kako je ponosnija. Zato smo mi, braćo i sestre, ta ponosna generacija koja će izglasati ovaj zakon.

Kada smo već kod tog požara, podsetiću vas da je Čarls, princ od Velsa, u svom pismu koji je uputio manastiru Hilandar, taj razorni požar ocenio kao, citiram – tragediju za svetsku kulturnu baštinu i ocenio je da svaki čovek od estetskog senzibiliteta i duhovne osetljivosti ima obavezu da doprinese njegovoj obnovi. Ovo je rekao jedan predstavnik moćne zemlje i sile druge vere i druge nacije. To vam govori koliko je naša najveća svetinja veliko kulturno dobro.

Ko je bio na Hilandaru 10 puta, taj će učiniti da za života bude 100 puta i kada ga pitate – zašto će da ideš baš 100 puta, zašto ćeš se potruditi da ideš 100 puta, a on će vam reći – da popijem čašu vode iz Savinog bunara, iz bunara koji je iskopao Sveti Sava, da se divim čudotvornoj lozi Svetog Simeona, koja i dan danas posle toliko vekova rađa i pomoću koje parovi koji ne mogu da imaju dece ipak uspeju da osnuju porodicu, odnosno da se slože i razmnože, da se divim maslini koja i dan danas rađa, a koju je posadio car Dušan, da vidiš vinograde na Savinom polju, da pogledaš u more sa pirga kralja Milutina, da osetiš Srbiju, da osetiš pravoslavlje.

Vidite kako su čudni putevi gospodnji. Naša najveća svetinja nije pod jurisdikcijom SPC. Ona je pod jurisdikcijom Patrijaršije carigradske. Tako je Sveti Sava hteo i ne nalazi se u našoj zemlji, već se nalazi u državi monaha.

Tačno je da Francuska ima Zakon o Notr Damu. Tačno je da Rumuni imaju samo skit na Svetoj Gori, ne manastir, ali imaju zakon o tom skitu i odvajaju 900.000 evra na godišnjem nivou. Koliko je moralo da prođe, koliko je bilo vlada iza nas, koliko je kraljeva stolovalo, a tek sad donosimo ovaj zakon?

Još jednom vam ponavljam budite ponosni što pripadate toj generaciji, blagosloveni smo zbog toga.

Kada dođete u manastir, to je nije kao u bilo kojoj drugoj crkvi. Osim što je tu ikona Presvete Bogorodice Trojeručice, treba da znate da u manastiru Hilandar je jedina ikona Miloša Obilića gde on predstavljen kao svetac. Kada uđete u crkvu ne postoji mogućnost da spustite negde novac, da li na ikonu, da li, kakva inače u crkvama je praksa. Niko vas za novac ne pita, prosto morate sami da gledate neki da kažete, neke čudne kanale da se raspitate gde možete da ostavite prilog za manastir, a dobijete dva obroka, dobijete krevet, neko vam promeni posteljinu i 17 hiljada noćenja 2019. godine. Ugostiti samo 17 hiljada ljudi, znate koliki je to novac, da vas prevezu sa pristaništa Jovanica do manastira, što traje otprilike 40 minuta, i nazad, da prespavate i da dobijete iskrenu, to već košta, a niko vas za novac ne pita.

Struju koju trošimo, ne trošimo je tako što postoji trafostanica, nego postoji agregat na naftu. Zar ovakva Srbija koja se obnavlja i koja postaje ekonomski moćna da dozvoli da njena najveća svetinja troši struju na naftu? Pa, upravo ovakav zakon donosimo da bismo tamo napravili energanu na solarni pogon, odnosno na solarnu energiju, da bismo proširili kapacitete konaka da može da bude više od 17 hiljada ljudi da bismo ispunili zavet Svetog Save da svaki Srbin za života poseti najveću srpsku svetinju manastir Hilandar.

Moram da pomenem i ljude koje mi ovde nismo spomenuli, a oni su obični ljudi, svetovni ljudi. Manastir ima svoju zadužbinu i direktor te zadužbine je moj Čačanin, Milivoje Ranđić koji je učestvovao u pisanju ovog zakona, ugledni advokat Dušan Stojković takođe je učestvovao u pisanju ovog zakona, i mladi docent za Pravnom fakultetu Dalibor Đukić koji je, verovali ili ne, rođen 25. jula na Trojeručicu, koji je manastirsko dete u smislu da ga je Hilandar stipendirao kada se školovao. Takođe je tvorac ovog zakona. Po blagoslovu igumana i teolog Miloš Stojković svakog dana nema svoje radno vreme nego ima radni zadatak i oni su posvećeni manastiru. Oni zapravo posreduju između običnih ljudi koji žele da posete manastir i da pomognu najveću srpsku svetinju i monaštvo koje je u neprekidnoj molitvi već stotinama i stotinama godina.

Braćo i sestre, pominjali ste ovde da manastir ima ogromno imanje na Kakovu, to je u neposrednoj blizini Svete Gore gde sam krstio svoju ćerku Iskru i moram da vam kažem da kad god sam u nekim iskušenjima i dilemama uvek sebi kažem – sve će to Presveta Bogorodica da uredi. Tako i vama pošto nam predstoje velika iskušenja kažem, pošto niko od nas nije bezbožnik, svi smo uz Boga, da uz Boga ostanemo u slozi, a sve će Presveta Bogorodica da uredi. Živela Srbija.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku Bratislavu Jugoviću na nadahnutom izlaganju.
Nastavljamo dalje.
Završili smo sa predstavnicima poslaničkih grupa, šefova poslaničkih grupa. Idemo sa listom govornika.
Prvi na listi je uvaženi predsednik poslaničkog kluba Stranke pravde i pomirenja, gospodin Samir Tandir. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Krkobabiću, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana potpredsednice Vlade sa saradnicom, poštovani ministre Popoviću sa saradnikom.

Hoću da odam priznanje ministarstvu da je jako aktivno i vrlo često je potpredsednica Vlade ovde i brani vrlo kvalitetne zakone. Hoću posebno da pozdravim ministra i drago mi je što je on danas ovde i da mu odam priznanje za borbu i trud koju je uložio za nabavku vakcina, za uspostavljanje dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, jer živimo u svetu kada ne možemo imati viška prijatelja i bez obzira što nam je EU glavni spoljno-politički prioritet, jako nam je važna saradnja sa Ruskom Federacijom.

Da pozovem ministra da poseti Sandžačke opštine, da poseti Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, koji može biti partner vašem ministarstvu i da poseti opštinu Prijepolje i opštinu Sjenica gde možemo da pokrenemo neki biznis inkubatori, da vidimo, da pokrenemo neki start ap program.

Danas govorimo o jako važnom zakonu i hoću da kažem, zašto ću ja kao Bošnjak, kao musliman glasati za ovaj Zakon o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar.

Glasaću zato što me tome uči moja vera, moja nacija, što me uči moje vaspitanje koje sam dobio od svojih roditelja, da poštujem i negujem i štitim svetinje drugog naroda i druge religije. Glasaću za ovaj zakon iz poštovanja prema svima vama dragi prijatelji, iz poštovanja prema celokupnom srpskom narodu, ali prvenstveno iz poštovanja prema mojim komšijama i prijateljima Srbima iz Prijepolja, zato što sam vrlo često u organizacionom Odboru za izgradnju džamija.

Nije se desilo da ja moje prijatelje i komšije iz Prijepolja ne pozovem da oni daju prilog za izgradnju neke džamije, a da se oni ne odazovu. Tako rade i Bošnjaci u Prijepolju, Sandžaku. Ja misli da je ovo što ćemo danas da uradimo i da glasamo dokaz kakvu državu gradimo, državu jednakih šansi za sve.

Posebno me je obradovale objašnjenje potpredsednika Vlade, da ćemo u narednom periodu posebno obratiti pažnju na duhovno, kulturno nasleđe svih konfesija u našoj zemlji, znači i ono što se tiče pravoslavlja i SPC. Mi ćemo to podržati. Očekujemo, svakako, veću podršku za sve crkve i verske zajednice, a naravno prvenstveno mislim na zajednicu kojoj pripadam, islamsku zajednicu. Mi imamo brojne kulturno-istorijske spomenike. Lider naše stranke akademik Muamer Zukorlić je govorio o altunalem džamiji – lejlek džamiji.

Ja želim da spomenem i Ibrahim pašinu džamiju u Prijepolju i da spomenem prostor musale. Duhovnim nasleđem ne može ono da bude predmet privatizacije. To je bruka i sramota koju smo imali u jednom periodu našeg razvoja. Znamo da se to dešavalo pre desetak godina. Ne može duhovnim nasleđem, džamijama ili crkvama ili manastirima da gazduju muzeji. Oni mogu da budu partneri, možemo da sarađujemo, ali ono što je predmet restitucije, ono što je vlasništvo islamske zajednice ili crkve mora da se vrati islamskoj zajednici ili crkvi.

Na kraju, u vremenu opšteg moralnog posrnuća i izopačenosti vera u jednog Boga je jedini pravi put. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Samiru Tandiru.

Sledeći na listi, uvaženi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, činjenica jeste da poslednjih deceniju i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština rade na tome da ono što je započeto posle Drugog svetskog rata da se konačno zaustavi i da otklone sve posledice jednog procesa koji slobodno mogu da nazovem rastrebljavanje Srbije.

Nije to bez osnova, mi koji smo ušli u šestu deceniju života jako dobro se sećamo da kao deca nismo baš rado bili viđeni u našim verskim hramovima, u našim crkvama. Roditelji ako su nas krstili morali su to da kriju. Čini mi se da je bilo jedino zabranjeno Srbima u toj Jugoslaviji koja je po pravilu bila ateistička, ali svi drugi narodi, sve druge vere imale su pravo da to ističu, da se toga pridržavaju, osim Srba.

O Hilandaru smo vrlo malo učili u školi. Više smo učili od svojih roditelja, u porodici. Znali smo da nešto tamo ima. Nismo znali značaj, nisu znali to da nam objasne ili jednostavno nisu smeli. Taj proces je konačno zaustavljen i Srbi i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije treba da rade na tome da sačuvamo pre svega našu istoriju, našu kulturu i našu duhovnost. Da ne pričamo o ideološkim problemima kakve je vukla ta stara Jugoslavija, ne bih u to da ulazim.

Iznenađuje me kada su ideološki problemi prestali da postoje, a kada je bivši režim, ono što je započeto bilo u toj ateističkoj Jugoslaviji, nastavio je čak šta više, mogu da kažem daleko uspešnije nego što su to radili komunisti u drugoj polovini 20. veka. Tada je srpskom narodu pokušavano da se nametne jedna kolektivna krivica, da pokuša da zaboravi svoju istoriju, da zaboravi svoju kulturu, da zaboravi zločine koji su bili činjeni prema srpskom narodu, da se odrekne svojih žrtava i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, da jednostavno prihvati neku kolektivnu krivicu, a razlozi za koju nisu postajali i da se jednostavno utopimo kao gubitnička nacija i ne stajemo sa ovih prostora.

Kada to kažem, ako neko pokuša da osporava, samo da vas podsetim šta se desilo pre nešto više od godinu dana ovde. Setite se šta se desilo i kakve kritike je imala i vlast i predsednik Republike Srbije zbog rodonačelnika srpske države Stefana Nemanje. Samo to da vas podsetim. Nije to bilo slučajno, nije to bilo bez razloga. To je bio proces koji je započela ta tzv. intelektualna, kulturna elita, samoprozvana, koja je predvodila bivši režim, koju je sada okupio Dragan Đilas oko sebe.

Nemojte zameriti što govorim opet o jednoj temi koja možda ne bi trebalo da bude politička, moram, da se to što se nama dešavalo pre 10 i više godina više nikada ne dešava.

Od Srba su nastali mnogi narodi. Neću da ulazim u te istorijske okolnosti, neću da ulazim ni u razloge, neću da ulazim ni u opravdanost. Neka sebe smatra svako ko želi nekim narodom i nemam ništa protiv. Ali, niko nema pravo da zato što smatra da je postao drugi narod otima srpsku istoriju, srpsku kulturu, srpsku tradiciju. Sretan mu put. Ali, toga ne smemo ni mi da se odričemo. Taj proces, čini mi se da, otkad je Srbija počela ponovo da staje na svoje noge, dobija još više na intenzitetu.

Jačanjem srpske države i vraćanje Srba svojim korenima, svojoj istoriji, svojoj kulturi, svetosavlju, svojoj religiji, imamo napade sa svih strana. Imamo napade iz Hrvatske, imamo napade iz Crne Gore, gde pokušava da se poništi postojanje Srpske pravoslavne crkve. Imamo jedan najbezobzirniji proces koji pokušavaju privremene institucije, šiptarske, da predstave hramove Srpske pravoslavne crkve kao deo kulturnog i istorijskog nasleđa albanskog naroda. Ja ne vidim nikakvu razliku između onih koji ruše, koji pokušavaju da preuzmu nasilno srpske crkve u Crnoj Gori, komšije iz Hrvatske koji napadaju srpsku državu, Albanaca sa Kosova koji pokušavaju da nam otmu takođe i istoriju i verske objekte, ne vidim nikakvu razliku između njih i onih koji su kritikovali i napadali zašto je podignut spomenik na Svetosavskom trgu Stefanu Nemanji. Ne vidim razliku. Ne vidim razliku između Kurtija, Đilasa, Šolaka, Milanovića, Đukanovića.

Mislim da je ovo bio, možda ne najbolji, ali jedan od prelomnih trenutaka da Vlada Republike Srbije da jednu podršku centru srpske duhovnosti. Jer, na taj način, očuvavanjem Hilandara, njegovog nasleđa, čuvamo i SPC. Kroz očuvanje SPC ne čuvamo samo svoju istoriju, nego čuvamo i pravo da opstanemo tamo gde jesmo. Jer, gde je prestala da postoji SPC, prestao je da postoji srpski narod. I taj proces, nažalost, u nekim zemljama u našem okruženju još uvek traje. A mi kao matica svih Srba to ne smemo da dozvolimo.

U tome i jeste značaj ovog zakona. U tome i jeste značaj, da sačuvamo naš kulturni identitet, da sačuvamo našu Srbiju, da damo podsticaj našim naslednicima da ostanu ovde i nastave da izgrađuju tu istu Srbiju. Jer, ne može biti bez razloga kada vam se urušava čitav jedan sistem, da gajite nadu da će veliki broj građana da ostane ovde i da čuva ono što su nam naši preci ostavili.

Ovakav jedan zakon svakako jeste i pohvala jednoj drugoj Srbiji, za razliku od one koja je bila do pre desetak godina, a to je da ćemo graditi Srbiju, da ćemo poboljšavati kvalitet života, da ćemo čuvati naše kulturno i istorijsko nasleđe, pamtiti sve one koji su stradali zato što su Srbi, čuvati uspomenu na njih i hvaliti sve one koji su pomogli da Srbija bude država u kojoj vredi živeti i u kojoj vredi ostajati.

Samo se bojim da ćemo opet imati, čim ovaj zakon bude izglasan, napade kako se novac građana Republike Srbije troši tamo na neke manastire, na neke monahe, na neke popove i napadi će opet biti od onih istih koji su nas napadali i zbog spomenika Stefanu Nemanji, a ja ih samo pozivam da umesto što zavaravaju građane Srbije, na sledećim izborima pitaju građane Srbije šta misle o njima kada tako pričaju o Srbiji, o našem kulturnom, verskom i svakom drugom identitetu.