Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, predstavnici Vlade, poštovane koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, mislim da današnji amandmani koji se nalaze pred nama, kao i set zakona o kojima smo diskutovali u sredu najbolje oslikavaju volju, želju i razumevanje SNS za sve potrebe koje danas ima opozicija. Složiću se sa kolegama koje su pre mene govorili, da ovakvi izborni uslovi, ovakve izborne promene nisu viđene nikada u našoj zemlji.
Mnogo je tema o kojima možemo razgovarati, mnogo je tačaka i izmena o kojima možemo diskutovati, ali složiću se i sa kolegom Đukanovićem koji je diskutovao malopre, da su svi ovi predlozi u najmanjoj koristi SNS. Zašto? Iz prostog razloga zato što sve ovo danas o čemu diskutujemo i sve ono što ćemo kasnije u danu za glasanje usvojiti jasno daje najširu moguću mogućnost opoziciji da konačno, jednom za svagda, izađe i kaže – da, eto, sada su uslovi konačno dobri i nikada do sada nismo učestvovali na ovakvoj vrsti izbora.
Zašto? Godine 2012, od samog početka izbornog procesa i učešća SNS od te 2009. i 2010. godine na lokalnom nivou, pa samim tim i kasnije, DS je koristila svoju poziciju vlast za kojekakve manifetluke i zloupotrebe. Međutim, kada su građani Srbije jasno odlučili i svoje poverenje ukazali SNS, odjednom svi ti uslovi koji su do tada važili za DS, a kasnije i za ovaj deo opozicije koji predvodi Dragan Đilas, odjednom su postali uslovi koji nisu prihvatljivi.
Međutim, nakon stranačkog dijaloga koji se vodio na dva fronta, došli smo u poziciju da svi njihovi zahtevi budu prihvaćeni, a da oni opet i danas predviđaju, nagađaju, izmišljaju, iznose neistine i unapred obmanjuju javnost kako će izbori biti pokradeni. To je ništa više do pokušaja alibija koji pokušavaju da stvore za još jedan izborni debakl koji ih očekuje.
Vi ste, gospođo Obradović, u svom izlaganju u sredu izneli mnogo detalja i mislim da je svaki građanin bio upoznat sa izmenama koje nas očekuju, ali ja sam to malo posmatrao iz drugog ugla, iz prostog razloga tehničkih stvari onoga što je realnost.
Naime, ako pričamo o 10.000 potpisa koji su neophodni da se neka lista kandiduje, mene zanima koliko je realno da Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, zajedno sa Vukom Jeremićem i ostalom ekipom, koja preko oglasa traži ljude koji će biti na biračkim mestima, dakle na 8.000 biračkih mesta, koliko je realno da oni skupe tih 10.000 potpisa i kandiduju se na izborima? Računica je vrlo jasna. Ako vi ne možete sada u ovom trenutku da znate ko će vam čuvati kutije i biračko pravo na biračkim mestima, već te ljude tražite putem oglasa i Tvitera, kako možete da računate na nekakav veći izborni rezultat i odakle vam uopšte hrabrosti da izjavljujete i najavljujete svoju nekakvu ubedljivu pobedu?
Ono što je meni posebno interesantno, jeste i kandidovanje predstavnika u Republičku izbornu komisiju, gde se sada dozvoljava i da oni predstavnici građana koji nemaju formirane odborničke grupe, odnosno poslaničke grupe, mogu kandidovati ljude. Tu se pokazuje najšira moguća demokratija i to je još jedan pokazatelj koliko SNS želi da ovaj izborni proces prođe što transparentnije, jer smo uvereni u volju građana, jer smo uvereni u izbor građana Srbije, jer smo uvereni u rezultate koje smo postigli.
Ono na šta se gospodin Milićević osvrtao, jeste i činjenica, diskusija oko toga da li je neophodno da se redni broj na listi predsedničkog kandidata određuje podnošenjem liste ili žrebom. Apsolutno je za SNS svejedno. Podsetiću vas samo da je 2017. godine predsednik Aleksandar Vučić bio pod rednim brojem 6, i to nas ni u jednoj jedinoj situaciji nije omelo, niti smo se tada bunili i žalili, jer smo uvereni u ono što radimo i u politiku, pre svega predsednika Aleksandra Vučića.
Neko je ovde pomenuo da oni na taj način vređaju inteligenciju građana. Postavlja se pitanje da li to rade? Mislim da apsolutno ne možemo da diskutujemo o tome da li to rade, već je to činjenica. Podsetiću vas da je u svom izlaganju jedan od predstavnika tog dela opozicije rekao da se SNS plaši da će na gradskoj listi, odnosno listi za grad Beograd i listi za parlament imati broj 1, a da onda svojim glasačima neće uspeti da objasni ukoliko predsednik Aleksandar Vučić bude kandidat pod nekim drugim rednim brojem. Ovo vam je šamar svakom građaninu koji podržava politiku SNS, jer na ovaj način ih taj deo opozicije koji predvodi Dragan Đilas na najdirektniji i najbrutalniji način omalovažava. Tako da, nemojte uopšte da postavljamo pitanje njihovog mišljenja prema građanima Srbije koji ne misle kao oni.
Takođe, pričali smo o tome da li jedan, što će biti predmet i kasnije jednog od amandmana, glasač može da podrži više lista. Meni je prosto neverovatno da su protiv toga ustale opozicione stranke i da sada to njima smeta. Postavlja se pitanje zašto i zbog čega? Da li su sada oni u ratu između sebe, da li će neko drugi podržati neku drugu listu koja nije Đilasova, pa im to odgovara ili ne odgovara? Pa, onda prebacuju i kažu – to je u interesu SNS. Samo mi objasnite kako, kada je SNS najmoćnija stranka u našoj zemlji, sa najvećim brojem članova i u najkraćem mogućem roku mi smo prvi predavali i potpise i liste. Tako da, ne vidim kako bi i na koji način ovo moglo nas da ugrozi. Ali, to na najbolji način oslikava svu njihovu nemoć i pokušaj da se na bilo koji način sve ono što danas budemo izglasali nekako degradira i da se pokaže da oni ipak nisu zadovoljni izbornim uslovima i da ovi izbori neće biti u fer uslovima.
Pokušavao sam da nađem bilo gde u svetu primer ovakvih promena u izbornom procesu i zaista nisam našao. To što je neko od prethodnih kolega narodnih poslanika rekao – sada im smeta i to što se dešava dva meseca pred izbore. Ne znam čime su to ugroženi ovim promenama. Valjda bi morali po pravilu da budu srećni i da budu zadovoljni, jer sve što su tražili su dobili.
Međutim, sada se postavlja drugo pitanje, a često smo o tome govorili, jeste sa čime oni to izlaze pred građane i Beograda i Srbije. Neko je od kolega takođe postavio jednu odličnu tezu, ne određuju rezultat ni izborni uslovi, već ono sa čime izlazite pred građane, a to je rezultat i, što je još bitnije, plan i program. To je ideja.
Uveren sam da Srpska napredna stranka do sada je postigla ogromne rezultate na svim poljima, od infrastrukture, puteva, auto-puteva, izgradnje bolnica, škola, od boljeg finansijskog stanja i konsolidacije naših finansija od 2013. i 2014. godine, većih plata i penzija, da se ne vraćamo na sve ono o čemu smo pričali u proteklom periodu.
Međutim, ono što je ostalo posebno interesantno jeste kandidatura Đilasove opcije i tri imena koja su na jednoj konferenciji pre nekoliko dana učinila nešto što je svojevrstan presedan u našoj zemlji, a verujem i u svetu. Prilikom te kandidature i Ponoš i Tepić i Janković su učinili nešto što do sada niko nije učinio. Celu svoju konferenciju su posvetili blaćenju i iznošenju nekakvih neistina i laži, a nijednim jedinim slovom nisu ponudili nekakav program, bilo kakav, građanima Beograda i Srbije.
O Ponošu ne želim preterano da govorim i da gubim vreme na njega, jer mislim da su njegova dela dok je bio na čelu Ministarstva odbrane, tačnije nedela, rekla najbolje i sama činjenica, kako kažu ljudi iz vojske, koji su i tada bili u tom delu naše države, funkcionisanja, rekli su najpametniju stvar – ono što NATO nije uspeo da uradi našoj vojsci uradio je Ponoš. Mislim da to najbolje oslikava kakav je taj čovek bio na toj poziciji i koliku je štetu naneo našoj zemlji. Ubica tenkova, kako su ga zvali, čovek koji je uspeo da rasturi bataljone, koji je uspeo da degradira svakog ko je bio častan i pošten i koji mu se našao na putu. Sve zarad interesa zapadnih sila ili, kako bi on rekao, nekog višeg interesa u njegovim internim krugovima. On im je kandidat za predsednika. Postavljam pitanje građanima Srbije, ako je takvu štetu naneo našoj zemlji sa tog mesta, zapitajte se, molim vas, samo na jedan sekund, šta bi tek uradio Srbiji kada bi došao u priliku, nekim čudom, da bude predsednik Srbije.
O gospođi Tepić mislim da su mnoge priče ispričane, ali kao neko ko pretenduje da bude premijer, kao neko ko pretenduje, da li ovde u parlamentu ili na najvišim mogućim državnim funkcijama da predstavlja Srbiju, mislim da su mnoge stvari rečene, ali bukvalno iz ovog plenuma je izašlo nešto što u samom startu nju diskvalifikuje iz bilo kakve trke u tom smislu. Ako imate ženu koja u ovom domu insistira na tome da se usvoji rezolucija, koju potpisuje, kojom bi se srpski narod i Srbija proglasila za genocidnu zemlju, mislim da je takva žena samu sebe diskvalifikovala i ne može da bude na tom mestu koje ona želi za sebe i na koje pretenduje. Stavljati takav žig i takav pečat na našu zemlju zarad ličnih interesa, ličnih političkih poena ili nekih drugih je nedopustivo.
Ne želim da se osvrćem na koke nosilje, gde je videla nekakvu plantažu marihuane, ne želim da se osvrćem na one druge njene neistine na oslobodioce iz Kikinde, bebu od dve godine, ne želim da se osvrćem na sve one neistine koje je iznosila. Ali samo se postavlja pitanje – da li žena koja se slikala sa narko-dilerima, od kojih je tražila da iseljava i raseljava novinare koji su samo pisali o njenom štetočinskom poslovanju, da li od nje može da se očekuje da bilo šta uradi u interesu građana Srbije i da li takva osoba zaslužuje poverenja građana za bilo kakvu funkciju, a pogotovo za funkciju premijerke, o kojoj ona silno mašta?
Za sam kraj ostavio sam poslednji biser u njihovim redovima, najveće iznenađenje za mene zaista, iako mi je teško shvatljivo da su i ove ljude pre toga kandidovali. Radi se o izvesnom gospodinu Jankoviću koga projektuju da bude gradonačelnik Beograda. Uz dužno poštovanje i njegovih godina i svega, prosto je neverovatno i pokušajte da nađete taj primer bilo gde u svetu da čovek koji se kandiduje za gradonačelnika, jelte, izađe i ništa ne kaže o programu i kako on vidi Beograd u narednom periodu ili šta bi on to uradio i promenio, već u prvom svom izlaganju kaže da nije kompetentan i da se ne razume u vođenje grada Beograda.
Prestonica, prema nekim podacima, oko dva miliona ljudi cirkuliše, što zbog posla, što zbog turizma, što ljudi koji žive, neke procene su oko dva miliona ljudi da cirkuliše kroz naš grad. Ja sad postavljam pitanje građanima Beograda – da li možete da ukažete poverenje čoveku koji kaže: „Ja nisam za to, ja to ne znam da radim“, a onda kada je shvatio šta je izgovorio: „Ja ipak nisam stručan, ali mislim da bih mogao da napravim tim“? Pa kako biste mogli da napravite tim, ako ne znate čime želite da se bavite i u kom smeru želite da ide Beograd i da se razvija?
Ne želim uopšte sada da aludiram na njegove godine. Ako on smatra sebe sposobnim u 82 godine da vodi jedan grad kao što je Beograd, to je njegovo apsolutno pravo, ali ovde razmišljamo o kompetencijama i razmišljamo u drugom smeru. Zašto to taj Dragan Đilas, kad već za sebe kaže da je toliko popularan da je toliko moćan, da ga toliko ljudi vole, a bio je već gradonačelnik, zašto sebe nije kandidovao opet za gradonačelnika? Ili je ipak i on samo svestan da ga narod ne želi i da još građani Beograda, a bogami i Srbije nisu zaboravili sve one njegove marifetluke, sve one afere koje su obeležile njegov mandat i vlast Demokratske stranke, kada su svi i u Beogradu i u Srbiji samo siromašili, a on se bogatio i njegove firme stvarale imperije poslovne, pa je tako po belom svetu razbacao preko 60 miliona evra ili oni njihovi prihodi od 619 miliona evra koje je ostvario direktno trgujući sekundama sa državnim televizijama.
Ono što mene posebno zabrinjava, mislim da o tome nismo dovoljno govorili, ja sam u nekom prethodnom periodu diskutovao o tome, upozoravao, nisam siguran da li ću možda imati vremena da diskutujem i tokom sledeće nedelje, ali želim da sa tim završim svoje izlaganje.
Srpskoj naprednoj stranci se danas postavlja, tj. pokušavaju da joj naprave takav manevarski prostor da mi 3. aprila ne smemo da pobedimo na izborima, i to je nešto nečuveno. Mi već danima na medijima pod direktnom kontrolom Dragana Đilasa dobijamo pretnje, dakle najotvorenije pretnje, raznoraznih marioneta i pajaca Dragana Đilasa koje imaju istu mantru i obratite pažnju na te rečenice – 3. aprila ćemo braniti našu pobedu. A koju to pobedu i kako oni to znaju, ako s druge strane pričaju da će izgubiti izbore i da su izbori pokradeni?
Ono što posebno zabrinjava, sa druge strane, jeste tendencija koju je ponovio i Borko Stefanović pre neki dan, gde je u nekom izlaganju koje ne mogu čak ni da citiram koliko je bilo konfuzno, pokušaću da citiram, rekao: „Nemoj slučajno Aleksandar Vučić 3. aprila da izađe i kaže – niste pobedili u Beogradu, nemoj slučajno da kaže da Zdravko Ponoš nije ušao u drugi krug i nemoj slučajno Aleksandar Vučić da kaže da su ubedljivo pobedili na republičkim izborima. Ako dođe do toga mi ćemo izaći na ulice“.
Sad ja postavljam pitanje i za nadležne institucije – kakva se to atmosfera stvara i šta mi to da očekujemo 3. aprila, gde se mi defakto kao Srpska napredna stranka dovodimo u situaciju da ne smemo ni da pobedimo. Ja sad pitam i građane Srbije, ali i te predstavnike tog dela opozicije – da li je ovakva postavka stvari viđena igde u svetu i šta možemo od tog dana da očekujemo? Dobro je da na vreme diskutujemo o ovim stvarima i da na ove stvari sugerišemo, jer 3. april će brzo doći, desiće se izbori, građani će odlučiti prema svom razmišljanju, svom viđenju za koga će se opredeliti. Ali sve veća histerija u redovima tog dela opozicije koju predvodi Dragan Đilas jasno pokazuje da su oni svesni da na tim izborima ne mogu da pobede, ali da će ovako jeftinom manipulacijom, pokušajem da izazovu nekakvo nasilje, želeti da umanje taj izborni rezultat i da Srbiju uvedu u nekakav haos.
Za sam kraj, želim da pozovem građane Beograda, građane Srbije da 3. aprila izađu na izbore i da prilikom glasanja se vode samo jednom mišlju ko je taj i ko je ta stranka koja njima i njihovoj porodici može da obezbedi bolje sutra i bolju budućnost.
Ko je ta stranka i ko je taj čovek, koji je do sada svojim rezultatima ispunjenim obećanjima, kao i zalaganjem omogućio da svi mi zajedno kao građani Srbije živimo bolje, živimo ponosnije? I, ko je taj čovek i koja je to stranka, koja zbog svega do sada urađenog ima legitimitet i može da traži poverenje građana da nastavimo u smeru u kojem danas idemo? Ako sve to građani budu uzeli u obzir ja sam uveren da politika predsednika Aleksandra Vučića i SNS može očekivati ubedljivu pobedu i da onda svi zajedno nakon tih izbora u novom sazivu, u novom ruhu nastavimo da radimo još jače, još bolje u interesu naše zemlje i sve one dece i generacija koje dolaze.
Hvala vam i živela Srbija.