Poštovana predsedavajuća, potpredsednice sa saradnikom, poštovana potpredsednice Kovač, uvaženi ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ponovo imamo jedano od zakona koji tretiraju polje kulture, ovaj puta Zakon o muzejskoj delatnosti, istina sa minimalnom intervencijom u pogledu izmena i dopuna kojom se reguliše efikasnija mogućnost imenovanja kvalitetnije uprave, odnosno rukovodstva muzeja, što svakako treba podržati.
Međutim, kada su u pitanju zakoni iz oblasti kulture, uz svakako uvažavanje značaja konkretne promene, odnosno zakonske izmene i dopune, Zakon o kulturi, odnosno zakona iz oblasti kulture, uvek je više od obične intervencije u samoj regulativi.Tema kultura, odnosno zakoni iz oblasti kulture predstavljaju neiscrpnu temu kojom koliko god da se ovde bavimo nećemo sigurno potrošiti sav materijal u pogledu potreba važnosti, pa čak i nužnosti jačeg, značajnijeg i boljeg tretiranja kulture sa svih pozicija, a posebno sa pozicije nas narodnih poslanika članova najvišeg zakonodavnog predstavničkog i nadzornog tela u ovoj zemlji.
Dakle, muzeji su onaj najdelikatniji ili najdelikatesniji aspekt kulture. Dakle, po kvalitetu muzeja zapravo možete procenjivati elitnost same percepcije, ali i akcije u odnosu prema poimanju kulture u jednoj zemlji, odnosno u jednom društvu. Ona zemlja, onaj narod, ona nacija, ona zajednica, ono društvo koje ima kapaciteta da podigne, održava i uređuje dobre muzeje zapravo pokazuje potencijal i kapacitet elitnosti u pogledu percepcije i organizacije institucija kulture.
Međutim, sama uloga muzeja jeste čuvanje i osiguranje mogućnosti, odnosno osiguranje vidljivosti muzejskih eksponata koji predstavljaju svedočanstvo o postojanju jednog naroda, jedne kulture iz prošlosti, bilo da su to u pitanju eksponate koji govore o izrazito visoko kulturnim momentima, detaljima, akcijama i produktima iz prošlosti ili da su to predmeti, odnosno eksponati koji svedoče o elementarnom načinu življenja, odnosno o kulturi življenja iz srednje ili daleke prošlosti.
Dakle, to je ono što je uloga muzeja i to svakako ima svoj značaj. Jedan od aspekata važnosti muzeja jeste da svedoči postojanje jednog naroda, jedne kulture u srednjoj ili dalekoj prošlosti, što je jako važno za izgradnju i očuvanje samosvesti o sebi, bilo u individualno, bilo u kolektivnom smislu. Čovek ili zajednica su poput drveta u meri u kojoj imaju duboke i snažne korene, u toj meri će imati kapaciteta i potencijala da rastu u visinu.
Ne samo da rastu i razvijaju se i daju plodove prema visini, odnosno prema cilju, već ono što je još važnije od samog rasta prema gore, jeste snaga održanja pod raznim bočnim vetrovima i olujama. Jer, drvo može biti koliko god veliko, jakog stabla, jakih grana i jake konstrukcije, međutim ukoliko drvo nema jake korene, prvi vetar, a pogotovo snažne oluje će ga iščupati.
Tako je i sa narodom, tako je i sa kulturom. Ukoliko ona nema jake korene, jaka utemeljenje, ona neće moći uspeti. Ukoliko uzmete analizirati moćne države koje su kroz istoriju nastajale na našim ili širim prostorima ili širom sveta, vi ćete naći vrlo jasnu razliku između onoga što su bile stamene imperije koja su trajale decenijama, odnosno vekovima, stotinama godina i onoga što su bile imperije u pokušaju.
Dakle, analizirajući te pojave vrlo jednostavno ćete uočiti značajnu razliku. One imperije koje su uspevale da se etabliraju, da se uspostave i da opstanu, definitivno su imale jake korene, pre svega u kulturi, a potom su uspevale i da na toj kulturi uspostave kvalitetnu civilizaciju ili kvalitetne stubove civilizacije. Dok one druge, da kažem, imperije u pokušaju ili sistemi koji su uspostavljeni na silu, navodili smo primere kao što su Avari, kao što su bili Huni, kao što je bila vojska ili imperija u pokušaju Džingisa Kana, odnosno Mongola, dakle to su bile u tom trenutku najmoćnije vojne formacije, ali one nisu mogle uspeti da se uspostave. One su imale nedovoljan celokupni potencijal u pogledu održanja, a ključni nedostatak je zapravo bio kulturni koren ili kulturno postolje, odnosno kulturni temelj. Dok one druge imperije, kao što je rimska, kao što je kasnije osmanska, pa austrougarska itd, pored jako dobre vojne organizacije i organizacije koja uređuje civilni aspekt u pogledu civilizacijskom, vi ćete naći vrlo jako kulturno ukorenjenje.
Dakle, to je zakonitost i za imperije i za velike narode, ali jednaka ili isto to je takođe princip zakonitosti i za manje narode, manje zajednice i manja društva. Samo ukoliko imate kulturno ukorenjenje, imate jake kulturne korene, odnosno imate tradiciju u kvalitetnoj kulturi. Dakle, onda vi imate mogućnost da zapravo gradite i druge segmente vašeg održanja i vaše budućnosti.
Uloga muzeja u tom kontekstu jeste da zapravo bude ili osiguran svedočenje, svedočanstvo o datiranju iz srednje ili daleke prošlosti, a pored toga, ne samo u tom načelnom smislu svedočenja, već ono što je jako važno da se na osnovu muzejski eksponata može održavati dinamika edukacije, tačnije dinamika obrazovanja mladih ljudi pre svega, ali i uopšte svih građana na kojim se može graditi prava svest o sebi, odnosno o prošlosti, ali tačnije o ukorenjenju sebe, sopstvene kulture i sopstvenog naroda.
Međutim, ukoliko bi se jedan narod fokusirao samo na aspekte kulture koji tretiraju prošlost time bi rizikovao svojevrsnu deformaciju u kulturnoj orijentaciji. Zato je jako važno, pored ove orijentacije očuvanja, da kažem, kulturnog nasleđa iz prošlosti, bilo da su u pitanju kulturno-istorijski spomenici, bilo da su u pitanju muzejski eksponati, bilo da je u pitanju dalje održanje dinamike arheoloških istraživanja kroz koji će se dolaziti do novih saznanja, i to polje je takođe nepresušno i pored višedecenijskih istraživanja, i na našim lokalitetima je jako puno i dalje ne istraženih potencijala gde treba podstaći i bodriti nadležne, pre svega stručne organizacije, ali i sve druge koje treba da im daju podršku i logistiku da nastave sa jačim intenzitetom u pogledu arheoloških istraživanja.
Kažem, ukoliko bi se ostalo isključivo na fokusu prema prošlosti, tu se rizikuje određena devijacija pasivnosti koja bi nastala zbog pasivnosti u dva pravca. Jedan pravac bi bio pasivnost u kulturnoj produkciji za budućnost.
Prema tome, ono što se danas zove kulturno nasleđe jeste produkt, kulturni produkt naših predaka. Oni su to izgradili, podigli, proizveli i ostavili, a mi sada smo dužni kao njihova pokolenja, njihovi naslednici da to čuvamo, da sa toga prašinu skidamo i da to koristimo i u pogledu unapređenja sećanja i svesti o sebi, ali i u pogledu obrazovanja naših mladih generacija o sebi i sopstvenoj kulturi.
Međutim, drugi rizik u pogledu fokusiranja isključivo prema nasleđu iz prošlosti, kulturnom nasleđu iz prošlosti jeste zapravo to što će se time zapostaviti ono što jeste stvarna uloga kulture.
Stvarna uloga kulture jeste zapravo definisanje obrasca, kulturnog profiliranja naše dece, odnosno našeg čoveka. To je centralna uloga kulture. U odnosu na ovu centralnu ulogu kulture, može se kazati da su sve ove druge reflekcije kojima se bavimo važne, ali nikako ne mogu zameniti centralnu ulogu kulture, a to je definisanje, a potom i dinamiziranje obrasca, kulturnog obrasca prema kome se formira mlado biće, dete, a kasnije čovek.
Ono što treba da bude najvažnija tema, doduše ne na agendi Narodne skupštine, već pre svega na agendi inteligencije u ovoj zemlji, intelektualaca, svih profila, naučnika, pisaca, umetnika, filozofa jeste zapravo neka vrsta, da kažem, redefinisanja pristupa kulturi.
Mislim da se u tom pogledu nalazimo u svojevrsnoj konfuziji, istina to nije ni čudo.I nije samo naša zemlja pred tom konfuzijom, niti samo naš region, čak možda ovde na Balkanu imamo ponajviše materijala i da kažem, još nešto soka, na kome se može oživeti isprava, zdrav odnos prema poimanju kulture, ali ne samo poimanju, već i zdrav odnos u pogledu dinamiziranja uloge kulture u našim životima, dakle u ostatku sveta, u onom najrazvijenijem delu sveta zapadne civilizacije, i tu je konfuzija još veća.
Tu je potpuna dezorijentacija u pogledu shvatanja i dinamiziranja kulture u ličnim porodičnim, kolektivnim životima i zato nije mali broj filozofa i književnika, koji danas sve više pišu na temu postkulturnog društva na zapadu ili postidejnog društva na zapadu, gde imamo jednu svojevrsnu pustoš ideja, svojevrsnu pustoš inspiracije od umetnosti do drugih segmenata, pristupa kulturi i pogotovo onog živog dela kulture.
Da ne bismo upali u to, a s obzirom da mi, narodi na Balkanu i u ovoj zemlji imamo još, da kažem, potencijala i soka u pogledu oživljavanja zdravog odnosa u kulturi, odnosno, prema kulturi, potrebno je ove teme aktualizirati, potrebno je podići što više glasova, što više poziva, pa čak, i krikova ukazujući na važnost definisanja, ali i dinamizirinja kulturnog obrasca.
Pođite od sebe, pa onda analizirajte i vašu decu koju ste i kako ste, ili kako smo, odgajali, pa ćete često sebe zapitati kada vam baš ne ide sve u tom odgoju kako treba - da li sam pogrešio, gde sam pogrešio u odgoju, u obrazovanju, da li mi je, zapravo, kulturni obrazac po kome sam pokušao podizati svoje dete bio ispravan i da li sam u tome bio uspešan.
Naravno, ključni aspekt, ili inicijalni aspekt u pogledu formiranja kulturnog obrasca i njegovog dinamiziranja se dešava i uvek će se dešavati u porodici, bilo da je ona očuvana ili nije, u oba slučaja će reflekcije na dete biti vrlo izrazite.
Posebno važan period ili momenat u pogledu formiranja kulturnog obrasca i njegovog dinamiziranja u obrazovanju i formiranju ličnosti jeste škola. Zato samo oni narodi i nacije koje su znali da nađu i načelnu i dinamičku spregu između kulture i obrazovanja oni su uspeli.
Molim vas, obratite na ovo pažnju, samo oni narodi koji su uspeli da uspostave i očuvaju spregu između kulture, kulturnih institucija, celokupnog pristupa kulturi i obrazovanju su uspeli da održe svoju naciju, svoj narod u kulturnoj zdravosti i kulturnoj vitalnosti i dinamičnosti.
Tamo gde imamo, nažalost, mi nismo taj korak očuvali, pogotovo zbog lutanja kroz drugu polovinu 20. stoleća, kroz dominaciju tog aktivnost i više ili manje agresivnog antiteizma i bezbožništva, tu smo izgubili trag kojim smo trebali hodati, a potom dodatna dezorijentacija kroz celokupni haos devedesetih, potom i sve ovo što nam u matici, ili nus pojavi donosi tzv. tranzicija. Dakle, mi imamo jedan predug period od 70, 80 godina te dezorijentacije. Mi se sa tim moramo suočiti. Moramo to sagledati. Tu opasnost moramo poznati i priznati i pogledati joj u oči. To je verujte jedini način.
Ukoliko mi po inerciji prihvatimo, kultura je održanje ovog što smo zatekli, skidanje prašine sa ovog što su naši preci napravili. Eto, mi smo kao nešto vredni, mi se kao nešto bavimo kulturom, eto, malo nešto tamo, pozorište, filmovi, serije, malo biznisa, malo kulture, malo pseudo kulture, malo kvazi kulture.
S druge strane ukoliko obrazovanje isto tako doživljavamo kao reciklažu onoga što je već neka uobičajena matrica sa sve ovim primesama, trovanjima koja nam dolaze iz raznih kornera od igrica koje se deci plasiraju na raznim platformama mobilnih telefona ili kompjutera, do svih novih problema sa kojima se organizaciono suočavamo i ukoliko mi uspešno obrazovanje tretiramo da je dobro kad nam krene septembar pa, nema štrajkova, ili samo da smo eto, uspeli nekako da se protnemo kroz opasnosti od kovida minimalno.
Ovo sve jeste nužno, ovo sve jeste dobro, ali nije dovoljno. Nema uspešne uloge obrazovanja bez jasne, stroge, organizovane i veoma kvalitetne sprege između kulture i obrazovanja.
Ako uspemo tu povratiti zdravlje krvotoka, tu nam je taj vaskularni sistem zakazao zbog svih ovih tereta istorijsko-ideološki o kojima govorim. Hajde da ga povratimo.
Ova zemlja, ovaj narod, ovi narodi različitih konfesija i kultura u nečemu isti, u nečemu srodni, u nečemu različiti, ali imaju potencijala za ovo, ali moraju se probuditi intelektualci, pisci i mislioci, moraju progovoriti. Ne mogu se zadovoljiti da ostanu na tezgama, na časovima i na bavljenjem sopstvenim statusima.
Imajući ovo u vodu svakako da bi i muzeji i muzejski eksponati značajno dobili na dinamici i važnosti.
Hvala puno.