Hvala, predsedavajući.
Poštovani građani i građanke Srbije, voleo bih da malo vratimo ovu mučnu atmosferu na ono što je bio povod sazivanje ove sednice, koju smo uprkos namerama vlasti da se ovim temama ne govori uspeli da ostvarimo.
Dakle, pred nama je danas Predlog odluke o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava, radi utvrđivanja propusta u vršenju nadležnosti i preduzimanju odgovarajućih radnji, kao i radi utvrđivanja odgovornosti nadležnih lica i predlaganja mera kako bi ponavljanje sličnih tragedija kao što su one što su se desile u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Smedereva i Mladenovca bilo osujećeno.
Prema ovom Predlogu za anketni odbor, njega treba da čine predstavnici svih poslaničkih grupa, zato što svi imamo odgovornost da promenimo ovo stanje, a predsednik anketnog odbora dolaziće iz redova opozicije.
Anketni odbor treba da od državnih organa, institucija i pojedinaca pribavi sve neophodne podatke, izjave i obaveštenja, koje ćemo omogućiti da radi, da uradi izveštaj o propustima rada državnih institucija, kao i predloži mere koje bi trebalo doneti kako se tragedije koje su se desile nikada više ne bi ponovile, a rok za ovo je trideset dana.
Nakon što su Srbiju zadesile dve velike tragedije, masovna ubistva u kojima je život izgubilo 18 građana mladih, dece, kao i nakon ranjavanja njih dvadeset celo naše društvo potreseno je do temelja i ja se slažem sa svima, a bilo ih je puno koji govore da ono nikada više neće biti isto.
Kada se dese ovako velike tragedije zaista mora sve da stane da bismo mogli i umeli da krenemo napred. Moramo da se zapitamo šta smo sve uradili da bi ovako velike tragedije uopšte i bile moguće, a posebno jer su njihovi učesnici tako mlade osobe. Šta smo mogli da uradimo da ovo sprečimo ili makar umanjimo? Šta moramo da uradimo u budućnosti da se to više nikada ne dogodi? Gde je sistem zakazao? Gde su pojedinci koji su odgovorni zakazali? Šta smo svi mi pojedinačno mogli drugačije i kako dalje? To su pitanja koja muče sve naše građane bez izuzetka.
Zato u trenutku duboke traume svih naših ljudi kao ozbiljan šok dolazi tvrdnja Ane Brnabić, premijer, da sistem nije zakazao.
Tvrditi da nakon 18 mrtvih i 20 ranjenih sistem nije zakazao, a posebno tako nešto reći prvog dana nakon tragedije je duboko pogrešno i potpuno neshvatljivo. Ova tvrdnja sa pravom izaziva nesigurnost, strah, pa na kraju i bes kod građana. Rečenica – sistem nije zakazao otkriva i dve jako važne i uznemirujuće činjenice.
Prvo, samo dan nakon tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ premijerka nije mogla imati nikakve analize istraživanja ili relevantne podatke koji bi joj pokazali stenje sistema za koji tvrdi da nije zakazao. Zato je jasno da je ova izjava data isključivo za potrebe opravdavanja sebe i ljudi na vlasti koji su u prethodnih 12 godina propustili da deluju da se ovakve tragedije spreče.
Drugo, ako sistem nije zakazao onda nema potrebe za neke velike promene i ozbiljne popravke tog sistema, jer kako tvrdi nije zakazao. Ovo je još opasnije i neprihvatljivije od pukog bežanja od odgovornosti. Nakon što je ovo premijerka izjavila videćemo da ova parola – sistem nije zakazao postane državna politika kada su u pitanju tragedije u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca, a to ću vam danas i objasniti na primerima zvaničnih državnih dokumenata, izveštajima Vlade i REM-a.
Upravo to što smo prepoznali da će se vlast ponašati tako da ne donosi nikakve velike promene bio je glavni motiv opozicije i za sazivanje ove sednice Narodne skupštine i za traženje formiranja ovog anketnog odbora koji bi trebalo da utvrdi sve činjenice koje su dovele do tragedija, odnosno za pozivanje građana na protest – Srbija protiv nasilja.
Već nakon prvih izjava da sistem nije zakazao bilo je jasno da vlast ne planira da napravi nikakve suštinske promene, recimo da obuzda „Pink“ i „Hepi“, da smeni REM, da smeni odgovorne ministre kako bi mogao da se okrene novi list i u prosveti i u politici, već je bilo jasno da će se sve završiti na prebacivanju krivice, na niz bezličnih faktora.
Zaista je tako. Pogledajte šta oni tvrde. Kažu – kriv je Internet, posebno Darknet. To se nekako kasnije izgubilo u predsednikovim govorima jer ni njemu nije baš jasno šta to znači. Zatim, krive su društvene mreže, krive su uvezene i nametnute zapadne vrednosti, način života, duh vremena. Sve je krivo osim onih koji imaju apsolutnu vlast u svojim rukama. Ali, gospodo, sa apsolutnom vlasti dolazi i apsolutna odgovornost. Već imate ovo po zidovima kao grafite koji vas pozivaju na tu odgovornost.
Mi živimo u zemlji u kojoj režim smatra neprijateljima ljude koji su se okupili na protestu – Srbija protiv nasilja. Za ovaj režim neprijatelji države su ljudi koji traže da se hitno zaustavi promocija nasilja u medijima i javnom prostoru. Neprijatelji države su ljudi koji traže odgovornost za dugogodišnje neadekvatno reagovanje nadležnih organa. Da je sreće, bilo bi normalno da se nakon ovako velikih tragedija napravi raskid sa dosadašnjim nesmetanim trovanjem javnosti kroz medije sa nacionalnom frekvencijom i da se ostavkama dva ministra, policije i prosvete, kao i šefa BIA napravi prostor za drugačije postupanje nadležnih, jer je očigledno došlo do kraha sistema i to je ono što ljudi okupljeni na protestu traže.
Ovde u parlamentu, ali i na svim mogućim mestima u javnosti ste pokušali da zbunite ljude, pa ste svesno i namerno pogrešno tumačili zahteve protesta – Srbija protiv nasilja. Zato ću još jednom podsetiti na ove zahteve, a pre svega zbog svih onih građana koji to ne mogu da vide na RTS i drugim medijima pod režimskom kontrolom.
Kako bi se zaustavila promocija nasilja u javnosti zahtevamo – oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje sluđuju građane, truju i promovišu nasilje, kao što su „Pink“ i „Hepi TV“, zamislite to – „Hepi TV“ kako zvuči u ovom kontekstu, smenu svih članova REM-a koji je svojim nečinjenjem omogućio nesmetano širenje mržnje i nasilja, gašenje štampanih medija i tabloida koji objavljuju lažne vesti, podmetačine i kontinuirano krše novinarski kodeks kao što su „Informer“, „Srpski telegraf“, „Alo“, ima ih koliko hoćete, toliko zagađuju javnu sferu da ne može čovek ni da ih nabroji, smenu rukovodstva RTS, hitno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom poput rijaliti programa, ali ne nužno samo rijaliti programe.
Zahteva se institucionalna odgovornost i smena ministra policije Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina, šefa BIA i ministra prosvete Branka Ružića, jer su direktno odgovorni za urušeni sistem i neadekvatno reagovanje nadležnih.
Podsetio bih vas sve na situaciju u kojoj se našla Slovačka, kada je 2018. godine zajedno sa svojom verenicom ubijen novinar Jan Kucijak zbog izveštavanja o korupciji. Nakon masovnih protesta usledila je ostavka primera i par cele Vlade.
Ostavka ministra prosvete je dokaz da vlast poznaje samo pritisak građana i da je neophodno istrajati, dok se svi zahtevi ne ispune. Sa ministrom Ružićem ne slažem se po toliko mnogo osnova. Mislim da je katastrofalna ideja uvoditi dualno obrazovanje, prosveta nam je na jako niskim granama, o tome ću detaljno govoriti, uslovi rada nastavnika su jako loši, plate su male, nema dovoljno pedagoga i psihologa, a njihov rad je opterećen velikim administrativnim obavezama, ali imam i da pohvalim ministra Ružića za ostavku koju je podneo i zahvaliću mu se, zato što smo čak i vladajućoj koaliciji mogli da vidimo jedan mali tračak odgovornosti koju je on preuzeo.
Dakle, što se tiče zahteva protesta oni su koncizni, konkretni zahtevi koji treba da hitno zaustave trenutno nepodnošljivo stanje sa dugogodišnjim izlaganjem srpske javnosti bujicama nasilja i agresije. Nakon toga može se pričati o čemu god hoćete, ali ovi zahtevi se moraju ispuniti da bi Srbija mogla da krene napred.
Umesto što sukobljavate ljude, pravite kontramitinge, ucenjujete, plaćate, podržavaoce lika i dela Aleksandra Vučića, zaustavite se bre ljudi, stanite, preterali ste, obustavite svoju mašineriju. Evo priznajemo vam da je to najbolja mašinerija propagande, mržnje i sukoba koju je ova država videla, bravo, uspeli ste u svemu što je pogrešno. Obustavite sve to, već je prekasno da to uradite, ali može biti gore, uvek može još gore ljudi. Stanite sada.
Vaš kontramiting dodao je još jednu žrtvu na listu preminulih u majskim tragedijama. Još jedan život je izgubljen nepotrebno. To nije vaš ili naš život, to je čovek, Momčilo Vučković iz sela Donja Budriga na Kosovu je bio moje godište, umro je u 43 godini u utorak popodne u Kliničkom centru u Prištini. Fatalnu povredu glave zadobio je na putu za kontramiting kada je pao i udario pločnik. Iako je u pratnji autobusa u kome je bio Momičilo postojala medicinska pratnja, ona mu nije pružila adekvatnu pomoć, niti ga je odvela u bolnicu gde bi skenerom glave mogle da se utvrde njegove povrede, već su ga ostavili rođaku usput, tvrdeći da mu nije ništa i da će sve biti u redu, žureći na kontramiting. Momčilo je prenoćio, sutradan je pao u komu iz koje više nije bilo povratka, jer je imao unutrašnje krvarenje. Zbog udarca glave o beton pukla su mu dva kapilara na mozgu. Niko nije kriv za to što se desilo, ali je kriv za to što nije dobio pomoć koja mu je bila potrebna.
Jel može molim vas, da ovo bude poslednja žrtva ovog odnosa našeg društva prema ljudima? Ja vas molim i apelujem da prepoznate u ovim zahtevima ljudi koji su na ulici, ono što oni zaista jesu. Ovo je krik ljudi za Srbiju bez nasilja. Ispunite zahteve da bi kao društvo okrenuli drugi list.
Mnogo je otvorenih pitanja vezanih za slučajeve masovnih ubistava i ona zaslužuju ne samo da se utvrđuju okolnosti i odgovornost, što planiramo svakako da radimo kroz ovaj anketni odbor, nego da se povede mnogo otvoreniji i iskren razgovor o tome na koji način normalizovati život, obezbediti uslove da se ljudi u Srbiji osećaju sigurno i bezbedno, da žive bez straha i bezbrižno, da rade svoje poslove, vaspitavaju decu i uživaju u svakodnevnim aktivnostima, što je stalo. Normalno je da je stalo posle ovakvih tragedija.
U demokratskiji državama od Srbije za to ne bi bio potreban neki anketni odbor, ne bi bili potrebni ni protesti, ali u našem društvu bez odlučnih ljudi na ulicama nema ništa izgleda. Hajde da vidimo, a to se nadam da će ovaj anketni odbor doneti, otkud toliko naoružanja, posebno onog nelegalnog u Srbiji i zašto je ono toliko lako dostupno najširim kategorijama stanovništva, počev od maloletne dece, a da ne optužimo za to neke bezslične sile, opet internet, opet društvene mreže, kulturu, istoriju, nego da vidimo šta smo stvarno pogrešili. Da vidimo odakle toliko agresiji, da li su mediji generator tog nasilja i šta državne institucije čine ili n čine u tom pogledu, a videli smo da ne čine. Da se zapitamo zašto su nam škole takve kakve jesu, zašto nastavnici imaju manji autoritet od kriminalaca, zašto se znanje gubi pred nasiljem? Konačno, da li ova država ide u dobrom smeru i da li njene institucije rade svoj posao.
Da bi do ovih odgovora došli, anketni odbor koji predlažemo bi trebalo da ispita bezbednosne okolnosti, doprinos medija, ulogu obrazovnog sistema, delovanje nadležnih institucija u periodu pre i posle tragedije. Dok ne počne sa radom anketni odbor i dok ne donese svoj izveštaj i predloge, hajde da vidimo gde se nalazimo u ovom trenutku i u kakvom će okruženju on to raditi.
Samo da vas podsetim na tvrdnju koju sam izneo na početku. Naprednjačka vlast je od parole "sistem nije zakazao" napravila celu državnu politiku kako bi zataškala svoju odgovornost. Žele da zataškaju odgovornost pojedinaca, ministara koji su odgovorni za oblast, poput prosvete, policije ili šefa BIA, ali sistemske probleme, kao što je potpuno odsustvo bilo kakve kontrole medija kroz REM, pa je tako moguće svo ono trovanje našeg društva nasiljem sa nacionalnih frekvencija.
Parola "sistem nije zakazao" nije dakle samo stav premijerke uplašene za svoju fotelju, već je postao državna politika. To smo mogli da vidimo ne samo u beskonačnim nastupima predsednika u medijima, već i u zvaničnim izveštajima što je mnogo važnije i čime ću se ja danas služiti da ovo dokažem.
Pogledajmo šta je ministar policije Bratislav Gašić ovde u Narodnoj skupštini predstavljao i o čemu je govorio kada je govorio o izveštaju Vlade o bezbedonosnoj situaciji u zemlji, u koje je tvrdio da je situacija stabilna. Citiram glavni zaključak - iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno.
Da vidimo šta kaže REM. Kaže da su televizije Pink i Hepi uprkos moru prijava po svim parametrima ispunile sve obaveze, čovek sa pištoljem vodi program na jednoj od tih televizija, a na drugi se govori o tome kako najbolje ubiti čoveka.
Juče nas je i Kolegijum RTS-a obavestio da je sve u redu i sa RTS-om i da neme potrebe da se bilo šta menja. Dakle, ljudi sistem nije zakazao, desilo se.
Pre nego što se detaljno osvrnem na ova dva izveštaja i tvrdnje RTS-a, želim na ovom mestu još jednom da ukažem građanima da je glavni motiv opozicionih narodnih poslanika da se izbore za ovu sednicu Narodne skupštine i za ovu tačku dnevnog reda, odnosno da formiramo anketni odbor i uopšte da pozovemo na proteste "Srbija protiv nasilja". Činjenica da smo prepoznali da će se vlast ponašati upravo ovako kako se ponaša i odbija bilo kakve promene u našem društvu. To je to njihovo "sistem nije zakazao". Nimalo nismo srećni što se ostvarilo naše predskazanje, tužni smo, uznemireni, uplašeni, nezadovoljni, razočarani, kao i svi oni građani, stotine hiljada njih koji se nalaze na ulici sa istim tim osećanjima.
Vlast nije imala nikakvu nameru da zakaže ovu sednicu Narodne skupštine, a jedini razlog zašto danas pričamo u parlamentu o ovim tragičnim događajima je to što su zakonski bili primorani da je sazovu. Ljudi, ne znam da li znate, ukoliko jedna trećina narodnih poslanika i poslanica zahteva sednicu, Orlić mora da je sazove, a upravo se to desilo.
Naravno, nemam ja mnogo vere. On bi ovo ignorisao jer njima zakon i pravila ništa ne važe i to dokazuju svakodnevno, ali ogroman broj ljudi na ulici, na protestima i zajednička akcija opozicije u parlamentu ih je na to naterala. Hvala svim poslaničkim grupama koje su u tome učestovale, smatram da je to bilo izuzetno značajno.
Ali hajde da krenemo od Izveštaja Vlade o bezbednosnoj situaciji, koji se apsolutno uklapa u državnu politiku, da nakon 18 preminulih i 20 ranjenih tvrde da sistem nije zakazao, pa ćemo videti koliko je nužan ovaj anketni odbor, kako bi utvrdili da li je zaista tako.
Ovaj izveštaj bila je prilika da se otvoreno pogledamo u oči i možda stvarno utvrdimo šta su problemi u bezbednosnom sektoru i okrenemo se njihovom rešavanju, ali umesto toga dobili smo: „Sistem nije zakazao, stanje je redovno, stabilno“, uglavnom u zaključku izveštaja kažu, podsetimo se: „Iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno“. Dakle, samo jedan mali pi-ar problem, da se popravi to malo komunikaciono i sve je u redu, nema potrebe nešto veliko da se menja. Oni kažu: „stabilno“, a nakon dva tragična događaja desila su se najmanje tri nova napada noževima u školama, desio se novi slučaj femicida, masovna tuča maloletnika u tramvaju, čovek je zoljom srušio kuću u svom komšiluku, nakon što je pušten sa lečenja. Ovo sve, ljudi, samo posle tragičnih događaja, od kojih smo nedavno završili mesec dana.
Desilo se mafijaško ubistvo na Vračaru, otkriven je slučaj pedofilije u vrtiću u Odžacima. Samo od početka godine ubijeno je 17 žena u porodično-partnerskom odnosu. Danas, sada dok pričam o ovome je ubijena žena, čovek je izvršio samoubistvo, nakon toga ubica. Posle tragedije u Beogradu i okolini beleži se skok broja femicida u zemlji, za devet dana, od 3. do 12. maja, četiri žene su ubijene u porodičnom ili partnerskom nasilju. Od trenutka kada su se početkom maja desila masovna ubistva, broj bezbednosno interesantnih događaja u školama i njihovoj blizini povećan je u odnosu na isti period prošle godine za 123%, više nego duplo. I oni kažu: „stabilno“.
Samo da vas podsetim, broj krivičnih dela povećan je za 54%, i oni kažu: „stabilno“, broj prekršaja za čak 367% i oni kažu, znam da znate šta kažu, kažu: „stabilno“. Za samo devet dana na koje se odnosi Izveštaj, a pazite, od toga je sedam samo radnih, desila se 181 pretnja našoj deci, 22 pretnje replikom pištolja, 13 pretnji nožem i još 438 događaja koje je policija ocenila bezbednosno interesantnim. I znate kako sam ja došao do tih informacija? Sve piše u Izveštaju. Pa kako je onda zaključak da je sve u redu, samo mi to recite?
Sada uprkos ovako velikom povećanju svih ovih parametara ocena Vlade je da je stanje stabilno. Dakle, sistem ne zakazuje uprkos svemu ovome, ali čak iz ovakvog jednog izveštaja, koji svojim zaključcima pokušava da sakrije pravo stanje stvari, vidi se da nešto debelo nije u redu. Ovakvo povećanje bezbednosno interesantnih dešavanja u okolini škola može značiti opet dve stvari – ili da se nadležni prethodnih godina uopšte nisu bavili evidentiranjem rizičnih slučajeva, pa znaju da su ove nove brojke stvarno stanje stvari koje ih zapravo i ne zabrinjava ili je situacija nakon masovnih ubistava zaista promenjena, mnogo je osetljivija, ozbiljnija, ima mnogo više razloga za strah. Dakle, svakako nije stabilna, kako kažu, već oni umanjuju značaj i opet beže od problema da bi sačuvali svoje pozicije. Šta je od ova dva, pitam?
Roditeljima koji bi trebalo da se pouzdaju u ove procene bezbednosti u oba ova slučaja, bilo da se u prošlosti nadležni nisu bavili evidentiranjem ovih incidenata ili da danas umanjuju njihov značaj, ovo je izbor ozbiljne nesigurnosti i neizvesnosti, a ne stabilnosti. Roditelji bi valjda trebalo da se pomire sa činjenicom da im deca odrastaju u ovakvom okruženju. Mi se svakako ne mirimo sa time i tražimo odgovore i zato i predlažemo ovaj anketni odbor koji treba i ovo da ispita i da ne zavarava ljude da sistem nije zakazao. Da, ljudi, slažem se, mnogo stvari nalazi se na dnevnom redu ovog anketnog odbora, ali ako se ne bude našlo, neće se ništa desiti.
Što se tiče Izveštaja REM-a, koji je predstavljen prethodnih dana, bila je to još jedna prilika da se možda dođe do čak i konsenzusa da je stanje u medijima sa nacionalnom frekvencijom neprihvatljivo. Vidite, ja sam siguran da sa druge strane ove sale, u delu u kome sedi vlast, ima barem pola ljudi koji se slažu da je neprihvatljivo ono što rade „Pink“ i „Hepi“ izlažući našu decu nasilju, oružju, agresiji, i ne samo decu. Nazovite me naivnim, ali ja u to verujem, jer verujem u ljude. Niko ne može ovo da brani, a da nema neki direktni interes od toga. Jel vi zaista mislite da emisije koje glorifikuju kriminalce i programi u kojima ljudi napadaju jedni druge, napadaju žene, pa čak i maloletnice, ne doprinose normalizaciji i prihvatljivosti nasilja u porodici, na ulici, u školskoj klupi?
Taj izveštaj REM-a kaže isto ono što i državna politika o kojoj sam pričao i koju sam puno puta pomenuo. Sistem nije zakazao, a „Pink“ i „Hepi“ ispunili su sve standarde. Pa kako, bre, ljudi? Pa Urošu Blažiću, čoveku koji je ubijao u okolini Mladenovca i Smedereva idol je bio osuđivani kriminalac i učesnik rijalitija. Hvalio se i dičio time da su mu učesnici iz rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bili prijatelji i poznanici. Smatrao je sebe boljim od drugih jer je u tom elitnom društvu. Zamislite, elitnom. Čak je smatrao i da su njegove komšije iz sela ljubomorni na njega zbog toga. On je za sebe govorio da se druži sa zvezdama, poznatim ličnostima, uzorima.
Zar ovo nije vredno da se ispita, da se razume, da se nešto povodom toga uradi? Sve vam govori, nosioci vlasti, odgovorni, među najodgovornijima, sve vam vrišti, upozorava da ovako više ne može, ali za vas, pa ponavljajmo svi zajedno – sistem nije zakazao.
Umesto otvorene ljudske rasprave kako da regulišemo polje medija, da nemamo nasilje umesto školskog i obrazovnog programa, imali smo ovde nešto što je verovatno, ne zamerite mi na mom malom parlamentarnom iskustvu, možda će neko primetiti da nije tako, smatram da je ovo verovatno najniža grana na koju je pao naš parlament.
Umesto da razgovaramo o programima u kojima se promoviše nasilje na nacionalnim frekvencijama „Pink“ i „Hepi“, dobili smo napade na glumce i pozive na linč, koji su se očigledno ostvarili i urodili plodom kada je prošle nedelje na ulici napadnut glumac Marko Janketić. Imali smo pozive iz Narodne skupštine, a i danas ste to nastavili, glumcima da se isele ili da ne snimaju za državnu kompaniju „Telekom“ ako kritikuju vlast. Jel to isti onaj „Telekom“ za koji kada pita Evropska unija krijete da je pod kontrolom vlasti? A sad se izgleda pokazalo da je ova kompanija pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića i spremna da vrši progon onih koji se ne sviđaju režimu.
Umesto razgovora o nasilju koje dolazi iz emisija „Pinka“ i „Hepija“, dobili smo pozive na linč, napade na nezavisne i odgovorne medije, kao što su „N1“, „Nova“, „Danas“. I ovi pozivi na linč su urodili plodom, pa se tako instruirana grupa našla u dvorištu ove televizije da preti i progoni novinare koji odgovorno rade svoj posao. Ovaj progon dolazi prvo od političara na vlasti, od predsednika, od SNS, pa se posle preliva na njihove satelite i poslušnike koji napadaju novinare. Kasnije ću vam pokazati i kako izgleda narodni poslanik koji direktno uređuje sajt „Informera“. Umesto razgovora o nasilju koje dolazi iz emisija „Pinka“ i „Hepija“, dobili smo napade na opoziciju, napade na građane koji protestom poručuju upravo da neće nasilje. Dobili smo optužbe da neko želi da ubije predsednika, bujice mržnje, uvrede, optužbe za izdaju, nove napade, novu mržnju, novo pozivanje na sukobe. Dosta, bre, više. A predsednik Narodne skupštine, zaspao čovek i ne reaguje. Nije jednom viđen da spava, tri puta u četiri dana. Ne reaguje, ni da upozori, ni da skrene pažnju.
Ljudi, ko je gledao prenos skupštinskog zasedanja, prošle nedelje mogao je da vidi da sam gospodina Orlića, molio da reaguje makar kada neko od predstavnika vlasti tvrdi da opozicija želi da ubije predsednika. Ako, ne može uvek, a treba, ali ni to nije hteo da usliši. Niko ne želi nikoga da ubije, ovde smo sa suprotnim ciljem, ali dobro ne mogu i neću se detaljnije osvrtati na ovo. Dosta je.
Mislim da je čak i suprotnoj strani sale na kojoj sedi vladajuća većina jasno da su istupi Nebojše Bakareca potpuno bez ikakvog smisla. Umesto izveštaja o tome šta je REM uradio da spreči nasilje u medijima, danima je ovde širio ogromnu mržnju i napadao koga stigne.
Umesto da se dalje bavim time, ja moram da kažem da osećam duboku potrebu da u svoje ime i u ime svih narodnih poslanika ovog doma i opozicije i onog dela vlasti koji nije zadojen mržnjom, da se izvinim glumcima, da se izvinim nezavisnim medijima, da se izvinim novinarima, građanima, zbog onoga što su mogli da čuju prethodnih dana, kako od Nebojše Bakareca, tako i od drugih. Znam da su ovde crvenili i ministri i da crvene ljudi u klupama preko puta iz vladajuće većine kada čuju sve ono što je izgovoreno i čak, ako je od SNS-a mnogo je. Ako nema niko drugi odgovorniji od mene, da kaže – izvinite, evo ja ću – izvinite.
Žao mi je što iz najvažnije demokratske institucije naše države, iz doma Narodne skupštine trpite ovakve bestidne napade. To je sumorna realnost koju trenutno živimo, ali verujem da ćemo se zajedno izboriti da ovo nije normalno stanje stvari. Oslobodićemo Srbiju i verujem da se nikada više ne sme dogoditi da se bilo koji građanin naše zemlje od strane vladajuće većine, od strane opozicije, od strane bilo koga, eto, da kažem, dakle, smeh ljudi naziva onakvim pogrdnim imenima, kao što se to dešavalo prethodnih dana. Izvinite, u ime svih nas koji znamo da je to neprihvatljivo. Ovom društvu je potrebna briga, solidarnost i ljubav, a ne mržnja kojom nas obasipate godinama.
Dobili smo nove bujice i uvrede, umesto da ovde stvarno otvorimo pitanje da li je za sve nas prihvatljivo da nam jutarnji program sa pištoljem u ruci vode glavni urednik televizije „Hepi“. Gde je REM kada se to desi da reaguje? Da li zaista neko može da kaže da je ovo u redu?
Pitam vas, gde je REM kada u jutarnjem programu uporedo čitaju horoskop optuženog silovatelja i njegove žrtve? Gde je REM kada su u programu „Posle ručka“ gosti dogovaraju da li bi opozicione aktiviste trebalo ubijati puškom ili sekirom? A, u tom razgovoru učestvuje urednik dnevnog lista „Politika“. Gde je REM kada se glorifikuje kriminal u nekoliko redovnih emisija i opšte surovo, banalno i bestidno sprovodi kampanja protiv svakoga ko ne misli isto kao SNS i to je pitanje za REM?
Kako to REM nema ništa protiv da se osuđeni kriminalac u programu uživo zaklinje grobom dece da će ubiti drugog gosta emisije, pa da li je to stvarno prihvatljivo? Pa, ja mislim da nikome ko glasa i za SNS to bre nije prihvatljivo. Izgleda REM nema ništa protiv, što se u programu uživo detaljno objašnjava kako ubiti čoveka i proći nekažnjeno što se akteri u programu fizički obračunavaju, prebijaju, dave, što smo imali mnogo užasne scene nasilja nada ženama i čak jednom maloletnicom.
Nacionalne frekvencije koje koriste „Pink“ ili „Hepi“ su nacionalna dobro, a REM bi trebao da bude nezavisno telo, koje vodi računa o našim javnim dobrima, elektronskim komunikacijama. REM treba da obavi dve važne funkcije, da usmerava i reguliše tržište, jer pružaoci medijskih usluga koji su dobili nacionalne frekvencije koriste nacionalne resurse i pod 2. – da štiti javni interes u oblasti elektronskih medija.
Da li je to tako? Nije i to može da vidi zaista svako, pa čak i ti ljudi koji glasaju za SNS koji sam mnogo puta ovde pomenuo i oni moraju osetiti nelagodu i moraju videti da se nešto čudno dešava, da nešto nije u redu sa društvom u kojem su moguće ove bujice nasilja sa „Pinka“ i „Hepija“, nemojte potcenjivati te ljude.
Da podsetimo šta kaže Oliver Zekić. Kako ona vidi stvari, možda najbolje pokazuje njen osvrt na intervju silovatelja u dnevnom listu „Informer“. Znam da ovo ne spada u njenu ingerenciju, ali je dobar pokazatelj kako vidi stanje medija i šta misli da treba činiti, odnosno ne činiti.
Kaže Zekićeva – meni uopšte nije jasno da ta histerija, pa ljudi mi živimo u 21. veku, odavno je neko rekao da novine prodaju suze, krv i slavne ličnosti. Dakle, sve je u redu, sistem nije zakazao.
Zekićeva javno govori i ne krije da nema nikakvu nameru da se bavi regulacijom medija što je osnovna uloga REM-a. Kaže za intervju sa silovateljem u „Informeru“ – to definitivno jeste ekskluziva da „Informer“ prvi dođe do tog čoveka. I zamislite u pravu je Zekićeva u jednom, na nasilju mediji zaista mogu zaraditi dobro, samo što postoji zakon Republike Srbije koji kaže da je to neprihvatljivo. A, kada nasilje u medijima služi kao zabava i zarada dugoročne posledice sigurno će biti katastrofalne.
A, šta kažu istraživanja o tome? Nasilje u medijima podstiče ljude da budu agresivni, čak i da počine zločin. To posebno važi za decu, 40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženo nasilju televizijskom programu, opasno za dečije zdravlje i blagostanje. Kraj citata. Citat, izloženost i uticaj nasilja u medijima su u direktnoj vezi sa nasilnim ponašanjem, kraj citata. Dakle, ne tvrdim ja, kažu neki mnogo pametniji ljudi od mene.
Pitao je ovde kolega iz SPS-a pre neki dan, da li je problem samo rijaliti ili i druge emisije. Hvala kolega na tom pitanju. Gospodine Arežina, nikoga ne zanima format već šta je u emisijama. Sve emisije koje propagiraju nasilje su problem. Sve slike sa pištoljima i oružjem, predstavnika građana i nosioca javnih funkcija, su za nas problem. Pa, tako ne samo Milomir Marić koji je glavni i odgovorni urednik na televiziji sa nacionalnom frekvencijom nego i one Ivica Dačića i Dušana Bajatovića, a da ne bude da preskačem opoziciju i Miloša Jovanovića, kada predsednik prikazuje osakaćena tela udova i mašine za mlevenje ljudskog mesa, da bi sebi malo digao rejting, a predsednica Saveta REM-a objašnjava da su to edukativni sadržaji. Ne znam, da li ja treba da kažem ili ćete sami da zaključite da bi to možda mogao biti problem. To treba da kažemo ljudi, to je problem, ali dobro.
Da zaključimo o izveštaju REM-a, on kao i sve drugo što smo videli ovih dana nam govori da ovo što vlast radi i što se vlasti tiče, sistem nije zakazao. E, pa zato nam treba ovaj anketni odbor ljudi, jer imamo obavezu prema žrtvama, da ispitamo da li je zakazao ili je možda bilo odgovornih u sistemu ili nešto ne valja sa sistemom u kome se ovakve tragedije događaju. Možda smo ipak mogli i mi nešto da učinimo da tako ne bude, a pre svega one institucionalno odgovorni za medije.
Hajde da kažemo nešto o naoružanju i dostupnosti oružja, gospodo. Prema procenama nezavisnih organizacija, Srbija je peta država na svetu po broju građana koji poseduju oružje po glavi stanovnika. Većina ovog oružja je neregistrovano i nelegalno, ali veliki je broj onog legalnog. Držati oružje i municiju po ormanima je skoro očekivano za svaku kuću. E, sada ako je kontrola naoružanja važna, a mi smatramo da je izuzetno važna, kako je moguće da strateška procena javne bezbednosti za period od 2022. godine do 2025. godine, dakle, najvažniji dokument MUP-a izrađen baš u vreme dok je ministar unutrašnjih poslova bio Vulin, čiju smenu tražimo, uopšte ne daje ni procenu koliko oružja ima u nelegalnom posedu niti prepoznaje ovo pitanje kao važno za javnu bezbednost u Srbiji. Da li to opet sistem nije zakazao=
Gospodine, Orliću, ne znam da li ste primetili dobacuju mi, pa ako možete da mi pomognete oko toga. Hvala vam.
Ova strategije ono uopšte čak i ne govoro o oružju legalnom i nelegalnom posedu kao problemu za bezbednost u Srbiji. Ni jednom rečju, a reč je o dokumentu od 98 strana.
Kako se onda hvalite ovom velikom akcijom u kojoj prepoznajete važnost držanja legalnog i nelegalnog oružja, a pre ove tragedije ništa? U tom dokumentu, u toj strategiji se pominje samo nedozvoljen promet oružja, što je potpuno odvojeno pitanje od ovog o kojem mi danas govorimo.
Tvrdim, a nadam se da će ovaj anketni odbor to i dokazati, pod jedan, da se vlast SNS u prošlosti nije na pravi način bavila kontrolom naoružanja, što možemo videti kroz procene koliko oružja ima kod građana. Procene kažu 2,7 miliona. Voleli bismo da vidimo koje to procene kaže ova strategija, ali u 98 strana vama nije bilo važno da to napišete.
Pod dva, tvrdim da je broj oduzetih komada oružja jako mali u odnosu na broj koji građani imaju, a govorimo o prethodnih šest i po godina. Dakle, pre ove tragedije u šest i po godina oduzeto je, prema informacija MUP-a, 11.000 komada oružja ukupno. Pogledajte koliko je taj broj mali u odnosu na ovaj broj koji je ukupan?
Pod tri, tvrdim da se držanje oružja, kako legalno, tako nelegalnog, tolerisalo SNS podobnim ljudima, a to ću vam pokazati na primerima kada je oružje nalaženo kod ljudi bliskih SNS-u, pa nisu trpeli adekvatne posledice.
No, krenimo redom. Danas je na snazi kampanja da se oružja preda policiji. Nemojte me pogrešno razumeti. Mi podržavamo predaju oružja i pozivamo građane da svakako to urade i čestitam svima koji jesu to uradili, jer je to važno i nesumnjivo dobro za naše društvo, ali to ne menja činjenicu da SNS želi da kroz ovu kampanju skrenu pažnju sa dosadašnjeg ne činjenja u pogledu smanjenja količine oružja u rukama građana. Dakle, podsećam za šest i po godina 11.000.
Takođe, i po ovom pitanju mi možemo videti da se predstavnici Vlade trude da nam kažu da sistem nije zakazao, iako im sopstveni izveštaji govore drugačije.
Pazite sada ovo. U izveštaju koji je predstavio ministar Gašić piše da je od početka ove godine oduzeto, dakle, ne predato od strane odgovornih građana, nego oduzeto, manje od 100 komada oružja, ali ministar ovde dođe i danima tvrdi kako to nije tačan podatak, iako mu u izveštaju to piše, već da je oduzeto, ni manje ni više, nego 57.000 komada oružja. Ponovo podvlačim, ne predato, nego oduzeto.
Za prethodnih šest i po godina, za period od početka 2017. godine, pa sve do 7. aprila 2023. godine, prema zvaničnim podacima dobijenim upravo iz MUP-a, oduzeto je tačno 10.745 komada oružja, a Gašić tvrdi, iako to ne stoji ni u jednom izveštaju, niti u bilo kojoj statistici, da je oduzeto u šest meseci 57.000 komada.
Zaista mogu da razumem argument da nešto od oduzetog oružja nije pravno procesuirano, pa nije u izveštaju, ali za ovu razliku od hiljadu puta od onoga što piše u izveštaju i od onoga što pričaju, tvrdim da nije tačno i tvrdim da je u službi politike sistem nije zakazao, a mogao bi on i zbog ovih neistina da podnese ostavku, a da ne govorimo koliko je razloga da ne bude na mestu na kome se nalazi.
Godišnje se, prema zvaničnim informacijama MUP-a, oduzme do 2.000 komada oružja, a ministar tvrdi za šest meseci 57.000.
Takođe, želim ovde da istaknem jednu drugu važnu stvar kako bi detaljno razumeli kako izgleda ova situacija. Važno je reći da Srbija nije uspela da iskoristi donacije iz EU za smanjenje kako oružja u legalnom, tako i onog u nelegalnom posedu.
Za razliku od drugih zemalja regiona koje su uspele da ostvare ozbiljne rezultate u ovoj oblasti, EU daje velika sredstva kako bi se kog nas smanjio broj oružja, a i ova kampanja koja se sada sprovodi podržana je od strane EU.
Da ne bude zabune, oni imaju svoj jasan interes u tome, jer žele da oružje sa ovih prostora ili u slučaju Srbije kao tranzitne zemlje ne završi nelegalnim puta kod kriminalnih grupa ili terorističkih organizacija u zapadnim zemljama. Međutim, od svih država zapadnog Balkana, Srbija je najmanje učinila da, prosto, prihvati taj novac, sprovede projekte kojima bi se smanjila količina oružja u našoj zemlji.
Zbog nezainteresovanosti i neodgovornosti vlasti u Srbiji za ova pitanja, prosto smo sebe stavili na margine ovih procesa. Recite mi, ako to nije važno, šta je važno onda da ispita ovaj anketni odbor? Kako smo došli do toga da ste nezainteresovani za jedno od ključnih pitanja kada govorimo o tragedijama i masovnim ubistvima? Dakle, dostupnost oružja odraslima, dostupnost oružja deci.
Što se tiče drugih mera koje ose uvode, nama su mnoge od tih mera predstavljene kao nove, a u stvari se radi o postojećim zakonskim rešenjima, nego obećavate da ćete sada da ih primenjujete. Uvodite mere, a postojeći zakon već predviđa iste te mere. Oružje se mora držati u sefu koji je fizički pričvršćen, da se na svakih nekoliko godina mora vaditi zdravstveno uverenje, dokazati ugrožena bezbednost ili dostaviti potvrda o aktivnom učešću u sportskim gađanjima, a policija bi trebalo da vrši kontrolu.
Naravno da u zemlji u kojoj svi ostali zakoni važe selektivno i ovaj može biti izvrgnut naglavačke ako to odgovara povlašćenim pojedincima.
Podsećamo da je tako, generalni sekretar Auto-moto saveza Srbije Predrag Đurđev, koji je izvršio ubistvo i samoubistvo 2019. godine, neverovatno uspeo da dobije dozvolu i legalno poseduje čak 10 komada oružja. Ne treba vam novi zakon za to i nove mere. On je imao legalno oružje koje nije trebalo da bude legalno. Kako? Da li treba neki novi zakon za ovo?
S druge strane, generalni direktor Fudbalskog kluba „Partizan“ Miloš Vlazura, koji je uhapšen sa pištoljem bez dozvole pri rutinskoj kontroli policije, žao mi je tih policajaca što su se našli u toj situaciji, siguran sam da i njima nije bilo jasno šta će sada da rade kada su našli podobnog sa oružjem, završio je samo sa novčanom kaznom.
Podsetimo se, pominjan je ovde i od strane gospodina Gašića kao njegov prijatelj, Petar Panić Pana, kum predsednika Srbije, čovek protiv koga je samo do 2018. godine podneto 13 krivičnih prijava zbog 16 krivičnih dela. Eto, recimo, taj čovek ima legalno oružje, samo ni ovo ne znam kako je moguće?
Ljudi, zakon nas neće zaštiti od nasilja ako se ne primenjuje, ali ako nema odlučnog društvenog dogovora da se oružje prosto mora skloniti iz naših života.
Mnogo smo pričali o oružju i policiji. To je važno, nema sumnje, ali bezbrižna i perspektivna budućnost naše dece zavisi, pre svega, od prosvete, vaspitanja i brige.
Ja znam da ovaj anketni odbor ne može da reši sve probleme koji se gomilaju u prosveti, ali je važno da znamo u kakvom kontekstu on radi i do čega smo danas, nakon 12 godina vlasti SNS-a, došli kako bi mogli da nastavimo napred.
Mora se napraviti oštar rez sa postojećim sistemom. Mora se shvatiti i priznati da je sistem ne samo zakazao, nego da je napravljen loše po građane, da su nas službe koje bi trebalo da nas štite, obrazuju i vaspitavaju, izneverile.
Žao mi je što ne delite ovo mišljenje sa mnom. Voleo bih barem i od vas da čujem kako ići dalje, ali videli smo da je u prethodnim mesecima predsednik, gostujući u maratonskim emisijama, pojavljivanjima na medijima, samo jednom pomenuo obrazovanje. To je veliki problem.
Smejte se koliko hoćete. Znam da vas to ne zanima, ali još jednom da ponovim, uvek sam se trudio da istaknem kada vidim neki pozitivan korak. Za mene je ostavka ministra Branka Ružića, i reći ću to još jednom, nešto što je pohvalno. Ima mnogo razloga zašto bih ga kritikovao i sada ćete ih i čuti, ali ja sam u njegovoj ostavci video odbijanje da sprovodi politiku. Sistem nije zakazao, iako je on bio prvi koji je izgovorio ovu rečenicu i pre premijerke. Mislim da je dobro da se povukao sa ovog mesta, ali da se vratimo na to stanje stvari koje je ostavio u prosveti.
U našoj prosveti vladao je apsurd. U proteklim godinama nam se istovremeno povećao broj odličnih đaka, ali i funkcionalno nepismenih đaka. Oko 40% đaka je imalo odličan uspeh u osmom razredu osnovne škole, a istovremeno svaki treći petnaestogodišnjak funkcionalno je nepismen.
Da bi razumeli šta to znači, znam da vas to ne interesuje, ne razumete te termine, evo, da pojasnim. To znači da svaki treći đak u prvom razredu srednje škole ne razume pozadinu i celinu poruke nekog teksta. Kad čovek čuje vaše govore, tačno vidi da na to i gađate. Mogu otprilike da shvate koja je opšta tema i da zapamte pojedinačne činjenice. Međutim, ne mogu da to što su pročitali povežu sa drugim znanjima i životnim iskustvima.
Zar ovo ne treba da nas zabrinjava? Rekao bih da treba. Voleo bih da se tome posvetimo, voleo bih da u to ulažemo. Voleo bih više i nastavnika i pedagoga i profesora i bolje uslove u školama.
Funkcionalna nepismenost proizilazi iz pogrešnog pristupa učenju i znanju. Nažalost, u našim školama se i dalje daje naglasak na reprodukciju, a ne razumevanje naučenog i pokušaj da se razume i primeni to znanje i veštine u životnim situacijama.
Prva i osnovna stvar u podizanju školstva na čvrste noge jeste da se vrati dostojanstvo nastavničkoj profesiji. To podrazumeva da se za prosvetu umesto 3,5% BDP-a mora ulagati minimum 5%. Neophodno je povećanje plate nastavnicima i poboljšanje njihovog materijalnog položaja. Plate nastavnika ne smeju biti manje od republičke prosečne plate. Plata nastavnika je danas od 10% do 17% manja od prosečne plate. Apsurdno je da se prosveta, resor sa najvećim brojem visokoobrazovanih, ovako smatra.
Nastavnici više ne smeju biti tretirani kao administrativni radnici. Mora im se omogućiti da budu prosvetni radnici, a ne sekretari u popunjavanju dokumentacije. Potrebno je odmah smanjiti papirologiju kojom su opterećeni. Omogućiti im da se posvete planiranju i sprovođenju školskih časova.
Potrebno je zaposliti više psihologa i pedagoga u školama. Naša psihološko-pedagoška služba je svedena na administrativnu pomoć direktoru u vođenju škole. Psihologa i pedagoga je nedovoljno u našim školama, a još na to ne mogu pravilno da se posvete đacima. Na 500 ili 600 đaka radi samo jedan pedagog, a tek na 800 škola ima pravo da zaposli i jednog psihologa.
Mora se omogućiti pedagozima da se mogu posvetiti saradnji sa đacima i nastavnicima u oblikovanju nastavnog programa, školskog časa, nastavnih aktivnosti, kako bi na najbolji način mogli da usvoje predmetno znanje i veštine, da znaju da ih primene, da razviju funkcionalno znanje i kritičko i kreativno mišljenje.
Nasilje prema nastavnicima i učenicima mora se iskoreniti iz škola. Nastavnicima se mora dati status javnih službenika i štititi ih od svih pritisaka, uključujući i fizičko nasilje kojem su mnogi izloženi. Uzrok vršnjačkog nasilja nije samo u školama, nego i u širem okruženju.
Nastavnici moraju biti nezavisni u svom radu, a ne da za svaki aspekt svog rada, svaku novu nastavnu, vannastavnu ili vanškolsku aktivnosti moraju da traže odobrenje od direktora škola, a često vidimo poslušnika SNS, ne kažem svi.
Nezavisnost i dostojanstvo u radu podrazumeva i da se zaustavi praksa zapošljavanja nastavnika preko ugovora i na određeno vreme.
Dakle, celokupna struka u školama, od nastavnika do psihologa i pedagoga, je srozana, kako malim platama, tako i nedovoljnom podrškom države u svim drugim sferama.
Male plate dovode do manjka motivacije zaposlenih u obrazovanju. Najbolji odlaze na bolje plaćena mesta. Na fakultetima smerovi iz kojih bi trebalo sutra da se stvaraju nove generacije nastavnika ostaju prazni, te nas čekaju problemi o kojima danas i ne razgovaramo.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Uz to, i nastavnici i pedagozi i psiholozi u školama su zatrpani administrativnim obavezama, što značajno smanjuje vreme za psihološki i pedagoški rad.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Ako možete malo tiše samo, izvinite. Znam da vas ovo ne zanima.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Socijalni radnici, gospodo, pate od značajnog nedostatka kadra. Jedan socijalni radnik neretko ima i 40 dece na starateljstvu. Imaju izuzetno mnogo posla, opet mnogo administracije, zbog čega su pretvoreni u administratore, što oduzima od mogućnosti da se bave suštinskom podrškom porodicama.
U ovoj branši postoji i problem širine zaduženja. Zbog manjka kadra svi su u obavezi da se bave svim tipovima problema, od starateljstva, do razvoda ili nasilja. Kadar se ne specijalizuje, nema usavršavanja za specifične oblasti, što smanjuje kvalitet rada.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Znam da vas ne zanima. Vi ionako mislite da sistem nije zakazao. Sve je u redu. Vas to ne dotiče. Sve mi jasno.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Na nivou primarne zdravstvene zaštite postoji i nedostatak psihijatara i kliničkih psihologa, a posebno dečjih psihijatara i uopšte podrške deci i mladima u domenu mentalnog zdravlja.
(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)
Predsedavajući, jel možete, molim vas?
Ajde da izdržimo do kraja…
