Poštovani narodni poslanici, pristupamo postavljanju poslaničkih pitanja u vremenu od 16.00 do 19.00 časova, saglasno članu 205. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas još jednom podsetim na odredbe Poslovnika.
Izlaganje narodnog poslanika koji postavlja pitanje ne može da traje duže od tri minuta. Posle datog odgovora na poslaničko pitanje, narodni poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da, u trajanju od najviše tri minuta, komentariše odgovor na svoje pitanje ili da postavi dopunsko pitanje. Po dobijanju odgovora na dopunsko pitanje, narodni poslanik ima pravo da se izjasni o odgovoru u trajanju najviše dva minuta. U toku trajanja postavljanja pitanja i davanja odgovora, primenjuju se odredbe Poslovnika, s tim što nisu dozvoljene replike i ukazivanja na povredu Poslovnika.
Pozdravljam predsednicu Vlade i članove Vlade.
Prelazimo na postavljanje poslaničkih pitanja.
Prvi na spisku je narodni poslanik Vladan Glišić.

Poštovani predsedniče Vlade gospođo Brnabić, moje pitanje se nadovezuje na raspravu koja traje u parlamentu već celu ovu nedelju, a na neki način je retoričko. To je pitanje – da li sve ovo što upravo sada radimo i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i Zakon o eksproprijaciji, kao i ustavne promene u stvari služe tome da Vlada napravi što bolji ambijent za strane investitore u Srbiji?

Ovako rečeno naizgled je retoričko pitanje i može da se tumači i ovako i onako, ali kada ga pojasnim doći ćemo do toga da smatram da i Vlada Srbije, a i SNS i vladajuća koalicija u Srbiji ima pogrešan koncept razvoja zemlje, u smislu nastavljanja evroatlantskih integracija, na isti onaj način na koji je to zadnjih 40 godina u principu jedna napuštena ideologija od Margaret Tačer naovamo, koja podrazumeva da sve radite da država bude što slabija i što više da izlazi u susret krupnom kapitalu i da će to napraviti jedan dobar razvoj u društvu.

Mislim da je ta teorija već završila svoje i da je krajnje vreme da se krene ka jednoj vrsti etatizacije, tj. jačanju države, koja mora i strani i domaći kapital da stavi pod kontrolu. Zašto to pričam? Kada pogledate ono što, recimo, moje kolege iz SNS stalno kritikuju – bivše režime koji su izvršili pljačkaške privatizacije, oni su to uradili zato što su takođe robovali toj ideji evroatlantskih integracija, jer pljačkaške privatizacije su posledica jedne brze i nepromišljene privatizacije i oni su izvršili privatizaciju privrede.

U vreme vlasti SNS doživeli smo jednu vrstu privatizacije države. Kada to kažem, ne mislim u pežorativnom, već u činjeničnom smislu, jer recimo sama ideja o javno-privatnim partnerstvima, o svim tim stvarima gde javne službe dajete privatnim firmama, jeste jedna vrsta privatizacije države, po ideji slabe države, da ne bi opterećivali budžet. To konkretno kod nas se ogleda u notarijatu, koji je podrazumevao da sve ono što je nekada bilo, službe overe, koje su išle u budžet direktno države, pretvoreno je u nešto što danas privatnici uzimaju kao svoj profit i vrlo su dignute takse i na taj način je malo i onemogućena država, tj. građani, da koriste pravdu.

S druge strane, tu su prinudni izvršitelji koji su takođe za vreme vlasti SNS aktivirani. To su takođe privatnici koji obavljaju posao sudskog izvršitelja, koji je nekada radila država. Tu je ova mučna situacija sa stranim bankama, koje i dan-danas pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost za pljačkanje naroda kroz izmišljene usluge. To

koristi kroz Vrhovni kasacioni sud i njegovo tumačenje zakona. Zatim, tu je ova priča sa „Rio Tintom“, koji već radi kampanju preko RTS-a u Srbiji za pozitivno rešenje njegove želje da ovde kopa rudu, a s druge strane, isti taj RTS zabranjuje našim građanima da puste jedan drugi spot koji bi malo drugačije postavio sve to.

Znači, sve to govori o tome da smo možda u pogrešnom konceptu. Ja lično takođe mislim da i kineske firme treba kontrolisati, jer ovo sa „Linglongom“ je bio jedan veliki skandal, iz prostog razloga što, bez obzira koliko poštujem kinesku civilizacijsku alternativu, znam da je kapital, kako god da se zove, isti i da ga treba kontrolisati.

Samo još jedna stvar, izvinite što sam probio malo termin, ja sam nekoliko puta pitao, a niko mi iz Vlade nije odgovorio, nisam siguran da li je tačno, ali bi bilo katastrofalno da jeste, da mi na nekih 300 rudarskih firmi koje rade u Srbiji imamo samo pet rudarskih inspektora koji bi to kontrolisali. Hvala.

Hvala.
Reč ima premijerka Brnabić.

Dobar dan svima.
Pre svega, moram nekako, to je čini mi se i meni i većini nas koji se bavimo politikom u Republici Srbiji danas obeležilo dan, da zahvalim predsedniku Aleksandru Vučiću na fenomenalno ispregovaranom dogovoru sa predsednikom Putinom.
Rekla bih da smo svi mi dugo očekivali ovaj dan kada se predsednik Aleksandar Vučić susreo sa predsednikom Putinom u vezi, između ostalog, i cene gasa i novog ugovora za Republiku Srbiju i sa strepnjom danas očekivali kako će to proći. Ovo što sam čula od predsednika Aleksandra Vučića, kao i svi, iz njegovog obraćanja iz Sočija je bolje nego što je bilo kod od nas ikada mogao da zamisli.
Produžavamo, praktično aneksiramo postojeći ugovor za narednih šest meseci, za najteže zimske mesece, u trenutku kada je, evo danas, cena gasa 964 dolara, kada od dana do dana prelazi i 1.000 dolara cena gasa, da mi u najtežim mesecima imamo 270 dolara, dakle u narednih šest meseci, pod istim uslovima koje smo imali pre ove gasne, energetske krize je neverovatna stvar, neopisiva, nerealna stvar za Republiku Srbiju.
Ako pomislite i na privredu i na naše građane, naše potrošače, ovo je sigurnost i stabilnost, ali ovo je takođe i pokazatelj koliko se Srbija dobro bori u najtežim situacijama. Za našu privredu ovo znači da po ceni gasa mi jesmo danas praktično skoro pet puta konkurentniji od bilo koga drugog na svetskom i evropskom tržištu. Neverovatne stvari. Veliko hvala. Hvala takođe i partnerima iz Ruske Federacije i predsedniku Putinu na svemu što su ovim velikim činom uradili i za naše građane i za našu privredu.
Sada da se vratim na temu i pitanja uvaženog poslanika.
Dakle, kada kažete da svim ovim što radimo ovde stvaramo što bolji ambijent za strane investitore, reći ću vam dve stvari. Pod jedan, kada stvaramo bolji ambijent za strane investitore, to ujedno znači da stvaramo bolji ambijent i za domaće investitore. U Republici Srbiji od 2015. godine ne postoji nikakva razlika između stranih i domaćih investitora. Pre toga je postojala velika razlika. U prvoj deceniji 2000-ih godina strani investitori su bili umnogome povlašćeni.
Kada je promenjen Zakon o investicijama, ako se ne varam, to je bilo 2015. ili 2016. godine, možemo da proverimo, po tom novom zakonu koji je donela većina u Narodnoj skupštini, koju na kraju krajeva čini, okosnica je SNS, mi smo izjednačili domaće i strane investitore. Ispravili smo jednu veliku nepravdu. Tako da, kada se borimo da imamo dobar ambijent za investitore, što mislim da je dobro za našu zemlju i za građane Srbije i da ne postoji baš ništa loše u tome, borimo se za investitore, za domaće i za strane.
Kada se borimo da imamo dobar ambijent za investitore, što mislim da je dobro za našu zemlju i za građane Srbije, i da ne postoji baš ništa loše u tome, borimo se za investitore, za domaće i za strane.
Kada pitate, da li vi pravite dobar ambijent za strane investitore, vi me onda praktično pitate, da li se vi borite za još bolji ambijent za porodične firme u Republici Srbiji? Da li se borite za bolji ambijent za mikro, mala i srednja preduzeća u Republici Srbiji? Da, borimo se. Ja ne vidim apsolutno ništa loše u tome. Ali, da li zakone koje ste pomenuli, pre svega izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji i Zakon o referendumu donosimo zbog investitora? Ne, nemaju nikakve veze sa investitorima, ni jedan, ni drugi zakon. Zakon o referendumu ima veze sa našom obavezom da taj zakon uskladimo sa Ustavom i samim tim da poštujemo Ustav Republike Srbije. Taj zakon je trebalo da bude promenjen do 2009. godine. Nažalost, nije promenjen. U tom smislu mi nismo poštovali Ustav Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, koji se promenio, promenio neke odrednice koje su onda morale posledično da se menjaju i u Zakonu o referendumu, tako da u ovom trenutku moramo da menjamo Zakon o referendumu da bi poštovali Ustav Republike Srbije.
Što se tiče Zakona o eksproprijaciji, kao što sam i pričala tokom rasprave o budžetu, Zakon o eksproprijaciji nikakve veze nema sa investitorima, ima sa kapitalnim investicionim projektima, ali pre svega kapitalnim projektima koje finansira i sprovodi i realizuje Vlada Republike Srbije kako bi život u Republici Srbiji bio još dodatno kvalitetniji, kako bi kapitalne projekte implementirali, realizovali efikasno ili efikasnije nego što ih u ovom trenutku realizujemo kako bi brže gradili i auto-puteve i pruge i slične, pre svega projekte linijske infrastrukture.
Znate, mi smo danas, nažalost u Republici Srbiji izgubili još jedan život na Ibarskoj magistrali. Znate, koliko smo života izgubili na Ibarskoj magistrali dok nismo otvorili autoput do Čačka, Ibarskoj magistrali ili magistrali smrti, kako se zove nažalost u Republici Srbiji. Svaki dan koji smo mogli da brže izgradimo taj auto-put je vredeo jedan ili dva ili tri ljudska života. Tako i auto-put do Požege, recimo, i ja sam rekla, onaj dan kada sam bila da branimo budžet i da predstavimo budžet, da smo imali ovakav Zakon o eksproprijaciji mi bi za Svetog Nikolu otvorili auto-put do Požege. Nažalost, nismo, pa ćemo auto-put do Požege otvoriti tokom 2022. godine.
I, ponovo, dakle, nikakve veze nema sa stranim investitorima, nikakve veze nema ni sa domaćim investitorima, ovo je zaista sve u skladu sa najboljim interesima Republike Srbije i svih građana Republike Srbije i tiče se boljeg kvaliteta građana, a ne boljeg ambijenta za strane investitore iako ponovo mislim da ne postoji ništa loše o tome da imamo uvek bolji ambijent za strane investitore zato što to znači bolji ambijent za domaće investitore.
Pomenuli ste nekoliko puta u vašem izlaganju evroatlanske integracije, pa da vas ispravim i da vas podsetim jer meni je neverovatno da postoji narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije koji to još uvek ne zna, mi nismo na evroatlanskom putu, mi smo na evropskom putu. Mi težimo evropskim integracijama, a ne atlanskim integracijama. Mi ne želimo da budemo član NATO pakta, mi smo to rekli više puta, više puta ponovili. Poslednji put sam to jasno i glasno rekla upravo u Narodnoj skupštini Republike Srbije tokom jednog od sastanaka, sednice radnog sastanka upravo u prisustvu predstavnika NATO alijanse. Mi smo vojno neutralni, to je naša politika, to je na kraju krajeva želja i našeg naroda tako da vas ispravim pošto očigledno niste informisani u tom smislu nisu to evroatlanske integracije, to su evropske integracije.
Pošto ste spomenuli dosta stvari, nekako ću vam odgovoriti samo na neke. Što se tiče javno-privatnih partnerstava i toga da vi kažete da su javno-privatna partnerstva neka vrsta privatizacije. Apsolutno, stoprocentno netačno. Samo da vas ispravim i tu, javno-privatna partnerstva baš nikakve veze nemaju sa privatizacijom, kada nešto privatizujete nešto ste prodali nekome. To je njihovo, od sada zauvek, dok oni ne odluče eventualno nekad da prodaju, a država možda nekada odluči to ponovo da kupi, ali to je njihovo, na raspolaganju njima. Nikakve veze u tom smislu nema država Srbije više sa tim, sa vlasništvom nad nečim što je privatizovano. U javno-privatnim partnerstvima sa ili bez elemenata koncesije, vlasništvo ostaje Republike Srbije. Kada smo dali aerodrom pod koncesiju, to je naš aerodrom. Privatni partner upravlja tim aerodromom i investira u taj aerodrom zato što veruje da će iz toga naravno izvući neki profit. Izvući će neki profit samo ukoliko taj aerodrom daje profit s tim što jedan deo profita mora da plati Republici Srbiji i nakon 25 godina vraća aerodrom sa svom novom infrastrukturom Republici Srbiji. Kako je to neka vrsta privatizacije? To je velika zabluda u kojoj se vi nalazite.
Tako da se razumemo, nikakve veze nema sa privatizacijom. Kada nešto privatizujete vi niste više vlasnik toga. Kada date nešto u javno-privatnom partnerstvo vi ste i dalje vlasnik toga i to se vama vraća. To je i dalje vlasništvo Republike Srbije.
Konačno i ponovo Rio Tinto. Da li oni očekuju pozitivno rešenje za njihov, kako vi kažete, za njihov slučaj ili ne očekuju? Ja to zaista ne znam i to jeste samo njihov problem. Mi smo jasno, glasno, jednom, dva puta, sto puta, evo milioniti put da vam kažem, rekli, postoje dve stvari koje će odrediti da li će taj projekta biti implementiran ili neće biti implementiran. Da li će Rio Tinto biti u Srbiji ili neće biti u Srbiji. Jedna stvar, prva stvar, najvažnija stvar, sudija o proceni uticaja na životnu sredinu. Studija o proceni uticaja na životnu sredinu, čitavog tog projekta, svakog njegovog dela pojedinačno i rudnika i deponije i tog postrojenja za preradu i kumulativni impakt sva ta tri projekta zajedno. Drugi blok, ili druga velika stvar koja je potrebna, ako studija o proceni uticaja životne sredine te tri stvari i kumulativnog impakta kaže da je u redu i druga stvar je šta će narod reći o tom projektu. Bez toga nema napred i nema projekta.
Potpuno jasno, potpuno transparentno, potpuno nedvosmisleno. To što neko to politizuje, zato što nema druge ideje šta da predstavi građanima Republike Srbije, to je njihov problem. Mislim da su nas građani Republike Srbije dobro čuli i jasno i glasno smo to govorili, a sada kažem to ponovo i da su to potpuno shvatili i uvažili.
Dakle, životna sredina i šta će narod da kaže o tome. Moguće da studija o proceni uticaja na životnu sredinu kaže da je odličan projekat i da neće imati negativan uticaj na životnu sredinu, ali da ljudi u Srbiji kažu ipak nećemo i onda će to biti ne. Dakle, bez ikakve nervoze oko toga, niko ništa neće uraditi preko noći. Nećemo mi raditi kao oni koji su 2004. godine dozvolili Rio Tintu, da ponovim, 2004. godine oni licemeri, koji danas protestvuju protiv Rio Tinta, su dali Rio Tintu devet dozvola, uključujući i dozvolu za bušenje bušotina velikog prečnika.
Ti koji se danas usuđuju da ih gledamo koliki su licemeri, i mi političari i svi građani, da ih gledamo ispred ovog Doma ili ispred Vlade ili ispred Predsedništva, ti koji su potpisivali te dozvole „Rio Tintu“, koji su hvalili taj projekat. Imate pres kliping od tada, pogledajte šta su pričali o „Rio Tintu“, ti isti koji danas protestuju protiv „Rio Tinta“. Zato što, nažalost, nemaju nikakvu drugu agendu, nikakav drugi plan i ništa drugo da ponude građanima Republike Srbije, pa se hvataju za ovo.
Da li se nadaju pozitivnom rešavanju ili ne, zavisiće zaista samo od ova dva faktora i ništa se neće raditi bez toga.
Hvala vam.

Vezano za javno-privatna partnerstva, da, ja pretpostavljam da vi znate da toliko poznajem i pravo i privredu i da znam da to nije situacija u kojoj neko privatizuje resurse jedne države. Baš su zato izmišljena javno-privatna partnerstva, da bi korporacije mogle da uđu u partnerski odnos sa državom i da koriste javne resurse, a da možda nemaju odgovornost za to šta će ostati posle njih.

Pominjem to zato što imamo iskustva. Latino-američke države su imale iskustva i sa javno-privatnim partnerstvima u oblasti kanalizacije, vodovoda, vodoprivrede, gde su davali stranim korporacijama, tipa „Rio Tinto“ samo u toj oblasti upravljanja vodama da upravljaju tim vodama, a oni pošto su bili koncentrisani na profit su dolazili do toga da su smanjivali sve ono što je potrebno za održavanje sistema, pa kad je sistem pukao, onda su se jednostavno povukli, jer to nije bila njihova svojina. Izvukli su profit a svojina je ostala državama.

Znači, javno-privatno partnerstvo je jedan koncept koji se definitivno vezuje za ideju slabe države, jakog kapitala, pogotovo stranog koji je prisutan i države koja servisira strani kapital. Zato sam pomenuo javno-privatno partnerstvo kao jedan simboličan oblik svega toga, međutim, naglasak mi je bio na privatne izvršitelje koji prinudno izvršavaju sudske presude, na notare, na ponašanje stranih banaka u Srbiji, pa ponašanje i pravosuđa koje će uskoro biti oslobođeno od kontrole narodnih predstavnika i moći će da bude pod kontrolom nekih drugih centara moći domaćih i stranih.

Što se tiče vojne neutralnosti, da, ona je deklarativna i dok je možda stav ove vlasti biće deklarativna. Prava vojna neutralnost se postiže Zakonom o vojnoj neutralnosti koji neprekidno se izbegava da se donese i zahtevom nekoj od međunarodnih istanci najbolje bi bilo Savetu bezbednosti da garantuju tu vojnu neutralnost. Sve dok ne ispunimo te formalno-pravne uslove nećemo prekinuti evroatlanske integracije. Zašto govorim o evroatlanskim integracijama. Zato što po SOFA sporazumima i sličnim sporazumima NATO vojnici potpuno bez ikakve potrebe da mi postanemo deo NATO pakta oni ovde vršljaju, imaju pravo da preleću preko našeg neba kad hoće i kako hoće, imaju sve moguće i nemoguće pogodnosti koje jedna neutralna država ne bi mogla da dozvoli jednoj takvoj alijansi da to koristi. Tako da, u tom smislu, tako da u tom smislu sam želeo da pojasnim ovo o čemu smo pričali.

Hvala.
Reč ima ministarka Mihajlović.

Htela sam nekoliko stvari da kažem budući da ste počeli u prethodnom izlaganju oko "Rio Tinta".
Dve stvari. Prvo, da se malo vratimo u prošlost, a onda da damo i poruku građanima i građankama Srbije, ali pre svega ljudima koji žive u Jadru, Loznici, pre svega Mačvanskom Okrugu.
Dakle, prvo istraživanje, ali da ih baš lepo pobrojimo po godinama kada je to bilo. Dakle, prvo rešenje o istraživanju litijuma na teritoriji Jadra dato je prvo 2004. godine, pa je zatim dato 2005. godine, pa onda još jedanput krajem 2005. godine, pa potom 2007. godine, 2008. godine. To su sve godine kada Srpska napredna stranka nije bila na vlasti, niti Vučić, niti Brnabić, niti svi mi. Dakle, ponovo 2008, 2009. zatim april 2011, zatim decembar 2013. godine kada je potvrđeno rešenje kada više, prosto je to moralo da se uradi.
Sad, šta je važno? To jesu rešenja o istraživanju, nisu ni prva ni poslednja i dešavaju se na teritoriji Republike Srbije, ne samo za litijum nego i za neke druge vrlo važne kritične minerale koji jesu važni u našoj zemlji, ali poruka ove Vlade i poruka predsednika, i pre svega poruka Vlade Republike Srbije jeste da Vlada Republike Srbije prvo nije dala nikakvo rešenje o eksploataciji litijuma na teritoriji Jadra.
Drugo, Vlada Republike Srbije nije potpisala nijedan ugovor sa kompanijom "Rio Tinto", apsolutno nijedan. Bez obzira što svaki dan slušamo na nekim medijima ili na nekim televizijama da mora ipak da je neki ugovor negde potpisan. Ne, ništa nije potpisano, zato što kako mi radimo jeste pregledno i transparentno.
Onda kada budemo i ako budemo bilo šta od toga radili javnost Srbije će biti upoznata sa svim onim šta znači uopšte eksploatacija litijuma, kako to izgleda i kakav je uticaj na životnu sredinu, pa ako građani budu odlučili da to radimo, onda ćemo raditi, opet javno i opet transparentno.
Poruka građanima, pošto svaki dan slušamo, nije važno sad da li su samo protesti ili su to određene televizije, određene emisije, određene novine koje nam stavljaju svakojake slike iz nekih delova sveta i koji nam govore da će tako izgledati Jadar i tako izgledati Srbija, neki nadri ekolozi, nadri stručnjaci koji nam objašnjavaju kako će nestati Jadar, kako će presušiti Drina, kako će se uništiti Drina, pa će ta voda, odnosno loša voda, nekvalitetna voda, zagađena voda doći do Beograda, pa Beograd neće imati vodu, itd.
To su sve neke apokaliptične priče koje mi slušamo svaki dan. Ali, tamo ljudi žive i slušaju to, to ništa nije tačno. Svako danas u Srbiji ko izlazi u javnost i govori ove stvari govori laži zato što niko danas u ovom trenutku ne zna kako će izgledati uticaj na životnu sredinu zato što studije o proceni uticaja na životnu sredinu potencijalno eksploatacije litijuma na teritoriji Jadrana nisu završene.
Dakle, sve drugo jeste nadi priča, sve drugo je teorija. Prema tome, šta god da čujete, da će nestati Jadar, da će svi nestati iz Jadra, da mi kao država nećemo postojati su laž. Kada budu studije bile gotove onda ćemo svi da ih gledamo i svi ćemo o njima da pričamo, pa kad studije budu završene i kad ljudi budu znali tačno kako to utiče na njihov voćnjak, na vodu, na njihovu kuću, na buduće generacije, onda ćemo donositi odluke.
Prema tome, verujete u svoju državu i u svoju Vladu, to je poruka građanima. Dakle, kada studije budu gotove informacije će biti dostupne svima.
Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka Anđelka Atanasković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Htela sam samo gospodinu Glišiću da odgovorim na početak njegovog pitanja koji se odnosi na investicije i na privredu, pošto sam trenutno u privredi, a i ceo život sam provela u privredi i dobro pamtim vremena koja su bila kada je prethodna vlast vodila ovu zemlju.
Tako da, mogu reći da fabrike koje su uništene u to vreme sve su zatvorene. Na primer, naša fabrika je primala umesto plate karton jaja, ili pomorandže, ili suhomesnate proizvode i da ne nabrajam takve gluposti. Znači, plate nije bilo, niti se radilo. Uglavnom su bile sve zatvorene kao što se i vidi danas. To što neko ne voli da dođe stranac, nažalost, moraćemo i mora da dođu investitori zato što su naše industrije uništene. Naše industrije nisu tada bile pomagane iz ministarstva, iz države, kao što se sada to radi pri Vladi Aleksandra Vučića. Svaka privredna delatnost je opomognuta od Ministarstva privrede kroz razne vrste projekata i od svih ministarstava, ne samo od Ministarstva privrede.
Dakle, gospodine, moraćemo da primamo strance, da naše ljude upošljavamo, da naši ljudi žive, da mogu da školuju decu i da nastavimo da živimo i da ova zemlja može da živi.
To što se nekome ne sviđa, žao nam je, ali meni je drago da danas imamo ovakav BDP, da imamo ovakvu situaciju u svetu gde nas stvarno cene svi i svaki ambasador koji je došao barem do mene je uvek bio pohvalno izražen.
Tako da, i dalje ćemo raditi sa investitorima iz inostranstva i otvarati fabrike svakog dana ako treba.
Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine Glišiću, da li želite da date komentar?
(Vladan Glišić: Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.
Izvolite.