Reč ima predsednik Republike.
Izvolite.

Nekoliko važnih stvari. Dogovoriću vam na svako pitanje veoma precizno i bez okolišanja.
Pre toga, želim da ukažem na nešto što nije sasvim tačno, a o čemu ste govorili iz prošlosti. Govorili ste o tome da smo bili ubeđivani tako što biste doveli tim stručnjaka koji bi nama trebalo da objasni kako i na koji način se država bori u vreme kada se država nije izborila ni sa čim. Rekao sam ne slučajno da je to vreme naših najvećih gubitaka, iako i vreme devedesetih svakako nije nimalo dobro za našu zemlju, ali ću sada to da dokažem.
Dakle, ne zaboravite da je od 2000. godine krenuo i raspad naše zajedničke države, a zatim državne zajednice sa Crnom Gorom, da bi 2006. godine zahvaljujući našem javašluku i neradu i svemu drugom Crna Gora donela odluku da postane nezavisna zemlja. Samo to zaboravljamo. Istovremeno, 2004. je bio pogrom, a 2008. godine je Priština jednostrano proglasila sopstvenu nezavisnost.
Kada govorite o našem učešću i o našem patriotizmu i razumevanju obaveza, da, ponosan sam na to. Lično su me više puta pozivali, pre svega Nikitović, jer ja sam bio njegov nivo, a Toma Nikolić je razgovarao sa predsednikom Koštunicom u to vreme. Za sve što su nas pozvali, mi smo učinili. Kada nam je rečeno – treba da pozovete članstvo i narod, mi smo pozvali i članstvo i narod, nije nam bilo teško, misleći da šta god da učinimo za svoju zemlju bolje je da pokušamo da uradimo nešto zajedno, jer nema smisla da idemo protiv vlasti, bez obzira što nismo najlepše mislili o vlastima u tom trenutku. Dovodili smo i ljude, dovodili smo narod i nismo ni mislili da smo vam time učinili neku uslugu, to je bila naša dužnost.
Kada govorite o aktima, mi smo imali dijalog, razgovarao sam više puta, išao sam i na Sabor Srpske crkve da govorim o Kosovu, razgovarao sa sinodom Srpske crkve nedavno, sa patrijarhom jednim i drugim bezbroj puta o tome. Razgovarao sam, bio sam prisutan, za šta su me već optuživali, i na Nacionalnom konventu i sa drugim nevladinim organizacijama. Razgovarao sam i sa predsednikom Akademije nauka i umetnosti. Razgovarali smo sa svima. Naravno, stavovi su potpuno različiti.
Neću sada da govorim, pošto govorite da je u to vreme bila sloboda štampe, nemojte kad vas molim. Nemojte kad vas molim, nije postojala nijedna novina, nijedna televizija, nije postojao srpski N1 ili Nova S ili bilo šta drugo, nijedna televizija na kojoj je mogao bilo ko bilo šta da kaže. O pravosuđu samo ne govorite, jer 2009. godine je najgora reforma, tobož reforma, a u stvari čistka poštenih sudija izvršena i svi sklonjeni i od tada nam je pravosuđe u takvom stanju.
Ali, gore od toga, što je mnogo proverljivije, ovo je stvar političkih ocena koje svako od nas može da meri na jedan ili na drugi način, ali ono što ne može da meri na drugi način, to jeste pitanje životnog standarda i pitanje ekonomije. U to vreme, posebno 2008. godine 400.000 ljudi ostaje bez posla, sve fabrike uništene, zakatančene. Nama danas ljudi dolaze da traže i protestvuju i vaši mediji ih podržavaju u tome, kaže – Vučiću, daj nam pare za ono što nam nisu isplatili 2006. i 2007. godine u uništenim društvenim fabrikama, u Nišu, u Kraljevu i u svim drugim mestima. Pa, mi izdvojimo, pošto nemamo zakonsko pravo da plaćamo to što im niste davali, pa kažemo jedan mesec socijalnu pomoć ćemo da isplatimo, pa ćemo opet da idemo na jednokratno davanje da to isplatimo itd. Tako da, samo da se ne vraćamo u taj životni standard i u to kako je dubinski ekonomija Srbije uništavana.
Da budem sasvim fer, kao što ste vi bili fer sa pitanjima koja ste postavili, na prvo pitanje mi je najteže da vam odgovorim. Nemam ništa protiv, meni je lakše, nama je lakše da uključimo Narodnu skupštinu na bilo koji način. Čak, za mesec ili dva možemo da spremimo i da se ovde glasa o rezoluciji kojom ćemo na neki način da uključimo narodne poslanike. Za mene, da budem iskren, odličan. Mislim da će to da doprinese neefikasnosti. Mislim da će to da doprinese tome da nemamo šansu da napravimo bilo kakav dogovor oko bilo čega ikada i da ćemo da idemo u pravcu daljih sukoba sa Albancima. Meni samo olakšavate time. Nisam vam obećao, ali sam spreman da o tome ozbiljno razmislimo i da gledamo da tako nešto učinimo.
Što se tiče vašeg drugog pitanja, reč je o potpunoj, želim da kažem, dezinformaciji. Ne verujem da biste vi to izmislili, moguće je da je neko od tih lažova negde napisao. Dakle, ja sam Kurtiju rekao – to što ti pričaš o reciprocitetu, i ne njemu, već Evropljanima, nije on tu važan, već oni koji slušaju, to možeš da pričaš nekom drugom, jer reciprocitet može da postoji samo između država, mene te tvoje gluposti ne zanimaju, ni tvoje ni vaše. Dakle, to je bio moj odgovor koji sam mu ponovio deset puta, kao što sam ponovio to i Kamberiju juče oko reciprociteta kada je govorio o pravima Albanaca u onome što on naziva Preševskom dolinom i pravima Srba na Kosovu i Metohiji. Dakle, to sam im rekao u lice i to vam ponavljam sada pred celokupnom srpskom javnosti.
Na treće pitanje oko priznanja Kosova, odnosno oko sveobuhvatne, različite ste stvari pomenuli, pomenuli ste sintagmu sveobuhvatna normalizacija. Pa, to je sintagma koja je upisana u pregovarački okvir. To je upisano u Poglavlje 35, kada smo otvarali pregovore sa EU. Termin koji se koristi je „sveobuhvatna normalizacija“. Uzet je jedan uopšten termin pod kojim, biću sasvim pošten i to neću da krijem od vas, oni smatraju direktnu ili indirektnu formu priznanja, a mi govorimo da to nije to i svi se prave da ne razumeju šta oni drugi pod tim misle. Oni se prave da ne razumeju šta mi mislimo, mi njima kažemo da znamo šta oni misle pod tim, ali to ne piše.
Što se tiče dve Nemačke, to je takođe bez formalnog priznanja, ali samo bez formalnog priznanja naše Vlade, ali sve ostalo tačno je. Oni sasvim sigurno, iako to još nisu rekli, iako takav plan još nisam video, ja sam gotovo ubeđen da oni misle da mi njima dozvolimo ulazak u Ujedinjene nacije, što su probali 2013. godine.
Ne postoji nikakva razlika po tom pitanju, ja sam siguran da oni to hoće i mislim da neće od toga da odustaju. Pa zato smo i tražili sednicu, zato smo to i pričali, i vi i mi i svi ostali zajedno. Uopšte ne mislim da je to sporno. Da, siguran sam da oni to hoće. Da, to je ono što oni traže. Da, i zato nam je bilo potrebno da kažemo da to nećemo. Ja nemam problem sa tim da vam kažem da sasvim sigurno za vreme mog mandata, pošto ste pitali za potpisivanje, ne pada mi na pamet da bilo šta potpisujem ne bez Narodne skupštine, nego bez naroda, jer bilo šta od ovoga da treba da se potpisuje, mora da ide na referendum i mora da se pita narod. A pošto mi je jasno da od tog posla nema ništa, šta god, kome god bi nešto palo na pamet, tako da ne dolazi u obzir.
Dakle, što se mene tiče, i to možete da dobijete i kao obećanje, dakle, posredna ili neposredna, direktna ili indirektna, odlično znam šta se pod tim podrazumeva i ne tražim smokvin list za pokrivanje neke strašne istine da bih spasao sebe, ne pada mi na pamet da u tome učestujem. Ne pada mi na pamet da u ime Republike Srbije potpisujem bilo kakve štetne dokumente, da potpisujem bilo šta što bi moglo da doprinese rušenju integriteta Republike Srbije ili što bi moglo zauvek da ograniči Republiku Srbiju na nešto što nije Republika Srbija, već mnogo manja teritorija. Ne znam šta još.
Ali ja znam da nisam mogao da vas uverim ni ranije, jer ste vi rekli još 5. septembra 2020. godine da će do 5. septembra 2021. godine Kosovo da bude član Ujedinjenih nacija. Kao što vidite, nije se desilo. Tako da, nije se desilo ni 5. septembra ni 2022. godine. Neće se desiti ni 2023, 2024, 2025, 2026. i 2027. godine, a sada posle toga siguran sam da ćete nekog drugog tako unapred optuživati za stvari koje se nikada neće desiti. Mi ćemo umeti da čuvamo Srbiju. Hvala vam.

Izvolite.

Zahvaljujem vam se na uljudnom i odgovoru i bogu hvala nije bilo kompromentantnih fotografija i samo jedan citat, takav kakav je bio. Ali bih vas podsetio, gospodine predsedniče, na sled događaja koji upućuje na to da će pre ili posle morati da dođe do potpisivanja, sami ste to uostalom nagoveštavali, neke vrste dokumenta, koji god to dokument bio, i ja to ponavljam, koji omogućava Kosovu članstvo Ujedinjenih nacija, to znači priznanje Kosova – i tačka. To sam samo hteo da kažem. A kada je reč o potpisivanju, koliko se ja sećam, potpisan je važan Briselski sporazum, bez nekog izjašnjavanja parlamenta koje bi bilo smisleno.

Potpisali ste Vašingtonski sporazum bez konsultacija, dozvolite mi tu sumnju. Ja to kažem dobronamerno i kažem, nadam se, na jedan uljudan i razuman način. Dugujem vam izvinjenje ako je ovo bila dezinformacija, ja sam se tako i ogradio.

Reč ima predsednik.

Nekoliko stvari. Zahvaljujem se na izvinjenju.
Što se ovog drugog tiče, ponašao sam se sve vreme uljudno. Kada govorite o fotografijama sa grčom na licu, znate, to nisu fotografije koje je neko izmišljao, to nisu fotografije koje smo mi proizvodili, to su fotografije kojima su se pojedina lica hvalila i to su reči koje ste vi izgovarali.
Ne postoji stvar koju za mene niste izgovorili sa i bez fotografije ovde u ova dva dana, a ja sam samo citirao vas i vaše poslanike. Je li to nešto neuljudno? Je li to nešto što ne sme da se radi? Je li to bilo nešto nefer? Je li bilo nešto netačno? Može li neko od vas da kaže da ovaj čovek nije rekao da će da mi ubije dete i da ga siluje i da će da završi kao Gadafi? Može li neko od vas to da kaže da nije tačno? On sam kaže da je tačno.
Dakle, što se ovoga tiče, ja sam kažem, kao i vi što kažete, da oni to pokušavaju da urade, ali vi ste već rekli da će to da bude pre godinu dana završeno, pa nije. Ja vam sad kažem – oni to pokušavaju da završe do Nove godine, pokušavaće posle toga do marta, posle toga do septembra, posle toga za još godinu dana. I ja vam sad kažem, pošto znam šta rade i znam šta očekuju, kažem vam – neće uspeti. Jedan papir sam čak odbio i da primim. Hvala vam najlepše.

Hvala.
Sledeći prijavljeni je Vladimir Đukanović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Skupštine, poštovana braćo i sestre sa Kosova i Metohije, posebno bih pozdravio gospodina Radojičića, koji nažalost nije tu. Namerno ističem da bih ga posebno pozdravio zato što znam kolika se kampanja vodi protiv njega iz samo jednog jedinog razloga, zato što da njega nema na Kosovu i Metohiji naša odbrana bi dole bila katastrofalna. On je neko ko može da okupi kvalitetnu i dobru odbranu i ja želim zato da ga pozdravim.

Ovi što ga kriminalizuju, a pomenuli ste, predsedniče, malopre medije, ljudi da znaju o čemu se radi, vlasnici pojedinih medija u Srbiji, Luksemburgu, gde god, ujedno su vlasnici medija u Hrvatskoj, ujedno su vlasnici nekih medija u Bosni i Hercegovini, ali i na Kosovu i Metohiji. Onda oni imaju jednu razgranatu mrežu, pa kažu onda, odavde citiraju navodno hrvatske medije, pa kaže – hrvatski mediji kažu o Vučiću ovo ili ono. Ne, ne, to kaže jedna garnitura odavde, pa hrvatski mediji napišu, a onda ovi to citiraju i to tako ide umreženo. Verujem da i ovi dole na Kosovu i Metohiji su dobili odmah zadatak šta da napišu kako bi se vodila jedna kampanja.

Kao što možete da primetite, vrlo je indikativno kada se, na primer, daju neke izjave protiv naših ljudi sa Kosova i Metohije ili protiv vas, gotovo iste rečenice, zarez se ne promeni, daje Aljbin Kurti ili daje neko na Kosovu i Metohiji, kao da je isti centar pisao, kao da tu imate onaj jedan kominike, odnosno saopštenje i to se tako citira. To ljudi treba da znaju, da prosto se protiv nas vodi jedna vrsta hibridnog psihološkog rata. Ali dobro, i na to moramo da budemo spremni.

Trudiću se da budem potpuno odgovoran po pitanju ove teme. Najlakše bi mi sada bilo da kažem – predsedniče, trebalo bi možda da pričestimo našu vojsku u Lazarici i da se mi sjurimo kao knez Lazar ka Kosovu polju i da doteramo do Peći, do Uroševca. Ljudi, to je nerealno. Mi treba da budemo realni. Ja sam u nekoliko navrata nastupajući u medijima izrazio zabrinutost, a vidim i vi ste to juče rekli, samo što možda niste preko vaših usta to prevalili, ali ljudi, opasnost od ratnog sukoba postoji. Ceo svet je u ratu. O čemu pričamo mi? Znači, pogledajte, od juče imate bar dva nova otvorena sukoba Azerbejdžan i Jermenija, imate danas između Pakistana i Avganistana, da ne govorim o Ukrajini šta se zbiva i to se lančano tako širi. Velike sile ratuju, da ne govorim Kina i Tajvan. Evo, Amerika preti Kini da će joj uvesti sankcije zbog vežbi oko Tajvana.

Shvatite, ljudi, svet je u ratu, svidelo se nekom ili ne. Naravno da se onda otvaraju mala žarišta, a mi smo, nažalost, idealno područje gde to može da se izazove. Usijanih glava, nažalost, ovde ima koliko god hoćete, vrlo je lako zapaliti. Dovoljno je da jedan ludak izvrši teroristički akt, pobije neku decu u školi, padne mu nešto takvo na pamet i ode sve dovraga, i sve ovo što smo gradili, pokušali da napravimo, sve ove investicije, sva ova zapošljavanja, sve to ode nažalost dovraga.

Mi moramo na to da budemo spremni i zato sam očekivao da ćemo imati jedinstvo ovde u Skupštini. Možemo mi da se ne slažemo oko nekih pogleda, oko toga kako bi trebalo voditi državu, ali ljudi ovo je u pitanju Kosovo i Metohija.

Sećam se, ovde sam dolazio ranije dok smo bili opozicija, uvek smo glasali za svaku rezoluciju, deklaraciju, šta god, iako smo bili opozicija, a vezana je bila za Kosovo i Metohiju, jer tako demonstrirate narodno jedinstvo. Možete da se ne složite u potpunosti sa svim, ali morate da demonstrirate, ljudi, narodno jedinstvo i skroz je van pameti da se ne glasa za ovo, a da pritom, zaista evo, slušao sam dva dana, nisam čuo ni jednu zamerku na Izveštaj.

Šta zamerate Izveštaju? Šta je loše u njemu napisano? Apsolutno jednu jedinu reč nisam čuo o tom Izveštaju. Čili smo sve i svašta. Slažem se, evo neko traži da imamo zadati okvir, ali ljudi koji zadati okvir kad vi ne znate šta će sutra da se dogodi, a okvir nam je Ustav Republike Srbije, na kraju krajeva. To je, kako neko kaže, crvena linija, mada znate, kad se trudite da izbegnete ratni sukob, jedan dan da imate mir, jedan dan samo da obezbedite da bude mir, da ne bude nekog sukoba, već ste veliku stvar uradili. Mi treba ljudima da kažemo da smo ovde na ivici sukoba.

Kažu, ljudi kritikuju ovde Briselski sporazum. Pa, dobro 2013. godine, a vi me ispravite predsedniče, 2013. godine, mi smo imali jedan MIG 29 koji je mogao da poleti i čini mi se tri orla, znači ukupna avijacija nam je imala četiri sposobna aviona. O vojsci, vojsci bolje da ne govorim, to je ličilo, iz svo dužno poštovanje, ali na malo jaču formaciju lovačkog udruženja, to je bila potpuna katastrofa. Ekonomija nam je bila takva da smo imali da isplatimo plate do kraja godine. Bukvalno su nam takvu zemlju ostavili. Devastirana privreda, nije postojalo ništa što je radilo privatni sektor uništen. Takva država ne da nije mogla da se odupre nekome, nije imalo nikakve šanse da ništa uradi, apsolutno nikakve šanse ništa da uradi.

Mi smo Briselskim sporazumom devet godina kupili. Kupili devet godina da koliko toliko ojačamo, da pregovore vratimo za pregovarački sto, da tu temu gotovo, sve je rešeno, nezavisno je Kosovo, da to više ne bude tako, nego danas da moraju da nas pitaju, da smo nezaobilazan faktor. Pa, i kada vrše pritiske ne mogu više tako da vrše pritiske, jer ipak ima neka snažna vojska, jer ipak ima neka snažna ekonomija, jer ipak ima su njihove investicije ovde i sebe ugrožavaju ukoliko bi nas tako pritiskali. Znate, devet godina je ogromno razdoblje. Mi smo devet godina mira kupili i uspevamo koliko toliko da odolevamo, a pritisci će naravno biti sve izraženiji. Meni je to potpuno jasno, ovako geopolitičkim gibanjima, pravo da vam kažem, dobro je da izađemo ne okrnjeni.

Moram da priznam da što se nas tiče nikad veći uticaj Republike Srbije nije bio na Kosovu i Metohiji. Pogledajte sad ovo, mi imamo političku stabilnost to je činjenica. Nije mi drago što je na Kosovu i Metohiji, kod njih je politička nestabilnost, njima Vlade padaju kao kruške. Međusobno se sukobljavaj. Znate, oko čega se najviše sukobljavaju? Pa, baš oko Briselskog sporazuma. To neće jedino da prihvate i tu im najčešće padaju vlade. Oni u svom parlamentu bacaju suzavce. Da, to se dešava kod njih. Nemaju struju. Imaju sad restrikcije. Šta će da bude tokom zime?

Znate li šta se dešava, pošto tamo ne postoji ekonomija, nikakva ekonomija tamo ne postoji. Znate li šta se dešava u toj situaciji kad ti je narod potpuno gladna, siromašan, nemaš struju, nemaš ništa. Okriviš komšiju, on vam je kriv što mi to nemamo, pa onda pokreneš sukob. Na žalost je to tako. I, zato moramo da budemo dovoljno inteligentni da tu suludu ideju koju oni imaju, a nažalost imaju podršku od mnogih zapadnih zemalja, treba biti krajnje iskren da mi tu nekako pokušamo da amortizujemo i da ne dođe do nekog sukoba.

Vi ste juče bili potpuno u pravu, ne daj bože više nijedna majka, ni srpska, ni albanska, ni hrvatska, ni bilo čija da svoje dete dočeka u sanduku, ne daj bože. Počnete drugačije da razmišljate kad dobijete decu, ja četvoro dece Bogu hvala imam. Ne bih voleo nikada da u ni jedan rat odu, niti da dožive, niti da recimo, da mi deca dožive, što je možda moja generacija doživljavala, a to je da studirate pod bombama, da učite pod sankcijama, da ne možete da otputujete, da ne možete da čujete eminentne profesore. Ne bih voleo da nam se to ikada odoli više. Naprotiv mi smo jedna otvorena zemlja i trebalo bi što zaista šire da gledamo.

Kada govorimo o odnosu sa našim komšijama, to konačno neko treba da kaže, samo da li će to naša generacija ili neka buduća, ali ljudi, mi ne možemo ceo život da ratujem, ne možemo ceo život da budemo u sukobu. Umore se ljudi od sukoba. Imate primer Britanaca i Iraca. Potpuno su se umorili od tog sukoba, bezmalo ga i zaboravljaju. Mi moramo, kad tad, nekad da imamo neki istorijski sporazum sa Albancima i sa Bošnjacima. To mora prosto da se uradi ako hoćemo da imamo miran Balkan. Jednostavno to je naša nasušna potreba.

„Otvoreni Balkan“ to je sjajna stvar. Zašto? Zato što njihova matica je sa nama napravila „Otvoreni Balkan“ i mi možemo u Albaniju sa ličnom kartom da idemo, u Tursku možemo da idemo sa ličnom kartom, mada ona nije deo „Otvorenog Balkana“, ali govorimo o tome. Recimo morate da imate pasoš, odnosno ne pasoš, šta vam sve traže, čak i ne možete da odete na Kosovo i Metohiju, što je sumanuto skroz. Znači, Albanija kao matica Albanaca želi ekonomsku saradnju sa Srbijom, želi da njihovi radnici dolaze ovde, da naši idu tamo, da naše građevinske firme grade na njihovim obalama hotele, zašto da ne. A ovi na Kosovu i Metohiji, zato što ih neko gura sa strane, prave ovakav cirkus, kakav prave.

Meni je drago da po prvi put, u nekim istraživanjima, čitao sam, Albanci na Kosovu i Metohiji, po prvi put u minimalnom procentu, ali se javlja, žele da žive sa Srbijom. Neće se to naravno dogoditi u nekom skorijem periodu, da bude nešto značajnije, ali prvi put, ima i tamo trezvenog sveta, zato što znaju da bez Srbije nemaju tržište. Znaju da bez Srbije nemaju ništa. Ekonomijom se sve danas dobija, ljudi.

Dajte da budemo pametni da mi ovde jedinstveno učinimo nešto za našu zemlju, da je mi jačamo, što smo mi ekonomski jači i drugi će da vam prilaze. I drugi će da vam prilaze, ljudi, zato što je vaše tržište veliko i vaše tržište je snažno. Danas se osvaja ekonomijom.

Plašim se ovo što se dešava u svetu, posebno sa EU, znate, istorija nas uči, kada nemate energente, kada nemate resurse, onda krenete u nasilan put da dođete do resursa. To je ono što me strašno zabrinjava. To možete da vidite i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a plašim se da smo u predvorju, odnosno već uveliko zagazili u ovaj treći. Nadam se da to tako neće biti, ali kako stvari stoje, čini mi se da tako ide.

Ne bih voleo da ovde imamo situaciju da sad vas neko proziva, bilo kog od nas koji smo deo vladajuće koalicije. Jedni nam kažu vi ste veleizdajnici zato što uopšte hoćete da pričate sa Albancima ili sa bilo kim. Drugi nam kažu, niste dovoljno izdajnici, niste pocepali državu. Dajte da budemo normalni i trezveni i da shvatamo geopolitičku situaciju.

Moram da kažem da sam ja tu dosta naučio, tri sata sam imao prilike razgovor sa njom da vodim, u manastiru Sokolica, nedavno se nažalost upokojila jedna divna mati Makarija. Ona je takav erudita bila, bila je profesor, imala je priliku da bude profesor na fakultetu ovde kod nas, fizike. Ona je sve to ostavila, pošto je bila doktor nauka, zamonašila se u Solunu, tamo je doktorirala teologiju. Bila je dugo godina kasnije igumanija, odnosno mati u manastiru Sokolica. Ona mi je pričala kako je i Albance okupljala u tom manastiru. Između ostalog tada kada su vas svi napadali ona vas je najviše pohvalila i tada je baš govorila koliko je dole država uradila za Kosovo i Metohiju, jer nama je jedino svedočanstvo da su Kosovo i Metohija naše, jesu naše crkve. Jedino svedočanstvo i nešto naroda što nam je još ostalo.

Gledajući nju kako je na jednoj maloj celini uspevala da okupi i jedne i druge, i Albance i Srbe, nažalost upokojila se. Verujem da mi možemo, godinama radeći uporno na tome da dođemo do razgovora, da buduće generacije neke ne žele da ratuju. Verujem da ćemo moći da napravimo jedan miran Balkan i da nam nikada zaista više ne dođe ni jednog sukoba.

Želim vam sve najbolje i naravno glasaću za ovaj izveštaj, a pozivam i sve druge kolege u opoziciji da takođe ovom pristupe jer nam je mnogo važno da imamo narodno jedinstvo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da potvrdimo samo ono što sam najavio jutros. Dakle, saglasno članu 27. i 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da što pre razmotrimo izveštaj.
Sledeći prijavljeni po spisku je, doktor Miloš Jovanović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče Narodne Skupštine, gospodine predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije iz naše južne pokrajine.

Nije bilo razloga gospodine Orliću da mi maločas uskratite pravo na repliku, tim pre što nikada nisam imao problem da čak javno kažem kada me pitaju, kako ste vodili one sednice ili one pripremne sastanke za onu konstitutivnu sednicu, da kažem da ste ih vodili krajnje korektno, sa puno strpljenja i sa puno uvažavanja svih stavova nas iz opozicije. To sam čak govorio i na medijima koji nisu naklonjeni vladajućoj većini.

Kao što nemam problem sada kažem i da se zahvalim i vama i sekretaru Skupštine na više nego korektnom odnosu ova dva dana i na činjenici da ste nam izašli u susret kada smo pravili neke naše proceduralne greške, male, ne preterano velike i značajne, ali niste bili u obavezi da nam izađete u susret. To ste učinili.

Nije bilo ni razloga da mi uskratite repliku, jer niste čuli sa ovih mesta, dakle iz poslaničkog kluba „Nada“ da se žalimo zašto predsednik Republike mnogo govori, ili zašto je došao. Što se nas tiče govorite do mile volje, imate na to pravo, razlog više da kada se javimo za repliku, a ona je osnovana, da nam to naše pravo ne uskratite.

Nisam se javio, gospodine predsedniče Republike, ni zbog crvenog tepiha, koji je kako ste rekli, Koštunica prostro za Solanu, kao što vama ne spočitavam Tonija Blera i Šredera ili bilo koga drugog. Ne mislim da je to najvažnije. Znam da Vojislav Koštunica nije nosio u srcu sigurno Solanu, kao što pretpostavljam da većina nas u srcu ne nosi, niti može da nosi Solanu, kao što i pretpostavljam da i vi niste nosili u srcu Blera, barem ne u ono vreme i da, ako ste sve to radili, radili ste sa idejom da pomognete ovu državu. Ponavljam, od nas nikada niste čuli tu vrstu kritike, pa mi se čini da bi bilo korektno da, barem tu vrstu kritike ne primamo na naš račun.

Nisam se ni javio da bih, kao što ste mi prebacili, nekog rasturio. Čitaj - rasturio vas, jer sve i kada bih mogao da vas rasturim, sve i kada bih mogao da vas rasturim, a to je najmanje sigurno. Nemam problem i to da kažem, to ne bih uradio, jer se u politici inače ne ponašam tako. Nije mi se desilo da odem na televizijsku emisiju sa idejom da nekog rasturim, da nekog ubijem. Tu mi se čini da ste malo projektovali sebe.

Ja se sećam moje jedne konfrontacije sa, ne sa Petrom Petkovićem, u televizijskoj emisiji, sa Markom Đurićem. Čak smo i na sudu, i dan danas traje taj proces, kada sam ga pitao, znam čoveka i znao sam ga i pre te emisije – dobro, bre Marko, zašto tako. Zašto na taj način moramo da komuniciramo? Zašto me teraš da komuniciramo na taj način? On je odgovorio – znaš Miloše, ovo je emisija, u ovakvim emisijama ili si pobednik ili si poraženi.

Onda sam morao zbog te logike koja nije moja, koja mi je nametnuta da se tako ponašam u emisijama. Evo su ljudi iz Srpske liste, neke znam lično, nismo prijatelji. Eno gospodin Simić već klima glavom. Gospodin Jeftić je bio maločas tu. I s njim sam imao jednu sličnu emisiju, nismo bili prijatelji pre emisije, nismo se sprijateljili tokom emisije, to je najmanje što može da se kaže, niti smo komunicirali nakon tih emisija. Nije to naš način. Mislim da to nije dobar način, koji mi se čini da ste vi nametnuli. Tako da mi nije bila ideja. To sve i da sam sposoban za tako nešto, tako nešto ne bih radio.

Hteo sam repliku zbog druge stvari. Ne ni zbog DSS, starog ili novog, ispravite me gospodine predsedniče, rekli ste kada sam se približio da je besmisleno da tražim repliku jer sam ja novi DSS, a ne stari. To sam shvatio, ali mislim da sam shvatio u pozitivnom smislu, da ne moram da nosim kontinuitet te politike.

Možda sam pogrešno shvatio. Ako jesam pogrešno shvatio ispravićete me, ako nisam, shvatio sam kao više dobru nameru, nego lošu nameru s vaše strane. Ali se nisam javio ni zbog toga.

Javio sam se zato što neretko, da ne kažem sistematski dajete, svi vi iz vladajuće većine, a i vi gospodine predsedniče Republike, to ste učinili u tom obraćanju, primere za koji smatram da predstavljaju političarenje i za koje smatram da slabe našu poziciju. Pričamo ovde o jedinstvu, a slabimo našu poziciju, bez ikakvog razloga.

Rekli ste, ta je Vlada bila, to je bila Vlada DSS i DS, gde je DSS imao manjinsku ulogu, dakle bio je manjinski partner. Vlada kada je proglašena, jednostrano proglašena nezavisnost, ja više volim da kažem kada je formalizovana secesija naše južne pokrajine.

Jeste, to je činjenica. Ljudi, šta je trebalo da radim, ajde sad ću malo i vas da glumim, ljudi šta ste tražili od nas, šta je trebalo da radimo, da zaratimo, da pošaljemo tenkove, možda. Evo sada čujemo gospodina Đukanovića da danas nismo spremni za tako nešto, a kamoli onomad. Jel tada iko rekao da je trebalo to da učinimo, niko od vas to nije rekao. Da, jednostrano su proglasili nezavisnost, kao što, a istovremeno kažete gospodine predsedniče pa vi nas napadate, stavljajući nas sve u isti koš, nikada taj napad nije došao sa naše strane, što prištinske vlasti secesionističke šalju mimo dogovora, šalju specijalce na sever, ja vas za to nikada nisam napao, jer znam da to ne može da se spreči, osim na isti način kao 2008. godine, da se ta vozila, a vi ste ih nazivali „safari vozila“, raketiraju iz naših helikoptera.

Da li bi to bilo mudro, verovatno ne bi, zato to nije učinjeno. Dakle, to je nešto što nije moglo da se spreči, kao što 1999. godine nije mogla da se spreči agresija i nikada gospodine Milićeviću niste čuli od mene da napadam Slobodana Miloševića ili vas ili Dačića, zato što nas je NATO napao. Odnosno moglo je da se spreči, ali da se prihvati Rambuje sa onih 3 godine, nakon kojih je trebalo da se održi referendum i da se već tada preda KiM.

Znači, mi to vama ne radimo, samo molim da to ne radite nama, ne zbog nas. Ja iskonski i iskreno mislim da svaki put kada to uradimo, slabimo našu poziciju, baš zato što ste rekli vi, neko to u Prištini i ne samo u Prištini, gleda.

I smeta mi još jedna stvar, ja ću to najiskrenije ovde, nemam ja nikakvih političkih simpatija prema Vuku Jeremiću, apsolutno, to mislim da zna i Miki Aleksić, i Vuk Jeremić i svi u ovoj sali, šta mislim o tome, ali nije dobro kada se priča o savetodavnom mišljenju na način na koji vi to radite. Možda pitanje nije bilo najspretnije postavljeno, ali i sa takvim pitanjem i odgovor bi morao da bude drugačiji.

I nezavisno od toga, Međunarodni sud pravde zapravo nije ništa rekao. Prvo, ne zaboravite, to je samo savetodavno mišljenje, nema nikakvu obavezujuću pravnu snagu, jer na tu činjenicu valja podsetiti.

Druga stvar, u tom mišljenju, Međunarodni sud pravde nije apsolutno ništa rekao, rekao je da neka nedefinisana grupa ljudi može da proglasi nezavisnost, sad da se skupimo mi na Novom Beogradu, nezavisnost Novog Beograda i da to nije suprotno međunarodnom pravu , jer se međunarodno pravo ne bavi time, ne bavi se time, suštinski nije rekao ništa.

Tačno je, gospodine predsedniče, da to može da se koristi politički protiv nas, i to se koristi, ali to ne koriste Albanci i zapadnjaci, i nemojte mi to da koristimo, jer svaki put kada mi to koristimo sečemo granu na kojoj sedimo i to nije državnički i to nije državotvorno.

Ja vas molim, najljudskije je, i mislim da imam pravo da vas to zamolim, jer se i ja tako ponašam da to ne radim.

Vlada na KiM, i to ste rekli, a to gospodine predsedniče znam da znate, a zapravo znate sve, ali ponekada taj vaš stranački refleks preuzme primat nad državničkim, da ne kažem da funkcija predsednika stranke na koju apsolutno imate pravo, i formalno pravo, preuzme primat nad funkcijom predsednika države, ali znam da znate da ipak nije isto biti ministar u vladama privremenih institucijama samouprave do 2008. godine, i nakon 2008. godine, ako ni zbog čega drugog, zbog one pomenute zastave, jer se nešto kvalitativno u međuvremenu promenilo, a taj datum je meni bitan, odvratan je datum, 17. februar, loš je datum za sve nas, a zbog mog kasnijeg objašnjenja zašto ne možemo da glasamo za ovaj izveštaj.

Mislim da te razlike ipak treba uzeti u obzir, pri tome ne kažem da je sve rađeno savršeno ni u tom periodu, ali te razlike postoje i vratiću se na njih.

Da završim sa replikom, to bih rekao u tom trenutku u kraćem formatu. Ostao sam sinoć dužan da pojasnim kako bi trebalo da izgleda ta, kako sam ja nazvao radikalna promena politika.

Biću sasvim iskren, nema tu ničeg epohalnog, i nema tu ničeg što vama već nije dobro poznato, i čak ima stvari na kojima vi već radite, ima tu i dobrih stvari koje ste vi kao vladajuća većina sprovodili.

Pre toga moram da se osvrnem na ono što ste mi sinoć rekli, jer ste me podstakli na razmišljanje, neću reći preispitivanje, bila bi možda suviše krupna reč, ali svakako na razmišljanje, kada ste mi, moram da priznam, krajnje neočekivano za mene, rekli da očekujete da glasamo za ovaj izveštaj. Bilo je to za mene iznenađenje. Dirnuli ste, doduše, osetljivu žicu kod nas, u novom DSS-u, srpskoj koaliciji NADA, žicu odgovornosti prema državi i osećaja za potrebu jedinstva, barem kada je ovo pitanje pred nama, pitanje Kosova i Metohije, i onda ste me naterali da malo vratim film.

Ljudi, DSS, danas novi DSS, srpska koalicija NADA, POKS, mi od 2008. godine ne glasamo ni za kakve rezolucije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, baš zbog promene politike. Ljudi, Vlada 2008. godine je pala zbog kosovske politike.

(Aleksandar Martinović: Nije pala.)

U redu, vratiću se i na to, hvala vam na ovom dobacivanju, mada ne bi bilo loše da ne dobacujete. Ipak, dobacili ste na jedan lep način, kao što sam ja juče predsedniku Republike, ali i to ću pojasniti.

Vraćen je mandat i kad smo već kod toga, izbori u smislu patriotskih glasova nisu izgubljeni tada, i to znate i vi, gospodine predsedniče, i samo sam vam to dobacio, ne ni u prvom, drugom ili trećem minutu, nego mnogo kasnije, takođe kao dobronamernu sugestiju, jer je to važno reći. I 2008. godine, kao i danas, srpski narod je bio većinski, ono što i treba da bude, patriotski nastrojen, rodoljubski nastrojen, državotvoran - ništa više i ništa manje.

(Veroljub Arsić:Napravili ste koaliciju sa DSS.)

Gospodine, uz dužno poštovanje, ja pričam o 2008. godini. Mi smo tada otišli u opoziciju.

U pravu ste, gospodine Martinoviću, vraćen je mandat zbog neslaganja i preglasavanja povodom kosovske politike. Zašto? Jer smo hteli mnogo žustrije, shodno mogućnostima, da se suprotstavimo procesu stvaranja nekakve kosovske države, a naši partneri su smatrali da to ne sme da se radi, ili da sme da se radi samo u onom okviru koji neće naljutiti naše prijatelje, pod znacima navoda, sa zapada.

I to je jedan od razloga što ja ne nosim, u političkom smislu, u srcu ovu proevropsku opoziciju ni dan danas, kao ni tad. Znači, mi smo otišli u opoziciju i to nam nije bio problem i danas smo u njoj.

Dakle, to je razlog zbog koga mi od tada ne glasamo za dokumenta. I da se ta politika promenila 2012. godine, mi bismo je prvi podržali. Ali, 2012. godine je došlo do kontinuiteta te kosovske politike.

Daću vam dva primera. Mi nismo glasali 2013. godine. Ova sala negde pred srpsku novu godinu, da li 12. ili 13. januar, čuvena platforma Tomislava Nikolića o Kosovu i Metohiji, u najavi sjajna je bila. Dve stvari su bile za nas toliko dobre da smo već bili odlučili da glasamo za nju.

Jedna. Eksplicitno je rečeno da je dotadašnji proces pregovora bio loš sa negativnim posledicama po Srbiju. To je proces prigovaranja Borka Stefanovića i Demokratske stranke.

Druga stvar. Bio je usvojen princip. Smatraćemo da ništa nije rešeno dok sve ne bude rešeno.

Onda se desilo da u par dana se Marko Đurić pojavio, nećete verovati, na "Utisku nedelje", ako se ne varam, a mislim da se ne varam, jer sve to pomno pratim, nisam stigao da proverim, na "Utisku nedelje" da kaže do one najvažnije tačke te platforme i nama najvažnije i najbolje koje treba da predstavi diskunuitet u polici kosovskoj, da otpadaju.

Došao je taj 12. ili 13. januar. Sećam se sednice i mi smo glasali protiv.

Onda je došao april iste godine. Ovde se često govori, iznose se teze koje su ponekad paušalne, ne odgovaraju činjeničnom stanju, neko je juče rekao - Briselski sporazum, opozicija je pobegla, pa onda, nije pobegla, sakrivala se. Nije tačno. Bilo je sve jasno. Svi ste glasali za Briselski sporazum, jedino ko je glasao protiv je bila poslanička grupa Demokratske stranke Srbije tada.

(Marijan Rističević: Nije tačno.)

Apsolutno je tačno. Svi ste glasali.

(Marijan Rističević: Nije tačno. Ja sam glasao protiv.)

Izvinjavam se, gospodine Rističeviću. Dvostruko izvinjenje.

Kada su u pitanju političke stranke, skoro svi su glasali za i Borko Stefanović, i Demokratska stranka, i Dragan Đilas je to u medijima pozdravio. Imate intervju u "Blicu" Dragana Đilasa tim povodom i naravno, vladajuće tadašnje većine.

U tom smislu, stvarno je iznenađenje da glasamo za Izveštaj. Ja mislim da sam bio jasan, ali možda nisam dovoljno. Pri tome, bio sam dovoljno pošten da kažem da razumemo i trud ljudi koji su sastavili Izveštaj, da razumemo i energiju koja je data na aktivnosti koje opisuje taj Izveštaj i da mnoge od tih stvari zaista razumemo.

Ali, taj Izveštaj se bavi primenom Briselskog sporazuma, protiv koga smo mi glasali i primenom tehničkog dijaloga, protiv koga smo takođe bili i zbog kog je pala Vlada, uz ono preciziranje gospodina Martinovića. To su razlozi zbog kojih ne možemo da se pridružimo inače jedinstvu za koje se zalažemo i voleli bi da možemo da postoji.

Pozivam i sada, ovo je danas, pa je danas, biće i sutra i prekosutra i narednih meseci, borba će trajati i prilika će biti sve teža, a ne sve lakša, da to jedinstvo ako je moguće ostvarimo. A, da bi se jedinstvo ostvarilo moramo da znamo na kojoj političkoj platformi ga ostvarujemo. Ne morate to ako znate da nam kažete ni danas, možda nije ni vreme, možda nije ni mesto, šta god se kome činilo, ali moramo da znamo šta nam je krajnji cilj i kako do njega treba doći.

U tom smislu se pridružujem svim ovim zahtevima, bilo ih je nekoliko, a da se čak, mislim da je Vladeta Janković to isto rekao i u Narodnoj skupštini napravi neka vrsta tela, može i van, mogu i konsultacije, formalne, neformalne, nikakav problem nemamo sa tim, apsolutno smo otvoreni. Bila je u nekom trenutku platformu razgraničenja, skoro zvanična platforma vladajuće većine i predsednika Aleksandra Vučića. Mi smo bili protiv, na šta imamo pravo. Ona više nije aktuelna.

Hajde da vidimo šta je sledeće, šta je ono što je najbolje rešenje. Ponavljam i sa time završavam ovaj deo, apsolutno smo spremni da razgovaramo, ali do tada nećemo biti u mogućnosti, o tome će Dejan Šulkić nešto više reći, da se pridružimo i da glasamo za usvajanje ovog Izveštaja.

Kratko. Pet tačaka. Mi nismo donosili rezolucije, deklaracije za ovu sednicu. To bi bilo besmisleno. Jasno je bilo da će biti jedna tačka dnevnog reda, ova koja je na dnevnom redu i to sve ne predstavlja nikakav problem. Tim pre što znamo da ćemo teško doći do konsenzusa i da to zahteva veliki napor i zahteva, ono što se meni čini da sam pokušao da uradim juče, da se prethodno dogovorimo oko konteksta okvira i da li na isti način čitamo događaje koji nas okružuju, a povodom kosovske krize.

Pet tačaka. Ništa posebno epohalno. Ja to priznajem, evo, dajem vam i municiju da me kritikujete. To je više pravac delovanja nego konkretan problem, jer u ovom trenutku niko ne može imati konkretan program, pogotovo ne ljudi iz opozicije koji ne raspolažu svim parametrima po definiciji stvari, koji ne prisustvuju svim razgovorima i koji imaju, ponavljam, po definiciji stvari, manji uvid u realno stanje kako na terenu, tako i u međunarodnim odnosima.

Prva tačka tog našeg okvira ili pravca je Ustav i Rezolucija 1244. Jedini mogući okvir i naravno, svi ćemo se složiti u startu sa tim u vezi.

Znate, ako kažem Ustav Republike Srbije, to znači da se on poštuje, ne samo u onom delu kada kažemo - nećemo nikada priznati secesiju Kosova, nego da se poštuje u svakoj odredbi tog Ustava, a ne samo u preambuli, znači kada je u pitanju teritorija, organizacija sudstva, itd. teritorijalno uređenje države.

Hajde da se ne lažemo. Briselski sporazum jeste bio protiv Ustavan i mi to ovde svi znamo. Tačno je da je Ustavni sud izbegao da da odgovor na to pitanje, na najgori mogući način. Time što je taj akt proglasio za politički akt.

Ljudi, da li je to u redu? Koleginice pravnice, gospođo Pilja?

(Biljana Pantić Pilja: Pilja.)

To nije u redu. Politički je možda mudro za te ljude iz suda, ali pravno nije u redu nikako.

Politički akti, kratko i teorija političkih akata, neću vam sada držati nikakvo predavanje, mi smo imali okrugle stolove na Pravnom fakultetu, niko ozbiljan to nije hteo da brani. Politički akt je onaj akt za koji ne postoji pravna regulativa koja reguliše tu oblast. To je politički akt, i u američkoj, i u francuskoj teoriji - act the guvernamant, political question, svejedno.

Znači, za Francusku, za Nemačku, za Britaniju, pitanje je priznanja neke teritorije kao nezavisne države je političko pitanje. Za Srbiju pitanje priznanja neke teritorije van naše zemlje je čisto političko pitanje. Da li ćemo mi deo Zimbabvea, Eritreju da priznamo ili ne, bez veze nabacujemo.

To je političko pitanje. To bi bio politički akt koji nije podložan oceni zakonitosti, odnosno ustavnosti, ali ovde se radi o našoj zemlji. Pitanje da li će pravosuđe će funkcionisati ili ne ne može biti političko pitanje. Imamo norme pravne, od Ustava pa nadalje, koje se kose sa onim što je u Briselskom sporazumu napisano. Ništa više, ništa manje.

Sud je izbegao da da taj odgovor. Na čast njima, neću više ni o tome.

Rezolucija 1244 – svi se slažemo, ali nekada malo relativizujemo.

Gospodine predsedniče Republike, kad sam juče pominjao da ponekad postoji malo ta defetistička intonacija, barem za moje uši, možda sam pogrešio, ali za moje uši je to tako zvučalo. Mislio sam, pored ostalog, i na činjenicu, vi ste to ponovili juče, relativizacije Rezolucije 1244, koja neretko može da se čuje iz vaših usta.

Pomno ja pratim sve što pričate. Pokušavam da budem temeljan u ovim stvarima. Juče ste to uradili i nije prvi put da kažete da ta Rezolucija nije baš toliko sjajna i da ima tu mnogo rupa. Nije potpuno sjajna samo zbog jednog elementa. Paragraf 11. kaže da se predviđa suštinska autonomija za našu južnu pokrajinu do poslednjeg, odnosno konačnog rešenja i u tom paragrafu se, istina, unosi jedna zbrka, konfuzija, odnosno implicitno se unosi mogućnost da konačno rešenje može biti nešto što nije suštinska autonomija unutar SRJ, odnosno danas Srbije. Ali, mimo toga, ona apsolutno štiti našu teritorijalnu celovitost u tolikoj meri da čak predviđa, u paragrafu 4, i to ste rekli nedavno na konferenciji za štampu, i Bogu hvala što ste to rekli, i povratak naših snaga bezbednosti. Neko reče 1.000. Nije 1.000, nego 1.989, jer piše ne hiljade, nego stotine. To je 19 stotina, plus 99 vojnika, ali nije to najvažnije.

Dakle, sve i da je lošija rezolucija, mi treba da pričamo da je bolja nego što jeste. To je okvir u kome treba da se odvija naša kosovska politika.

Druga tačka. Ljudi, nema više ustupaka. Nema više uzmicanja. Razumem ja… Evo, stvarno najiskrenije, najotvorenije pričam, nemam niti ideju da pravim političke poene, nemam ideju da… Prosto sam ovde da nešto uradimo za ovu zemlju.

Razumem da biste očuvali lične karte naše države na severu Kosova i širi, da prihvatite da ona njihova lična dokumenta koja na neki način priznajemo od 2011. godine, ali smo im davali papir, jel tako, papir u ruke kad pređu administrativnu liniju, da sada stavimo disklejmer, što biste vi rekli, na prelaz administrativni, plavi, veliki, da to napišemo tu. To je ustupak koji mi se čini prihvatljivim zato što imamo na drugoj strani dobit, odnosno ne gubimo nešto što nam je važnije. Ali, evo, recimo, te registarske tablice za motorna vozila, a i mnogo drugih stvari koje će doći na dnevni red.

Reče ovde Vladimir Đukanović i mnogi drugi…

Nije ništa, gospodine Đukanoviću. Znamo se dugo. Nije ništa ružno, što skačete odmah? Čak i nećete ni potrebu da replicirate, ali imate to pravo svakako.

Govorili ste i vi o zveckanju oružjem i spremnosti vojske. Podržavam ja sve to. Ono što mene brine je gde podvlačimo tu crtu, dokle možemo da činimo ustupke i kada više ne možemo?

Meni se čini kad ja kažem – dosta sa ustupcima, da ste vi, gospodine predsedniče, to potvrdili juče. Vi ste rekli – ne damo KM tablice, ako sam pažljivo i dobro slušao, pažljivo i dobro razumeo sve to. Ne damo KM tablice.

Hajde sad iskreno ovde da razgovaramo. Pa, mogli bi da ih damo, da kažemo – povući će sve investicije, napašće nas, biće sankcije, pa da damo. Ne, vi ste rekli – nećemo ih dati. Da li će nas to koštati? Verovatno hoće, ako se istraje na toj poziciji, a za to, recimo, imate našu podršku da istrajete na toj poziciji vi kao vladajuća većina. Apsolutnu podršku, kao što Srpska lista, a ne mislim ni sve najbolje o njoj, ne mislim ni sve loše o njoj. Reč je o gospodinu Radojičiću. Čuo sam sve dobre stvari o vama od pokojnog generala Delića, jako pohvalne stvari o vama. To što sam čuo je nešto što meni prija, a ne mislim sve najbolje o načinu na koji funkcioniše Srpska lista i to mogu da vam kažem, ali sutra ako zbog tih tablica pozovete Srbe na barikade i naši ljudi će doći i mi ćemo izaći ne što vas volim ili što vas ne volim, ili vas, ili vas, nego što mi se čini da je to ispravno. Ni manje, ni više.

Ako smo mogli da se borimo za registarske tablice, sva je prilika da ćemo moći da se borimo i za mnoge druge stvari.

Jačanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji – to radite. Meni se čini da to može bolje. Možda je to lako reći i lakše i reći iz opozicije, kada nemate tu vrstu odgovornosti i nemate potpun uvid na terenu, ali onoliko koliko ja znam, između ostalog i zbog delovanja Srpske liste, može, a i mora mnogo bolje.

Četvrta tačka – nije moja, ljudi, pa me vi onda napadajte, i vi, gospodine Đukanoviću i vi, gospodine Martinoviću, a ja nisam imao problem da to kažem javno i na „N1“ i na mnogo drugih televizija i da pohvalim i Dačića i vas. Četvrta tačka – nastavite sa politikom tzv. otpriznavanja secesije Kosova i Metohije.

Evo, hoćete li javnu pohvalu? Evo još jedna javna pohvala – svaka vam čast na tome, najiskrenije, i u tome ćete imati podršku, pobogu, ljudi.

Svako povlačenje priznanja je dobra stvar za ovu zemlju. Svaka matematika koja nam ide na ruku je dobra stvar za borbu i za ove ljude i za prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Peta stvar – pune garancije bezbednosti za naše ljude na Kosovu i Metohiji i to je ne može bez jake vojske i to ne može bez kredibilnih snaga i to ne može bez momenata gde ćete pokazati spremnost da to isto oruđe, ne daj Bože, iskoristite, s tim što sve to ima jedan preduslov. Ja sam ga kratko pomenuo juče, a ponoviću ga i danas.

Razumem plivanje, razumem tešku situaciju. Plašim se da se od tog plivanja na kraju ne udavimo. Evropske integracije i borba za Kosovo i Metohiju su suprotstavljena stvar. Delu opozicije to ne predstavlja problem. Oni su odavno rekli – prvo EU, a onda šta ostane. Ne slažem se sa tim stavom. Duboko se ne slažem sa tim stavom. Htedoh da kažem da je legitiman. Legitimno je da imaju stav. Stav kako takav mi se čini sve samo ne legitimnim, ali Bože moj.

Ja imam problem kao neko ko stavlja ispred tih stvari na prvo mesto Srbiju, da i dalje pričamo o evropskim integracijama, da i dalje smo na tom putu, jer u nekom trenutku će se taj manevarski prostor suziti. On je već sada uži nego što je bio sa tendencijom daljeg sužavanja. Obrni, okreni, moraćemo da se suočimo u nekom trenutku sa zidom.

Meni se čini, i to sam vas pitao na konsultacijama, da je ponekad bolje izaći iz voza na vreme, odnosno ranije nego kasnije. Svaki izlazak će imati svoju cenu, to je nesumnjivo. Nijedan izlazak neće biti lak, ali mi se čini da što bude kasniji to će biti problematičniji.

Sada zaista za kraj, uzeo sam dosta vremena svojoj poslaničkoj grupi, pričamo o zapadu. Jeste jak, jeste i dalje dominantan, ne bi valjalo da se sukobljavamo sa njim. Niko ovde nije lud. I mi imamo decu i mi živimo u ovoj zemlji i mi primamo plate u ovoj zemlji i hoćemo stabilnost i normalnost. To valjda ne možete da nam oduzmete. Nismo ni usijane glave, nismo ni ludaci, nismo ni neodgovorni ljudi, niko od nas, verujem i od kolega sa ove strane iz, ja ću nazvati, patriotske opozicije, ali ajde da ne preuveličavamo ni opasnost.

Niti je zapad ono što je bio 1999. godine, a tada smo im rekli – ne, niti smo mi ono što smo bili 1999. godine, a ono što je najvažnije niti je Kosovo i Metohija Zapadu bitno, kao što je bilo bitno 1999. godine, sada možda kontekstualno zbog ukrajinske krize. Mimo te krize to njima nije nikakav vitalan interes. Godine 1999. je bilo potrebno pokazati i novu ulogu NATO-a i pokazati da i dalje ratuju, da su civilizacije koje se ne libe da se late oružja kao dve bombe na Hirošimu i Nagasaki nekada, ali to više nije slučajno. Sve nam to ukazuje da možda treba pokazati i više odvažnosti i mi ćemo za te stvari uvek biti tu, a za ovaj Izveštaj zbog svega što sam rekao ne možemo da glasamo.

Zahvaljujem na pažnji.