Izvolite.

Poštovani građani Srbije, ja ne znam odakle ideja SNS da ovaj odlazeći režim, na kraju svog mandata ovakve zakone stavi u skupštinsku proceduru. Ja ne znam uopšte odakle vam pamet da to radite i očigledno vi ne želite sebi dobro i to mi je drago.

Evo ja ću vam sada pročitati samo jednu rečenicu u vezi Zakona o informisanju – pravo svakog građanina je da bude slobodno, objektivno i potpuno informisan i njegovo je pravo da učestvuje u toku i procesu informisanja, ono predstavlja demokratsko dostignuće, kojim se malo koja zemlja u svetu kao naša može pohvaliti.

Ovo je, nećete verovati, izgovorio Aleksandar Vučić, ministar informisanja 1998. godine, 20. oktobra kada je donosio najsramotniji Zakon o informisanju u istoriji Srbije.

Taj zakon kao takav okarakterisan je kao najgori Zakon o informisanju, koji je ikada donesen u Srbiji.

Evo vidite, te zakone su dve decenije posle njegovog donošenja kritikovali strukovna udruženja, novinari, političari, poslanici, i te zakone su kritikovali svi oni koji su bili žrtve tog zakona.

Ako mislite da su te kritike bile neopravdane, evo šta kaže sam Aleksandar Vučić o tom zakonu - To je bio veoma glup Zakon o informisanju i ja sam to priznao mom narodu. Maj 2015. godine.

Što sada to radite, što istu stvar radite koja vas je jedanput koštala vlasti 2000. godine, što skačete u bunar u kome ste se već davili?

Dva minuta. Hvala.
Ne valja dva puta skakati u loš bunar. To znači da i onih 619 miliona pljačke ne događa dva ili više puta.
Na član 9. amandman je podneo Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova iz RTS me opet ometa. Dakle, šta su medijske slobode, upoznali smo vrlo dobro kada su dugim cevima ovi žuti nesrećnici uz pomoć policije ušli u BK televiziju i to je bila ta njihova sloboda, uzmeš pušku, pa u televiziju, jer ti se ne sviđa, njihov problem.

Takođe, videli smo šta je sloboda medija kada su sa policijskim snagama, jakim policijskim snagama upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“.

Dakle, to smo videli, kao što smo pročitali tada da su u vazduh digli vlasnika, odnosno automobil vlasnika „Glasa javnosti“ i, na kraju, kad nisu uspeli da ga uplaše, onda su ga uhapsili i osudili.

Dakle, mi koji smo pratili u to vreme i koji smo samo na radiju Fokus imali jednog voditelja, u obavezi smo da kažemo na šta su ličile te njihove slobode.

Danas oni pod kontrolom imaju tridesetak piratskih televizija. Rekao sam piratskih, zato što su to televizije koje navodno reemituju program u Republici Srbiji, nemaju početni program i svi se oni prave pomalo ludi, od, koji direktno ide u Republici Srbiji. To je po Konvenciji o prekograničnoj televiziji zabranjeno sve da je do reemitovanja došlo, zato što Konvencija, član 24, kaže da program koji se reemituje ne može sadržinski, jel tako ministre, u potpunosti je pretežno da bude namenjen zemlji prijema i da se to smatra izbegavanje jurisdikcije.

Tako mi imamo medije koji su pod nadležnosti Republike Srbije, mediji koji stvarno reemituju program. To su SNN, BBS i tako dalje, koji stvarno reemituju program. Imamo piratske Šolakove medije koje u programu ubacuju domaće reklame, što je članom 67. Zakona o oglašavanju zabranjeno i tako narušavaju slobodu domaćih medija i nezavisnost, zato što kad uzmeš pare medijima na način na koji oni kradu domaće medije, onda ti mediji bez novca ne mogu da budu u potpunosti nezavisni.

Hvala.

Poslovnik, Tatjana Manojlović.
Izvolite.

Vi ste, gospodine Orliću, samo oficijalni spiker ovog Doma i molim vas, po Poslovniku član 100, da siđete u salu kad želite da se obratite ovom Domu, a da prepustite nekom od potpredsednika da predsedava.

Vi gospođo Manojlović, uhvatili jedan tekst i ceo saziv isti tekst i baš vas briga šta se dešava u sali, ko govori o svom amandmanu, ko o nečemu drugom.
Vi uopšte ne znate ni šta se dešava. Uvek isti tekst. Neverovatno.
Ako će to tajkun da ceni prilikom stavljanja na listu, i zaslužio je da ima takve predstavnike u Skupštini.
Na član 10. amandmane u istovetnom tekstu podneli su poslanici zajedno Aleksić, Ivanović, Novaković, Stanković, Radovanović, Parandilović, Nestorović, Nikolić i zajedno Milivojević, Jovančićević, Gavrilović i Miladinović.
Reč ima narodni poslanik Slavica Radovanović.

Poštovani predsedniče i svi prisutni, ja sam, evo, sticajem okolnosti nesretnih nažalost pre 20 dana, posle dužeg vremena, otišla na jug Srbije, konkretno Prokuplje i Kuršumlija. Moj otac je odatle i zaista u nekom momentu kad smo pustili televizor, ja sam videla koliko se uopšte ti ljudi uskraćeni za veliki broj informacija i onda, kada sam pričala sa njima da li znaju da se nešto događa, apsolutno ne znaju ništa, ni za kakvu aferu, ni za kakav događaj. Da li je on prijatan ili neprijatan, apsolutno jug Srbije je kao u nekom mraku.

Druga stvar što bih želela sada da kažem, a to je evo gospodin poslanik koji je pričao pre mene fenomenalno je objasnio kako policija, u stvari, sluša politiku, a to je jedan od osnovnih razloga zašto sam ja ovde, a to je da politika i policija ne mogu da idu zajedno.

Gospodin je objasnio da su naoružani policajci ušli u „Borbu“, „Kurir“, „Braću Karić“, više ne znam ni ja šta, ali, verujte, ušli su zato što je tada neko bio na vlasti i neko je naredio da se to ide.

Jednog dana će se isto tako pričati kako je ovde gospodin Gašić naredio da uđu policajci da štite nas ovde poslanike ne znam od koga. Ja ovde nemam neprijatelje, niti sam ja bilo kome neprijatelj.

Zamislite da neko ministru Gašiću kaže – neću da idem, neću da uradim to ili da pošalje ljude na neku intervenciju ili da kaže – nemojte da intervenišete prema nekom ko vozi „Ferari“, bahati se po gradu. Pa, taj bi policajac ostao bez posla.

Zato vas molim, dragi poslanici, nemojte policiju da mešate ovde sa politikom. Nažalost, policija je tu da zaista štiti javni red i mir i moraju da postupaju onako kako im naređuju, ali nemojte tako pogrdno i na takav način da pričate o policiji.

Reč ima podnosilac amandmana.

Poštovani građani Srbije, u ovoj zgradi gde sada sedimo postoji jedna prostorija gde je u stvari strašni sud za režim Aleksandra Vučića i režim devedesetih godina. To je skupštinska biblioteka. U skupštinskoj biblioteci čuvaju se svi stenogrami i svi govori narodnih poslanika u protekliih… pa možda i vek i po srpske demokratije.

Nećete verovati, u skupštinskoj biblioteci čuva se ne samo obraćanje tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića, već se čuvaju i obraćanja narodnih poslanika.

Malo mi je dva minuta da pročitam kakvim su sve hvalospevima poslanici tadašnjih radikala dočekali Zakon o informisanju, ali evo šta kaže Aleksandar Vučić. Kaže, ovaj će zakon konačno uspostaviti red po najvećim demokratskim standardima savremenog sveta i ljudi iz sveta će dolaziti u Srbiju da uče kako treba da se uredi medijska scena.

Taj medijski zakon je proglašen najgorim i najsramotnijim. Ja ne znam da li se išta sramotnije desilo u ovoj sali, sem rečenice Aleksandra Vučića - ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, a onda je tu ovaj zakon.

Pazite, ti ljudi koji su to radili, koji su imali takvu politiku, koji su koristili tako zapaljivu retoriku danas donose nov medijski zakon, a reči stavljaju u glavu i usta ministrima koji treba da budu kao portparoli ovde Vlade i režima Aleksandra Vučića, a onda se sve završi tako što Aleksandar Vučić kaže - izvinjavam se svom narodu posle 20 godina zbog ovoga što je uradio. Kasno je.