Mislite li repliku isto?

Dakle, samo da kažem da sam pomenuo Boška Obradovića da ne bude da nije bilo.

Druga stvar, hteo sam da kažem nešto, teško da ja kukam za vreme. Očigledno je da ja pričao ovde onoliko koliko mislim da treba. Tako da, hteo sam da ukažem građanima, nije se ova sednica desila tako što je većina rekla – hajde da pričamo o dve najstrašnije tragedije koje su se u novije vreme desile u Srbiji. Ne, ova se sednica desila tako što smo vas naterali zajedničkom akcijom opozicije u parlamentu i građana na ulici kako bi do ovde sednice došlo.

Tako da je ovo nešto na šta ste bili prisiljeni. Da ste se vi pitali i gospodin predsedavajući u ponedeljak bi ova sednica bila završena, otkazana, gotova, ali ste nakon upozorenja da nećemo izaći iz ove Skupštine, da ćemo ostati ovde da spavamo ne budete li nastavili sednicu, gle čuda ipak može da se nastavi u utorak.

Građani, ono što ja hoću da vam kažem na ovaj način, mi ovde imamo ljude koji jedino pritisak prepoznaju. Ne interesuju ih zakoni, ne interesuje ih logika, ne interesuje ih zdrav razum. Da je tako, odredili biste se o situaciji sa nasiljem u našem društvu, odredili biste se sa oružjem koje je sveprisutno u našem društvu. Da je tako, zakazali bi sami ovu sednicu. Da nisam ja u pravu ne bi bilo potrebe ni za anketnim odborom, ne bi bilo potrebe ni za protestom. Imali bismo smene ministara koji su odgovorni za ono što se dešava u oblastima koje su važne za slučajeve masovnih ubistava kao što je prosveta, kao što je policija i kao što je BIA. Ne bi trebalo niko da vas na to tera, ne bi trebalo da se objašnjavamo sa SPS jel to moralni ili kakav je čin ili je pritisak građana. Imali bismo lepo prekid sa onim dokle smo danas došli, a došli smo do toga da je ovo društvo palo veoma nisko. Ako je palo nisko, ajmo da to promenimo.

Dva minuta. Hvala.
Samo što se tiče ovoga što ste rekli malopre, iznenađujete me, da se u ponedeljak, što je bilo juče, prekine sednica. To nije moguće. Ja sam završetkom poslednjeg radnog dana prethodne nedelje rekao da se nastavlja u utorak u 10.00 časova.
(Radomir Lazović dobacuje.)
Što viče sada iz klupe, Lazoviću? Imate neki problem? Nešto vas muči?
Dakle, mi smo danas nastavili da radimo onako kako smo i najavili, ali pošto pričate šta je i šta nije volja većine, samo da vam skrenem pažnju na jednu stvar, da poslanici većine ne dođu u ovu salu na primer danas u 10.00 časova, vi ne biste mogli da radite ništa, jer vas nema 84 da sedite ovde koliko je neophodno po Poslovniku da bi se nastavila sednica uopšte.
Tako da svaki dan kada ste u ovoj sali prvo ste dužni, ako ćete već time da se bavite, da se zahvalite poslanicima većine što su došli, jer da to zavisi od vas, ne bi bilo ništa, ni ovaj dan, ni bilo koji drugi.
Evo, Ćuta Jovanović se zaprepastio sad kad je shvatio. Kakvo otkriće, gospodine Jovanoviću! Jel ste videli?! Evo, Lazović se i dalje čudi.
Boško Obradović ima reč, dva minuta.

Hvala, predsedavajući.

Ja bih pre svega želeo da se složim sa kolegom iz poslaničke grupe SPS da su oni preuzeli svoj deo odgovornosti. Dakle, njihov ministar, iz nadležnog resora, da li pod pritiskom javnosti, da li iz moralnih skrupula, podneo je ostavku na mesto ministra prosvete.

Ali, imamo drugi deo vladajuće koalicije oličen pre svega u SNS koja ne želi da se suoči sa odgovornošću i koja, uprkos i moralnim obzirima i subjektivnoj i objektivnoj odgovornosti i više desetina i stotine hiljada građana Srbije na ulicama Beograda, i dalje izbegava da preuzme svoj deo odgovornosti. To je suština priče.

Takođe, želim da potvrdim ono što je rekao kolega Lazović – da, na prvom mestu insistiramo na zahtevima sa protesta, na smeni članova Saveta regulatornog tela za elektronske medije, poznatijeg kao REM, na promenama u RTS, na ukidanju rijaliti šoua i svih nasilnih sadržaja na medijima, na oduzimanju nacionalnih frekvencija onima kojima ih zloupotrebljavaju i krše zakon.

Ali, kolegama iz opozicije sugerišem jednu temu za razmišljanje – šta ako zaista dođe do tih ostavki? Vlast može na ta mesta postaviti slične i nastaviti da radi po starom. Zato mi tražimo kompletnu odgovornost vlasti, kao državotvorni blok patriotske opozicije, ostavke i predsednika Republike, ostavke i kompletne Vlade Republike Srbije, jer svi zajedno imaju objektivnu odgovornost za ono što se desilo, i prelaznu tehničku Vladu kao garantni mehanizam da niko neće zloupotrebiti taj prelazni period do izbora, već da na izborima građani slobodno glasaju za onog koji misle da može da vodi Srbiju posle Aleksandra Vučića, koji definitivno odlazi.

Milenko Jovanov ima reč, dva minuta.

Iskreno rečeno, sad kad već delimo lekcije kako ko šta vidi, evo, ja da sam na mestu Boška Obradovića, ja bih podneo ostavku i izašao iz politike za sva vremena, zbog svog nasilja kog sam kao poslanik, kao bivši poslanik, kao političar, proizveo u javnosti.

Dakle, iz moralnih razloga, posle bilo kakvog dešavanja koje je nasilno, da sam na mestu Boška Obradovića bih momentalno napustio politiku i nikad se više ne bih bavio javnim poslom. Nakon upadanja testerama u RTS, nakon premlaćivanja žena u RIK-u, nakon premlaćivanja novinarki „Pinka“, nakon teranja ljudi da voze kamion preko policije ili preko demonstranata, šta je već bilo, izbacivanje ljudi iz kamiona ako neće to da rade, posle upadanja u policijsku stanicu, posle upadanja u Skupštinu lupanjem zastavom u vrata, nakon gađanja Aleksandra Martinovića mišem, nakon pravljenja incidenta ovde na ovom podijumu gde se tukao sa poslanicima i sa obezbeđenjem, otimanja one tamo zastave itd, ja nikad više u životu se politikom ne bih bavio, niti bilo kojim javnim poslom. Sklonio bih se negde, tihovao bih do kraja života. Nije javni posao sve čime čovek može da se bavi. Može da čita knjige, analizira nešto, piše negde nešto i to je to.

Ali ne, on ne samo da to nije uradio, nego deli lekcije drugima šta treba da urade jer su, pazite, objektivno odgovorni. On sad nama uvodi komandnu odgovornost, kao Haški tribunal, iako nikakvu odgovornost nemaš, iako ni na koji način nisi mogao da budeš odgovoran za bilo šta, ne, ti si formacijski odgovoran. Zašto? Pa, eto, zato što sam ja tako rekao.

On koji je sve ovo radio, on ni za šta nije odgovoran. On nije proizvodio nasilje, on nije pokazivao ljudima kako nasiljem može da se bori u javnosti, itd. On nije nikome bio uzor, itd. Ja ne znam stvarno više da li je neko gledao Kristijana Golubovića ili Boška Obradovića i ne znam gde je više nasilja mogao da čuje, od jednog ili od drugog, s tim da je jedan odgovarao za svoje nasilje, a drugi za svoje nasilje nikada nije odgovarao, nikada se nije odrekao, nikada se nije izvinio i nema nameru to da uradi. Hvala.

Hvala.
Zatvaramo krug ovim, dosta je bilo.
Reč ima Zagorka Aleksić.

Hvala.

S obzirom da se prvi put od tragedija koje su se dogodile obraćam u plenumu, izražavam svoje najdublje saučešće porodicama tragično nastradalih u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Mladenovca.

Pre nego što pređem na temu dnevnog reda, želim da u ime naše poslaničke grupe i u ime predsednika naše poslaničke grupe, gospodina Dragana Markovića, podržim naš narod, naše hrabre Srbe sa KiM koji se bore za svoj opstanak, pred očima sveta, pred očima međunarodne zajednice i ovo je jedan vrlo direktan, nikako indirektan pokušaj proterivanja Srba sa svojih ognjišta i ova situacija nije ni osetljiva, ni konfuzna, ni delikatna, već je krajnje opasna. Međutim, mi verujemo da će naše državno rukovodstvo učiniti sve da spreči eskalaciju sukoba i očuva mir, jer znamo da rade u najboljem interesu Srba.

Dame i gospodo, Srbija je 3. i 4. maja zanemela pred žrtvama, zaćutala je pred tugom porodica žrtava, ali Srbija ne ćuti ispred zla i ono što je za nas iz Jedinstvene Srbije važno i što postoji set mera koje su reakcija na ovu postojeću situaciju u kojoj se nalazimo.

Kada su ovde pili prisutni gospođa premijerka Ana Brnabić i ministar Bratislav Gašić govorio se o tragedijama koje su prethodnih dvadesetak godina zadesile Srbiju. Pre svega tu mislim na masovna ubistva. Masakr u Velikoj Ivanči je svakako bio najveći što se tiče razmere i broja žrtava, međutim za nas je svaka žrtva žrtva. Nećemo iz izdvajati. Treba pomenuti da nezapamćeni zločin u okolini Mladenovca je jednoj porodici oduzeo i oba deteta.

Šta je ono što zločin u „Ribnikaru“ čini tako specifičnim, šta je to što nas je toliko šokiralo, odgovor je vrlo jednostavan. Taj zločin je počinilo dete, učenik sedmog razreda, pred svojim vršnjacima i čuvarom. To je jedna informacija koja je vrlo teško obradiva na emotivnom nivou.

Vlada je izašla pred javnost sa konkretnim merama i mi možemo da kažemo da je razoružavanje bila prva i nužna mera, kao i povećanje broja policajaca u školama. Takođe se govori i već su u toku zakonske inicijative o izmenama Krivičnog zakonima i sve u svemu nas tu čeka jedan zaista veliki posao.

Smatramo da ova rasprava treba da bude na konstruktivnom nivou, da kažemo šta mislimo, da kritikujemo ili podržimo, ali mi ne možemo da podržimo produbljivanje podela u ovom već dubokom polarizovanom društvu, kao ni korišćenje tragedije u političke svrhe. Sada je vreme da se postave pitanja šta i kako dalje da se radi. Treba preispitati mnoge aspekte i da ovo jesu bili pojedinačni slučajevi, ovo nikako nije izraz propasti sistema kako smo slušali, ali naravno da treba šire da sagledavamo ove tragedije i mislim da poslanici vladajuće većine od toga nisu bežali.

Pre nekoliko dana poslušala sam gostovanje jedne majke od učenica škole „Vladislav Ribnikar“. To je žena čije je dete preživelo i šta je dominantan utisak tog gostovanja. To je jedan vapaj, to je vapaj za saosećanjem, to je vapaj da svako od nas da svoj doprinos u sprečavanju potencijalnih tragedija i da svako od nas da svoj doprinos u poboljšanju ove situacije. Mi nećemo da podržimo zahteve za ostavkama, smatramo da je sada vreme za rad i zato podržavamo mere koje je donela Vlada.

Negde sam čula da su te mere gašenje požara, smatramo da nisu gašenje požara, to su trajne mere čiji će benefiti tek biti vidljivi, ali da donete su po hitnom postupku. Neke od njih će tek zaživeti, ne mogu baš da se donesu preko noći zato što je za njihovu implementaciju potrebno vreme. Razoružavanje, šta će čoveku oružje ako ne želi da ga upotrebi? Što se tiče smanjenja starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika, smatramo da tu treba da prethodi jedna šira debata i da se definiše kada to dvanaestogodišnjak odgovora. Takođe, smatramo da treba razmisliti o proširenju polja roditeljske odgovornosti. Vidimo da se kritikovalo što se povećao broj policajaca u školama, smatramo da je ta mera takođe nužna. Ona će pojačati i bezbednost i sigurnost. Mi ovde ne govorimo o kordonima policije koji su u školama, već o jednom ili o dva policajca. Tako da nikome neće biti neprijatno zbog prisustva policije.

Naša poslanička grupa smatra da treba izvršiti jednu rekonstrukciju rada psihološko-pedagoške službe. Mi zaista imamo stručne ljude koji rade svoj posao, ali smatramo da treba pojačati ne samo njihov broj, već njihovo prisustvo u učeničkom životu, pojačati komunikaciju i učiniti obaveznom komunikaciju u sledećim relacijama – učenik, nastavnik, PP služba, direktor, roditelj. Smatramo da je potrebno staviti akcenat upravo na ovu komunikaciju.

Naravno da podržavamo to što će stručnjaci iz oblasti psihologije, pedagogije, sociologije biti uključeni, tj. već su uključeni u izradu budućih rešenja za prevazilaženje ovih problema i verujemo da će ljudi iz struke naći ta rešenja. Nama su već bili, ne znam da li su još uvek u Srbiji, stručnjaci iz Norveške, koji su došli ovde na inicijativu predsednika Republike i mi se nadamo da će oni pomoći svojim iskustvom, nažalost iskustvom, zato što to iskustvo nije trebalo da snađe nikoga.

U Narodnoj skupštini, a i u medijima govorilo se gotovo o svim aspektima ove tragedije, potencijalnim lošim uticajima Zapada, televiziji, zatim bilo je i predloga o zabrani korišćenja mobilnih telefona, društvenih mreža, vraćanju na tradicionalne vrednosti, govorilo se i vršačkom nasilju, ali nedovoljno.

Ipak, kada govorimo o kontekstima ovog zločina, vršnjačko nasilje je neizostavan kontekst. Mi živimo u vremenu čije tekovine očigledno ne možemo da pratimo. Društveni odnosi se jako brzo menjaju, ali se menjaju i vrednosti. Postoje stvari koje nama nisu normalne, ali su našoj deci postale. Ja ne kažem da mi treba da se mirimo sa tim, ali da bi rešavali te probleme moramo da imamo najpre jedno šire razumevanje.

Počnimo od najbenignijeg – govor, verbalna komunikacija. Da li znate da je nasilnički govor postao jedan sasvim normalni stil komunikacije među školskom decom? Ja to uopšte ne govorim napamet, govorim iz primera „Vajber“ grupe moje ćerke, dakle, ja sam majka školskog deteta.

Današnja deca su posredstvom tim raznih „Vajber“ grupa vratila bojkot, ignorisanje jednog člana ili članice zajednice. Dakle, ja sada govorim o nekim blažim vidovima nasilja, a to je vređanje i ekskomunikacija iz zajednice. Kako se ovo desilo i kada? Pre nekoliko nedelja sam upravo u ovoj sali govorila, nevezano za dnevni red, ja mislim da sam već mnogima i dosadna, ali to me uopšte ne interesuje, o platformi „Pametno i bezbedno“ i o platformama „Čuvam te“, dakle, „Pametno i bezbedno“ i „Čuvam te“. To su dve platforme o kojima svako treba da zna. One nisu dovoljno promovisane. Ja pozivam i Vladu i ministra informisanja, pošto je to u njihovoj nadležnosti, da promovišu ove platforme gde god mogu. Jačanje vaspitne uloge škole se svakako ne može zapostaviti i tu je normalno i jačanje kanala komunikacije o onome što sam već govorila, dakle, roditelj, nastavnički kadar, psihološko-pedagoška služba i direktor škole.

Mi ćemo glasati za anketni odbor koji je predložen, glasaćemo za njegovo formiranje. Što se Jedinstvene Srbije tiče, stvari su vrlo jasne, mi podržavamo mere Vlade i pored toga predlažemo – pojačan rad uz prethodnu rekonstrukciju rada PP službe, razmišljanje o proširenju polja šire roditeljske odgovornosti i nešto u čemu baš vi, gospodine predsedniče Skupštine, možete da pomognete, a to je formiranje pododbora u okviru Odbora za prava deteta, koji će pomagati u borbi protiv vršačkog nasilja, pa da lepo na nedeljnom nivou idemo od škole do škole, od mesta do mesta i da učimo. Nismo svi mi koji smo članovi Odbora za prava deteta stručni za vršačko nasilje, ali možemo da saslušamo stručne ljude, da čujemo šta su problemi, pa da na osnovu materijala delujemo ovde u Narodnoj skupštini.

Takođe predlažemo da Vlada sprovede jednu ozbiljnu kampanju, iskoristi svoje resurse u promociji očuvanja mentalnog zdravlja građana i važnosti mentalne higijene, jer mislim da je poznato koliko se i dan-danas u našem društvu stigmatizuju osobe koje imaju problema sa mentalnim zdravljem, ljudi i dalje kriju da posećuju psihijatra i psihologa i tu je šira društvena odgovornost svih nas.

Mi imamo timove i tela za sprečavanje nasilja, to sve stoji, preduzeto je zaista puno toga, ali da li treba razmisliti o nekom zakonu, širem rešenju, novom zakonu, koji će obuhvatiti i konkretizovati sve te mere, sve te delove i Aleksinog zakona koji su implementirani u naše zakone, a koji će opet biti u skladu sa Evropskom poveljom o pravima deteta.

Takođe, u vezi anketnog odbora imam neka razmišljanja i pitanja. Što se tiče utvrđivanja okolnosti, moramo da ustanovimo jednu preciznu metodologiju po kojoj će se te činjenice utvrđivati. Evo, kada je u pitanju slučaj iz „Ribnikara“, da li ćemo se mi baviti aspektima primarne i sekundarne socijalizacije dečaka ubice, a ti aspekti su verovatno ključni za ovaj događaj? Kako ćemo mi to utvrđujemo, na osnovu kojih podataka? Šta nama sme i može da bude dostupno?

Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da ne bi bilo dobro da taj anketni odbor postane jedan novi poligon za naše političke svađe i prepucavanja. Imamo ih dovoljno.

Mi želimo da damo svoj doprinos jedinstvu i na takav stav poziva državno rukovodstvo sve vreme od trajanja ove situacije. Mi nismo da se tragedija politizuje i zato nećemo podržati smene. Srbija mora da nastavi da radi i Jedinstvena Srbija stoji upravo na tim pozicijama.

Ja sam počela sa žrtvama i završiću sa žrtvama. Ubijene u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca da vratimo ne možemo, ali ne možemo ni da zaboravimo, a na nama je damo sve od sebe da radom, merama i preventivnom aktivnošću učinimo da se ovakvi zločini više nikada ne ponove. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima predstavnik predlagača.

Hteo bih da vam se zahvalim na tome što ste vratili temu na ono što zapravo jeste dnevni red. Smatram da ste to uradili vrlo dobro i drago mi je da smo nazad, gde smo i trebali da budemo.

Hteo bih samo da vam sugerišem jednu stvar, a to je da kažete da ste primetili grublji govor, ili kako ste već naveli, kod dece i da ste to primetili u vašem neposrednom okruženju, ali zar ne bi onda bilo logično, a kroz ovo želim da vam objasnim motivaciju i za proteste i za ovu sednicu i za anketni odbor, zar ne bi bilo logično da pored tih stvari koje dolaze u jednom blažem, izvinite, ne mogu da interpretiram tačno kako ste rekli, ali zar ne bi bilo logično da vas zabrinu i ovi podaci iz ovog izveštaja koji je predstavljao gospodin Gašić?

Dakle, od trenutka kada su se početkom maja desila ova masovna ubistva, broj bezbednosno interesantnih događaja u školama i njihovoj blizini porastao je za 123%, više nego duplo, broj krivičnih dela za 54%, broj prekršaja za čak 367%. Za samo devet dana na koja se odnosi izveštaj desila se 181 pretnja našoj deci, 22 pretnje replikom pištolja, 13 pretnji nožem, 438 drugih događaja.

I sad da pojasnim samo nešto, možda smo mi ovde na istom zadatku, pa mi je zato stalo da vam lepo objasnim šta je naš motiv bio, nas je ovo zabrinulo. Nas je ovo zabrinulo zbog toga što smo dobili uveravanja od strane ministra da je sve u redu, da je situacija stabilna. On nije našao za shodno da kaže barem – situacija je pojačano osetljiva, nešto se promenilo, nešto se desilo. U tome smo mi videli nastavak ove politike da sistem nije zakazao. U tome smo videli isto što je Ana Brnabić pričala, da sistem nije zakazao, iako nije imala nikakve pokazatelje. U tome smo mi videli i ono što je gospodin Ružić pričao, da sistem nije zakazao. Kako je iko od tih ljudi mogao to da zna?

A sada je ovo još i gore. Imamo izveštaj koji govori suprotno od onoga što je zaključak izveštaja i samim tim kod ljudi se javlja bes, kod ljudi se javlja zabrinutost, neizvesnost, strah. Kod nas se javlja želja da nešto uradimo, da na neki način to promenimo, da nateramo, dozvolite, da stvari krenu u nekom pravcu da se menjaju. I onda mi moramo da se zapitamo, ako to vlast neće da uradi, kako onda mislite da se to desi?

Mislim da bi možda i ovaj anketni odbor mogao biti dobro mesto ukoliko bi se zaista ovi argumenti uzeli i ukoliko bi zaista on dao neke nove načine ophođenja i načine delanja u ovoj državi, ali meni se čini da bez pritiska ljudi na ulici od toga nema ništa.

I samo jedan pokazatelj kako se ovde tretiraju prava deteta. Odbor za prava deteta se sastao samo jednom. On se sastao samo da se konstituiše. Tri puta je traženo da se Odbor sastane i ništa se nije desilo. Predsednik Odbora je Vladimir Orlić. Ako Vladimir Orlić nema vremena, ne može da stigne, ima neke druge obaveze, možda čovek prosto, ne znam šta je u pitanju, možda mu ta tema nije važna, ima zamenica, može ona da sazove Odbor.

Dakle, samo da se razumemo ljudi, vi ste ispravno mnoge stvari pomenuli, ali motivacija vlasti da se zaista bavi o ovome za nas je upitno. Mi smatramo da se ništa neće promeniti, da niko ništa neće uraditi, da će se desiti isto što i ovim odborom, to jest, da se on neće ni sastati, da nećete imati ništa, nikakve promene neće doći, samo će kod onih ljudi koji su ovde rekli i neke dobre reči, opstati na rečima, a vlast će zaboraviti da se bilo šta desilo zato što zapravo ne želi iz sopstvenih interesa da napravi nijedan težak i veliki korak da se dese sistemske promene u našem društvu. Hvala vam.