Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Osmu sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 103 narodna poslanika, ali vas podsećam istovremeno da je potrebna većina od ukupnog broja narodnih poslanika, da to čini kvorum za rad, zato vas pozivam da ubacite kartice u poslaničke jedinice.
Hvala.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 130 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? Da, reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se, predsedniče Skupštine.

Uvažene kolege poslanici, građani Srbije, ja ću postaviti pitanje koje se tiče svih nas, koje se tiče svakog našeg građanina koji živi na teritoriji Republike Srbije, a to je status vojnika po ugovoru, odnosno profesionalnih vojnika koji služe i rade u našoj vojsci.

Svi mi znamo da su naši seljaci branili i hranili našu zemlju, branili i hranili naš narod i uvek su bili na braniku otadžbine kada je bilo najteže. Veliki broj naših ljudi koji žive na selu, koji žive u gradu su još davne devedeset i neke godine su pošli putem da budu vojnici po ugovoru, odnosno profesionalni vojnici. Sada na teritoriji Srbije imamo dovoljno takvih ljudi koji su spremni u svakom trenutku da rade i da zaštite svakog našeg građanina, pa gde on da živi, da li u Svrljigu, Nišu, da li u Tutinu, Sjenici, da li u Subotici, Prijepolju, nije bitno, bitno je da su spremni na svakom mestu i u svakom trenutku da rade i da štite svakog građanina.

Kada su požari, kada su poplave, kada je najteže tu je naša vojska, tu su naši i oficiri i podoficiri i ti ljudi, vojnici po ugovoru ili profesionalni vojnici. E, sada oni su, što se tiče opreme i svega ostalog, sada je mnogo bolja situacija nego što je bila ranije, mnogo su bolje opremljeni i imaju bolje uslove, imaju bolju tehniku i ono sve što je potrebno oni to zaslužuju. Ali, mislim da ima određenih stvari za njih koje su bitne zato što je još kada su počinjali vojnici po ugovoru, ja imam neke informacije da 1992. i 1993. godine, ima ljudi koji tamo rade, do tri godine ugovore potpisuju, posle toga se ponovo obnavlja ugovor, neki od vojnika koji rade taj posao su veoma aktivni i normalno svake tri godine obnavljaju, tu su sada neki od njih napravili i preko 28, 29 godina radnog staža.

Problem, pošto blizu 30 godina, odnosno 2022. godine biće 30 godina kako su krenuli da rade, njihov status budućih penzionera, pošto znamo da sa određenim brojem godina kada je staž beneficiran, znači kod njih je staž beneficiran, imaju 3 meseca na godinu dana staža, da li će oni imati mogućnost da odu u penziju? To je pitanje da ti ljudi sutra mogu mirno, zato što su služili, ratovali, branili našu zemlju, da mogu mirno kao i ostali koji su radili u vojsci, policiji da i oni odu sigurno u penziju. To je jedno pitanje.

Drugo pitanje za njih jeste nerešen problem stambenog pitanja. Ti ljudi koji su oficiri, odnosno podoficiri i vojnici po ugovoru nemaju mogućnost da koriste kredite za rešavanje stambenog pitanja zbog toga što nisu u stalnom radnom odnosu. To je jedna veoma teška stvar, jer oni žele da reše svoje stambeno pitanje. To nikako ne mogu uraditi. Velika stvar za sve njih jeste to što svaki od njih je čovek koji se svakog trenutka spreman da radi i da se bori za našu zemlju i oni isto imaju potrebe da imaju pravo da kada budu na terenu, da se njima obezbedi taj odvojeni život.

Mislim da se njima za to treba da ti mogućnost i da na to imaju pravo.

Još jednom, drage moje kolege, ovo je pitanje nadležnom Ministarstvu odbrane, da li će se imati mogućnost da se tim našim vojnicima koji su po ugovoru, odnosno profesionalnim vojnicima obezbede isti uslovi da oni mogu imati pravo sutra kao i svi ostali da rade 20, 25, 30 godina sa stažom koji je beneficiran, da odu u penziju, a ne sutra kada im se završi taj staž, da oni nemaju pravo na penziju nego treba negde da se zaposle, a oni su 30 godina radili i služili svojoj otadžbini. To je jedno.

Druga stvar jeste rešavanje stambenog pitanja i to su elementarne stvari za njihov rad.

Veliki broj naših vojnika po ugovoru su ovih prethodnih godina zbog situacije i potrebe, recimo, tu je najveći problem onih vojnika koji rade kao vozači, oni su prekinuli svoj radni odnos i otišli da rade za neka veća primanja.

Zato, još jednom, ja imam veliko poverenje u našu državu, u našeg predsednika, zato što su svedoci da naša vojska ide pravim putem. Prethodnih godina je stvarno to krenulo mnogo bolje, od 2012. do 2014. godine, pa i posle toga, stvarno su uložena velika sredstva u našu vojsku, u našu tehniku, u naša oruđa, u naša oružja.

Još jednom, moje pitanje jeste – da li ćemo imati mogućnost da u narednom periodu, u toku naredne godine se reši status tih naših vojnika po ugovoru, odnosno profesionalnih vojnika, zato što je to potreba i zbog naše zemlje i zbog svega ostalog, a i zbog njih samih?

Još jednom, hvala i predsedniku Srbije, očekujemo današnjeg dana da će u Sočiju rešiti ono što se tiče nas, najbolje po našu zemlju Srbiju.

Hvala svima i velika podrška predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da se izbori za sve ono što je potrebno za našu zemlju Srbiju, a i mi smo svi tu da zajedno sa njim radimo u interesu svih naših građana. Hvala još jednom.

Hvala.
Reč ima Snežana Paunović.

Hvala, predsedniče.

Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.

Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.

Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?

Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.

Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.

Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.

Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.

Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.

Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.

Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.

Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.

Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.

Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.

Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.

Zahvaljujem.

Reč ima Uglješa Mrdić.

Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, meni je u potpunosti jasno da mi u Srbiji danas imamo dve vrste politike, jednu politiku za Srbiju i jednu politiku protiv Srbije. Sreća je što je ova politika protiv Srbije politika manjine u Srbiji, politika onih koji se bore za ivicu cenzusa, a to je politika Dragana Đilasa i Dragana Šolaka. Ali, ne mogu da shvatim ne reagovanje pojedinih institucija Poverenika i Zaštitnika građana i svih drugih nevladinih organizacija i drugih državnih institucija kada je u pitanju govor mržnje na ulicama Beograda.

Mi smo svedoci da ovih dana imamo poziv na linč, poziv na neizlazak na izbore, poziv za blokiranje Srbije, poziv za blokiranje autoputeva, poziv za blokiranje svih institucija i pozive za upad u državne institucije. Dakle, to je politika Dragana Đilasa i Dragana Šolaka i s tim u vezi danas postavljam svoje prvo pitanje. Kako reaguju državne institucije na ovaj govor mržnje na ulicama Beograda, na ulicama Srbije i ovaj poziv za blokadu Srbije? Poziv za blokadu Srbije u trenucima dok se Aleksandar Vučić i Vlada Srbije bore za Srbiju, u trenucima kada se Aleksandar Vučić sprema da uputi pisma šefovima vlada i država povodom Kurtijeve najave da treba da se ujedine Albanija i Kosovo i Metohija u nezavisnu državu, i to u trenucima kada se naš predsednik sastaje sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom ne bi li i po pitanju teme gasa i energetika uradio najbolju stvar za Srbiju i njene građane.

Drugo moje pitanje se tiče korupcionaških afera, jer jasno je da Draganu Đilasu, Mariniki Tepić koja se najavljuje da će biti sada i njihov lider na izbornoj listi i Vuk Jeremić i Šolak i svi njihovi saborci, Miroslav Aleksić, meni je jasno da njima smeta sve ono dobro što radi predsednik Vučić i Vlada Srbije.

Jasno mi je da im smeta i vakcinacija i podsticaji za rađanje i pomoć porodicama i rešavanje gasne krize u jugoistočnoj Evropi i borba za srpske nacionalne interese i za Kosovo i Metohiju, ali mi nije jasno zbog čega nisu i procesuirani pojedinci poput Dragana Đilasa i zato tražim od nadležnih institucija da nam dostave sve nove informacije koje se tiču korupcionaških afera Dragana Đilasa. To u stvari više nisu ni afere, to je jedno činjenično stanje, jer znamo jasno da je čovek oteo od građana Srbije nekoliko stotina miliona evra, a sada sa delom tog novca želi, šta da radi, ne da menja vlast u Srbiji, nego da ruši Srbiju i da ruši vlast, što oni i javno govore na ulicama Beograda i putem svojih medija koje plaćaju i kontrolišu.

Dakle, očekujemo jasnu reakciju državnih institucija, i to tražim baš na današnji dan kada je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, zato što upravo i Đilas i Šolak i njihovi saborci, oni su u više javnih nastupa podstakli nasilje nad ženama. Da ne govorim šta sve rade što se tiče nasilja nad porodicom Aleksandra Vučića i pretnje koje upućuju i deci i roditeljima i bratu našeg predsednika.

Prema tome, očekujem jasnu reakciju državnih institucija, odgovore koje treba da dobijemo, a građanima Srbije želim da poručim – ne brinite, demokratija vlada u Srbiji, demokratija je volja naroda, volju naroda pokažite u aprilu, zato što je najvažnija volja naroda, a volja naroda je politika Aleksandra Vučića. Hvala.