Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Bogdan Radovanović. Izvolite.

Poštovane građanke i građani Srbije, želeo bih da čestitam 20. oktobar Beograđanima i Beograđankama, kao i građanima i građankama Kule. Dakle, danas je dan oslobođenja tih gradova od fašizma i nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Želim samo da poručim da ćemo se zaista vrlo brzo osloboditi i ovih novoradikala presvučenih u naprednjačka odela, koji već 13 i po godina okupiraju našu državu. Smrt fašizmu, sloboda narodu!

Reč ima Aleksandar Mirković.

Poštovana predsednice, zaista ne znam šta bih mogao nakon ovoga mogao konkretno da kažem. Kažu ljudi da su samo svemir i ljudska glupost ne ograničeni i mislim da se to ovim putem potvrdilo.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tatjana Nikolić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnicima, kolege i koleginice poslanici i poslanice, poštovani građani i građanke Srbije, danas je pred nama set predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma u oblasti odbrane. Nažalost, svedoci smo ne tako davno jedne druge Srbije, koja se mnogo razlikovala od ove danas i sada je u okviru potvrđivanja ovih sporazuma značajno da se toga i podsetimo.

Ja danas ne mogu da zamislim drugačiju Srbiju od ove koja sada stoji uspravno, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, koja brani istinu i dostojanstvo svog naroda, ali moram da podsetim neke možda koji se ne sećaju tog perioda ili one mlađe da je nedavno postojala jedna ponižena Srbija koja se hvalila hapšenje i izručivanjem svojih oficira, a pre njih i neki neobavešteni su svog predsednika države sproveli u Hag. Mislim na Srbiju iz vremena Demokratske stranke i Borisa Tadića, onih koji danas nisu ovde, ali u nekim drugim modelima i pod imenima drugih stranaka sede u ovoj sali. To je slika one ponizne Srbije, koja je vodila politiku klečanja, poslušnosti i poniženja pred svetom. U to vreme nije bilo ovakvih sporazuma u oblasti odbrane koji su bili u interesu naše države, već sistematskog rasturanja naše vojske i gubitka dostojanstva. Nije bilo nikakvih uslova za prikazivanje našeg naoružanja iz prostog razloga jer je ono sistematski uništavano i nama je u mestu iz koga ja dolazim ostala samo maketa jednog tenka na Vršačkom bregu, koju turistički možete pogledati u svako doba ako ste za to zainteresovani, jer je to danas glavna turistička atrakcija za našu decu.

Predstavnici Demokratske stranke dolazili su da obilaze svoje saborce i kada su ispred te stranke izašli u ruski park u našem gradu, naši građani su ih rasterali, ali tu postoji i spomenik našem čuvenom vršačkom šahisti Bori Kostiću, gde na postamentu stoji „Svi smo mi jedan rod“. Oni nisu ni znali za tu maksimu, niti im je ta maksima priličila.

Pored spomenika postoji jedan pano gde vi sa znamenitim Vrščanima možete staviti u otvore svoje lice. Oni nisu ni pokušavali to da urade, jer tu nisu imali šta da stave. A znate, nisu im Vrščani zaboravili ni one fabrike koje su uništili, celu jednu industrijsku zonu u periodu njihove vladavine. U periodu njihove vladavine u Vršcu je 1.120 preduzeća i firmi potpuno izbrisano iz APR-a, a 201 je otišlo u stečaj ili u likvidaciju. Preko 6.000 građana je ostalo bez posla. Neka samo imaju po dva člana porodice, pa vi izračunajte koliko je to.

Imam evidenciju od 25 subjekata koji su tada prestali sa radom ili su ljudi dobili otkaze u njima. Pomenuću samo dva, tri: „Vršačka pivara“ - 550, Livnica – 220, „Plitvice“ – 495, IMO obuća – 750 radnika itd, itd. Mi danas popunismo prvu industrijsku zonu i napravismo drugu, koja je jedan od strateških prioriteta i projekata u našoj lokalnoj zajednici.

Tako ti predstavnici Demokratske stranke, na čelu sa svojim predsednikom, još 2011. godine obavestiše nas, na primer, da je uhapšen general Ratko Mladić, ali i te 2011. godine potpisaše sporazume za Kosovo i Metohiju, pa se mi danas pitamo – odakle nam kosovske lične karte, odakle nam kosovske saobraćajne dozvole i odakle nam kosovske tablice. O prelazima neću ni govoriti.

Danas Srbija ne pristaje na poniženja. Ova Srbija sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu vodi borbu protiv sramnih rezolucija, kao što je bila i ona u Generalnoj skupštini UN o Srebrenici, koja je pokušala da celom našem narodu prikači i doda etiketu genocidnog, a nažalost tu genocidnost su podržali i neki u ovoj sali i drznuli se čak da i ovde podnesu jedan takav sraman dokument.

Kada je u pitanju odbrana, za razliku od njih ova Srbija pamti, seća se i naziva stvari pravim imenom. Do nedavno nije se imalo sluha ni za srpske žrtve za prognane, a o pravoj odbrani se verovatno nije ni razmišljalo, jer moralo se kad god se za to ukaže prilika izvinjavati i drugima što su Srbi prognani iz svojih domova ili eventualno prihvatiti neko odlikovanje po tipu zahvalnice domovinskog rata.

U predlozima zakona o potvrđivanju sporazuma iz oblasti odbrane koji su danas pred nama možete videti da u tekstu stoji – u želji da unaprede i ojačaju svoje postojeće bilateralne odnose kroz saradnju u oblasti odbrane dve zemlje, poštujući principe suvereniteta, nezavisnosti teritorijalnog integriteta i odsustva međusobnog mešanja u unutrašnja pitanja druge strane, a potvrđujući svoju obavezu prema Povelji UN i međunarodnim obavezama dve zemlje, potom da istovremeno doprinesu miru i bezbednosti u svetu, a ponašajući se u duhu partnerstva i saradnje sa željom da se razviju dobri odnosi u oblasti odbrane radi uzajamnog poštovanja poverenja i razumevanja.

Dok je nekadašnji režim, kada je odbrana u pitanju, slao svoje generale u Hag, današnja Srbija ih vraća kući, kao što je to učinjeno i sa generalom Nebojšom Pavkovićem.

Poštovani ministri, to je jasna razlika. Nekada je najveći uspeh u oblasti odbrane očigledno bilo hapšenje i uništavanje svega što je moglo ojačati Srbiju. Tada je bilo važno po svaku cenu samo izvršiti zadatke svojih nalogodavaca i stranih centara moći i eventualno sakupljati neke poene ili dobiti tapšanje po ramenu. To su bile karakteristike odbrane toga vremena, danas nam je najvažnije odbraniti ime i obraz Srbije bez obzira na cenu, odbraniti istinu i ponos i svoje heroje i unaprediti međunarodnu saradnju u oblasti odbrane, ali ostati svoj na svome.

Znači, jedna Srbija nam je klečala, a druga Srbija još uvek stoji hrabro i uspravno.

Pozivam vas da u danu za glasanje podržite sve ove predloge, sporazume i zakone iz oblasti odbrane, a građani će proceniti šta je ono što ste radili i tako će vas nagraditi na sledećim izborima.

Živela Republika Srbija.

Hvala vam.
Sada reč ima narodni poslanik Miloš Parandilović.
Izvolite.

Pomaže Bog, napredna truleži.

Smrad, raspadanja naprednjačke mafijaške hobotnice širi se ovim parlamentom, a širi se, bogami, i ulicama i gradovima i opštinama širom Srbije.

Ništa ne može da zaustavi raspad sistema i kolaps sistema koji je doživela mafijaška hobotnica zvana SNS. To ne mogu da zaustave ni razne Kene, ni razni doktori smrt koji su ministri, ni razne ministarke Pavkov, niko ne može da zaustavi raspad mafijaške hobotnice, pa ni moj prethodni govornik koji priča ne znam ni ja o čemu, o ratovima devedesetih. Samo što ne kažete da su vaši socijalistički radikalski generali umesto da brane Srbiju branili petokraku i branili Jugoslaviju. Zato se ovako sve neslavno i završilo, zato ta vojska nema ni jednu pobedu i zato država Srbija nema ni jednu pobedu. I opet se zaklinjete Republici, jer ništa drugo ne znate ni da radite.

Dakle, vi ste mafijaška ekipa koja se okupila na čelu ove države da završi posao iz devedesetih koji nisu stigli da završe vaši učitelji, idejni tvorci Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, da zatru srpsko ime i na Balkanu i civilizacijski. Vi ste nas odvojili od sveta, vi ste crno opelo održali nad Srbijom pa sad nad rakom koju ste sami iskopali lelečete jer ništa drugo ne znate ni da radite osim da kukate zbog vaših neuspeha, ali ovog puta ste ojačani.

Pored radikala, bivših nelečenih i lečenih, i socijalista okupili ste sav šljam iz G17 plus, iz DS bivše, iz DSS, iz svih stranaka bivšeg režima ste vi okupili. Još imate hrabrosti da kažete kako ovde neko predstavlja bivši režim iako su opoziciji mladi ljudi koji su bili ili tek rođeni ili jedna punoletni ili deca za vreme vaše zločinačke vlasti devedesetih godina, a vi ste sav šljam i sav talog iz svih stranaka, i režimskih i opozicionih, okupili, metnuli na jedno mesto i sad oni kliču novom vožd.

Kao što su nekad klicali Miloševiću i Šešelju i podržavali ih u njihovim nepočinstvima tako danas kliču Aleksandru Vučiću i tako su sutra spremni da kliču bilo kome ko dođe na vlast posle njih, samo što ovakvi otrcani, ofucani, moralno unakaženi nikad nikome više neće trebati i ja ću biti taj koji će se zalagati da oni politički ne prežive nego da budu lustrirani jer ste svi vi današnji naprednjaci koji ste skupili kuso i repato simbol Apokalipse i nesreće ovog naroda. tome svedoče i vaši ministri, tome svedoče i vaši poslanici, tome svedoči cela vaša stranka po dubini.

Sav ološ ste skupili. Vi krštenu glavu nemate da vas brani, samo mafiju, samo mediokritete, samo ljude sa poternica i Interpolovih i domaćih. To vas brani. Niko normalan neće više da brani mafiju.

Ova mladost Srbije koja se izlila na ulice i ovi pobunjeni građani koji su izašli na ulice da kažu – dosta je strahovladi Aleksandra Vučića, ništa ih neće zaustaviti, ni sila, ne represija, ni vojska, ni policija, u to budite uvereni. Mladost je rešila da vas pošalje na smetlište istorije, Srbija je rešila da vas pošalje na smetlište istorije. Ništa nas u tome neće sprečiti. Vidimo se u slobodnoj Srbiji, a vi se spremite za bukagije.

Divno.
Sada reč ima Aleksandar Mirković.

Teško je, zaista, nakon ovoga bilo šta reći, ali mislim da građani Srbije ne zaslužuju da slušaju morbidne, upotrebiću termin, ne znam blaži, da opiše ono što smo čuli ovde, bolesne poruke jednog predstavnika građana. Kako i na koji način, to je sad diskutabilno, ali desilo nam se.

Jako je bolesno i morbidno da pričate o opelima, rakama, sahranama u ovom plenumu, nakon toliko stradanja koje je naš narod imao. Nije normalno, ali što bi to vama i značilo, kad kod vas ništa nije ni normalno do sada bilo, da to koristite u političke svrhe i zarad nekog lajka ili pregleda više na društvenim mrežama.

Teško mi je da uopšte pričam i diskutujem nakon vas, jer znam da sve ovde što mi kažemo, vas ne dotiče, ne dobacuje do vas. To je možda suštinski problem.

Ali, želim samo građanima Srbije da ukažem koliko boli kada ne dobijete i ne ostvare vam se ambicije o velikom pištolju i još većoj plati, pa vas najure, govori i činjenica da je u jednom trenutku rekao – spremni su da kliču Aleksandru Vučiću, a sutra će nekom drugom, baš kao što je ovaj čovek radio. Klicao si Aleksandru Vučiću i Selakoviću i Krsti Janjuševiću, vodio si onog dedu, za kog se ispostavilo sad da ga zoveš „ćaci“ i tetku i komšiju, sve si vodio na skupove SNS, pa sada kličeš nekom drugom lideru. Dakle, najbolje si o sebi rekao.

Što se tiče ološa koje smo skupili, zaista ne bih to komentarisao i o tome ne znam ništa, ali znam da smo se jednog ološa rešili i da ga to mnogo boli. Hvala.