Vi ukazujete na propust u vođenju sednice?

Naravno, zato što ste mi vi, odnosno vi ste me sprečili da dam repliku. Evo, ja sam vam sad objasnio.

Nisam vas ja sprečio ništa.

Potpuno sam u pravu, zato što me je pomenula.

Upravo vam obrazlažem, dakle, povredu na koju ste ukazali navodno, piše sve u tom Poslovniku, o tome da li ste pogrešno protumačeni ili ne, da li postoji neki drugi osnov ili ne postoji, odlučuje onaj koji vodi sednicu, a to niste vi. Kada kažete da je to po vašem mišljenju tako, verujem da jeste, ali po mom nije.
Da li treba Skupština da glasa? (Ne.)
Sada, gospodine Šulkiću imate reč. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući, zato što bih deo preostalog vremena ustupio pukovniku Đurkoviću da govori o nekim pitanjima za koje smatram da su važna.

Sasvim kratko, u dva minuta i krajnje načelno o budžetu, pošto ovo jeste i načelna rasprava i mislim da sporadične, rekao bih, šaljive, da ne kažem, zajedljive primedbe od predstavnika pojedinih predstavnika izvršne vlasti, da nema konkretnim predloga. Imaćemo raspravu u pojedinostima, pa će biti predloga, a mislim da se već zna da ima 250 ili 300 amandmana na predloge ovih akata.

Usmeno obrazloženje koje je dala premijerka juče je kombinacija budžetskih podataka, budžetskih parametara i emocija. Po meni, previše emocija za obrazlaganje budžeta ipak bez obzira na kritike, bez obzira možda i na žustre tonove, oni nisu uvek opravdani, uvrede pogotovo ne, sa koje god strane da dolaze, ali ipak ovo nije završna odbrana pred sudom da bi se unosilo toliko emocija.

Sa druge strane obrazloženje je bilo u isto vreme za mene, to je utisak, u isto vreme je ohrabrujuće, ali i obeshrabrujuće. A bilo je umirujuće, ali i uznemirujuće. Bilo je optimistično, ali i pesimistično. Tako da na neki način se kreira optimizam u javnosti, ali ipak se negde kao rezerva, kao neka psihoza straha ostavlja ta rezerva da vrlo lako može da tako ne bude i da to ne zavisi od nas.

Predlog budžeta projektovan je uglavnom na inflatornim kretanjima u prihodnom delu i tu nema nikakvog spektakularnog rasta. Javni dug jeste u granicama zakona. Mislim da grešite kada govorite i kritikujete i prigovarate poslanicima da ne razumeju šta znači nominalno, a šta znači procentualno. Jeste u zakonskim okvirima, ali ipak u pograničnoj zoni. Šta znači zaduženost od 50%, 60% to znaju i građani koji se zadužuju kod banaka i znaju kakve to probleme i neizvesnost nosi.

Dakle, bez obzira što se raznim komparacijama pokušava da se predstavi ovaj budžet kao nešto spektakularno, u tom smislu, u odnosu na te spektakle, po meni bez potrebe, on je realan. Dakle, spektakli nisu potrebni. Znamo da se održivi uspesi ne dešavaju slučajno i ovaj Predlog budžeta ipak predstavlja na neki način akt nužde.

Mislim da u ovom trenutku, 6. decembra, kada raspravljamo o Predlogu budžeta, s obzirom da treba da počne da se izvršava za nepunih mesec dana, pitanje je da li on uopšte može da bude i drugačiji, ali videćemo kada bude počeo da se izvršava. Videćemo makroekonomske pretpostavke, pa onda ćemo razmišljati da li će se rebalansom on popravljati.

Čega nema u obrazloženju budžeta? Ne pominju se uštede. Dakle, da li Vlada ima neki program na čemu će štedeti, polazeći od sebe, ili ćemo samo pozivati građane kajronima sa televizijskih kanala da štede?

Na primer, da li se uštedelo nešto i koja je sudbina 119 agencija koje su poprilično pre desetak godina opterećivale budžet Republike Srbije? Da li one i dalje rade? Šta rade? Da li ih ima više, da li ih je manje? Da li su smanjeni troškovi? Da li su uštede napravljene u javnim nabavkama?

Šta još nedostaje, po meni, ili je ugroženo? Načelo javnosti rada. Dakle, krajnje dobronamerno, veliki broj projekata velike vrednosti koji se realizuje u javnim nastupima od strane državnih funkcionera se poprilično to stidljivo govori. Svaki pravni posao ima, da kažem, tri osnovna elementa: predmet, cenu i rok, ali postoje tu i neki drugi elementi o kojima treba govoriti. Ako to jesu prioriteti, ako se biraju u zakonitoj proceduri izvođači radova, ne znam šta je tu sporno, osim da ipak ima elemenata i burazerskog i kumovskog. Nije zabranjeno da i oni rade.

Dakle, preostalo vreme ostaviću pukovniku Đurkoviću, a o ostalim pitanjima u pojedinostima.

Hvala vam.

Reč ima potpredsednik Vlade.
Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, nisam izdržao, samo da ispravim govornika kojeg ste imali priliku da čujete koji je rekao – mi znamo šta je razlika između nominalnog i procentualnog.
Dakle, ja ne znam na šta je mislio, možda se zbunio, možda je neznanje. Dakle, postoji razlika i nominalnog i realnog, postoji razlika između apsolutnog i procentualnog, ali ne znam na šta ste mislili kada ste rekli – mi znamo šta je razlika između nominalnog i procentualnog?
Samo toliko sam želeo da kažem. Možda je neznanje, možda je lapsus, ali, eto, bio sam pozvan da reagujem.
Hvala puno.

Hvala.
Ako je potrebno da se ton malo pojača, molim tehničku službu da to uradi.
Reč ima Đorđe Komlenski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, poštovana guvernerko, drugarice i drugovi, dame i gospodo, iako sam planirao obrnutim redom da govorim, sada ću ipak prvo govoriti o prvom izboru sudija i izboru predsednika sudova na predlog Visokog saveta sudstva.

Meni je veliko zadovoljstvo da još uvek set zakona koji je nužan da bi se Skupštini oduzelo pravo da bira prvi put sudije i predsednike sudova još uvek nije donet. Jako mi je drago što će ovo biti uvažene kolege sudije koji će sa punim pravom, ukoliko taj set zakona koji treba da se donese, zadrži odredbu da se presude donose „u ime naroda“, imati i stvarno i formalno pravo da to radi. Šta će i kako će oni koje bude birao samo Visoki savet sudstva pisati iznad svojih presuda, možda će imati formalno pravo, ali i suštinsko, jer ih nije izabrala Skupština i nisu ih izabrali građani neposredno, ostaje jedno veliko pitanje, ali vreme će otkloniti dileme koje ja imam.

Naravno, moj stav uopšte oko ovih ustavnih promena i oko svega ovoga je dovoljno poznat i ne bih se na njega ponovo vraćao. Jednostavno, želim da vrlo pozitivno ocenim rad Visokog saveta sudstva kada je u pitanju predlog za sudije koje se prvi put biraju na ovu funkciju, ali isto tako želim da kažem da je jako dobar i kvalitetan posao urađen kada je u pitanju i predlog za izbore predsednika sudova.

Ničim, pa ni Ustavnim zakonom, pa ni ovim silovanjem, kako mi to volimo da kažemo u tumačenju propisa koje je Ustavni zakon doneo, nije dovedeno u pitanje pravo Skupštine da nastavi prvi izbor i izbor predsednika sudova sve dok se ne donese novi set zakona i ne samo on, nego ne bude i konstituisan novi Visoki savet sudstva koji će nakon toga preuzeti tu funkciju u punom kapacitetu.

Stvarno ne razumem te malicioznosti koje bi htele da nas dovedu u situaciju da život u Srbiji bude paralisan, a bez rada pravosuđa i njegovog normalnog rada zaista život ne može da bude do kraja onakav kakav jeste.

Izuzetno cenim i poštujem napore Visokog saveta sudstva u ovom angažovanju, posebno da se što više skrati postojanje vršilaca funkcije predsednika sudova, jer je jasno da to nije dobro kada je u pitanju bilo koji sistem, a pogotovo pravosudni sistem.

Ne stoje ni navodi da je nekakav problemi koji su provejavali na samoj sednici odbora, pa se i danas vrlo šturo čuju u tome što je za pojedine sudove, a radi se o Apelacionom sudu u Beogradu i Apelacionom privrednom sudu, postojao samo po jedan kandidat koji je konkurisao na mesto predsednika suda. Ukratko ću reći da se radi o kolegama sudijama koji su u prethodnim periodima izuzetno kvalitetno i dobro obavljali te funkcije i to što niko drugih iz njihovih kolektiva ili nekih drugih sudova iz viših instanci nije konkurisao samo je potvrda da su jednostavno prave osobe za to mesto i da taj posao treba da nastave dalje da rade.

Zašto ovo kažem? Imali smo situaciju da je u, ako se ne varam, Prokuplju za Osnovni sud konkurisalo čak pet mogućih kandidata, ali Visoki savet sudstva nije našao da iko od njih u punoj meri ispunjava uslove za to i to samo govori o jednoj potpunoj odgovornosti koju je Visoki savet sudstva pokazao u ovom nekom prethodnom periodu.

Ono što mi se ne sviđa i ono što me brine kao nekakav signal, možda nemam do kraja sve informacije, ali jeste tačka dnevnog reda koja je na današnjoj sednici, a to je razrešenje predsednika Osnovnog suda u Bečeju. Ja zaista ne mogu da razumem tog disciplinskog tužioca u Visokom savetu sudstva koji je našao da postoje elementi i disciplinski sud i sam Visoki savet sudstva da predsednik suda nije dostojan da višeobavlja funkciju predsednika suda, a da je dostojan, praktično, da nastavi u tom istom sudu da radi kao sudija. Prema tome, meni su to stvari koje ne razumem. Možda još taj deo postupka nije završen. Možda će se pokrenuti, ne znam, ali apsolutno očekujem da zbog ovakvih povreda zbog kojih se gospodin Čiburović razrešava, nadam se u danu za glasanje ako to Skupština usvoji. Zbog takvih povreda koje su iznete nema osnova, niti dostojnosti da nastavi da radi ni kao sudija u tom osnovom sudu, ali o tom potom. Videćemo šta će Visoki savet sudstva uraditi. Ovo je samo jedan kratak komentar bez bilo kakve želje da na rad Visokog saveta sudstva utičemo.

Što se tiče budžeta Republike Srbije, ja lično onoliko koliko su moja znanja vezana i moguća za ekonomiju i sam budžet i funkcionisanje svega, mogu da kažem da je ovo najbolji mogući budžet koji je u ovom trenutku mogao da se predvidi. Nemojte da zaboravimo, nemojte da budemo previše licemerni da Srbija posle nekih osam godina ozbiljnog uspona ekonomskog razvoja stabilnosti budžeta, stabilnosti kursa, od 2020. godine se praktično nalazi u jednom imaginarnom ratu prvo protiv kovida, koji je zaustavio ceo svet i sve u Srbiji, a sada trpimo posledice pokušaja da se rat između, odnosno onoga što se dešava u Ukrajini i štete koja se pravi i sukoba koji postoji između NATO pakta, Rusije, EU i ostalih, na svaki mogući način prelije na štetu Srbije.

Ovaj budžet je odbrambeni budžet i ovaj budžet ne bi bio u mogućnosti da bude dovoljno razvojan u narednom periodu da zadrži stabilnost uspona investicija i razvoja Srbije da Vlada u tehničkom mandatu nije preduzela sve ono što je bilo moguće preduzeti da ovu zimu, ali ne samo ovu zimu, nego da stvori preduslove i da neku narednu zimu dočekamo u stabilnim uslovima i da ne razmišljamo o tome hoćemo li imati dovoljno energenata, lekova i hrane u Republici Srbiji.

Ono što mislim da je važno jesu dva segmenta koja bi ozbiljno mogla da pomognu Republici Srbiji. Prvo, odgovornost nas samih građana da malo prestanemo da bahato da se ponašamo i da razmišljamo, jer dolazeći na današnju sednicu Skupštine od Obrenovca do Beograda je neprekidan niz putničkih automobila i u jednom i u drugom pravcu, a više od desetak autobusa „Strele“, „Laste“ ili gradskog saobraćajnog su poluprazni. Ne znam šta mi mislimo gde su granice onoga, da li postoji čarobni štapić koji sve to može da nadoknadi i nadomesti. Hoćemo gradski prevoz koji funkcioniše u Beogradu, a ne koristimo ga, a nećemo da plaćamo karte, zagušujemo saobraćaj, trošimo gorivo, zagađujemo vazduh, a onda se bunimo protiv tih istih stvari. Jednostavno, vreme je da sami sa sobom raskrstimo šta hoćemo, šta nećemo.

Možda malo u svemu tome mogu da nam pomognu i pritisci i kontrola rada nekih javnih preduzeća. Znate, jako iritira to kada se očekuje da svi mi budemo štedljivi, povedemo računa o potrošnji električne energije, a onda usred bela dana, kroz moje selo kompletna rasveta sija ceo dan, 24 sata i tako dva ili tri dana za redom i niko iz osvetljenja ne reaguje na vreme. To su stvari koje jednostavno, koštaju, koje su nedopustive u ovakva vremena. Ni mnogo bogatije zemlje od nas sebi to niti su dozvoljavale niti će ikad dozvoliti. Ne razumem tu našu potrebu da se na takav način neodgovorno odnosimo prema onome što su rezultati, ozbiljni rezultati rada u poslednjih 10 godina i da ih sami unižavamo, a onda da budemo ljuti ako jednog trenutka budemo došli u situaciju da električna energija mora da poskupi ili da, ne daj Bože, dođe do nekakvih restrikcija koje niko ne želi niti ih najavljuje. Prema tome, to je jedan segment na kome se ozbiljno mora raditi.

Još jednu stvar verujem, a to je da se mnogo mora raditi i na angažovanosti uprave, jer čini mi se da ni Ministarstvo finansija nije do kraja uspelo da sve ono što je zakonom predviđeno, kao moguće izvore finansiranja i punjenja budžeta, do kraja stavi u funkciju. Govoriću o jednom potpuno banalnom primeru, a to je porez na prihod od izdavanja u zakup nepokretnosti.

Mislim da je ostao jedan ozbiljan vakum u nedostatku kontrole prijavljivanja te vrste prihoda, s druge strane čak i destimulacije građana koji izdaju svoje nepokretnosti da ih izdaju u zakup. Objasniću i jedno i drugo.

Povlačenjem poreskih uprava iz lokalnih sredina, nedostatkom poreskih inspektora, ali i neradom i nedovoljnim obavezama i odgovornostima upravnika zgrada, ja tvrdim da više od 90% nepokretnosti na teritoriji Grada Beograda koje se izdaju, ti prihodi nisu prijavljeni i na njih se ne plaća porez. Možda to nekom zvuči banalno, ali to jednostavno uopšte nisu mala novčana sredstva kada se saberu na jednoj gomili, kako to ja volim žargonski da kažem.

Ono što je destimulativno u celoj priči su dve stvari. Da bih platio porez na zakup, ja svakog meseca moram da podnosim prijavu poreskoj upravi, iako taj zakup je zaključen na neodređeno vreme, pod istim uslovom sa zakupcem, sa prihodom koji se ostvaruje u istom periodu i veći mi je rizik od veće novčane kazne ukoliko propustim da podnesem poresku prijavu, nego ukoliko uopšte nisam ni prijavio da tako nešto radim. Mislim da je to nešto na čemu tehnički deo poreske uprave mora da radi da bi neko ko izdaje u zakup, da građanin koji poštuje propise i zakone ove države ne bi bio maltretiran time što ispunjava svoju obavezu uredno i blagovremeno na vreme.

Stimulacija u tom smislu bi mogla i da bude, obzirom na porez na imovinu, koji više uopšte nije mali, da se te nepokretnosti koje su izdate tretiraju kao nepokretnosti u kojima se stanuje i da se na njih plaća manji porez na imovinu.

Zašto ovo govorim? Periferija Beograda kojoj pripada i gradska opština Obrenovac, obzirom na visinu osnovice na koju se vrši porez na imovinu i obračun njegova poreza, i mogućnost izdavanja svega toga, gotovo da uzmu polovinu novčanih sredstava koje se mogu ostvariti od zakupnine. Iskreno rečeno, znam mnogo ljudi koji prestaju da izdaju u zakup, otkazuju ugovore, jer im se jednostavno ne isplati da to rade, obzirom da ono što im ostane kao prihod nije ni dovoljno da nadoknadi bilo kakvu eventualnu štetu na nepokretnosti, ako iz zakupci učine.

Dakle, to su neke stvari koje su sitnice, a u stvari nisu sitnice, jer mogu mnogo toga da doprinesu, ali će i pokazati da država besprekorno funkcioniše. Očekujem da Vlada Republike Srbije na najjednostavniji mogući način u narednom periodu predloži propise koji će...

Da li se sada čujemo?

Vlada Republike Srbije da predloži izmene, propise i zakone o stanovanju gde će se utvrditi ozbiljnija odgovornost i obaveza upravnika zgrada da prate ko sve stanuje u stanovima i u obavezu da obavesti nadležne organe da je neki stan izdat u zakup. Ako već nemamo dovoljno poreskih inspektora koji će to kontrolisati, onda da to možemo na ovakav jedan vrlo pragmatičan i jednostavan način sprovedemo i realizujemo. Traži to neko vreme. Traži to neko angažovanje, ali mislim da rezultati koji treba da dođu iza svega toga će dovesti do opšteg boljitka.

Moram da kažem da je meni izuzetno veliko zadovoljstvo da vidim da nijedan od investicionih projekata o kojima se govorilo u prethodnom periodu neće biti prekinut, najavljuju se novi, i to jeste neki zamajac koji će biti jako, jako ozbiljan. Ja samo mogu da poželim da sve ono što je predviđeno kao mogućnost da proistekne iz ovog budžeta kada su investicije, pogotovo infrastrukturne u pitanju, da se realizuju.

Još nešto o čemu sam hteo da govorim, a vidljivo iz ovog budžeta jeste da se subvencije domaćim privrednicima svake godine u ukupnoj svoti povećavaju u odnosu na inostrane investitore. Krajnje je licemerno licitirati sa tim od strane nekoga u čije vreme domaći investitori nisu mogli da dobiju ni zelenaške kredite, a kamoli bilo šta drugo da učine. Krajnje je licemerno slušati to od onih koji su uništili domaće banke, gurnuli ih u stečaj na silu da bi otvorili prostor stranim bankama koje su izuzetno zauzele tržište, izuzetno ojačale, što je sa jedne strane dobro, ali nemamo odgovarajuću ravnotežu.

Možda je bilo vreme u nekom trenutku, ali možda i o tome treba razmisliti, da li treba doneti neki leks specijalis, jer nažalost po dosadašnjim propisima u Republici Srbiji ono što ode u stečaj ne može više ni da izađe iz stečaja, da se vrati živo.

Koliko ja znam, koliko god su se gospoda do 2012. godine trudila da unište „Beobanku“ u stečaju, nisu uspeli. Prilivi i plasmani „Beobanke“ su ostali ogromni, adekvatni i danas bi bili jako korisni Republici Srbiji. Ne samo stečajni upravnici iz tog perioda, pa čak ni uz podršku tadašnje politike to nisu uspeli da urade, ta sredstava treba naći načina da se aktiviraju kroz bankarski sistem, ali neke banke koja će biti pod apsolutnom kontrolom Narodne banke Srbije ili na drugi odgovarajući način.

Time možemo da stvorimo ravnotežu, da ne ispadnem ja ovde mrzitelj stranog kapitala, stranih investitora, stranih poslodavaca, ali je krajnje bezobrazno kada neko ko je napravio pustoš u Republici Srbiji, pogasio sve što se dalo pogasiti, uništio i te banke zato što su imale hipoteku na svim društvenim preduzećima, da bi stvorili poziciju da mogu da ih prodaju u bescenje, da mogu da prodaju šećerane za jedan evro, za dva evra, da prodaju fabrike koje su imale ogromna gradska građevinska zemljišta na raspolaganju u bescenje, to je bio razlog za uništavanje banaka u Srbiji, a ne to da su one bile nesposobne, ne likvidne i da nisu dobro radile. Da nisu to uradili, ne bi mogli da naprave onakvu pljačku, kakvu su napravili i ono uništavanje koje su uništavali.

Znači, za tih 12 godina njihove vlasti je uništeno ono sve što je stvarano vekovima u Srbiji. Ni jedna država na svetu, ni jedna razvijena država u Evropi, pa nije nastala za pet ili deset godina dobro razvijena, to je nešto što potiče i iz 15. i 16. i 17. i bilo kog veka od ranije. Doduše, oni su imali priliku da pljačkaju kolonije, pa da postanu bogati, a ovo što smo mi imali u Srbiji ovde je stvoreno radom srpskih domaćina, stvoreno onim što je stvarano u bivšoj Jugoslaviji, pa u maloj Jugoslaviji, a onda su došli neki koji su to jednostavno uništili.

Onda nam kažu da smo nesposobni, jer za samo 10 godina nismo prestigli jednu Nemačku, nismo prestigli jednu Ameriku, nismo uspeli da popunimo sve ono što su oni uništili. Pa, kuda ćete većeg uspeha ako je 500 hiljada ljudi koji su samo u jednoj godini ostali bez posla, danas zaposleno i to ne za mizerne plate, jer ovde investitori koji dolaze danas više ne dolaze samo zbog malih plata kao što je to bilo 2012. godine ili da uopšte ne plate. Dolaze zato što su stvoreni energetski potencijali i uslovi u Srbiji da može da se radi, a to je redovno snabdevanje u gasu, električnom energijom i kvalitetna radna snaga, a boriti se za radnička prava možete samo ukoliko imate radničku klasu.

Ta priča o kafanskim levičarima, do 2012. godine, kada se borite za radnička prava, a nemate radničku klasu, pa prvo je treba stvoriti, prvo treba stvoriti uslove da imamo radnike, onda će biti jasno zašto je Pokret socijalista jedina prava i ozbiljna i borbena levičarska partija koja postoji u Srbiji.

Govoriti o cenama investicija je bezobrazluk od onih koji su potrošili milijardu evra za most na Adi. Pa, za te pare je mogao da se poploča i premosti cela Sava, od Ade Ciganlije do Ušća, verovatno i deo Dunava. I oni će da pričaju o tome koliko košta neka, nazovi, burazerska ekonomija. Pa, ja razumem da su ovi pobornici riđobradog gusara besni, besan je i on, ali verovatno je besan, jer su onaj najveći kajmak skinuli pre nego što je on došao u poziciju da tako nešto radi.

Takvih stvari u Srbiji nema i ne može da bude. Biće sankcionisane i ja vas molim da čuvamo svako radno mesto, bilo da se radi o državnoj firmi, da se radi o stranim investitorima, da se radi o domaćim investitorima, o domaćim poslodavcima.

Evo samo jednog primera, 2008. godine ispunjavajući želje i čestitke svojih stranih nalogodavaca od koji su uzeli novac, uništili su i privatnu kompaniju. Da ne bi završila projekat na graničnom prelazu Preševo, na osnovu kog je oko 1.200 ljudi iz Preševa, Bujanovca i Vranja trebalo da dobije radna mesta, na silu su uništili holding kompaniju „Interspid“, koja je skoro do kraja dokrajčena sa njihovim lopovskim stečajnim upravnikom koji je danas zbrisan iz imenika stečajnih upravnika, zato što je pravio raznorazne mahinacije.

To su stvari koje ne mogu u Srbiji da se dozvole više. Mi nemamo luksuz da se rasipamo sa jednim jedinim dinarom i zbog toga ćemo mi iz Pokreta socijalista glasati za ovakav budžet i molimo vas da nastavite da radite na dobrobit građana Srbije. Hvala.