Hvala.
Reč ima Milenko Jovanov, po amandmanu.
Izvolite.

Nema potrebe opozicija nešto sada spektakularno da napušta skupštinu, jer kada pogledamo ovako prazna mesta, vi ste je već napustili. Vi ste se raspustili, sami ste sebi odredili radno vreme, kada vam se više ne radi i otišli ste napolje. Najveći broj vas. To radite svaki dan. Svratite pomalo u salu, malo budete, vidite šta ima novo, izađete napolje, sedite u restoranu, sedite po kancelarijama, ali smo vam mi krivi za ne znam ni ja šta.

Nikada nismo imali opoziciju koja nije u stanju da napiše amandman. E, to nikada nismo imali. Nikada nismo bili u prilici da imamo toliko nesposobnu opoziciju da nije u stanju da napiše smislen amandman u skladu sa Poslovnikom. Vi sada nas maltretirate ovde i tražite odgovore na pitanja zašto smo se ponašali u skladu sa Poslovnikom. Od 380 amandmana 80 smo odbacili. Osamdeset nije valjalo.

Šta je bilo prvi put? Prvi put ste prvi put podnosili amandmane na budžet. Bio u pitanju rebalans, pa smo rekli - nema veze ako nije baš u skladu sa svim, pusti neka ide, naučiće, ali ne uče, ništa ne uče, nego ćemo bahato. Mi ćemo da se ponašamo kako mi hoćemo, potpuno me baš briga šta piše u Poslovniku, a ako vi budete reagovali u skladu sa Poslovnikom i odbacili naše brljotine, mi ćemo reći – vi nećete demokratiju. Ma nemojte, ma nemojte.

Ta vam zamena teza neće proći, nego lepo svoje kolege, pošto ste vi tu najiskusniji poslanik, bili ste šef grupe u vreme kada je to bila ozbiljna stranka, pa im pomozite, održite im neki seminar na temu kako pisati amandmane ili šta već, a onda ćemo raspravljati. U čemu je na kraju krajeva razlika? Hajde mi sada objasnite smisao toga što ste rekli. Da smo mi skinuli 200, 300 amandmana, to bi imalo smisla. Da li je 300 ili 3.000? Potpuno je svejedno, rasprava je 10 sati. To vam piše u Poslovniku. Uveren sam da to znate. Evo, klimate glavom, kažete da znate.

Ako je to tako, u čemu je onda smisao, šta smo mi dobili? Nismo dobili ništa. Imali tri hiljade amandmana ili 300 amandmana, rasprava traje 10 sata, ograničeno je vreme rasprave, potpuno je svejedno da li je 3.000 ili 300, 10 sati. Šta je motiv naš da odbijemo 80 i da opet ostanemo u tih 10 sati? Mi nismo skratili raspravu. Mi nismo nikakav efekat postigli. Šta je motiv? Nema motiva. Jednostavno nema motiva, nego mislite da ćete sada jednim ovako potpuno neargumentovanim napadom još jednom da dokažete kako ste vi, Bože moj, ugroženi ili ne znam šta. Niste ugroženi, kolega, niko ne ugrožava opoziciju.

Ja sada apelujem na vas. Hajde proučite Poslovnik. Proučite Poslovnik da, pod jedan, predsednik ili predsedavajući po poslednjem stavu tog člana odlučuje da li poslanik ima pravo na repliku ili nema, da to nije automatski pravo koje se daje čim te neko spomene, da niko nije dužan da da pravo na repliku onda kada neko misli da to pravo ima, da prijava po Poslovniku ne znači mogućnost i pravo da se drži replika i da se priča o ne znam ni ja čemu, da se dopuni prethodni govornik. Hajde objasnite to vašim kolega koji tu sede zajedno sa vama, koji vas okružuju, a onda im objasnite kako se pišu amandmani, pa nećemo dolaziti u ovakvu situaciju.

Dakle, nepismene, potpuno pravnički nepismene amandmane ste podneli, 80 je takvih bilo i šta sada mi da radimo sa tim? Da mi zarad mira u kući kažemo – nema veze, bacite Poslovnik pod noge, ali eto da se ne bi opozicija bunila, prihvatite neka to ide. Nećemo to da radimo, nego po Poslovniku. Ako amandman valja, valja, ako ne valja, ne valja. Tri hiljade napišite, o tri hiljade ćemo raspravljati 10 sati, a vi razmislite kako ćete da ih objasnite. Hvala.

Hvala, kolega Jovanov.
Kolega Stefanoviću, vi po amandmanu?
(Borko Stefanović: Replika.)
Ne sećam se da vas je spomenuo.
(Nebojša Zelenović: Kako? Valjda imate uši?)
Što vičete, kolega Zelenoviću? Zato što sedite u poslednjoj klupi.
(Nebojša Zelenović: Direktno mu se obraćao.)
Direktno mu se obraćao. Hvala vam, kolega Zelenoviću, što ste mi pomogli, to sam propustila da čujem.
Što ste nervozni, ljudi, šta je sa vama?
(Nebojša Zelenović: Nisam nervozan.)
Što vičete na mene?
(Nebojša Zelenović: Vi vičete na mene.)
Ja na vas? Taman posla.

Hvala vam.

Potvrdili ste ono što i sami kažete, jednom i ovako, jednom i onako, ali to sad nije važno.

(Predsedavajuća: Šta tačno, kolega Stefanoviću?)

Ja snažno izbegavam da vas kritikujem, zaista, uporno.

(Predsedavajuća: Pa imate ove koji su zaduženi da u vaše ime viču na mene.)

Vidite sad da mi ne ide vreme.

Vratiću ja vama to vreme. Izvolite.

Dakle, kažu – fale programi. Fale, nedostaju. Nedostaju stavke. Nedostaju pravni osnovi, nedostaju klasifikacije, a one postoje.

Kažu – obrazloženje. Vi odete u obrazloženje, nema obrazloženja, kolega. Razumete? Pri čemu ja znam da ovo sada što vi i ja možda, evo ne obraćam se vama direktno, ovo što sada vi i ja razgovaramo apsolutno nikog u Srbiji ne interesuje, ali ono što građane Srbije možda interesuje – da, imate pravo na raspravu, imamo pravo na raspravu, ali nemamo pravo, gle čuda, da podnesemo ono što je naša zakonodavna funkcija kao poslanika, da tražimo, recimo, da se sa jedne stavke iz budžeta prebaci u drugu, da se ukine za Tominu kancelariju plaćanje, jer to radi Ministarstvo spoljnih poslova. Evo, ukinuto.

Kaže – nema pravni osnov, nema stavka. Ima i bilo je i prošli put u rebalansu prihvaćeno, nije brljotina, urađeno. Odbijeno, odbačeno, pardon.

Dakle, ja vas pitam, ako ovo nije tačno što ja govorim i ako se slažemo da imate vreme za raspravu, nije stvar u vremenu za raspravu, kolega, nego je stvar u tome što opozicija na ovaj način ne može da utiče na predloženi budžet u pojedinostima. Ne može, jer su ih odbacili. Ne odbili, odbacili i to na manjkavosti koje, ponavljam, kolega, ne postoje. Razumete? Pročitajte, molim vas.

Vreme, kolega Stefanoviću. Hvala.
Sada imam ponovo punu listu.
Vi po amandmanu, kolega Zelenoviću? Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Dakle, po amandmanu na član 1, pošto sam i ja podneo amandman na član 1. i taj, zamislite, amandman je odbačen. Znate, vi kad nešto odbacite, to mora biti da ima neku ozbiljnu grešku, da nije u skladu sa Ustavom ili da je izneto na realno uvređujući način, pa samim tim ne može da dođe na priliku da se ovde o njemu raspravlja u plenumu.

U isto vreme, ja sam podneo identičan amandman sa identičnim tekstom i identičnim obrazloženjem na jedan drugi član, i taj je prihvaćen. Tako da, ovo što je malo pre izneo gospodin Milenko Jovano, a to je da mi nekoga, zaboga, neko od poslanika opozicije ne zna da piše amandmane. Nije istina. Dakle, gospodine Jovanov, iznosite neistine i zbog toga treba da se stidite.

Dakle, vi ste paušalno odredili da odbacite određen broj amandmana bez obrazloženja. Ako ste odlučili da odbacite amandmane, a ne da ih odbijte morali ste da obrazložite zašto to činite. Za svaki od tih amandmana naši predstavnici su bili na odboru, nema obrazloženja. Zašto ste odbacili,? Nema obrazloženja. I, sad vi kažete da opozicija ne zna. Jeste li bili na odboru? Nema obrazloženja. Sad hoćete da kažete da smo mi nepismeni, a vi ste pismeni, ali možete da kršite Poslovnik kako vam se ćefne.

Evo, sad dva amandmana, gospođo Paunovnić, jedan odbačen, jedan usvojen. Jesam li ja polupismen ili nepismen ili sam skroz pismen? Kako ćete da me kvalifikujete, gospodine Jovanov? Na koji ćete način sad način sad da me uvredite? Na koji ćete način uvrediti svakog od vaših kolega? Ako već hoćete da otvorite ovu Skupštinu da se u njoj nešto ozbiljno debatuje i razgovara, nemojte da cirkuzirate, nemojte da se pravite da nešto nismo rekli. Nemojte da se pravite da nas ne čujete, pošto vi sve dobro čujete. Pa, onda ne možemo da dobijemo repliku, ne možrmo da ozbiljno debatujemo, ne možemo da obrazložimo ono što premijerka ne razume kad joj se kaže u 10 minuta, pa joj treba dodatno vreme da objasnimo, ali ne dobijemo vreme.

Kaže – ne možete da dobijete pravo na repliku. Hajde što ne možete kada vas pomene ministar, kada vam pokaže sliku, kada vas opiše, kada vas nacrta, on ili premijerka, nego ne možete da dobijete repliku, brate, ni kad vas poslanici pomenu.

Šta je sad ovo? Koja su to sad pravila? Još to pita gospodin Stefanović, kad ste vi, gospodo, uveli ta pravila? Ispostavi se da ste vi neke moralne sudije ovde i da vi utvrđujete šta može i šta ne može, a možete misliti kakvo obrazloženje za predškolsko, ovo što je sad rekao gospodin Jovanov - o tome odlučuje predsedavajući, predsednik Skupštine, kome će da da reč, a kome neće da da reč.

(Milenko Jovanov: Repliku, to piše u Poslovniku.)

To, to. A, onda kad govorimo o samom tekstu, kaže – Narodna skupština će odlučiti. Neće ova zgrada da odluči, nego vi da li će nešto da bude ili neće i neki ljudi koji su ovde dobili mandat i od vas i od građana će nešto uraditi, po zakonu. Ili ćete raditi po zakonu ili ćemo mi naći druge modele kako ćemo da se borimo, a onda može svašta da bude.

(Milenko Jovanov: A jel?)

Može, može svašta da bude. Videćemo. Videćemo kako će to da izgleda, gospodine Jovanov.

(Milenko Jovanov: Hoćeš čekićem da biješ, jel?

Samo vi morate, gospodine Jovanov, da prestanete da lažete. Mnogo, brate, lažete.

(Milenko Jovanov: Jel tako?)

Lažeš, Milenko. Lažeš svaki put kada se javiš za reč. I sad mogu da nađem 10 lepših reči da kažem, na neki drugačiji način „iznosite neistine, nepristojni ste“, ovako ili onako, ali nije to istina. Milenko – lažeš, jel to jasno? I svaki put to radite.

(Milenko Jovanov: Ti lopove da mi pričaš nešto? Lopužo jedna.)

Stvarno mislite da je to način na koji treba da govorite?
Kolega Jovanov, izvolite.

Lopužo jedna, lopužo lopovska. Boga oca si pokrao u tom Šapcu, šerifa si izigravao koliko godina, pretio ljudima, maltretirao ljude, izbore nisi hteo da priznaš, lopužo lopovska, pa si izbore hteo da pokradeš, pa si ih ponavljao kao Dante u deset, devet krugova Pakla, devet krugova izbora u Šapvu, lopužo lopovska i ti ćeš nekome da držiš predavanje?

Ja lažem to što si ti nepismen? Pa nepismen si, ne znaš da pročitaš. Jadan je tvoj pravni fakultet koji si završio, tužan i jadan. Diplomu pocepaj jer ti ne treba, jer nisi u stanju da pročitaš, da protumačiš jedan član Poslovnika, lopužo lopovska. Nisi u stanju da pročitaš i povežeš tri člana, lopužo lopovska. Hoćeš tako da pričamo?

Misliš da se ja tebe plašim, da si ti kabadahija šabački koji će mene da fascinira, šta? Što si doveo ovog ovde da urla? Mislite da vas se neko boji, da će neko da vam se skloni?

(Aleksandar Jovanović: Sedi dole.)

Šta je bilo? Kako god budete hteli, tako ćete dobiti odgovor, bre. Ko vas se boji bre? Kome vi pretite? Šta sam slagao? Da si nepismen? Pa nepismen si.

(Aleksandar Jovanović: Ko ti preti?)

Sam kažeš, podneo sam dva ista amandmana. Sam si rekao zašto ti je odbačen, pa ti ni ne razumeš šta si rekao, ti ne znaš šta si rekao. Ti ne znaš šta pričaš čoveče. Došao si nervozan, spremio se, hoćeš za Šabac. Nema večeras za Šabac, ovde ćeš da spavaš ako misliš da raspravljaš. Radimo.

Buniš se za amandmane, kukaš za amandmane i kukate svi zajedno, pa gde ste bili da glasate za te vaše amandmane? Slikali smo vam praznu salu kada se glasalo za vaše amandmane, toliko vam je stalo do amandmana. Šta glumite više ovde? Kome glumite da vi nekoga predstavljate da se vi za nešto borite? Za Fejzbuk, Tviter, Instragam i Jutjub, za to se borite, da napravite spotić, da se negde uslikate i Tiktokić.

Još jednom, možemo da razgovaramo i tako ako hoćeš i još jednom – lopužo lopovska šabačka.

(Aleksandar Jovanović: Predsedavajuća, Poslovnik.)